Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u imovinskom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presuda redovnih sudova, nalazeći da podnosilac ne iznosi ustavnopravne razloge, već osporava zakonitost odluka i ponavlja navode iz žalbe i revizije. Ustavna žalba nije pravno sredstvo za preispitivanje zakonitosti.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1152/2008
22.12.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Miroslava Gostovića iz Eslingena, Savezna Republika Nemačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. decembra 2010. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Miroslava Gostovića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Paraćinu P. 293/06 od 23. juna 2006. godine, presude Okružnog suda u Jagodini Gž2. 122/06 od 14. septembra 2006. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1643/07 od 13. februara 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miroslav Gostović iz Eslingena, Savezna Republika Nemačka, je 2. oktobra 2008. godine, preko punomoćnika, Jove M. Borića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Paraćinu P. 293/06 od 23. juna 2006. godine, presude Okružnog suda u Jagodini Gž2. 122/06 od 14. septembra 2006. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1643/07 od 13. februara 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na imovinu i prava na nasleđivanje zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i čl. 58. i 59. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je u predmetnom parničnom postupku odlučivano o tužbi podnosioca ustavne žalbe radi utvrđenja prava svojine po osnovu nasleđa. U tom parničnom postupku, prema navodima podnosioca ustavne žalbe, sporno je bilo pitanje vlasništva nad delom nepokretnosti koju je ostavilac stekao sudskim poravnanjem zaključenim 19. novembra 1985. godine pred Opštinskim sudom u Paraćinu P. 1347/84. Podnosilac ustavne žalbe je naveo da se, „unatoč izričite zakonske odredbe iz člana 325. stav 1. Zakona o parničnom postupku, po kojoj se sudsko poravnanje može pobijati samo tužbom“, Opštinski sud u Paraćinu nezakonito upustio u meritorno odlučivanje o onome što je već bilo predmet poravnanja. Navodeći da sudsko poravnanje ima snagu pravnosnažne i izvršne presude – presuđene stvari, podnosilac je istakao da je nezakonito i suprotno pravilu res iudicata ponovo odlučivati o istom pitanju. „Zbog ovakvog nezakonitog postupanja sudova“ u predmetnom parničnom postupku „trenutno postoje dva sudska akta koja na različite načine odlučuju o istoj imovini“. Pored toga, podnosilac ustavne žalbe je naveo da „neće ponavljati činjenice koje je isticao u toku prethodnog postupka i koje su sadržane u njegovim podnescima ili zapisnicima sudova“, te da sadržina svih njegovih podnesaka čini sastavni deo ove ustavne žalbe. Prema navodima podnosioca ustavne žalbe, osporenim presudama povređena su podnosiocu Ustavom zajemčena prava i to pravo na pravično suđenje, pravo na imovinu i pravo na nasleđivanje, „a sve zbog nepostupanja po članu 198. stav 1. Ustava po kojem pojedinačni akti ... moraju biti zasnovani na zakonu“. Takođe, podnosilac je naveo da je zbog takvih sudskih odluka on „već četiri godine uskraćen u korišćenju svoje imovine i raspolaganja istom“. Stoga je podnosilac ustavne žalbe predložio da Ustavni sud poništi osporene presude.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) po svojoj sadržini istovetna je odredbi člana 170. Ustava.

Kako se u postupku po ustavnoj žalbi ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, to iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da se i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine prava i sloboda označenih u ustavnoj žalbi, ukazuje na njihovu povredu ili uskraćivanje.

3. U postupku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Osporenom presudom Opštinskog suda u Paraćinu P. 293/06 od 23. juna 2006. godine, u stavu prvom izreke utvrđeno je da označene nepokretnosti čine zaostavštinu pokojne Branislave Gostović iz Paraćina, a u stavu drugom izreke utvrđeno je da je tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, po osnovu nasleđa pokojne Branislave Gostović korisnik označene parcele i vlasnik u opredeljenom delu označene zgrade, te da je tuženi dužan da prizna i trpi da se tužilac po osnovu presude upiše kao vlasnik i korisnik označenih nepokretnosti. U stavu trećem izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se utvrdi da je vlasnik u opredeljenom delu označene zgrade.

Osporenom presudom Okružnog suda u Jagodini Gž2. 122/06 od 14. septembra 2006. godine preinačena je presuda Opštinskog suda u Paraćinu P. 293/06 od 23. juna 2006. godine, tako što je u stavu prvom, drugom i trećem izreke, tačno opredeljeno šta predstavlja označene nepokretnosti, a saglasno utvrđenom činjeničnom stanju.

Osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 1643/07 od 13. februara 2008. godine, u stavu prvom izreke odbijena je kao neosnovana revizija tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljena protiv presude Okružnog suda u Jagodini Gž2. 122/06 od 14. septembra 2006. godine, dok je u stavu drugom izreke odbačena revizija tužioca izjavljena protiv rešenja Okružnog suda u Jagodini Gž. 528/06 od 6. marta 2006. godine. U obrazloženju presude, pored ostalog, je navedeno da se neosnovano u reviziji ukazuje da je sud odlučivao o zahtevu o kom postoji zaključeno sudsko poravnanje, te da je na taj način učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupupka iz člana 361. stav 2. tačka 10. Zakona o parničnom postupku. Naime, navedeno je da nižestepeni sudovi nisu prihvatili sudsko poravnanje, iz razloga što su, prema shvatanju Vrhovnog suda, sudovi „pravilno cenili ovo poravnanje i utvrdili da su roditelji tužioca raspolagali imovinom koja nije bila njihova, i da ovakvo poravnanje ne može da proizvodi pravno dejstvo u odnosu na tuženog, jer on nije ni učestvovao u tom poravnanju“.

4. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na povredu ili uskrađivanje označenih Ustavom zajamčenih prava, već iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da podnosilac, nezadovoljan ishodom okončanog parničnog postupka, osporava zakonitost osporenih sudskih odluka. Ovakav zaključak Ustavni sud zasniva na samim navodima ustavne žalbe da se prvostepeni sud „nezakonito upustio u meritorno odlučivanje o onome što je već bilo predmet poravnanja“, da je „nezakonito i suprotno pravilu res iudicata ponovo odlučivati o istom pitanju“, te da „zbog ovakvog nezakonitog postupanja sudova“ u predmetnom parničnom postupku „trenutno postoje dva sudska akta koja na različite načine odlučuju o istoj imovini“. Prema tome, podnosilac ustavne žalbe nije naveo argumente koji bi bili potkrepljeni dokazima da je u sprovedenom postupku došlo do povrede njegovog prava na pravično suđenje, prava na imovinu i prava na nasleđivanje zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i čl. 58. i 59. Ustava. Formalno pozivanje na povredu Ustavom zajemčenih prava, bez navođenja ustavnopravnih razloga kojima se sa stanovišta sadržine zajemčenog prava potvrđuju navodi ustavne žalbe, ne čini po sebi ustavnu žalbu dopuštenim pravnim sredstvom. Ustavni sud je, pri tom, imao u vidu da su u ustavnoj žalbi ponovljeni navodi izneti u žalbi protiv prvostepene odluke, kao i u reviziji izjavljenoj protiv drugostepene odluke, koje su i Okružni sud u Jagodini i Vrhovni sud Srbije već detaljno razmotrili u svojim odlukama.

Navodi podnosioca ustavne žalbe da je osporenim presudama „uskraćen u korišćenju svoje imovine i raspolaganja istom“, po oceni Ustavnog suda, nisu osnovani, s obzirom na to da se članom 58. Ustava jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava samo ako su ona stečena na osnovu zakona. Evropski sud za ljudska prava u više navrata izneo je stav da se delokrug člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda primenjuje samo na postojeću imovinu i "ne garantuje pravo na sticanje imovine", te da svaki podnosilac predstavke mora biti u stanju da dokaže postojanje prava na imovinu u pitanju, kako bi bio žrtva povrede Konvencije.

Takođe, Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova i pojedinačnih akata i radnji drugih državnih organa, niti se može smatrati pravnim sredstvom kojim se pritužuje na rad sudova i državnih organa. U postupku pružanja ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, Ustavni sud u granicama zahteva istaknutog u ustavnoj žalbi jedino utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe došlo do njihove povrede i uskraćivanja.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

5. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u imovinskom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti