Povreda prava na pravično suđenje zbog proizvoljnog tumačenja uslovnog zahteva stranke

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i poništio presudu Upravnog suda, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Upravni organi i sud su proizvoljno tumačili zahtev podnosioca za uklanjanje objekta, ignorišući uslov da mu se prethodno obezbedi drugi smeštaj.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1149/2017
14.11.2019.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Jovan Ćirić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. R . iz Kraljeva , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. novembra 2019. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. R . i utvrđuje da je presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 14342/15 od 21. decembra 2016. godine povređeno pravo podnosioc a ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Poništava se presuda Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 14342/15 od 21. decembra 2016. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture – Raški upravni okrug, sa sedištem u Kraljevu broj 352-351-00003/2012-09 od 14. avgusta 2015. godine.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. R . iz Kraljeva podne o je Ustavnom sudu , 10. februara 201 7. godine, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 14342/15 od 21. decembra 2016. godine, zbog povrede prava na sudsku zaštitu, prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravno sredstvo, kao i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 22, člana 32. stav 1. i čl. 36. i 58. Ustava Republike Srbije.

Ustavna žalba je podneta i zbog povrede prava iz čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, člana 1. Protokola 1 uz navedenu Evropsku konvenciju, kao i zbog povrede socijalnih prava utvrđenih Revidiranom evropskom socijalnom poveljom, bez navođenja konkretnih odredaba.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi:

- da je podnosilac dokazao činjenicu da u kontinuitetu koristi polusrušenu kuću u Konarevu, jer je na to prinuđen zbog prirode svoje bolesti, iz čega sledi da pitanje njegovog smeštaja nije rešeno;

- da je podnosilac zahtev za odobrenje uklanjanja kuće „dao“ uz prethodni uslov da dobije kuću, kao i ostali vlasnici kuća koje su oštećene u zemljotresu, što znači da zahtev bez toga ne postoji, a što je Upravni sud zanemario;

- da Upravni sud pogrešno tumači ceo upravni postupak i upravni spor, čiji je predmet odobravanje uklanjanja objekta, način uklanjanja i obaveze koje iz toga proističu;

- da je država obezbedila onoliko kuća koliko je bilo za rušenje, pa se postavlja pitanje kome je dodeljena kuća namenjena podnosiocu;

-da je podnosilac Upravnom sudu podneo tužbu radi poništaja konačnog upravnog akta i utvrđenja da je tuženi organ u celini ponovio svoje rešenje koje je poništeno u ranije vođenom upravnom sporu, a da se Upravni sud u osporenoj presudi uopšte nije osvrnuo na drugi deo tužbenog zahteva .

Podnosilac ustavne žalbe posebno ističe da je star i bolestan, da zbog stanja u kome se nalazi mora da živi sam i da se to moralo uzeti u obzir prilikom odlučivanja o njegovom slučaju.

Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava i poništi osporeni akt, te utvrdi pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete i troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Donošenju osporene presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 14342/15 od 21. decembra 2016. godine prethodio je upravni spor u kome je Upravni sud – Odeljenje u Nišu presudom U. 8954/12 od 20. februara 2014. godine uvažio tužbu B. R . iz Kraljeva, Ul. D. broj 5/1 (ovde podnosio ca ustavne žalbe) i poništio pobijani konačni upravni akt, zbog toga što se u spisima predmeta ne nalazi prvostepeno rešenje na osnovu koga je odlučeno o zahtevu, niti zahtev podnosioca, a iz navoda žalbe i tužbe proizlazi da podnosilac nije podneo zahtev za rušenje objekta, već je samo dao izjavu da je saglasan da se u zemljotresu oštećeni objekat poruši tek nakon što se na istoj parceli sagradi novi objekat, jer nema gde da stanuje. U izvršenju navedene presude drugostepeni organ je poništio rešenje prvostepenog organa i predmet vratio na ponovno odlučivanje.

Odeljenje za urbanizam, građevinarstvo i stambeno-komunalne delatnos ti gradske Uprave grada Kraljeva je u ponovnom postupku donelo rešenje broj 351-123/2011-06 od 14. aprila 2015. godine, kojim je, u stavu 1. dispozitiva, odobreno uklanjanje stambenog objekta koji se nalazi u K. na k.p. …/6 KO Konarevo, vlasništvo podnosioca ustavne žalbe i M . V . iz Kraljeva, Ul. D. broj 172, zbog trajnog oštećenja objekta, usled zemljotresa, jer kao takav predstavlja neposrednu opasnost za život i zdravlje ljudi i susednih objekata i za bezbednost saobraćaja. Istim rešenjem određeno je da će uklanjanje objekta izvršiti suvlasnici objekta, angažovanjem odgovarajućeg privrednog društva ili preduzetnika (stav 2. dispozitiva), koji su obavezani da prilikom uklanjanja objekta preduzmu sve mere na obezbeđenju susednih objekata i okoline (stav 3. dispozitiva). U obrazloženju navedenog rešenja je konstatovano: da je podnosilac ustavne žalbe 17. februara 2011. godine podneo zahtev za izdavanje odobrenja za uklanjanje stambenog objekta trajno oštećenog u zemljotresu, uz koji je , pored ostalog, dostavio zapisnik komisije za procenu oštećenja objekata od zemljotresa, izjavu o saglasnosti sa uklanjanjem objekata od 17. februara 2011. godine i izveštaj lekara specijaliste od 20. septembra 2010. godine ; da je, nakon više urgencija i naknadnih zahteva podnosioca upućenih štabu za vanredne situacije i nadležnim službama gradske uprave i „obaveštenja ovog odeljenja od 5. i 30. septembra 2011. godine da nema osnova za dodelu montažne kuće, već da se samo rešenjem može odobriti uklanjanje oštećenog objekta uz saglasnost suvlasnika“, ovo odeljenje pribavilo saglasnost od drugog suvlasnika za uklanjanje spornog objekta „pod istim uslovi ma kao i za podnosioca“; da, prema izveštaju Policijske uprave Kraljevo, podnosilac ustavne žalbe ima prebivalište u Kraljevu, u Ul. D. broj 5/1 „i u vreme zemljotresa je živeo na toj adresi “, a ne u K, gde se nalazi oštećeni objekat; da je navedeni izveštaj bio odlučujući za donošenje odluke da se odobri rušenje objekta o trošku stranke, bez obaveze obezbeđivanja drugog stambenog prostora. Prvostepeni organ je dalje naveo: da je štab za vanredne situacije grada Kraljevo „naredbom od 22. novembra 2010. godine utvrdio“ da je ovo odeljenje nadležno za vođenje postupka i donošenje rešenja o za uklanjanje objekata trajno oštećenih u zemljotresu; da je stručna komisija za procenu oštećenja objekata utvrdila da je predmetni objekat svrstan u šestu kategoriju oštećenja – za rušenje; da je podnosilac u zahtevu za izdavanje odobrenja za uklanjanje spornog objekta od 3. novembra 2011. i izjav i od 17. februara 2011. godine naveo da je „za sebe obezbedio privremeni smeštaj kod rodbine, s obzirom na to da njegovo domaćinstvo ima jednog člana“, kao i da nije saglasan da se objekat poruši ako prethodno nije obezbeđena izgradnja drugog montažnog objekta; da je, s obzirom na izveštaj Policijske uprave Kraljevo, a imajući u vidu zahtev podnosioca za uklanjanje objekta, na osnovu člana 167. stav 2. Zakona o planiranju i izgradnji, odobreno uklanjanje predmetnog objekta. Takođe je navedeno da je štab za vanredne situacije grada Kraljevo, na osnovu predloga komisije koja je utvrđivala prioritete za postavljanje montažnih kuća, „donosio odluke o dodeli“ montažnih kuća (pri čemu je jedan od kriterijuma bio da je vlasnik-korisnik objekta stanovao na toj adresi pre i u vreme zemljotresa), ali da u konkretnom slučaju takva odluka nije postojala; da, „shodno navedenom, nema osnova za dodelu montažne kuće podnosiocu, jer ima rešeno pitanje smeštaja“; da je nadležnost tog odeljenja samo donošenje rešenja o uklanjanju objekata, a da se pravo na obezbeđenje smeštaja dodelom i izgradnjom montažne kuće ostvaruje u posebnom postupku, „za šta je nadležan grad Kraljevo i štab za vanredne situacije grada Kraljeva, a ne ovaj organ“.

Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 14342/15 od 21. decembra 2016. godine odbijena je tužba podnosioca ustavne žalbe podneta protiv rešenja Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture od 14. avgusta 2015. godine, kojim je odbijena žalba podnosioca izjavljena protiv rešenja prvostepenog organa od 14. aprila 2015. godine. Drugostepeni organ je u svemu prihvatio razloge prvostepenog organa za donošenje rešenja u ovoj upravnoj stvari. Upravni sud je, polazeći od sadržine obrazloženja pobijanog rešenja, ocenio da su upravni organi pravilno i potpuno utvrdili činjenično stanje i pravilno primenili materijalni propis, bez povreda pravila postupka. Ocenjujući navode tužbe, Upravni sud je istakao da je prethodno rešavanje pitanja smeštaja vezano za izvršenje rešenja o odobrenju uklanjanja objekta, osim ako rešenje nije doneto na zahtev vlasnika, kao u konkretnom slučaju. Takođe je istakao da je u predmetnom upravnom postupku odlučivano o izdavanju odobrenja za uklanjanje objekta, a ne o izvršenju tog rešenja.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.): da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se j emči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da s e jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1. Ustava).

Ustavni sud konstatuje da se odredbe člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz navedenu Evropsku konvenciju sadržinski ne razlikuju od odredaba č lana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava, zbog čega Ustavni sud postojanje povrede označenih prava garantovanih Evropskom konvencijom ceni u odnosu na odredbe Ustava.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored već navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i odredbe sledećih međunarodnih dokumenata:

Zakonom o ratifikaciji Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima („ Službeni list SFRJ“, broj 7/71 ) propisano je da države članice ovog pakta priznaju pravo svakom licu na životni standard dovoljan za njega samog i njegovu porodicu, ubrajajući tu i dovoljnu hranu, odeću i smeštaj, kao i stalno poboljšanje njegovih uslova života, te da će države članice preduzeti odgovarajuće mere radi obezbeđenja ostvarenja ovog prava i u tom cilju one priznaju bitni značaj slobodno izabrane međunarodne saradnje (član 11. tačka 1 )).

Komitet za ekonomska, socijalna i kulturna prava je, na 13. zasedanju održanom 8. decembra 1995. godine, usvojio Opšti komentar broj 6: „Ekonomska, socijalna i kulturna prava starijih ljudi“. U poglavlju 4. „Prava starijih ljudi i Pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima“ ističe se da Komitet za ekonomska, socijalna i kulturna prava smatra da su države ugovornice Pakta obavezne da obrate posebnu pažnju na unapređenje i zaštitu ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava starijih ljudi. Sama uloga Komiteta u tom smislu je još važnija jer, za razliku od drugih kategorija stanovništva kao što su žene i deca, još uvek ne postoji nijedna sveobuhvatna konvencija koja se odnosi na prava starijih ljudi, kao ni obavezujući aranžmani nadzora nad sprovođenjem principa UN u ovoj oblasti ( tačka 13)). U poglavlju 5. koje sadrži pojedine odredbe Pakta, u članu 11. „Pravo na adekvatan životni standard“, navodi se da prvi među Principima Ujedinjenih nacija za starije ljude, na početku odeljka koji se odnosi na nezavisnost starijih ljudi, predviđa da „starije osobe treba da imaju pristup odgovarajućoj ishrani, vodi, skloništu, odeći i zdravstvenoj zaštiti tako što su im obezbeđena primanja, porodične i društvene podrške i samopomoći“, te da Komitet pridaje veliku važnost ovom principu, koji nalaže da stare osobe uživaju prava garantovana članom 11. Pakta (tačka 32) ).

Rezolucijom broj 46/91 od 16. decembra 1991. godine „Sprovođenje Međunarodnog akcionog plana koji se odnosi na starenje“, Generalna Skupština je usvojila Principe Ujedinjenih nacija za starije ljude, koji su podeljeni u pet odeljaka usko povezanih s pr avima koja su priznata u Paktu. „Nezavisnost“ uključuje pristup odgovarajućoj ishrani, vodi, skloništu, odeći i zdravstvenoj zaštiti, a ovim osnovnim pravima dodaje se i mogućnost starijih ljudi da obavljaju plać ene poslove, kao i pravo na obrazovanje i obuku. O deljak pod naslovom „Dostojanstvo“ predviđa da stariji ljudi imaju pravo da žive dostojanstveno i bezbedno, da budu oslobođeni eksploatacije, kao i mentalnog i fizičkog zlostavljanja, da se prema njima postupa pravično, bez obzira na godine, pol, rasno ili etničko poreklo, invaliditet, finansijsku situaciju ili neki drugi status, i da ih treba poštovati nezavisno od njihovog ekonomskog doprinosa.

Zakonom o potvrđivanju Revidirane evropske socijalne povelje („Službeni glasnik RS – Međunarodni ugovori“, broj 42/09) predviđeno je da se s trane ugovornice, u nameri da obezbede efektivno ostvarivanje prava starijih lica na socijalnu zaštitu, obavezuju da usvoje ili podstaknu, direktno ili u saradnji sa javnim i privatnim organizacijama, odgovarajuće mere koje imaju za cilj da omoguće starijim licima : da ostanu punopravni članovi društva koliko god je to moguće, putem adekvatnih materijalnih sredstava koja im omogućuju da pristojno žive i aktivno učestvuju u javnom, društvenom i kulturnom životu (član 23. stav 1. tačka a)) i pružanja informacija o uslugama i pogodnostima koja stoje na raspolaganju starijim licima kao i o mogućnostima korišćenja istih (član 23. stav 1. tačka b)); da slobodno odaberu svoj način života i da vode nezavisan život u svom porodičnom okruženju sve dok to žele i mogu, pored ostalog, putem obezbeđivanja smeštaja u skladu sa njihovim potrebama i zdravstvenim stanjem ili odgovarajuće podrške za adaptaciju njihovog stambenog smeštaja (član 23. stav 2. tačka a)).

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, od značaja su i o dredbe sledećih zakona:

Odredbama člana 167. Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 72/09, 81/09, 64/10, 24/11 i 121/12), u tekstu koji je bio na snazi na dan podnošenja predmetnog zahteva, bilo je propisano: da će o rgan jedinice lokalne samouprave nadležan za poslove građevinarstva odobriti rešenjem, po službenoj dužnosti ili na zahtev zainteresovanog lica, uklanjanje objekta, odnosno njegovog dela, za koji utvrdi da je usled dotrajalosti ili većih oštećenja ugrožena njegova stabilnost i da predstavlja neposrednu opasnost za život i zdravlje ljudi, za susedne objekte i za bezbednost saobraćaja (stav 1.); da se rešenje iz stava 1. ovog člana može izvršiti ako su prethodno rešena pitanja smeštaja korisnika objekta, osim u slučaju kada se uklanjanje objekta odobrava na zahtev vlasnika koji taj objekat koristi (stav 2.).

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je propisano: da su pri vođenju postupka i rešavanju u upravnim stvarima, organi dužni da strankama omoguće da što lakše zaštite i ostvare svoja prava i pravne interese, vodeći računa da ostvarivanje njihovih prava i pravnih interesa ne bude na štetu prava i pravnih interesa drugih lica, niti u suprotnosti sa zakonom utvrđenim javnim interesima (član 6.); da se u postupku moraju utvrditi pravilno i potpuno sve činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 8.); da će se organ koji vodi postupak starati da neznanje i neukost stranke i drugih učesnika u postupku ne budu na štetu prava koja im po zakonu pripadaju (član 15.).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da je Upravni sud u osporenoj presud i zanemario činjenicu da je on podneo zahtev za odobrenje uklanjanja objekta pod uslovom da mu se obezbedi kuć a, umesto one koj a je oštećena u zemljotresu, „što znači da zahtev bez toga ne postoji“, a da zahtev za obezbeđenje druge kuće počiva na njegovom zdravstvenom stanju i starosti, usled čega ne može da živi sa drugim osobama u zajedničkom domaćinstvu. Podnosilac, takođe, ističe da „u kontinuitetu“ koristi polusrušenu kuću u Konarevu, jer je na to prinuđen zbog prirode svoje bolesti, te da će radije ostati da živi u trošnoj kući, nego pristati da živi kod rodbine. Podnosilac ukazuje da je tuženi organ u celini ponovio svoje rešenje koje je poništeno u ranije vođenom upravnom sporu, te da se u osporenom aktu pogrešno tumači ceo upravni postupak i upravni spor, čiji je predmet odobravanje uklanjanja objekta, način uklanjanja i obaveze koje iz toga proističu.

Ocenjujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Sud je imao u vidu da se ustavna garancija navedenog prava, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg suda.

Ustavni sud je, polazeći od činjenica utvrđenih u ovom ustavnosudskom postupku, konstatovao:

- da je u ranije vođenom upravnom sporu u istoj upravnoj stvari poništeno konačno rešenje nadležnog ministarstva, jer se iz dostavljenih spisa predmeta nije moglo utvrditi da li je podnosilac ustavne žalbe podneo zahtev za rušenje ob jekta ili je dao saglasnost da se objekat koji je u zemljotresu oštećen poruši nakon što mu se sagradi novi ob jekat;

- da je, prema obrazloženju rešenja prvostepenog organa od 14. aprila 2015. godine, podnosilac u izjavi od 17. februara 2011. godine naveo da nije saglasan da se objekat poruši ako prethodno nije obezbeđena izgradnja drugog montažnog objekta;

- da je prvostepeni organ iz izveštaja Policijske uprave Kraljevo utvrdio da podnosilac ustavne žalbe ima prebivalište u Kraljevu, u Ul. D. broj 5/1 „i da je u vreme zemljotresa živeo na toj adresi“, a ne u K, gde se nalazi oštećeni objekat, što je bilo odlučujuće za donošenje odluke da se odobri rušenje objekta o trošku stranke, bez obaveze obezbeđivanja drugog stambenog prostora;

- da je prvostepeni organ u rešenju od 14. aprila 2015. godine najpre oce nio da „nema osnova za dodelu montažne kuće podnosiocu, jer ima rešeno pitanje smeštaja“, a potom je podnosilac upućen da pravo na obezbeđenje smeštaja dodelom i izgradnjom montažne kuće ostvaruje u posebnom postupku, „za šta je nadležan grad Kraljevo i Gradski štab za vanredne situacije grada Kraljeva, a ne ovaj organ“.

Ustavni sud ukazuje da je Republika Srbija , potvrđivanjem Revidirane evropske socijalne povelje, preuzela, pored ostalih, obavezu da usvoji ili podstakne odgovarajuće mere koje imaju za cilj da omoguće starijim licima smeštaj u skladu sa njihovim potrebama i zdravstvenim stanjem ili odgovarajuće podrške za adaptaciju njihovog stambenog smeštaja (član 23. stav 2. tačka a)). Ovaj sud naglašava da je Komitet za ekonomska, socijalna i kulturna prava u Opštem komentaru broj 6 istakao obavezu država ugovornica Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima da obrate posebnu pažnju na unapređenje i zaštitu ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava starijih ljudi, a posebno na „pristup odgovarajućoj ishrani, vodi, skloništu, odeći i zdravstvenoj zaštiti, obezbeđenjem primanja, porodične i društvene podrške i samopomoći“. Sud, s tim u vezi, ukazuje i na Principe Ujedinjenih nacija za starije ljude, među kojima posebno mesto zauzima „Dostojanstvo“, čime se apostrofira da stariji ljudi imaju pravo da žive dostojanstveno i bezbedno.

Po oceni Ustavnog suda, iz rešenja prvostepenog organa od 14. aprila 2015. godine ne može se utvrditi primenom kog materijalnopravnog propisa i na osnovu kojih kriterijuma je taj organ ocenio da nema osnova da se podnosiocu ustavne žalbe dodeli montažna kuća, posebno imajući u vidu da je istim rešenjem upu tio podnosioca da to pravo ostvaruje u posebnom postupku , što upućuje na zaključak da nadležni organ o tome još nije doneo odluku. Ovaj sud, takođe, ističe da je ostalo nerazjašnjeno zb og čega za Upravni sud više nije od uticaja okolnost da podnosilac nije bio saglasan sa uklanjanjem spornog objekta ako mu se prethodno ne obezbedi drugi objekat, iako je u navedenom rešenju prvostepenog organa konstatovano da je podnosilac dao izjavu takve sadržine , posebno ističući razloge na kojima temelji takav zahtev. Naime, pitanje da li je zahtev za uklanjanje objekta podnet pod navedenim uslovom bio je razlog za poništavanje drugostepenog rešenja u ranije vođenom upravnom sporu, a ocena izneta u osporenoj presudi – d a je u konkretnom slučaju rešenje doneto na zahtev vlasnika objekta, zasnovana je na sadržini obrazloženja pobijanog drugostepenog rešenja, bez uvida u spise predmeta . Ustavni sud, konačno, nalazi da se ne može prihvatiti kao ustavnopravno prihvatljivo objašnjenje Upravnog suda da navodi tužbe kojima je ukazivano na navedenu okolnost nisu od značaja, budući da se u predmetnoj upravnoj stvari odlučuje o davanju odobrenja za uklanjanje objekta, a ne o izvršenju rešenja kojim je to odobrenje dato. Po oceni ovog suda, pitanje da li se sporni zahtev podnosioca ustavne žalbe može smatrati zahtevom vlasnika objekta da mu se odobri rušenje objekta, mora lo je biti razreš eno u predmet nom upravnom postupku, imajući u vidu navode podnosi oca da je zbog prirode bolesti prinuđen da koristi sporni objekat i da se protivi rušenju , ako mu se pre toga n e obezbedi drugi objekat.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud smatra da je dosledna primena načela o zaštiti prava stranaka i pomoći neukoj stranci, utvrđena navedenim odredbama čl. 6 . i 15. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, nalagala da se u predmetnom upravnom postupku utvrdi suština zahteva podnosioca ustavne žalbe, posebno stoga što je „komisija koja je utvrđivala prioritete za postavljanje montažnih kuća“ predložila da se sporni objekat poruši.

Na osnovu analize osporene presude Ustavni sud je ocenio da nedostaje kvalitetno i uverljivo obrazloženje u pogledu utvrđivanja ključnih činjenica, te primene relevantnih odredaba zakona i drugih propisa , od čega zavisi da li je o predmetn om zahtevu podnosioca ustavne žalbe trebalo odlučivati kao o zahtevu za uklanjanje spornog o bjekta u smislu odredbe člana 167. stav 2. Zakona o planiranju i izgradnji.

Polazeći od sve ga izloženo g, Ustavni sud smatra da obrazloženje osporene presude ne zadovoljava minimalne standarde prava na obrazloženu odluku, koje je sastavni deo prava na pravično suđenje, što vodi proizvoljnosti nespojivoj sa ciljem i suštinom navedenog prava. Ustavni sud je stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tačk i 1. izreke.

6. Imajući u vidu prirodu učinjene povrede prava, Ustavni sud je, saglasno odredb i člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede prava u konkretnom slučaju mogu otkloniti jedino poništavanjem presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 14342/15 od 21. decembra 2016. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture – Raški upravni okrug, sa sedištem u Kraljevu broj 352-351-00003/2012-09 od 14. avgusta 2015. godine , pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, rešavajući kao u tački 3. izreke, jer je ocenio da poništavanje osporene presude Upravnog suda i određivanje da se u ponovnom postupku donese nova odluka o njegovoj tužbi predstavljaju adekvatan i dovoljan način pravičnog zadovoljenja podnosioca zbog utvrđene povrede prava na pravično suđenje.

Ustavni sud nije posebno razmatrao ustavnu žalbu sa stanovišta ostalih prava na čiju povredu je ukazano u ustavnoj žalbi, jer je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio osporeni akt.

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema uslova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

9. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje zbog proizvoljnog tumačenja uslovnog zahteva stranke

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti