Povreda prava na suđenje u razumnom roku u sedamnaestogodišnjem radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao 17 godina. Iako je postupak bio u prekidu 11 godina, preostalo trajanje je ocenjeno kao nerazumno, te je dosuđena nematerijalna šteta.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tam ás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. K . iz Kule , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. maja 201 7. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. K . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu – Sudska jedinica u Vrbasu u predmetu P1. 6673/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Vrbasu P1. 471/97) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba S. K . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1214/12 od 30. januara 2013. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 602/13 od 20. novembra 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. K . iz Kule je , 17. februara 2015. godine, preko punomoćnika T . Š, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1214/12 od 30. januara 2013. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 602/13 od 20. novembra 2014. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. i člana 60. Ustava Republike Srbije i prava iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu – Sudska jedinica u Vrbasu u predmetu P1. 6673/10.

Podnositeljka ustavne žalbe je nave la: da je osporenim presudama odbijen njen tužbeni zahtev radi poništaja rešenja tuženog o otkazu ugovora o radu, sa obrazloženjem da je teret dokazivanja razloga za otkaz ugovora o radu na strani zaposlenog, a ne na poslodavcu; da kako je u konkretnom slučaju teret dokazivanja postojanja razloga za otkaz ugovora o radu na strani tuženog kao poslodavca, a ne na strani podnositeljke kao zaposlene, proizvoljnom i arbitr ernom primenom procesnog prava u osporenim presudama, podnositeljki je povređeno pravo na pravično suđenje; da joj je osporenim presudama povređeno pravo na jednaku zaštitu prava jer su u istim činjeničnim i pravnim situacijama Apelacioni sud u Novom Sadu i Vrhovni kasacioni sud donosili suprotne odluke i u prilog tih tvrdnji prilaže presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1241/12 od 21. maja 2012. godine i izvod iz presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1019/11 od 11. aprila 2012. godine ; da je donošenjem nezakonitih osporenih odluka podnositeljki uskraćeno pravo na rad te joj je time povređeno i pravo na rad; da joj je u predmetnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku jer je tužbu podnela 8. septembra 1997. godine, a revizijska presuda je doneta 20. novembra 2014. godine, dakle postupak čiji je predmet radni spor je trajao 17 godina .

Predložila je „da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi presudu Apelacionog suda u Novom Sadu i naloži tom sudu donošenje nove presude koja će potvrditi prvostepenu presudu kojom je usvojen njen tužbeni zahtev kao i da se Odluka Ustavnog suda objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“. Iako je podnositeljka tražila samo poništaj presude Apelacionog suda u Novom Sadu, iz sadržine ustavne žalbe kojom osporava i revizijsku odluku može se zaključiti da zahteva i njen poništaj.

Zahtevala je naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 50.000,00 dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Vrbasu P1. 6673/10 , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 8. septembra 1997. godine podnela tužbu Opštinskom sudu u Vrbasu protiv tuženih DP „T.“ i DD „T. – M .“ iz Vrbasa radi poništaja odluke Radničkog saveta DP „T.“ i Upravnog odbora DD „T.-M.“ br. 05-121 od 28. avgusta 1997. godine kojom je odbijen kao neosnovan prigovor tužilje za poništaj rešenja Radničkog saveta DP „T.“ i Upravnog odbora DD „T.-M.“ br. 05-100 od 5. avgusta 1997. godine. Predmet je dobio broj P1. 673/97.

Rešenjem Opštinskog suda u Vrbasu P1. 673/97 od 24. decembra 1997. godine određen je prekid parničnog postupka do pravnosnažnog okončanja istražnog i eventualnog krivičnog postupka protiv podnositeljke.

Rešenjem Opštinskog suda u Vrbasu P1. 673/97 od 12. februara 2009. godine određen je nastavak prekinutog postupka. Rešenjem P1. 673/97 od 29. aprila 2009. godine utvrđeno je da je tužba povučena u odnosu na DD „T.-M.“, a zatim je podnositeljka kao tuženog označila DD „T.“ P. i, kao pravnog sledbenika DP „T .“. Dalje je pred prvostepenim sudom održano tri ročišta na kojima su saslušane parnične stranke, izvršen je uvid u određenu dokumentaciju i spise krivičnog predmeta.

Uspostavljanjem nove mreže sudova u Republici Srbiji od 1. januara 2010. godine, predmet je u nadležnosti Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Vrbasu i rešenjem tog suda P1. 6673/10 od 15. septembra 2010. godine određeno je da se ovoj parnici spoji parnica koja se vodila po tužbi podnositeljke protiv istih tuženih radi vraćanja na rad na dužnost direktora i odlučeno je da se predmet dalje vodi pod brojem P1. 6673/10.

Pred Osnovnim sud om u Novom Sadu – Sudska jedinica u Vrbasu održano je četiri ročišta na kojima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta, saslušane su parnične stranke, izvršen je uvid u normativne akte tuženog i u određenu dokumentaciju, dok dva ročišta nisu bila održano iz procesnih razloga. Tužbeni zahtev je preciziran 17. maja 2011. godine.

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Vrbasu P1. 6673/10 od 5. decembra 2011. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev i poništena je odluka tuženog br. 05-121 od 28. avgusta 1997. godine kojim je odbijen kao neosnovan prigovor tužilje i potvrđeno rešenje tuženog br. 05-100 od 5. avgusta 1997. godine; u stavu drugom izreke poništeno je rešenje tuženog br. 05-100 od 5. avgusta 1997. godine kojim je tužilji izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa; u stavu trećem izreke obavezan je tuženi da tužilju vrati na rad i rasporedi je na posao koji odgovara njenoj stručnoj spremi; u stavu četvrtom izreke obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove postupka. Navedena presuda je ispravljena rešenjem istog suda od 21. februara 2012. godine zbog očigledne greške u pisanju.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1214/12 od 30. januara 2013. godine preinačena je ožalbena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Vrbasu P1. 6673/10 od 5. decembra 2011. godine, ispravljena rešenjem istog suda P1. 6673/10 od 21. februara 2012. godine, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje radi poništaja odluke tuženog broj 05-121 od 28. avgusta 1997. godine, kojom je odbijen prigovor tužilje kao neosnovan i potvrđeno rešenje tuženog broj 05-100 od 5. avgusta 1997. godine i radi poništaja rešenja tuženog broj 05-100 od 5. avgusta 1997. godine, kojim je tužilji izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa, kao i radi vraćanja tužilje na posao koji odgovara njenoj stručnoj spremi i naknade troškova parničnog postupka , sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke obavez ana je tužilja da tuženom naknadi troškove prvostepenog parničnog postupka u iznosu od 58.750,00 dinara; u stavu trećem izreke obavezana je tužilja da tuženom naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 31.500,00 dinara.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 602/13 od 20. novembra 2014. godine odbijena je kao neosnovana revizija podnositeljke izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1214/12 od 30. januara 2013. godine.

U obrazloženju osporene revizijske presude je navedeno: da je tužilja odlukom Radničkog saveta tuženog od 16. maja 1997. godine razrešena dužnosti direktora pre isteka roka na koji je imenovana iz razloga nesavesnog i neuspešnog poslovanja, a što je dovelo do poslovnog gubitka tuženog, i da je pravnosnažnom odlukom odbijen tužbeni zahtev za poništaj te odluke; da je vršilac dužnosti direktora tuženog 9. juna 1997. godine podneo zahtev za pokretanje disciplinskog postupka protiv tužilje, raspoređene na radno m mest u planer-analitičar, zbog osnovane sumnje da je učinila povredu radne obaveze iz člana 101. stav 1. tačka 2. Zakona o radnim odnosima – nezakonito raspolaganje sredstvima, tako što je od 12. jula do 31. decembra 1996. godine kupovala brašno od dobavljača po cenama većim od tržišnih cena , bez prateće ili sa fiktivnom dokumentacijom, odnosno povredu radne obaveze iz člana 101. stav 1. tačka 5. navedenog zakona, tako što je protivno odluci Radničkog saveta tuženog , od 1. januara 1996. do 30. aprila 1997. godine odobravala isplatu zarade za radno mesto direktor preduzeća u višem iznosu od dozvoljenog iznosa , te je na taj način oštetila preduzeće ; da je 18. juna 1997. godine vršilac dužnosti direktora tuženog dostavio dopunu zahteva za pokretanje disciplinskog postupka zbog sumnje da je tužilja u svojstvu direktora i odgovornog lica počinila više povreda radnih obaveza na taj način što je suprotno odluci Radničkog saveta tuženog sebi omogućila isplatu zarade više nego što joj pripada za navedeni period, isplatom troškova savetovanja u korist trećeg lica, te druge taksativno nabrojane povrede, na koji način je pribavila imovinsku korist u određenim iznosima i počinila povredu radne obaveze zloupotrebe položaja i prekoračenje ovlašćenja iz člana 67. stav 1. alineja 7. Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog i člana 101. stav 1. tačka 5. Zakona o radnim odnosima; da se ovom dopunom zahteva tužilji stavlja na teret i da je u svojstvu direktora i odgovornog lica tuženog 1996. i 1997. godine davala i koristila netačne podatke prilikom sastavljanja dokumenata o obračunu ličnih dohodaka radnika prikazujući ih manje, na koji način je uskratila sredstva koja pripadaju društvenim fondovima u određenom iznosu, te je na taj način učinila povredu radne obaveze zloupotrebe položaja i prekoračenje ovlašćenja iz člana 101. stav 1. tačka 5. i falsifikovanja novčanih i drugih dokumenata iz tačke 11. navedenog člana Zakona o radnim odnosima ; da se takođe, tužilja tereti i da je u spornom periodu učinila povredu radne obaveze neizvršavanja, nesavesnog, neblagovremenog i nemarnog izvršavanja radnih i drugih obaveza iz člana 67. stav 1. alineja 1. Pojedinačnog kolektivnog ugovora i iz člana 101. stav 1. tačka 1. Zakona o radnim odnosima na opisani način, te povredu radne obaveze koja predstavlja i krivično delo zloupotrebe službenog položaja, zloupotrebe ovlašćenja u privredi i nesavestan rad u privrednom poslovanju; da je rešenjem predsednika Radničkog saveta i Upravnog odbora broj 05-100 od 5. avgusta 1997. godine tužilja oglašena krivom za teže povrede radne obaveze navedenih u zahtevu i dopuni zahteva za pokretanje disciplinskog postupka, te joj je za sve povrede izrečena jedinstvena disciplinska mera prestan ak radnog odnosa, dok je za neke povrede postupak obustavljen zbog zastarelosti pokretanja i vođenja disciplinskog postupka; da je rešenjem broj 05-121 od 28. avgusta 1997. godine predsednika Radničkog saveta i Upravnog odbora tuženog odbijen prigovor tužilje kao neosnovan i potvrđeno je prvostepeno rešenje; da je na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno Apelacioni sud u Novom Sadu primenio materijalno pravo kada je kao neosnovan odbio tužbeni zahtev tužilje; da iz činjeničnog utvrđenja proizlazi da je disciplinski postupak protiv tužilje pokrenut posle njenog razrešenja dužnosti direktora, a zbog povrede radnih obaveza učinjenih u periodu dok je bila na toj funkciji, te je s toga pravilno zaključivanje drugostepenog suda da je povrede radnih dužnosti koje joj se stavljaju na teret mogla, s obzirom na data ovlašćenja, učiniti samo kao direktor preduzeća ; da je bez značaja okolnost što je tužilja u momentu pokretanja disciplinskog postupka bila raspoređena na drugom radno m mest u (planer-analitičar), jer obavljajući poslove tog radnog mesta ne bi ni bila u poziciji da navedene povrede učini ; da je neosnovano ukazivanje u reviziji da tuženi nije dokazao postojanje razloga za prestanak radnog odnosa tužilji, jer je tužilja, prema sadržini pravne zaštite koju traži u ovom sporu, predložila poništaj rešenja disciplinskog organa tuženog nakon sprovedenog disciplinskog postupka i izvedenih dokaza ; da je pravilna ocena drugostepenog suda da je u interesu tužilje bilo dokazivanje da nije učinila povrede radnih obaveza koje joj se stavljaju na teret rešenjima disciplinskog organa tuženog ; da je neosnovano i isticanje u reviziji da je pokretanje i vođenje disciplinskog postupka u konkretnom slučaju zastarelo, jer ponašanje tužilje u periodu pre razrešenja funkcije direktora ima karakter produženih povreda radnih obaveza, kod kojih rok zastarelosti počinje teći prvog dana posle dana u kome je preduzeta poslednja radnja, a kako od te radnje nije protekao rok iz člana 98. Zakona o radnim odnosima, proizilazi da postupka nije zastarelo ; da imajući u vidu da od pokretanja postupka protiv tužilje 9. juna 1997. godine do donošenja konačnog rešenja po njenom prigovoru 28. avgusta 1997. godine nije protekao rok iz člana 98. stav 3. navedenog zakona za vođenje disciplinskog postupka, to je neosnovano isticanje zastarelosti vođenja disciplinskog postupka.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbama člana 36. Ustava utvrđeno je da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu . Odredbama člana 60. st. 1, 2, 3. i 4. Ustava utvrđeno je da se jemči pravo na rad u skladu sa zakonom; da svako ima pravo na slobodan izbor rada; da su svima pod jednakim uslovima dostupna radna mesta; da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupcima u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen devet i po godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u ovom parničnom postupku relevantan ceo period protekao od dana podnošenja tužbe – 26. maja 1997. godine, pa do pravnosnažnog okončanja predmetnog parničnog postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosi oca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ustavni su, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procenih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali da bi se postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnositeljke odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, za trajanje parničnog postupka od 17 i po godina koji za predmet ima radni spor, pred prvostepenim, drugostepenim i revizijskim sudom nema bilo kakvog opravdanja, te navedena dužina postupka predstavlja njegovo prekomerno trajanje, kako po praksi ovog suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava u značajnoj meri i prekoračuje standard suđenja u razumnom roku. Ustavni sud konstatuje da je p redmetni postupak bio u prekidu 11 godina, do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka koji je vođen protiv podnositeljke ustavne žalbe, te se taj period nepostupanja ne može staviti na teret parničnom sudu. Dalje, nakon nastavka predmetnog postupka, prvostepeni sud je odlučio za godinu dana, ali je drugostepeni sud bio neefikasan i doprineo je dužini trajanja postupka jer je žalbeni postupak pred tim sudom trajao četiri i po godine.

Po oceni Suda, predmet spora je za podnositeljku bio od egzistencijalnog značaja i podnositeljka je imala legitiman interes da se postupak okonča u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da podnositeljka nije doprinela dužem trajanju predmetne parnice, a neodržavanje jednog ročišta na njen zahtev nije od uticaja na odluku Suda.

Ustavni sud nalazi da predmetni postupak nije bio posebno složen jer tokom trajanja postupka nije bilo posebno kompleksnih činjeničnih i pravnih pitanja koje je postupajući sud trebalo da razjasni pre odlučivanja.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Novom Sadu – Sudska jedinica u Vrbasu u predmetu P1. 6673/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Vrbasu P1. 471/97), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, krećući se u granicama zahteva iz ustavne žalbe, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, ostvari utvrđenjem prava na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 400 evra, obračunatom u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka u koji se ne računa period kada je postupak bio u prekidu. Ustavni sud je ocenio da zahtev podnositeljke da joj se naknada nematerijalne štete utvrdi u iznosu od 50.000,00 dinara, a koja odgovara dinarskoj protivvrednosti od 400 evra, predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za pretrpljenu povredu ustavnog prava . Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenim licima treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. Imajući u vidu navode iz ustavne žalbe koji se odnose na presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1. 1214/12 od 30. januara 2013. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 602/13 od 20. novembra 2014. godine, Ustavni sud nalazi da podnositeljka ustavne žalbe, nezadovoljna ishodom okončanog postupka, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda zapravo traži da još jednom, nakon drugostepenog i revizijskog suda, oceni osnovanost njenog tužbenog zahteva.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost sudskih odluka, kako u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, tako i u pogledu pravilne primene materijalnog prava ili ocene izvedenih dokaza, odnosno prihvatanja ili neprihvatanja određenih dokaza. Stoga, Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka postupajućih sudova ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravič an na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži razloge takve prirode koji prima facie dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je u predmetnom parničnom postupku došlo do proizvoljne ili arbitre rne primene materijalnog ili procesnog prava.

Ustavni sud konstatuje da podnositeljka u ustavnoj žalbi, u kojoj su u bitnom ponovljeni navodi iz revizije izjavljene protiv drugostepene presude o kojima se revizijski sud detaljno izjasnio, nije navela razloge koji bi, po oceni Suda, ukazivali na to da su drugostepeni i revizijski sud osporene presude doneli bez odgovarajućeg obrazloženja, proizvoljno primenjujući merodavno pravo, te zloupotrebljavajući ocenu izvedenih dokaza na štetu podnositeljke ustavne žalbe. U vezi sa tim, Ustavni sud je stanovišta da su drugostepeni i revizijski sud dovoljno jasno i detaljno obrazložili svoje odluke, a takva obrazloženja Ustavni sud ne smatra proizvoljnim, zbog čega se ni navodi podnositeljke ne mogu prihvatiti kao utemeljeni ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje. Ustavni sud nalazi da su drugostepeni i revizijski sud u osporenim odlukama dali ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje za odbijanj e tužbenog zahteva podnositeljke, polazeći od toga da je disciplinski postupak protiv podnositeljke vođen u skladu sa zakonom i Pojedinačnim kolektivnim ugovorom tuženog i da su u disciplinskom postupku dokazane sve teže povrede radnih obaveza koje su podnositeljki stavljane na teret i od kojih svaka za sebe pojedinačno može biti razlog za otkaz, u smislu odredbe člana 101. stav 1. tač. 1, 5. i 11. Zakona o radnim odnosima prema kojoj se prestanak radnog odnosa izriče za zloupotrebu položaja i prekoračenje ovlašćenja i falsifikovanje novčanih i drugih dokumenata i za neblagovremeno, nesavesno i nemarno izvršavanje radnih dužnosti i obaveza, kao i na osnovu Kolektivnog ugovora tuženog kojim su predviđene povrede radnih obaveza za koje se može izreći mera prestanka radnog odnosa. Po oceni Suda, ustavnopravno je prihvatljivo stanovište iz revizijske presude da je neosnovano ukazivanje u reviziji da je na tuženom bio teret dokazivanja postojanja razloga za prestanak radnog odnosa , stoga što je podnositeljka predložila poništaj rešenja disciplinskog organa tuženog nakon sprovedenog disciplinskog postupka i svih izvedenih dokaza, te je pravilna ocena sudova da je u interesu tužilje bilo dokazivanje da nije učinila povrede radnih obaveza koje joj se stavljaju na teret rešenjima disciplinsk ih organa tuženog. Naime, u toku vođenja parničnog postupka podnositeljka nije pružila nijedan dokaz kojim opovrgava utvrđeno činjenično stanje pred disciplinskim organima u disciplinskom postupku.

Po oceni Suda, neosnovano je pozivanje podnositeljke u ustavnoj žalbi na neke stavove sudova i sudske odluke, a koje nisu u vezi sa konkretnim predmetom spora.

Ustavni sud ukazuje da u okviru prava na pravično suđenje postoji obaveza sudova da, između ostalog, obrazlože svoje odluke. Ova obaveza ne može biti shvaćena kao obaveza da se u odluci iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. Sudovi imaju određenu diskrecionu ocenu u vezi sa tim koje će argumente i dokaze prihvatiti u konkretnom predmetu, ali istovremeno imaju obavezu da obrazlože svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali, a što je u osporenim presud ama i učinjeno.

U pogledu navoda podnositeljke da joj je osporenim presudama povređeno pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da ovaj navod nije potkrepljen dokazima o različitom postupanju Apelacionog suda u Novom Sadu i Vrhovnog kasacionog suda u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama, a što predstavlja neophodan uslov da bi se mogla utvrditi povreda prava na jedn aku zaštitu prava pred sudovima. Naime, u dostavljenoj presudi Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1241/12 od 21. maja 2012. godine činjenično stanje je bitno drugačije nego u osporenoj presudi Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1214/12 od 30. januara 2013. godine, imajući u vidu da je u osporenoj presudi navedeno da je u disciplinskom postupku dokazano da je tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe učinila sve teže povrede radne dužnosti koje su joj stavljene na teret, dok je u priloženoj presudi navedeno da u postupku nije dokazano da je tužilac izvršio povredu radne obaveze. Takođe, Ustavni sud je ocenio da dostavljanje izvoda iz presude Vrhovnog kasacionog suda, kao što se to čini u ustavnoj žalbi, ne može predstavljati dokaz o različitom postupanju sudova, već to mogu biti samo presude poslednje sudske instance u kojima je odlučivano o istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama. Stoga je Sud našao da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o povredi navedenog ustavnog prava.

U vezi navoda podnositeljke o povredi prava na žalbu ili drugo pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da su podnositeljki tokom trajanja predmetnog postupka stajala na raspolaganju sva zakonom raspoloživa pravna sredstva koja je i iskoristi la.

S obzirom na to da podnositeljka ustavne žalbe povedu prava na rad iz člana 60. Ustava, zasniva zapravo na navodima o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge kojima se potkrepljuje tvrdnja podnositeljke da joj je osporenim presudama povređeno prav o na rad.

U pogledu navoda o povredi prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Ustavni sud ukazuje da se navedeno pravo sadržinski ne razlikuje od prava iz člana 32. stav 1. Ustava, te je povredu tog prava cenio u odnosu na ustavne odredbe.

Stoga je Ustavni sud u tački 3. izreke odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporenih presuda, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

U vezi zahteva podnositeljke da se odluka Ustavnog suda objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“, Ustavni sud ukazuje da je usvajanje ustavne žalbe i utvrđivanje prava na naknadu nematerijalne štete dovoljna i adekvatna satisfakcija podnositeljki ustavne žalbe.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u sedamnaestogodišnjem radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti