Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku dužem od 13 godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 13 godina. Neefikasnost prvostepenog suda, dugi periodi neaktivnosti i ponovljena ukidanja presuda doveli su do prekomernog trajanja postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalb i B. R . iz Bukovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. februara 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B . R . i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P . 5964/11 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Novom Sadu P . 3229/2000), dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. R . iz Bukovca podne o je , 27. decembra 2013. godine, preko punomoćnika I . G , advokata iz Novog Sada , Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 5964/11 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Novom Sadu P. 3229/2000), kao i protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 3229/2000 od 13. novembra 2002. godine, međupresude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 2545/04 od 22. juna 2006. godine, rešenja Opštinskog suda u Novom Sadu P. 2545/04 od 3. decembra 2009. godine, presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 5964/11 od 18. juna 2013. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3771/13 od 31. oktobra 2013. godine ,zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvao iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je parnični postupak trajao više od 13 godina, zbog čega je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, te da je podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac u predmetnom sporu, zbog dužine trajanja postupka izgubio pravo na reviziju, zbog čega mu je povređeno pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.

Podnosilac predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, da utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete zbog dugog trajanja postupka i na troškove na ime sastava ustavne žalbe, kao i da Sud do okončanja postupka po ustavnoj žalbi odloži izvršenje pravnosnažne presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3771/13 od 31. oktobra 2013. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 5964/11 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Novom Sadu P. 3229/2000) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

B. R. iz Bukovca, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 31. maja 2000. godine tužbu Opštinskom sudu u Novom Sadu protiv tuženog - M. S, radi raskida ugovora i naknade štete, koja je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 3229/2000.

Do donošenja presude P. 3229/2000 od 13. novembra 2002. godine zakazano je sedam ročišta za glavnu raspravu, od kojih jedno ročište nije održano jer tuženi nije bio na adresi koja je dostavljena sudu. Ročišta su zakazivana u periodima od po nekoliko meseci, s tim da u periodu od 13. septembra 2001. do 5. septembra 2002. godine nije zakazano nijedno ročište. U sprovedenom dokaznom postupku sud je saslušao tužioca i tuženog u svojstvu parničnih stranaka i izvršio uvid u dostavljenu pismenu dokumentaciju. Tuženi je 17. oktobra 2001. godine podneo protivtužbu radi izvršenja ugovora i naknade štete.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 3229/2000 od 13. novembra 2002. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog u delu kojim je tražen raskid ugovora o zakupu, dok je u preostalom delu tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan, protivtužbeni zahtev usvojen u celini i obavezan tužilac-protivtuženi da tuženom-protivtužiocu naknadi štetu isplatom iznosa od 375.000 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom i da mu naknadi parnične troškove.

Tužilac-protivtuženi je izjavio žalbu protiv prvostepene presude.

Rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 965/03 od 29. oktobra 2003. godine vraćeni su spisi predmeta P. 3229/2000 Opštinskom sudu u Novom Sadu, radi otklanjanja procesnog nedostatka.

Rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 4368/03 od 10. marta 2004. godine usvojena je žalba tužioca-protivtuženog, prvostepena presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 3229/00 od 13. novembra 2002. godine ukinuta i predmet vraćen na ponovni postupak, sa obrazloženjem da prvostepeni sud nije potpuno i pravilno utvrdio činjenično stanje, što je uticalo na donošenje zakonite i pravilne odluke.

U ponovnom prvostepenom postupku predmetu je dodeljen broj P. 2545/04.

Do donošenja druge po redu presude zakazano je devet ročišta za glavnu raspravu, od kojih četiri ročišta nisu održana, i to jedno zato što na ročište nije pristupio punomoćnik tužioca, dva zbog sprečenosti tuženog i jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije. U sprovedenom dokaznom postupku sud je saslušao predložene svedoke, tužioca i tuženog kao parnične stranke, izvršio uviđaj na licu mesta i uvid u dostavljenu pismenu dokumentaciju.

Opštinski sud u Novom Sadu je doneo međupresudu i presudu P. 2545/04 od 22. juna 2006. godine. Međupresudom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog i odredio zastoj raspravljanja o iznosu tužbenog zahteva do pravnosnažnosti međupresude, a presudom usvojio u celini protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca.

Rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 6245/06 od 27. novembra 2008. godine usvojena je žalba tužioca-protivtuženog, ukinute međupresuda i presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 2545/04 od 22. juna 2006. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, zbog bitne povrede pravila postupka iz člana 361. stav 1. u vezi člana 355. Zakona o parničnom postupku.

U ponovnom prvostepenom postupku zakazano je devet ročišta za glavnu raspravu, od kojih jedno ročište nije održano zbog dojave da je u sudu podmetnuta bomba. Postupak je bio u prekidu od 3. novembra 2009. do 21. juna 2011. godine. Sud je odredio prekid postupka jer je u izveštaju dostavne službe suda konstatovano da je tuženi preminuo. Punomoćnik tužioca je nakon prijema informacije da je tuženi živ tražio nastavak postupka, koji je nastavljen nakon što je sud tražio od nadležnih sl užbi podatak da li je tuženi preminuo. Postupak je nastavljen na ročištu održanom 21. juna 2011. godine pred Osnovnim sudom u Novom Sadu, na koji je nakon 1. januara 2010. godine i izvršene reforme u pravosuđu, prešla nadležnost za odlučivanje u predmetnoj stvari, a predmetu je dodeljen broj P. 5964/11. U sprovedenom dokaznom postupku saslušani su predloženi svedoci, parnične stranke i obavljeno je građevinsko veštačenje.

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P. 5964/11 od 18. juna 2013. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog u pogledu zahteva za raskid ugovora o zakupu od 3. februara 1997. godine, dok je protivtužbeni zaht ev tuženog-protivtužioca usvojen u celini i obavezan tužilac-protivtuženi da tuženom-protivtužiocu naknadi parnične troškove.

Tužilac-protivtuženi je izjavio žalbu protiv prvostepene presude.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3771/13 od 31. oktobra 2013. godine žalba tužioca je delimično usvojena i ožalbena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P. 5964/11 od 18. juna 2013. godine preinačena u usvajajućem delu protivtužbenog zahteva tako što je obavezan tužilac-protivtuženi da tuženom-protivtužiocu isplati na ime naknade štete zbog neisplaćene zakupnine iznos od 2.300,80 evra (umesto iznosa od 6.250,00 evra), dok je preko dosuđenog iznosa protivtužbeni zahtev odbijen, a pobijana presuda potvrđena u odbijajućem delu tužbenog zahteva, u preostalom usvajajućem delu protivtužbenog zahteva i u delu odluke o troškovima postupka, dok su odbijeni zahtevi stranaka za naknadu troškova žalbenog postupka.

Pismeni otpravak drugostepene presude je 29. novembra 2013. godine dostavljen punomoćniku tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 31. maja 2000. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu, i da je okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3771/13 od 31. oktobra 2013. godine, iz čega proizlazi da je postupak trajao preko 13 godina.

Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka, počev od podno šenja tužbe 31. maja 2000. godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka.

Navedeno trajanje parničnog postupka od preko 13 godina , samo po sebi, moglo bi da ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe , u konkretnom slučaju , povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da je predmetni postupak bio u izvesnoj meri činjenično i pravno složen, imajući u vidu radnje koje je sud preduzeo u cilju utvrđivanja činjeničnog stanja bitnog za presuđenje, da je obavljeno građevinsko veštačenje za koje je bilo potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže, kao i da je sud odlučivao istovremeno o tužbi i protivtužbi.

Analizirajući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da prvostepeni sud nije postupao efikasno i delotvorno. Tokom sprovedenog postupka donete su tri prvostepene presude, od kojih su prve dve ukinute zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, odnosno povrede pravila postupka. Sud nije zakazivao ročišta u periodu od godinu dana, od 13. septembra 2001. do 5. septembra 2002. godine. Prvostepeni postupak je bio u prekidu više od godinu i po dana (od 3. novembra 2009. do 21. juna 2011. godine), pošto je sud odredio prekid postupka na osnovu izveštaja dostavne službe suda da je tuženi preminuo, iako nije proverio taj podatak, pa je posle utvrđeno da je tuženi živ. Ustavni sud je konstatovao da je drugostepeni sud o žalbama izjavljenim protiv prvostepenih presuda odlučivao u razumnim vremenskim granicama, ali da je dužini trajanja postupka doprineo jer je dva puta ukidao prvostepene presude, a nije iskoristio ovlašćenje iz Zakona o parničnom postupku da na osnovu rezultata održane rasprave sam odluči o zahtevima stranaka. Prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže razmatranje jednog predmeta pred sudom niže instance, sama po sebi, može otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine, od 6. septembra 2005. godine), jer u sebi inherentno nosi rizik od prekoračenja razumnog roka za okončanje sudskog postupka.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac - protivtuženi, imao legitiman interes da se predmetna parnica okonča u razumnom roku, kao i da svojim ponašanjem nije bitnije uticao na dužinu trajanja postupka, iako je sud odložio jedno ročište zbog sprečenosti punomoćnika tužioca.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, dovodi do zaključka da u konkretnom slučaju parnica nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica neefikasnog i nedelotvornog postupanja nadležnih sud ova.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 5964/11 (inicijalno predmet Opštinskog su da u Novom Sadu P. 3229/2000).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US , 40/15-dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, posebno ukupnu dužinu trajanja osporenog postupka, postupanje nadležnih sudova, kao i određenu, činjeničnu i pravnu složenost predmeta spora. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju podnosiocu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedelotvornim postupanjem prvostepenog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U odnosu na osporene akte - presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 3229/2000 od 13. no vembra 2002. godine i međupresudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 2545/04 od 22. juna 2006. godine, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio kao nedopuštenu, imajući u vidu da su doneti pre stupanja Ustava na pravnu snagu 8. novembra 2006. godine, a u odnosu na rešenje Opštinskog suda u Novom Sadu P. 2545 /04 od 3. decembra 2009. godine, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio kao neblagovremenu, saglasno odredbi člana 84. sta v 1. Zakona o Ustavnom sudu, kojim je uređen postupak po ustavnoj žalbi i propisano da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je u odnosu na osporene presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 5964/11 od 18. juna 2013. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3771/13 od 31. oktobra 2013. godine ocenio da se podnosilac samo formalno pozvao na povredu prava na pravično suđenje, a da pri tome nije naveo nijedan razlog na kome zasniva svoje tvrdnje. Stoga je Ust avni sud odbacio ustavnu žalbu i u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe da je zbog dužine trajanja postupka izgubio pravo na reviziju, zbog čega mu je povređeno pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se označenim pravom jemči dvostepenost u odlučivanju, odnosno pravo da se u postupku po žalbi ili drugom propisanom pravnom sredstvu, pred organom više instance, ispita zakonitost prvostepene odluke, što ne podrazumeva i pravo na pozitivan ishod drugostepenog postupka za lice koje je izjavilo pravno sredstvo, ako za to nije bilo osnova. U konkretnom slučaju, nesporno je da je podnosilac ustavne žalbe imao i iskoristio pravo na preispitivanje zakonitosti prvostepene presude, te da je sama osporena drugostepena presuda dokaz da je podnosilac imao i iskoristio pravo iz člana 36. stav 2. Ustava.

Imajući u vidu sve izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporene akte, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

U pogledu zahtev a podnosi oca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u, smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu , nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi , Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo u Odluci Už–633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na : www.ustavni.sud.rs).

U skladu sa odredbama člana 56. stav 3. i člana 86. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odbacio predlog za odlaganje izvršenja osporenih presuda, jer je konačn o odlu čio o ustavnoj žalbi.

8. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku dužem od 13 godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti