Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu policijskih službenika, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom upravnom postupku za isplatu dodataka na platu. Sud dodeljuje naknadu nematerijalne štete i nalaže nadležnim organima da hitno okončaju postupak.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Jovan Ćirić , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. T . i I . H, ob ojice i z Beograda, i M. B . i A . P, ob ojice iz Barajeva kod Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. novembra 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. T, I . H, M . B . i A . P . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava za grad Beograd u predmetu broj 117-3666/18-10 podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. T . i I . H, ob ojica iz Beograda, i M. B . i A . P , obojica iz Barajeva kod Beograda, podneli su Ustavnom sudu, 10. oktobra 2018. godine, preko punomoćnika J. M, advokata iz Valjeva, ustavnu žalbu, dopunjenu podnescima od 24. decembra 2019. godine , 12. juna i 17. decembra 2020. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, „u postupcima koji su vođeni pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava za grad Beograd u predmetima br. 120-197 i 117-3666/18, Žalbenom komisijom Vlade u predmetima br. 120-01-528/2010-01 i 120-01-1111/2018-01, Upravnim sudom u predmetima U. 3930/10, U. 27317/10, U. 9104/13 i U. 15172/16, Ustavnim sudom u predmetu Už-3846/2015 i u postupku koji je u vreme izjavljivanja ove ustavne žalbe vođen pred Žalbenom komisijom Vlade“. Ustavni sud je konstatovao da se ustavnom žalbom osporava trajanje postupka koji je vođen do donošenja presude Upravnog suda U. 9104/13 od 24. aprila 2015. godine, kojom je isti bio pravnosnažno okončan, postupka po ustavnoj žalbi u predmetu Už-3846/2015 i postupka koji se vodi u izvršenju Odluke Ustavnog suda Už-3846/2015 od 6. oktobra 2012. godine.

U ustavnoj žalbi i njenim dopunama je detaljno opisan tok postup ka koji se vodi povodom zahteva podnosilaca od 8. januara 2008. godine, uz navođenje razloga koji se odnose na složenost predmeta postupka, postupanje nadležnih upravnih organa i suda, kao i na ponašanje podnosilaca. Istaknuto je da prvostepeni organ ne postupa po nalozima drugostepenog organa, da drugostepeni organ neće sam da sprovede postupak i reši stvar, iako je po zakonu to morao da uradi, kao i da Upravni sud odbija da sam reši stvar u sporu pune jurisdikcije.

Predloženo je da Ustavni sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku i pravo podnosilaca na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku svakom u iznosu od po 2.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan isključivo da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda, te stoga i navodi ustavne žalbe moraju, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, očigledno ukazivati na njegovu povredu ili uskraćivanje.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz spisa predmeta Ministarstva unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava za grad Beograd broj 117-3666/18-10 i celokupne dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu i njene dopune , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

3.1. Podnosioci ustavne žalbe su 8. januara 2008. godine Ministarstvu unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava za grad Beograd (u daljem tekstu: prvostepeni organ) podneli zahtev za isplatu dodataka na platu po osnovu prekovremenog, noćnog i rada na dane državnih i verskih praznika, koji nisu isplaćeni u poslednje tri godine do podnošenja zahteva.

Postupak koji je pokrenut i vođen povodom navedenog zahteva je pravnosnažno okončan presudom Upravnog suda U. 9104/13 od 24. aprila 2015. godine, kojom je odbijena tužba podnosilaca.

Zoran Tomčić, ovde podnosilac ustavne žalbe, je podneo Ustavnom sudu 11. juna 2015. godine ustavnu žalbu protiv označene presude. Odlukom Ustavnog suda Už-3846/2015 od 6 . oktobra 2016. godine, u tački 1. izreke, usvojena je navedena ustavna žalba i utvrđeno da je tom presudom povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, te je, u tački 2. izreke, poništena pomenuta presuda i određeno da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca podnetoj protiv rešenja Žalbene komisije Vlade (u daljem tekstu: drugostepeni organ) broj 120-01-71/2013-01 od 10. aprila 2013. godine. U tački 3. izreke određeno je da odluka iz tačke 2. izreke ima pravno dejstvo i prema licima koja nisu podnela ustavnu žalbu, a nalaze se u istoj pravnoj situaciji kao i podnosilac Zoran Tomčić, saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu. Navedena odluka Ustavnog suda dostavljena je 2. novembra 2016. godine Upravnom sudu.

3.2. Postupajući u izvršenju Odluke Ustavnog suda, Upravni sud je, na sednici održanoj 16. decembra 2016. godine, doneo presudu U. 15172/16, kojom je uvažena tužba podnosilaca i poništ eno drugostepeno rešenje od 10. aprila 2013. godine.

Drugostepeni organ je, u izvršenju navedene presude Upravnog suda, doneo rešenje broj 120-01-1456/2016-01 od 16 . januara 2017. godine, kojim je usvojena žalba podnosilaca, poništeno prvostepeno rešenje od 11. februara 2013. godine i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak.

Kako prvostepeni organ u ponovnom postupku nije odlučio o zahtevu u zakonom propisanom roku, podnosioci su 31. marta 2017. godine izjavili žalbu zbog „ćutanja administracije“, koju je drugostepeni organ rešenjem broj 120-01-289/2017-01 od 21. aprila 2017. godine usvojio i naložio prvostepenom organu da bez odlaganja, a najkasnije u roku od pet dana donese odgovarajuće rešenje i o tome obavesti drugostepeni organ. Prvostepeni organ nije postupio po navedenom rešenju drugostepenog organa. Podnosioci su 6. decembra 2017. godine izjavili drugu žalbu zbog istog „ćutanja“ prvostepenog organa i naknadni zahtev od 11. aprila 2018. godine.

U daljem toku postupka, rešenja prvostepenog organa broj 117-3666/18 od 18. maja 2018. godine, broj 117-3666/18-1 od 15. oktobra 2018. godine, broj 117-3666/18-2 od 19. februara 2019. godine, broj 117-3666/18-3 od 17. maja 2019. godine, broj 117-3666/18-4 od 15 . septembra 2019. godine i broj 117-3666/18-5 od 27. januara 2020. godine, kojima je odbijen kao neosnovan zahtev podnosilaca, poništena su rešenjima drugostepenog organa broj 120-01-1111/2018-01 od 29. juna 2018. godine, broj 120-01-31/2019-01 od 18. januara 2019. godine, broj 120-01-1925/2019-01 od 5. aprila 2019. godine, broj 120-01-2321/2019-01 od 7. avgusta 2019. godine, broj 120-01-2844/2019-01 od 2. decembra 2019. godine i broj 120-01- 172/2020-01 od 16. marta 2020. godine, kojima su usvojene žalbe podnosilaca i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak.

Rešenja prvostepenog organa broj 117-3666/18-6 od 25. maja 2020. godine, broj 117-3666/18-7 od 21. avgusta 2020. godine i broj 117-3666/18-8 od 9. decembra 2020. godine , kojima je zahtev podnosilaca odbačen kao nedozvoljen, poništena su rešenjima drugostepenog organa broj 120-01-337/2020-01 od 20. jula 2020. godine, broj 120-01-674/2020-01 od 20. novembra 2020. godine i broj 120-01-37/2021-01 od 22. januara 2021. godine , kojima su usvojene žalbe podnosilaca i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak.

Rešenjem prvostepenog organa broj 117-3666/18-9 od 11. februara 2021. godine, u tački 1. dispozitiva, odbijen je zahtev podnosilaca za isplatu dodataka na platu za period od 27. juna 2006. do 8. januara 2018. godine, dok je u tački 2. dispozitiva određeno da će zahtevu za isplatu dodataka na platu za period od 8. januara 2005. do 26. juna 2006. godine biti naknadno odlučeno.

Rešenjem drugostepenog organa broj 120-01-200/2021-01 od 15. aprila 2021. godine odbijena je žalba podnosilaca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Podnosioci su 29. aprila i 19. maja 2021. godine izjavili žalbe zbog nedonošenja rešenja prvostepenog organa o preostalom delu njihovog zahteva.

Prvostepeni organ je doneo dopunsko rešenje broj 117-3666/18-10 od 21. maja 2021. godine, kojim je odbijen kao neosnovan zahtev podnosilaca za isplatu dodataka na platu po navedenim osnovima za period od 8. januara 2005. do 26. juna 2006. godine.

Podnosioci su 3. juna 2021. godine izjavili žalbu protiv navedenog prvostepenog rešenja.

4. Odredbom član 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 18/16 i 95/18 - autentično tumačenje), koje se primenjuju od 1. juna 2017. godine, propisano je: da se postupak vodi bez odugovlačenja i uz što manje troškova po stranku i drugog učesnika u postupku, ali tako da se izvedu svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja (član 9. stav 2.); da drugostepeni organ sam ili preko prvostepenog ili zamoljenog organa dopunjava postupak ako nađe da je činjenično stanje pogrešno ili nepotpuno utvrđeno ili ponavlja ceo postupak ili njegov deo ako nađe da je učinjena povreda pravila postupka koja je uticala na zakonitost i pravilnost pobijanog rešenja, da u tom slučaju drugostepeni organ poništava pobijano rešenje i sam odlučuje o upravnoj stvari ako nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem (član 171. stav 2.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju, drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od prijema predmeta, donese novo rešenje, da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (stav 3.); da će po poništavanju pobijanog rešenja drugostepeni organ proslediti predmet na ponovni postupak prvostepenom organu, samo ako je potrebno da se u toj upravnoj stvari donese novo rešenje (stav 4.); da ako posle početka primene ovog zakona rešenje prvostepenog organa bude poništeno ili ukinuto, dalji postupak sprovodi se prema odredbama ovog zakona (član 213. stav 2.). U osnovi istovetne odredbe bile su sadržane i u Zakonu o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10), koje su se primenjivale do 31. maja 2017. godine.

Odredbom člana 19. stav 1. Zakonom o upravnim sporovima ("Službeni glasnik RS", broj 111/09) propisano je da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta.

5. Ispitujući istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje na to da upravni postupak koji je bio pravnosnažno okončan pre izjavljivanja ustavne žalbe od 11. juna 2015 . godine povodom koje je doneta Odluka Ustavnog suda Už-3846/2015 od 6. oktobra 2016. godine, nije deo postupka koji je pred Upravnim sudom i upravnim organima usledio nakon što je Upravnom sudu dostavljena navedena odluka Ustavnog suda, već se radi o posebnom postupku u kome se ta odluka Suda izvršava. Pri tome u ustavnoj žalbi u predmetu Už-3846/2015 nije isticana povreda prava na suđenje u razumnom roku. Stoga je Ustavni sud, u konkretnom slučaju, cenio samo period od dostavljanja Odluke Ustavnog suda Už-3846/2015 od 6. oktobra 2016. godine Upravnom sudu, odnosno od 2. novembra 2016. godine. Saglasno svojoj ustaljenoj praksi, Ustavni sud je u okviru navedenog perioda, koji traje pet godina, upravni postupak i upravni spor, posmatrao kao jedinstvenu celinu.

Ustavni sud je konstatovao da je rešenjem prvostepenog organa od 11. februara 2021. godine, koje je postalo konačno, odbijen zahtev podnosilaca za isplatu dodataka na platu za period od 27. juna 2006. do 8. januara 2018. godine, dok je dopunskim rešenjem prvostepenog organa od 21. maja 2021. godine odbijen zahtev podnosilaca za isplatu dodataka na platu za period od 8. januara 2005. do 26. juna 2006. godine, a predmet se u tom delu nalazi u fazi odlučivanja o žalbi podnosilaca.

Imajući u vidu da je pojam razumne dužine trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na trajanje postupka.

U pogledu značaja predmeta postupka, Ustavni sud nalazi da podnosioci ustavne žalbe imaju legitiman interes da nadležni organi o njihovom zahtevu odluče u okviru standarda razumnog roka, pogotovo zbog toga što se radi o potraživanjima iz radnog odnosa i što se postupak vodi u izvršenju Odluke Ustavnog suda.

Ustavni sud je ocenio da ovaj predmet nije činjenično i pravno složen, posebno ako se ima u vidu da su pravna pitanja koja se postavljaju u toku postupka već u dovoljnoj meri razjašnjena u Odluci Ustavnog suda Už-3846/2015 od 6. oktobra 2016. godine, zasnovanoj na pravnom shvatanju ovog suda izraženom u Odluci Už-2188/2013 od 26. februara 2016. godine. Iz navedene odluke Ustavnog suda proizlazi da podnosiocima ustavne žalbe za obavljeni rad na izvršenju zadataka preko punog radnog vremena, rad noću i tokom državnog ili verskog praznika, u periodu od 8. januara 2005. do 30. juna 2006. godine ne može biti uskraćeno pravo na uvećanu zaradu koja im je u tom slučaju pripadala u skladu sa Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, broj 34/01), dok bi podnosiocima za period od 1. jula 2006. do 8. januara 2008. godine pripadalo pravo na uvećanje plate ukoliko bi se utvrdilo da im koeficijent za obračun plate nije uvećan za 30 do 50% u odnosu na druge državne službenike.

Ispitujući postupanje nadležnog suda i upravnih organa, Ustavni sud je konstatovao da je Upravni sud u kratkom vremenskom periodu doneo presudu postupajući u izvršenju navedene odluke Ustavnog suda. Međutim, prvostepeni i drugostepeni organi su u nastavku postupka doneli po 11 rešenja. Iz toga se jasno može uočiti da posmatrani postupak obeležava kontinuirano vraćanje predmeta na ponovno rešavanje prvostepenom organu, koji ne postupa po primedbama iz drugostepenih rešenja. U takvim okolnostima, drugostepeni organ je propustio da dopuni postupak i otkloni njegove nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, te da ako nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, svojim rešenjem poništi prvostepeno rešenje i sam reši upravnu stvar, u smislu odredbe člana 171. stav 2. važećeg Zakona o opštem upravnom postupku. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava, da ponavljanje istih naloga nižestepenom organu u okviru jednog postupka ukazuje na nedostatke u procesnom sistemu (ESLjP, presuda Wierciszewska protiv Poljske, broj predstavke 41431/98, od 25. novembra 2003. godine, stav 46.). Pored toga, prvostepeni organ je doprineo dugom trajanju postupka time što je rešenje od 18. maja 2018. godine doneo jednu godinu i dva meseca po proteku roka propisanog odredbom člana 232. stav 2. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku. Ustavni sud je posebno imao u vidu da je prvostepeni organ, nakon što je poništeno devet rešenja tog organa, kojima je zahtev podnosilaca u celini bio odbijen ili odbačen, počeo odvojeno da odlučuje o delu zahteva koji se odnosi na period od 8. januara 2005. do 26. juna 2006. godine i o delu zahteva koji se odnosi na period od 27. juna 2006. do 8. januara 2008. godine, pri čemu je oba dela zahteva odbio kao neosnovana.

Kada je reč o ponašanju podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da su oni izjavili dve žalbe zbog kašnjenja prvostepenog organa sa donošenjem rešenja od 18. maja 2018. godine, ali su propustili da podnesu tužbu zbog „dvostrukog ćutanja uprave“, u skladu sa članom 19. Zakona o upravnim sporovima, nakon što je protekao naknadni rok koji je drugostepeni organ u postupku po prvoj žalbi odredio prvostepenom organu za donošenje rešenja, što su mogli da učine u maju 2017. godine.

Ustavnopravna ocena postupka čije trajanje je uzeto u obzir u ovom predmetu, zasnovana na praksi i kriterijumima Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava za grad Beograd u predmetu broj 117-3666/18-10 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu u ovom delu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocima ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja predmetnog postupka, neefikasno postupanje upravnih organa, propuštanje podnosilaca da u periodu od jedne godine koriste pravna sredstva za ubrzanje postupka u skladu sa zakonom, životni standard države i činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u odlukama Sinđelić i drugi protiv Srbije, od 19. septembra 2019. godine (broj predstavke 7129/15) i Stojanović i drugi protiv Srbije, od 14. januara 2021. godine (broj predstavke 19322/18), koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnim postupcima koji se, kao i osporeni postupak, vode povodom zahteva policijskih službenika za isplatu dodataka na platu. Evropski sud je odbacio navedene predstavke, uz ocenu da podnosioci predstavki više nemaju prava da tvrde da su žrtve u smislu člana 34. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, jer je Ustavni sud utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku i dodelio podnosiocima bliže označene novčane iznose na ime naknade nematerijalne štete, koji su niži od iznosa koje je dodeljivao Evropski sud, ali su ipak razumni usled velikog broja podnosilaca predstavki i prilično ograničenog značaja predmeta postupka.

8. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni postupak okončao u najkraćem roku .

9. U pogledu dela ustavne žalbe kojim je osporeno trajanje postupka pokrenutog povodom zahteva podnosilaca od 8. januara 2008. godine, koji je pravnosnažno okončan donošenjem presude Upravnog suda U. 9104/13 od 24. aprila 2015. godine, Ustavni sud je konstatovao da je odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Ustavni sud je konstatovao da je presuda Upravnog suda U. 9104/13 od 24. aprila 2015. godine dostavljena punomoćniku podnosilaca ustavne žalbe svakako pre 11. juna 2015. godine, kada je protiv navedene presude podneta ustavna žalba u predmetu Už-3846/2015.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je ustavna žalba izjavljena 10. oktobra 2018. godine, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao neblagovremenu, jer je izjavljena posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

10. U pogledu dela ustavne žalbe kojim je osporeno trajanje postupka po ustavnoj žalbi u predmetu Už-3846/2015, Ustavni sud ukazuje na to da iz odredbe člana 170. Ustava proizlazi da je Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda do kojih je došlo aktima i radnjama državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, što, po prirodi stvari, isključuje mogućnost da se ustavnom žalbom osporavaju akti ili radnje Ustavnog suda. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je ustavna žalba u ovom delu nedopuštena, zbog čega ju je odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

11. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti