Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku. Postupak, u kojem je podnosilac bio oštećeni, trajao je preko pet godina i okončan je zastarelošću, usled neefikasnosti prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragana Vukadinovića iz Mladenovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. novembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dragana Vukadinovića i utvrđuje da je u krivičnom postupku koji se vodio pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu K. 1208/04-08 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragan Vukadinović iz Mladenovca je 1. februara 2010. godine podne o Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu K. 1208/04-08.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je podnosilac ustavne žalbe u naznačenom krivičnom postupku imao svojstvo oštećenog; da je „neblagovremeno donetom“ presudom navedenog suda K. 1208/04-08 od 12. februara 2009. godine okrivljena G.M. oglašena krivom zbog izvršene prevare i da je, pored ostalog, obavezana da podnosiocu isplati iznos od 130.680,00 dinara, sa pripadajućom kamatom ; da je presudom Okružnog suda u Beogradu Kž. 2678/09 od 20. avgusta 2009. godine prvostepena presuda preinačena tako što je prema okrivljenoj odbijena optužba usled nastupanja apsolutn e zastarelost i krivičnog gonjenja.

Predložio je da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji , utvrdi povredu prav a na suđenje u razumnom roku i „potvrdi materijalni deo presude Trećeg opštinskog suda u Beogradu“ , kako bi se oštećenima omogućilo „ustavno pravo na pravednost“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priložen u uz ustavnu žalbu i odgovor Prvog osnovnog suda u Beogradu VIII Su. 1037/2012 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnopravne stvari:

Pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu K. 1208/04-08 vodi o se krivični postupak protiv okrivljene G.M. koji je pravnosnažno okončan.

Krivični postupak je pokrenut donošenjem rešenja istražnog sudije Drugog opštinskog suda u Beogradu od 10. oktobra 2003. godine da se protiv G.M. sprovede istraga zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršila četiri krivična dela prevare iz člana 171. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije i jedno krivično delo prevar e iz člana 171. stav 2. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakona Republike Srbije, a po zahtevu Drugog opštinskog javnog tužilaštva u Beogradu Kt. 1824/03 od 10. oktobra 2003. godine.

Treće opštinsko javno tužilaštvo u Beogradu je svojim aktom Kt. 1160/03 od 30. oktobra 2003. godine prihvatilo zastupanje navedenog zahteva za sprovođenje istrage Drugog opštinskog javnog tužilaštva u Beogradu.

Nakon sprovedene istrage Treće opštinsko javno tužilaštvo u Beogradu je 4. novembra 2004. godine protiv okrivljene podiglo optužnicu, koja je precizirana 12. januara 2009. godine.

Tokom krivičnog postupka Treći opštinski sud u Beogradu je glavni pretres zakazao 20 puta, i to:

- tokom 2005. godine četiri puta - nijedan nije održan;

- tokom 2006. godine pet puta – tri održana (25. januara, 4. aprila i 6. novembra) i dva neodržana;

- tokom 2007. godine šest puta – nijedan nije održan;

- tokom 2008. godine četiri puta – jedan održan ( 7. jula) i tri neodržana;

- tokom 2009. godine jedanput - održan .

Glavni pretres je devet puta odlagan zbog nedolaska okrivljen e, jedanput jer veštak nije vratio spise predmeta, pet puta zbog sudskih razloga (sprečenost i ili bolesti postupajućeg sudije i štrajka u pravosuđu) .

Treće opštinsko javno tužilaštvo u Beogradu je 12. januara 2009. godine izvršilo pravnu prekvalifikaciju optužnice, koja se nakon toga smatrala optužnim predlogom, te je rešenjem Trećeg opštinskog suda u Beogradu K. 1208/04-08 od 19. januara 2009. godine obustavljen krivični postupak protiv okrivljene za tri krivična dela prevare iz člana 171. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije.

Presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu K. 1208/04-08 od 12. februara 2009. godine okrivljena je oglašen a kriv om za jedno produženo krivično delo prevare iz člana 208. stav 1. u vezi sa stavom 61. stav 1. Krivičnog zakonika i izrečena joj je uslovna osuda. Istom presudom je okrivljena, pored ostalog, obavezana da oštećenom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, isplati iznos od 130.680,00 dinara , sa pripadajućom kamatom.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Kž . 2678/09 od 20. avgusta 20 09. godine preinačena je po službenoj dužnosti presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu K. 1208/04-08 od 12. februara 20 09. godine, te je prema okrivljenoj odbijena optužba za navedeno krivično delo zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja.

Podnosilac ustavne žalbe je u osporenom krivičnom postupku imao svojstvo oštećenog lica i istakao je imovinskopravni zahtev 16. decembra 2003. godine, još u fazi istrage.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac ustavne žalbe ukazuje, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 85/05, 49/07, 122/08 i 20/09 ) (u daljem tekstu: ZKP), koji je važio u vreme donošenja drugostepene presude, bilo je propisano: da je oštećeni lice čije je kakvo lično ili imovinsko pravo krivičnim delom povređeno ili ugroženo (član 221. tač. 6)); da će, pored ostalog, drugostepeni sud po službenoj dužnosti presudom preinačiti prvostepenu presudu ako utvrdi da su odlučne činjenice u prvostepenoj presudi pravilno utvrđene i da se, s obzirom na utvrđeno činjenično stanje, po pravilnoj primeni zakona ima doneti drukčija presuda; da će presudu kojom se optužba odbija sud izreći, pored ostalog, ako se krivično gonjenje ne može preduzeti zbog zastarelosti ili neke druge okolnosti koja trajno isključuje krivično gonjenje (član 354. stav 1. tačka 3)).

Odredbe čl. 201. do 212. ZKP uređuju pitanje imovinsko-pravnog zahteva u krivičnom postupku. Prema odredbi člana 201. stav 1. ZKP, imovinsko-pravni zahtev koji je nastao usled izvršenja krivičnog dela raspraviće se na predlog ovlašćenih lica u krivičnom postupku ako se time ne bi znatno odugovlačio ovaj postupak. Odredbama člana 206. ZKP propisano je: da o imovinsko-pravnom zahtevu odlučuje sud (stav 1.); da. pored ostalog, u presudi kojom okrivljenog oglašava krivim, sud može ovlašćenom licu dosuditi imovinsko-pravni zahtev u celini (stav 2.); da kad sud, pored ostalog, donese presudu kojom se optužba odbija, uputiće ovlašćeno lice da imovinsko-pravni zahtev može ostvarivati u parničnom postupku (stav 3.).

5. Donoseći odluku u ovom ustavnosudskom predmetu, a polazeći od svoje dosadašnje prakse (videti, pored ostalih, odluke u predmetima Už-261/2007 od 25. decembra 2008. godine, stav 6, Už-408/2008 od 9. jula 2009. godine, stav 6 , Už–452/2009 od 14. jula 2011. godine, stav 5. obrazloženja ), kao i prakse Evropskog suda za ljudska prava (videti odluku u predmetu "Ristić protiv Srbije" od 18. januara 2011. godine, stav 44.), Ustavni sud ističe da se pravo na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, s obzirom na Ustavom utvrđenu sadržinu ovog prava, u krivičnim postupcima pre svega garantuje optuženom licu, jer se u tom postupku odlučuje o optužbama koje mu se stavljaju na teret. Stoga, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac, a ni oštećeni, nemaju ni Ustavom, niti zakonom zajemčeno pravo da će se protiv trećeg lica voditi krivični postupak i da će lice koje je okrivljeno biti i osuđeno, odnosno da će mu biti izrečena određena krivična sankcija. Međutim, imajući u vidu činjenicu da oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni imaju zakonom propisano pravo da u krivičnom postupku istaknu imovinskopravni zahtev i da se o takvom zahtevu odluči, kao i da je u parničnom postupku sud u pogledu postojanja krivičnog dela vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim, to se navedena lica mogu pozvati na povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na ostvarivanje njihovih građanskih prava (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Boris Stojanovski protiv 'Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije'“ od 6. maja 2010. godine, stav 36.). U navedenom smislu, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni mogu isticati povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na odlučivanje o „građanskom zahtevu“, odnosno od kada su u tom postupku istakli imovinskopravni zahtev koji je povezan sa materijalnom ili nematerijalnom štetom koju su pretrpeli kao posledicu krivičnog dela (videti presude u predmetima "Atanasova protiv Bugarske'' od 2. oktobra 2008. godine, stav 51. i „Boris Stojanovski protiv 'Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije'“ od 6. maja 2010. godine, stav 40.).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je u konkretnom slučaju utvrdio da podnosilac ustavne žalbe osporava trajanje krivičnog postupka u kome je ima o svojstvo oštećenog. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da je u osporenom krivičnom postupku podnosilac ustavne žalbe istak ao novčani imovinskopravni zahtev 16. decembra 2003. godine , iz čega proizlazi da je jasno izrazio svoju nameru da traži naknadu materijalne štete prouzrokovane krivičnim delom .

Sledom iznetog, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe aktivno legitimisan za isticanje povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

6. Polazeći od prakse Ustavnog suda, kao i prakse i kriterijuma međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovoj krivičnopravnoj stvari utvrdio da je u konkretnom slučaju podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Period ocene razumnosti dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stanovišta da prilikom ocene da li je konkretni sudski postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, treba uzeti u obzir period trajanja krivičnog postupka od 16. decembra 2003. godine, kada je podnosilac ustavne žalbe istakao imovinskopravni zahtev, pa do 20. avgusta 2009. godine, kada je Okružni sud u Beogradu doneo presudu Kž. 2678/09 kojom je preinačena presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu K. 1208/04-08 od 12. februara 2009. godine i prema G.M. odbijena optužba zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja, čime je postupak pravnosnažno okončan.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju, u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, krivični postupak trajao pet godin a i nešto više od osam meseci, pri čemu se navedeni period poklapao sa periodom u kome nastupa apsolutna zastara krivičnog gonjenja za krivično delo koje je bilo predmet optužbe.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da na ocenu razumne dužine trajanja konkretnog sudskog postupka, pored vremena trajanja postupka utiču i drugi činioci, kao što su složenost predmeta o kome se pred sudom raspravlja i odlučuje, ponašanje podnosioca ustavne žalbe tokom postupka, postupanje nadležnih organa koji vode postupak i značaj predmeta raspravljanja za podnosioca žalbe.

Ceneći navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da se predmetni krivični postupak, krajnje neažurno, skoro neprekidno vodio pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu i da je za sve vreme trajanja postupka doneta jedna prvostepena presuda. Glavni pretres je održan svega pet puta , dok čak 15 puta nije održan , i to uglavnom zbog nesankcionisanih izostanaka okrivljene . Podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprineo dužem trajanju postupka, već mu je, naprotiv, bilo u interesu da se postupak što pre okonča i da se odluči o njegovom imovinskopravnom zahtevu kako bi ostvario svoje prav o na obeštećenje. Iako je u ovom krivičnom predmetu moglo biti donekle složenih pravnih i faktičkih pitanja o kojima je sud trebalo da se izjasni, Ustavni sud nalazi da je potpuno neefikasno i nedelotvorno postupanje nadležnog prvostepenog suda, koje se ničim ne može opravdati, osnovni razlog zbog kojeg je došlo do nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te odlučio kao u tački 1. izreke. 7. Na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, u konkretnom slučaju, ostvari objavljivanjem ove Odluke u „Službenom glasniku R epubllike Srbije“, budući da podnosilac nije postavio zahtev za naknadu štete. Ustavni sud je imao u vidu da je podnosilac ustavne žalbe tražio da se „ potvrdi materijalni deo presude Trećeg opštinskog suda u Beogradu“, što se zapravo odnosi na deo prvostepene presude kojim je bilo odlučeno o njegovom imovinskopravnom zahtevu, ali Sud ukazuje da o takvom zahtevu nije nadležan da odlučuje jer je krivični postupak već pravnosnažno okončan zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja. Nakon toga je podnosilac svoj zahtev za obeštećenje mogao da postavi jedino u parničnom postupku.

8. Sledom iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević