Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro sedam godina. Sud je utvrdio da je doprinos odugovlačenju dao prvostepeni sud, posebno zbog propusta veštaka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković , predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Pop ović, dr Vladan Petrov i dr Tijana Šurlan, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. T . iz Ivanjice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. jula 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. T . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P1. 39/15 (raniji broj P1. 699/11) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. T . iz Ivanjice je , 10. oktobra 2018. godine, preko punomoćnika D . D, advokata iz Gornjeg Milanovca, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P1. 39/15.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je 16. novembra 2011. godine podneo tužbu protiv tuženog poslodavca radi isplate neisplaćene zarade i da je postupak pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 27/18 od 16. avgusta 2018. godine, te mu je zbog dužine trajanja postupka od skoro sedam godina, koji za predmet ima radni spor i čijoj dužini podnosilac nije doprineo, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Zahtevao je naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra i naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata li radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Čačku P1. 39/15, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 16. novembra 2011. godine Osnovnom sudu u Čačku podneo tužbu protiv tuženo g poslodavca „S.“ d.o.o. Čačak, radi isplate neisplaćene zarade. Predmet je dobio broj P1. 699/11.

Pred prvostepenim sudom bilo je održano četiri ročišta na kojima su saslušane parnične stranke, saslušan je veći broj svedoka, izvršeno je veštačenje i dopunsko veštačenje od strane sudskog veštaka ekonomsko finansijke struke, dok četiri ročišta nije bilo održano, i to: dva jer veštak nije sudu dostavio svoj nalaz, kao i dopunski nalaz, jedno jer je prvobitno određeni veštak ekonomsko finansijske struke tražio da se izuzme od veštačenja zbog poznanstva sa vlasnikom tuženog preduzeća, pa je zat im sud odredio novog veštaka iste struke , a jedno da bi se punomoćnici stranaka upoznali sa sadržajem nalaza veštaka.

Tužbeni zahtev je preciziran 17. aprila 2013. godine.

Presudom Osnovnog suda u Čačku P1. 699/11 od 11. septembra 2013. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev i obavezan je tuženi da na ime uvećane zarade po osnovu prekovremenog rada, noćnog rada i rada na dan državnih praznika za period od 16. novembra 2008. do 30. juna 2011. godine isplati tužiocu određene mesečne novčane iznose i sve doprinose bliže opisane u izreci, dok je u preostalom delu odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev zbog zastarelosti potraživanja i obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove postupka.

Tuženi je 14. novembra 2013. godine izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude. Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 342/14 od 14. januara 2015. godine usvojena je žalba tuženog u usvajajućem delu prvostepene presude i u pogledu rešenja o troškovima postupka i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P1. 39/15 i održano je četiri ročišta, na kojima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta, izvršeno je veštačenje od strane veštaka grafologa, zatraženo je dopunsko izjašnjenje od strane veštaka ekonomske struke koji je ranije izvršio veštačenje, saslušan je veštak, dok četiri ročišta nije održano, i to: jedno jer na strani tuženog niko nije prisustvovao, jedno jer je veštak grafolog odbio veštačenje zbog obimnosti materijala te je sud odredio drugog veštaka, jedno jer veštak nije sudu vratio spise predmeta, a jedno jer veštak nije dostavio sudu svoj nalaz.

Presudom Osnovnog suda u Čačku P1. 39/15 od 19. septembra 2017. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev pa je obavezan tuženi da tužiocu na ime uvećane zarade po osnovu prekovremenog rada, noćnog rada i rada za vreme državnih praznika za period od 16. novembra 2008. do 30. juna 2011. godine isplati pojedinačne mesečne iznose, sa zakonskom zateznom kamatom u visini i na način bliže određen ovim stavom izreke; u stavu drugom izreke obavezan je tuženi da na ime tužioca uplati sve doprinose za sporni period na iznose uvećane zarade i to za penzijsko i invalidsko osiguranje – Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje Filijala Čačak, za zdravstveno osiguranje – Zavodu za zdravstveno osiguranje za slučaj nezaposlenosti – Nacionalnoj službi za zap ošljavanje; u stavu trećem izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka plati iznos od 232.800,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 19. septembra 2017. godine.

Protiv navedene presude tuženi je izjavio žalbu 27. oktobra 2017. godine.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 27/18 od 16. avgusta 2018. godine, u stavu prvom izreke, odbij ena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Čačku P1. 39/15 od 19. septembra 2017. godine u stavu prvom i drugom izreke, kao i u delu stava trećeg izreke kojim je obavezan tuženi da tužiocu naknadi parnične troškove u iznosu od 232.800,0 0 dinara; u stavu drugom izreke preinač ena je prvostepena presuda u delu stava trećeg izreke kojim je odlučeno o kamati na dosuđeni iznos parničnih troškova tako što je obavezan tuženi da tužiocu na dosuđeni iznos parničnih troškova iz prvostepene presude plati i zakonsku zateznu kamatu počev od dana izvršnosti te presude do isplate, dok je odbijen kao neosnovan zahtev tužioca za isplatu zakonske zatezne kamate za period od 19. septembra 2017. godine, kao dana presuđenja pa do dana izvršnosti prvostepene presude; u stavu trećem izreke odbij en je kao neosnovan zahtev tuženog za naknadu troškov a žalbenog postupka.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je važio u vreme pokretanja predmetnog postupka, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupcima u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

Članom 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US, 55/14 i 87/18) propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku; da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji i sa što manje troškova; da je nepostupanje sudije u vremenskom okviru uslov za pokretanje disciplinskog postupka u skladu sa odredbama Zakona o sudijama.

5. Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ustavni sud konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali kako bi se osporeni parnični postupak okončao u što kraćem roku i da bi se o tužbi podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, ukupno trajanje parničnog postupka od šest godina i devet mesec i, koji za predmet ima radni spor, predstavlja njegovo nerazumno dugo trajanje, kako po praksi ovoga s uda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Ustavni sud nalazi da je pretežan doprinos trajanju postupka dao prvostepeni sud koji u prvom prvostepenom postupku i u ponovnom prvostepenom postupku , nakon ukidanja prve prvostepene odluke od strane drugostepenog suda, ukupno šest ročišta nije održao ili zbog neaktivnosti veštaka i li na zahtev veštaka, tako što tri ročišta nisu bila održana jer veštak nije dostavio sudu svoj nalaz, jedno jer veštak nije vratio sudu spise predmeta, jedno jer je prvobitno određen veštak ekonomske struke tražio da se izuzme od veštačenja jer se poznaje sa vlasnikom preduzeća, a jedno jer je prvobitno određen veštak grafolog odbio veštačenje zbog obimnosti materijala , a što je sve doprinelo produženju parnice. Budući da su neka od zakazanih ročišta neodržana usled propusta veštaka da postupi ili blagovremeno postupi po nalogu suda, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava, po kome postoji odgovornost suda, tj. države zbog dužine trajanja veštačenja (videti presudu u predmetu Zimmerman and Steiner protiv Švajcarske, predstavka broj 8737/79, od 13. jula 1983. godine).

Ustavni sud nalazi da je predmet spora bio od materijalnog značaja za podnosioca i podnosilac je imao legitiman interes da sud odluči u okviru standarda razumnog roka. Ispitujući ponašanje podnosioca, Sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužini trajanja postupka.

Ustavni sud nalazi da predmetni postupak nije bio složen jer tokom njegovog trajanja nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja koje je postupajući sud trebalo da razjasni pre odlučivanja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P1. 39/15 (raniji broj P1. 699/11) , te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpela zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo.

7. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato , pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na : www.ustavni.sud.rs).

8. Saglasno svemu iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti