Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog neblagovremenosti i nedopuštenosti

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu Mileta Jerkovića protiv više sudskih odluka. Žalba je neblagovremena u delu koji se odnosi na pravnosnažnu osuđujuću presudu, a nedopuštena u delu koji se odnosi na odbacivanje vanrednih pravnih lekova, jer nisu ispunjene pretpostavke za odlučivanje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Mileta Jerkovića iz Karađorđeva, opština Bačka Topola, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 9. juna 2011. godine, doneo je

 

R E Š E Nj E

 

Odbacuje se ustavna žalba Mileta Jerkovića izjavljena protiv presude Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici K. 93/99 od 28. marta 2008. godine, presude Vrhovnog suda Srbije Kž.I 2299/08 od 18. decembra 2008. godine, rešenja Višeg suda u Sremskoj Mitrovici 2KV-123/10 od 6. maja 2010. godine, rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.II 1337/10 od 28. decembra 2010. godine, rešenja Višeg suda u Sremskoj Mitrovici KV. 398/10 od 14. maja 2010. godine i rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.II 39/11 od 28. januara 2011. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Mile Jerković iz Karađorđeva, opština Bačka Topola, preko punomoćnika Ilije Kantara, advokata iz Beograda, podneo je Ustavnom sudu 11. marta 2011. godine ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici K. 93/99 od 28. marta 2008. godine, presude Vrhovnog suda Srbije Kž.I 2299/08 od 18. decembra 2008. godine, rešenja Višeg suda u Sremskoj Mitrovici 2KV-123/10 od 6. maja 2010. godine, rešenja Višeg suda u Sremskoj Mitrovici KV. 398/10 od 14. maja 2010. godine, rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.II 1337/10 od 28. decembra 2010. godine i rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.II 39/11 od 28. januara 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, posebnih prava okrivljenog, prava na sigurnost u kaznenom pravu i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 33. stav 5, člana 34. st 4. i 5. i člana 36. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi navedeno je: da su protiv presude Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici K. 93/99 iscrpljena sva pravna sredstva ulaganjem žalbe Vrhovnom sudu Srbije od 10. avgusta 2008. godine, inicijative javnom tužiocu za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti od 3. novembra 2009. godine, zahteva za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude od 4. novembra 2009. godine zahteva za ponavljanje krivičnog postupka od 12. novembra 2009. godine, odnosno izjavljivanjem svih zakonom predviđenih vanrednih pravnih lekova koji u našem pozitivnopravnom krivičnom zakonodavstvu predstavljaju efikasne pravne lekove; da su donošenjem osporenih akata Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Kv. 123/10 od 6. maja 2010. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.II 1337/10 od 28. decembra 2010. godine, sudovi „grubo“ uskratili prava podnosioca ustavne žalbe na pravnu sigurnost u kaznenom pravu iz člana 34 stav 5. Ustava, na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, i na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, kao i posebna prava okrivljenog iz člana 33. stav 5. Ustava; da je rešenjima Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Kv. 398/10 od 14. maja 2010. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.II 39/11 od 28. januara 2011. godine, pored već navedenih povreda Ustava Republike Srbije, izvršena i diskriminacija podnosioca ustavne žalbe i saokrivljenog D.V. u odnosu na ostalu trojicu saokrivljenih u istom krivičnom postupku, jer je povređeno pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. stav 1. i 2. Ustava kao i pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava odnosno iz člana 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima; da se postupanju Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici „pridružio“ i Vrhovni sud Srbije koji nije rešio po žalbenom zahtevu podnosioca ustavne žalbe; da je veće Višeg suda u Sremskoj Mitrovici suštinski obrazložilo svoju odluku na pola strane i na poslednjoj stranici pobijanog rešenja, dok u ostalom tekstu obrazloženja interpretira prvostepenu presudu Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici, presudu Vrhovnog suda Srbije i žalbu branioca podnosioca ustavne žalbe; da je rešenje Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.II 1337/10 od 28. decembra 2010. godine podnosiocu ustavne žalbe dostavljeno 8. marta 2011. godine; da je veće Višeg suda u Sremskoj Mitrovici rešenjem Kv. 398/10 od 14. maja 2010. godine odbacilo kao nedozvoljen zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude, koji je bio podnet od strane branioca podnosioca ustavne žalbe i da je donoseći ovu odluku razdvojilo jedinstveni krivični postupak koji se vodio pred tim sudom u predmetu pod brojem K. 93/99, zahvaljujući nepravovremenoj dostavi drugostepene presude Vrhovnog suda Srbije Kž. I 2299/08 od 18. decembra 2008. godine od strane Višeg suda u Sremskoj Mitrovici, tako da je pojedinim saokrivljenima bilo dozvoljeno da podnesu zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude, a podnosiocu ustavne žalbe i okrivljenom D.V. nije, jer je branilac podnosioca ustavne žalbe osporenu presudu Vrhovnog suda Srbije primio 4. novembra 2009. godine, dakle nakon stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku, koji ne predviđa ovaj vanredni pravni lek.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična odredbi člana 170. Ustava.

Odredbom člana 84. stav 1. navedenog Zakona propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, Ustavni sud je utvrdio: da je osporenom presudom Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici K. 93/99 od 31. marta 2008. godine okrivljeni, ovde podnosilac ustavne žalbe, oglašen krivim za izvršenje više krivičnih dela i osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od sedam godina; da je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Kž.I 2299/08 od 18. decembra 2008. godine, po žalbi optuženih, preinačena presuda Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici K. 93/99 od 31. marta 2008. godine u pogledu pravne ocene dela i odluke o kazni, tako što su u delu izreke koja se odnosi na okrivljenog, krivičnopravne radnje opisane pod tačkama 1A i 1B i pod tačkom 2. izreke prvostepene presude pravno kvalifikovane kao produženo krivično delo zloupotrebe službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi sa stavom 1. u podstrekavanju u vezi sa članom 34. i članom 61. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09) i podnosilac ustavne žalbe je za to delo osuđen na kaznu zatvora u trajanju od tri godine; da je osporenim rešenjem Višeg suda u Sremskoj Mitrovici 2-KV-123/10 od 6. maja 2010. godine odbačen kao nedozvoljen zahtev branioca osuđenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, advokata Zorana Božića iz Novog Sada, podnet 8. novembra 2009. godine za ponavljanje krivičnog postupka okončanog presudom Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici K. 93/99 od 28. marta 2008. godine, a koja je preinačena presudom Vrhovnog suda Srbije Kž.I 2299/08 od 18. decembra 2008. godine; da je osporenim rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.II 1337/10 od 28. decembra 2010. godine odbijena kao neosnovana žalba branioca osuđenog, advokata Zorana Božića, izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Sremskoj Mitrovici 2-KV-123/10 od 6. maja 2010. godine; da je dopisom Republičkog javnog tužilaštva KTZ. 1092/10 od 12. marta 2010. godine obavešten advokat Zoran Božić da to tužilaštvo nije našlo osnova da po njegovoj inicijativi podnetoj 3. novembra 2009. godine podigne zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažnih presuda Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici K. 93/99 od 28. marta 2008. godine i Vrhovnog suda Srbije Kž.I 2299/08 od 18. decembra 2008. godine; da je osporenim rešenjem Višeg suda u Sremskoj Mitrovici KV-398/10 od 14. maja 2010. godine odbačen kao nedozvoljen zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude; da je osporenim rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.II 39/11 od 28. januara 2011. godine odbijena kao neosnovana žalba branioca osuđenih izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Sremskoj Mitrovici KV-398/10 od 14. maja 2010. godine.

4. Član 32. stav 1. Ustava utvrđuje da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Član 33. stav 5. Ustava utvrđuje da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane.

Odredbama člana 34. st. 4. i 5. Ustava utvrđeno je da niko ne može biti gonjen ni kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili postupak pravnosnažno obustavljen, niti sudska odluka može biti izmenjena na štetu okrivljenog u postupku po vanrednom pravnom leku, da istim zabranama podleže vođenje postupka za neko drugo kažnjivo delo, kao i da je izuzetno, ponavljanje postupka dopušteno u skladu s kaznenim propisima, ako se otkriju dokazi o novim činjenicama koje su, da su bile poznate u vreme suđenja, mogle bitno da utiču na njegov ishod ili ako je u ranijem postupku došlo do bitne povrede koja je mogla uticati na njegov ishod.

Odredbama člana 36. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1.) i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

5. Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08 i 20/09), koje su bile na snazi do 10. septembra 2009. godine, bilo je propisano: da okrivljeni koji je pravnosnažno osuđen na bezuslovnu kaznu zatvora može podneti zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude zbog povrede zakona u slučaju predviđenom ovim zakonikom, kao i da se navedeni zahtev podnosi u roku od mesec dana od dana kada je okrivljeni primio pravnosnažnu sudsku presudu (član 428. st. 1. i 2.); da zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude mogu podneti osuđeni i branilac (član 431. stav 1.) (stav 2.).

Prema odredbi člana 112. Zakona o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/09), koji je stupio na snagu 11. septembra 2009. godine, naslov iznad člana 428, kao i tekst čl. 428. do 432. se brišu.

Odredbama člana 146. istog zakona propisano je da se na lica koja su do dana stupanja na snagu ovog zakona podnela zahtev za vanredno ublažavanje kazne i zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude primenjuju odredbe Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07 i 20/09 - dr. zakon) i da ako do dana stupanja na snagu ovog zakona još nije protekao rok za podnošenje zahteva za ispitivanje pravnosnažne presude, a do isteka propisanog roka taj zahtev bude podnet, postupak po tom zahtevu sprovešće se po odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07 i 20/09 - dr. zakon).

6. Ustavni sud ukazuje na to da, saglasno odredbama čl. 419. i 421. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08, 72/09 i 76/10), ovlašćenje za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti ima isključivo javni tužilac. Ustavni sud je stoga ocenio da se zahtev za zaštitu zakonitosti u krivičnom postupku, ne može smatrati delotvornim pravnim sredstvom koje mora biti iskorišćeno pre izjavljivanja ustavne žalbe. Ovo iz razloga što isključivo javni tužilac ima mogućnost da koristi ovo pravno sredstvo i što ni okrivljeni, niti njegov branilac ne mogu uticati na odluku javnog tužioca da li će i kada podići takav zahtev, bez obzira na lično podnetu inicijativu. Kako zahtev za zaštitu zakonitosti nije pravno sredstvo čije izjavljivanje stoji na raspolaganju okrivljenom u krivičnom postupku, to se postupak po ovom pravnom sredstvu ne smatra ni pretpostavkom za izjavljivanje ustavne žalbe. Ovakav pravni stav Ustavni sud je već izrazio u više rešenja (videti: Rešenje Už-1472/2009 od 24. septembra 2009. godine). S obzirom na to da iscrpljivanje ovog vanrednog pravnog sredstva u krivičnom postupku nije pretpostavka za podnošenje ustavne žalbe, to se, prema pravnom stavu Ustavnog suda, blagovremenost ustavne žalbe ceni u odnosu na dan dostavljanja drugostepene odluke - presude ili rešenja kojima je krivični postupak pravnosnažno okončan, od kada počinje da teče rok propisan odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

7. Ustavni sud je utvrdio da je osporena presuda Vrhovnog suda Srbije u Beogradu Kž.I 2299/09 od 18. decembra 2008. godine, kao drugostepena odluka kojom je krivični postupak vođen protiv podnosioca ustavne žalbe pravnosnažno okončan, njemu dostavljena najkasnije 3. novembra 2009. godine kada je, kako sam navodi, podneo Republičkom javnom tužilaštvu inicijativu za podizanja zahteva za zaštitu zakonitosti. Imajući u vidu da je ustavna žalba podneta 11. marta 2011. godine, dakle po isteku prekluzivnog roka od 30 dana propisanog odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Sud je podnetu ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao neblagovremenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) istog Zakona.

8. Odredbe Zakonika o krivičnom postupku koje uređuju pravo osuđenog i njegovog branioca da podnesu zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude prestale su da važe 11. septembra 2009. godine, danom stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku. Drugostepena presuda kojom je pravnosnažno okončan krivični postupak vođen protiv okrivljenog, prema navodima samog podnosioca, doneta je i njemu dostavljena nakon stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku. Kako su tim zakonom odredbe koje su se odnosile na zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude prestale da važe, to podnosilac ustavne žalbe u svojstvu okrivljenog, kao ni njegov branilac, nisu imali pravo na podnošenje navedenog pravnog leka. S obzirom na to da je zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude, kao vanredno pravno sredstvo, prestao da postoji 11. septembra 2009. godine, a branilac okrivljenog ga je izjavio 4. novembra 2009. godine, to je za posledicu imalo donošenje procesnog rešenja o odbacivanju podnetog zahteva od strane Višeg suda u Sremskoj Mitrovici.

Zakonom o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku regulisane su dve prelazne situacije: prva, kad je osuđeni podneo zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude o kome do dana stupanja na snagu ovog zakona nije odlučeno i druga, kad je rok za podnošenje zahteva počeo da teče pre dana stupanja na snagu ovog zakona i još nije protekao, a osuđeni do isteka tog roka podnese zahtev. U oba slučaja se na ovaj vanredni pravni lek primenjuje ranije važeći Zakonik o krivičnom postupku i sud će o podnetom zahtevu za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude meritorno odlučivati, dok se argumentum a contrario, u svim ostalim slučajevima prethodne odredbe Zakonika ne primenjuju i sud će takav zahtev odbaciti, što je Viši sud u konkretnom slučaju osporenim rešenjem i učinio. Podnosilac ustavne žalbe nije naveo ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da su mu osporenim rešenjem povređena ili uskraćena označena ustavna prava, a razlozi koje je naveo očigledno potvrđuju da do povrede ili uskraćivanja nije došlo. Krećući se u okviru tvrdnji i zahteva sadržanih u ustavnoj žalbi i polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je podnetu ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom predviđene pretpostavke za postupanje i odlučivanje.

Ustavni sud konstatuje da je istovetan stav već izrazio u Rešenju Už-1777/2010 od 17. juna 2010. godine.

Ustavni sud ukazuje i na to da na drugačije odlučivanje u ovom predmetu ne utiču ni navodi podnosioca o „nepravovremenoj dostavi drugostepene presude Vrhovnog suda Srbije Kž. I 2299/08 od 18. decembra 2008. godine“. Okrivljeni je drugostepenu presudu Vrhovnog suda Srbije Kž.I 2299/08 od 18. decembra 2008. godine primio najkasnije 3. novembra 2009. godine, odnosno kada je branilac podnosioca ustavne žalbe izjavio zahtev za zaštitu zakonitosti i radnje postupajućih sudova u tom postupku mogu se osporavati samo u zakonom propisanom roku za izjavljivanje ustavne žalbe. Kako je ustavna žalba izjavljena 11. marta 2011. godine, Ustavni sud je utvrdio da je u odnosu na ove tvrdnje ustavna žalba neblagovremena i da pred ovim sudom nema uslova za njihovo ispitivanje.

9. Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe ističe da su mu osporenim rešenjem Višeg suda u Sremskoj Mitrovici 2-KV-123/10 od 6. maja 2010. godine, i rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.II 1337/10 od 28. decembra 2010. godine povređeni pravo na pravično suđenje, posebna prava okrivljenog, pravo na pravnu sigurnost u kaznenom pravu i pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčeni odredbama člana 32. stav 1, člana 33. stav 5, člana 34. stav 5. i člana 36. Ustava.

U odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud i u ovom konkretnom slučaju ukazuje na to da navedenim osporenim rešenjima nije odlučivano o optužbi protiv podnosioca ustavne žalbe, već da su ista doneta u postupku po zahtevu za ponavljanje krivičnog postupka, podnetom na osnovu odredaba čl. 404. do 414. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08, 72/09 i 76/10).

Kako osporena rešenja nisu doneta u postupku odlučivanja o optužbi protiv podnosioca ustavne žalbe, o čemu je već odlučeno u pravnosnažno okončanom krivičnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da navedena rešenja ne predstavljaju pojedinačne pravne akte protiv kojih se, zbog povrede prava na pravično suđenje, a u smislu odredaba člana 170. Ustava i člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavna žalba može izjaviti. Ovakav pravni stav Ustavni sud je izrazio u više rešenja (videti: Rešenje Už – 2145/2009 od 21. januara 2010. godine), a odlučujući u ovom predmetu Ustavni sud je imao u vidu istovetan stav Evropske komisije za ljudska prava u predmetu X. protiv Austrije (Odluka o dopustivosti broj 7761/77 od 8. maja 1978. godine), gde je Komisija zauzela stav da se član 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koji jemči pravo na pravično suđenje, ne primenjuje na postupak povodom zahteva za ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka, jer takav postupak „ne utvrđuje osnovanost bilo kakve krivične optužbe protiv podnosioca“, već samo da li će biti odobreno ponovno suđenje ili ne.

U odnosu na tvrdnju podnosioca ustavne žalbe da su mu osporenim rešenjima povređena posebna prava okrivljenog i pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, Ustavni sud ukazuje na to da posebno pravo okrivljenog iz člana 33. stav 5. Ustava jemči da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da mu se sudi bez odugovlačenja. Krivični postupak vođen protiv okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, a time i suđenje u smislu navedene odredbe Ustava, pravnosnažno je okončano presudama Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici K. 93/99 od 28. marta 2008. godine i Vrhovnog suda Srbije Kž. I 2299/08 od 18. decembra 2008. godine, te se u postupku po njegovom zahtevu za ponavljanje postupka više ne radi o suđenju u smislu odredbe člana 33. stav 5. Ustava. Stoga se navedena tvrdnja podnosioca ustavne žalbe ne može dovesti u vezu sa sadržinom prava čija se povreda ističe. Takođe, prema oceni Ustavnog suda, tvrdnje o povredi prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 36. Ustava, ne mogu se dovesti u vezu sa sadržinom označenih prava, naročito imajući u vidu da je okrivljeni preko branioca iskoristio pravo na žalbu protiv prvostepene osuđujuće presude, o kojoj je odlučio Vrhovni sud Srbije kao najviša sudska instanca. Pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo ne znači nužno i pravo na izjavljivanje vanrednih pravnih sredstava, pri čemu je podnosilac imao i iskoristio pravo na žalbu protiv prvostepenog rešenja donetog po njegovom zahtevu za ponavljanje postupka, o kome je odlučio nadležni Apelacioni sud.

Podnosilac ustavne žalbe tvrdi da mu je osporenim aktima i time što nije ponovljen pravnosnažno okončan krivični postupak koji je vođen protiv njega povređeno pravo na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, zajemčeno članom 34. stav 5. Ustava. Ustavni sud, razmatrajući iznete tvrdnje, najpre ukazuje na sadržinu i sistemsko značenje navedene ustavne odredbe. Naime, član 34. stav 5. Ustava utvrđuje da je, izuzetno, ponavljanje postupka dopušteno u skladu s kaznenim propisima, ako se otkriju dokazi o novim činjenicama koje su, da su bile poznate u vreme suđenja, mogle bitno da utiču na njegov ishod ili ako je u ranijem postupku došlo do bitne povrede koja je mogla uticati na njegov ishod. Ustavni sud konstatuje da je za pravilno shvatanje i tumačenje ove odredbe neophodno sagledati i odredbu prethodnog stava istog člana Ustava, koja utvrđuje da niko ne može biti gonjen ni kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili postupak pravnosnažno obustavljen, niti sudska odluka može biti izmenjena na štetu okrivljenog u postupku po vanrednom pravnom leku, kao i da istim zabranama podleže vođenje postupka za neko drugo kažnjivo delo. Prema oceni Ustavnog suda, odredba člana 34. stav 5. Ustava, čiju povredu podnosilac ustavne žalbe ističe, predstavlja izuzetak u odnosu na odredbu člana 34. stav 4. Ustava kojom se zabranjuje ponovno vođenje krivičnog i drugog kaznenog postupka, odnosno jemči opšte pravno načelo ne bis in idem i treba je, kao i svaki izuzetak, tumačiti naročito restriktivno.

Ustavni sud je, imajući u vidu izneto, ocenio da se jezičkim, sistemskim i logičkim tumačenjem odredbe člana 34. stav 5. Ustava dolazi do zaključka da odredba člana 34. stav 5. Ustava dopušta ograničenje prava na pravnu sigurnost, zajemčenog u ostalim stavovima istog člana Ustava i posledično dopušta mogućnost ponavljanja pravnosnažno okončanog postupka protiv nekog lica, ali da ova odredba ne jemči pravo tom licu da zahteva ponavljanje postupka, odnosno da će traženo ponavljanje postupka biti i dozvoljeno, kako to pogrešno tumači podnosilac ustavne žalbe. Ukoliko bi se izuzetak utvrđen odredbom člana 34. stav 5. Ustava tumačio drugačije i ekstenzivnije, takvo tumačenje bi dovelo do inherentne povrede prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu i to u članu Ustava koji upravo jemči pravo na pravnu sigurnost.

Ustavni sud je, polazeći od iznetog, utvrdio da se odredbom člana 34. stav 5. Ustava podnosiocu ustavne žalbe ne jemči pravo na ponavljanje postupka, u smislu vanrednog pravnog sredstva, te da tvrdnja da mu je osporenim rešenjima povređeno označeno pravo, kao posledica njegovog pogrešnog tumačenja odredaba Ustava, kao ni ostale tvrdnje koje se odnose na osporena rešenja, ne predstavljaju ustavnopravne razloge koje bi ustavnu žalbu činili dopuštenom. Ustavni sud je, stoga, ustavnu žalbu i u ovom delu odbacio kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje u ovoj pravnoj stvari.

9. Na osnovu svega iznetog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je rešio kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević