Usvojena ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko osam godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete od 600 evra zbog neefikasnog postupanja prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Snežane Bajović iz Kragujevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. maja 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Snežane Bajović i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Kragujevcu u predmetu P1. 1242/04 (kasnije predmet Osnovnog suda u Kragujevcu P1. 1218/11) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde.

3. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Snežana Bajović iz Kragujevca podnela je 29. januara 2010. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se u tom momentu vodio pred Opštinskim sudom u Kragujevcu u predmetu P1. 1242/04.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je tužba u predmetnom parničnom postupku, kojom je traženo da sud poništi rešenje o prestanku radnog odnosa, podneta još 11. maja 2004. godine, ali da do podnošenja ustavne žalbe u tom postupku nije doneta ni prvostepena presuda. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenog ustavnog prava, kao i pravo podnositeljke na naknadu nematerijalne štete i naloži nadležnom sudu da preduzme neophodne mere kako bi se predmetni parnični postupak okončao u najkraćem roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) ima istu sadržinu kao član 170. Ustava, dok je odredbom stava 2. ovog člana propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Kragujevcu P1. 1218/11 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je, kao tužilja, podnela 11. maja 2004. godine Opštinskom sudu u Kragujevcu tužbu protiv tužene Narodne banke Srbije – Filijala Kragujevac, kojom je tražila da sud poništi rešenje tužene broj 01-107 od 30. marta 2004. godine i utvrdi da je tužilja zasnovala radni odnos kod tužene na neodređeno vreme, počev od 30. marta 2004. godine, što je tužena dužna da prizna, kao i da sa tužiljom u roku od osam dana od pravnosnažnosti presude zaključi ugovor o radu i da je rasporedi na poslove i radne zadatke, koji odgovaraju srednjem stepenu stručne spreme, a u protivnom da će doneta presuda služiti kao akt o zasnivanju radnog odnosa sa tuženom na neodređeno vreme. Navedeno rešenje od 30. marta 2004. godine tužena je donela uz obrazloženje da je tužilja, na osnovu odluke organa tužene od 30. decembra 2003. godine, zasnovala radni odnos kod tužene na određeno vreme u trajanju do tri meseca, počev od 30. decembra 2003. godine, te kako je istekao rok na koji je tužilja zasnovala radni odnos, to je tužena donela predmetno rešenje o prestanku radnog odnosa. Povodom ove tužbe formiran je predmet P1. 1242/04.

Prvo ročište za glavnu raspravu u ovom predmetu zakazano je za 16. septembar 2004. godine, ali ono, kao ni naredna četiri zakazana ročišta nisu održana. Do kraja 2009. godine zakazano je još 17 ročišta, od kojih je šest održano (ročišta zakazana za 26. oktobar 2005. godine, 30. maj i 30. oktobar 2008. godine, 14. maj, 16. juli i 4. decembar 2009. godine). Od 11 neodržanih ročišta, jedno nije održano zbog sprečenosti punomoćnika tužilje (zakazano za 8. juni 2006. godine), tri – jer tužilja nije dostavila sudu traženu dokumentaciju (zakazana za 8. februar i 18. maj 2007. godine i 2. februar 2009. godine), dok jedno (zakazano za 18. avgust 2009. godine) nije održano jer tužilja nije dostavila adresu svedoka čije je saslušanje predložila.

U 2010. godini, nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji, predmetni parnični postupak je nastavio da se vodi pred Osnovnim sudom u Kragujevcu, a predmet je dobio novi broj P1. 132/10. U toku te godine, do zaključenja glavne rasprave, održana su još dva ročišta (8. marta i 4. oktobra), dok tri zakazana ročišta nisu održana, od kojih jedno (zakazano za 12. maj) nije održano, jer je tužilja bila u inostranstvu.

Osnovni sud u Kragujevcu je 4. oktobra 2010. godine zaključio glavnu raspravu, ali ju je rešenjem P1. 132/10 od 20. oktobra 2010. godine ponovo otvorio, da bi posle dva zakazana ročišta, jednog održanog i jednog neodržanog, doneo rešenje P1. 132/10 od 16. decembra 2010. godine, kojim se taj sud oglasio stvarno i mesno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari, smatrajući da je, u konkretnom slučaju, nadležan Upravni sud, jer je Zakonom o Narodnoj banci Srbije propisano da se na prava i obaveze zaposlenih u toj banci primenjuje Zakon o državnim službenicima, prema kojem se protiv konačnih rešenja može voditi jedino upravni spor. Protiv ovog rešenja tužilja je izjavila žalbu.

Viši sud u Kragujevcu, rešavajući o žalbi tužilje, doneo je rešenje Gž.I 18/11 od 7. marta 2011. godine, kojim je ukinuo rešenje Osnovnog suda u Kragujevcu P. 132/10 od 16. decembra 2010. godine, navodeći u obrazloženju da je izmenama Zakona o Narodnoj banci Srbije od 30. juna 2010. godine propisano da se na prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa zaposlenih primenjuje zakon kojim se uređuju radni odnosi, a da je Zakonom o uređenju sudova propisano da je Osnovni sud nadležan da u prvom stepenu sudi sporove povodom zasnivanja, postojanja i prestanka radnog odnosa.

Nakon vraćanja spisa prvostepenom sudu , predmet je dobio novi broj P1. 1218/11. U nastavku postupka Osnovni sud u Kragujevcu je održao jedno ročište, nakon koga je zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P1. 1218/11 od 14. jula 2011. godine, kojom je odbio tužbeni zahtev tužilje i odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. Protiv ove presude tužilja je 9. septembra 2011. godine izjavila žalbu.

Apelacioni sud u Kragujevcu, odlučujući o navedenoj žalbi, doneo je presudu Gž.I 2437/11 od 13. decembra 2011. godine, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužilje i potvrdio presudu Osnovnog suda u Kragujevcu P1. 1218/11 od 14. jula 2011. godine. Protiv drugostepene presude tužilja je 29. februara 2012. godine izjavila reviziju.

4. Članom 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i („Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se u konkretnom slučaju takođe primenjivao , bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud oduči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranog člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čija se dužina osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Sremskoj Mitrovici 11. novembra 2004. godine, do njegovog okončanja donošenjem revizijske presude od 15. decembra 2011. godine, trajao sedam godina i jedan mesec, s tim što je bio u prekidu ukupno izjavljivanja ustavne žalbe 29. januara 2010. godine, trajao pet godina i osam i po meseci, kao i da taj postupak još nije okončan.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini sudskog postupka, navedena dužina od osam godina, koliko već ovaj postupak traje, sama po sebi ukazuje na to da predmetni parnični postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji su vodili postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da predmetni parnični postupak nije bio ni činjenično ni pravno složen. Na parničnom sud je, naime, bilo samo da utvrdi da li su bili ispunjeni uslovi za prestanak radnog odnosa koji je podnositeljka zasnovala na određeno vreme kod tuženog, odnosno da li je protekao period na koji je radni odnos bio zasnovan i da li je u zakonom propisanom roku podnositeljki uručeno rešenje o prestanku radnog odnosa usled proteka roka na koji je zasnovan.

Ustavni sud je ocenio i da je postavljeni zahtev za podnositeljku bio veoma značajan, jer je tim zahtevom traženo da se ponište rešenja njenog bivšeg poslodavca na osnovu kojih joj je prestao radni odnos. Međutim, prema oceni Ustavnog suda, podnositeljka je u izvesnoj meri i sama doprinela dužini predmetnog parničnog postupka. Tako čak šest ročišta nije održano iz razloga koji se mogu pripisati krivici tužilje , ovde podnositeljke ustavne žalbe, odnosno njenog punomoćnika, čime je produženo trajanje tog postupka za oko jednu godinu i sedam meseci.

Međutim, prema oceni Ustavnog suda, osnovni razlog navedenom trajanju predmetnog parničnog postupka je nedelotvorno postupanje prvostepenog suda, koji nije nastojao da efikasno, bez odugovlačenja, okonča postupak koji je, u konkretnom slučaju, hitne prirode.

Činjenica da je prvostepenom sudu u takvom postupku, trebalo više od sedam godina da odluči o osnovanosti tužbenog zahteva, čak i pored navedenog doprinosa podnositeljke, a posebno imajući u vidu ocenu o složenosti spora, je, prema stavu Ustavnog suda, dovoljna da se utvrdi povreda prava na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je, pri tome, imao u vidu da je Opštinski sud u Kragujevcu pojedina ročišta zakazivao i u razmacima od pet meseci, kao i da je Osnovni sud u Kragujevcu jednom zaključenu glavnu raspravu ponovo otvorio, neosnovano smatrajući da u konkretnom slučaju nije nadležan da odlučuje, te ju je ponovo zaključio nakon devet meseci.

Ustavni sud konstatuje da je drugostepeni sud, Apelacioni sud u Kragujevcu, u postupku po žalbi postupao izuzetno efikasno, odlučivši u roku od tri meseca o osnovanosti žalbe.

6. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke o visini štete , a posebno trajanje predmetnog parničnog postupka , kao i doprinos podnositeljke njegovom trajanju. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu ne delotvornim postupanjem parničnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu praksu Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Ustavni sud je kao meru otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede u tački 3. izreke naložio nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem roku.

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Usvojena ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti