Ustavna žalba zbog odbijanja prigovora za ubrzanje izvršnog postupka

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava rešenje Višeg suda kojim je odbijen prigovor radi ubrzavanja izvršnog postupka. Sud je zauzeo stav da je faza sprovođenja izvršenja pred javnim izvršiteljem sastavni deo izvršnog postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tam ás), dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, Vesna Ilić Prelić i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G. S . iz Leskovca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. oktobra 20 23. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G. S . i utvrđuje da je rešenjem Višeg suda u Leskovcu Rž g. 85/21 od 11. juna 2021. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se rešenje Višeg suda u Leskovcu Rž g . 85/21 od 11. juna 2021. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Osnovnog suda u Leskovcu R4 I. 30/21 od 16. aprila 2021. godine.

3. Odbija se kao neosnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. G. S . iz Leskovca je, 5. avgusta 2021. godine, preko punomoćnika V . T, advokata iz Leskovca, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Leskovcu Rž g. 85/21 od 11. juna 2021. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Podnosilac ustavne žalbe je istakao i povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. Ustava u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu I. 7376/13.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je osporenim drugostepenim rešenjem pravnosnažno odbijen kao neosnovan njegov prigovor radi ubrzavanja navedenog izvršnog postupka, pa da je neprihvatljiva ocena Višeg suda u Leskovcu da se u postupku po navedenom pravnom sredstvu ne može ceniti postupanje javnog izvršitelja, koji je u konkretnom slučaju nadležan za dalje sprovođenje izvršenja. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporeno rešenje i utvrdi mu pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na pravično suđenje.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Predlagač G. S , ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 19. februara 2021. godine prigovor radi ubrzavanja izvršnog postupka u predmetu Osnovnog suda u Leskovcu I. 7376/13, a u kome ima svojstvo izvršnog poverioca.

Osnovni sud u Leskovcu je 16. aprila 2021. godine doneo rešenje R4 I. 30/21, kojim je odbio kao neosnovan ovaj prigovor.

Odlučujući o žalbi predlagača, Viši sud u Leskovcu je osporenim rešenjem Rž g. 85/21 od 11. juna 2021. godine odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio prvostepeno rešenje. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je u postupku pred prvostepenim sudom utvrđeno da je Osnovni sud u Leskovcu, po predlog za izvršenje ovde predlagača, odredio izvršenje protiv izvršnog dužnika Škola „O.“ iz Leskovca; da je zaključkom od 25. marta 2020. godine određeno da se sprovođenje izvršenja nastavi pred javnim izvršiteljem; da su spisi predmeta 7. maja 2020. godine dostavljeni na dalji postupak javnom izvršitelju N. G . iz Leskovca; da je pravilna odluka prvostepenog suda kojom je odbijen kao neosnovan prigovor radi ubrzavanja tog izvršnog postupka; da iz odredbe člana 5. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku sledi da stranka može podneti prigovor radi ubrzavanja postupka samo u predmetima koji nisu okončani; da je predlagač u konkretnom slučaju podneo ovaj prigovor nakon što je okončan postupak pred izvršnim sudom i da se postupak trenutno vodi pred javnim izvršiteljem , čije postupanje sud nije u poziciji i mogućnosti da nadlegda, u smislu člana 8. stav 3. navedenog zakona, a u vezi sa odredbama čl. 523. i 524. Zakona o izvršenju i obezbeđenju.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15) propisano je: da pravo na suđenje u razumnom roku ima svaka stranka u sudskom postupku, što uključuje i izvršni postupak, svaki učesnik po zakonu kojim se uređuje vanparnični postupak, a oštećeni u krivičnom postupku, privatni tužilac i oštećeni kao tužilac samo ako su istakli imovinsko-pravni zahtev (u daljem tekstu: stranka) (član 2. stav 1.); da su pravna sredstva kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku prigovor radi ubrzavanja postupka (u daljem tekstu: prigovor), žalba i zahtev za pravično zadovoljenje (član 3. stav 1.); da se prigovor i žalba mogu podneti dok se postupak ne okonča (član 5. stav 1.); da stranka podnosi prigovor sudu koji vodi postupak ili sudu pred kojim se vodi postupak ako smatra da je javni tužilac povredio njeno pravo (član 7. stav 1.); da predsednik suda rešenjem odbacuje ili odbija prigovor bez ispitnog postupka, ili vodi ispitni postupak i da se prigovor odbacuje ako odsustvo nekog obaveznog elementa prigovora onemogućava da se po njemu postupa, zatim ako je prigovor podnelo neovlašćeno lice ili ako je preuranjen, te da protiv rešenja o odbacivanju prigovora nije dozvoljena žalba (član 8. st. 1. i 2.).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe kojim se pobija navedeno drugostepeno rešenje sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud podseća da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih zaključaka redovnih sudova, jer bi u tom slučaju, postupajući kao instancioni sud, izašao iz granica svojih ovlašćenja. Jedini izuzetak od navedenog pravila postoji u situaciji kada su zaključci redovnih sudova očigledno proizvoljni i arbitrerni u toj meri da za posledicu imaju povredu ustavnih prava i sloboda. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava prema kojem greška u primeni prava ili utvrđivanju činjenica učinjena od strane suda, koja je tako primetna da se može okarakterisati kao „očigledna greška“, može narušiti pravičnost postupka (videti presudu Velikog veća Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Bochan protiv Ukrajine, od 5. februara 2015. godine, broj predstavke 22251/08, stav 62.).

Ustavni sud, pre svega, konstatuje da je osporenim rešenjem Višeg suda u Leskovcu Rž g. 85/21 od 11. juna 2021. godine pravnosnažno odbijen kao neosnovan prigovor podnosioca ustavne žalbe radi ubrzavanja izvršnog postupka u predmetu Osnovnog suda u Leskovcu I. 7376/13. Ustavni sud je utvrdio da su u obrazloženju osporenog rešenja praktično dati razlozi za odbacivanje prigovora, jer je navedeni drugostepeni sud ocenio da je prigovor radi ubrzavanja postupka podnet nakon okončanja izvršnog postupka. Obrazloženje osporenog pojedinačnog akta se praktično zasniva na oceni prema kojoj sud, u smislu odredaba Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, ne može da postupa po predmetnom prigovoru, jer postupak sprovođenja izvršenja vodi javni izvršitelj.

S tim u vezi, Ustavni sud napominje da je odredbom člana 128. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 106/15, 106/16, 113/17, 54/19 i 9/20), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, propisano da se izvršni postupak okončava obustavom ili zaključenjem. Iz sadržine dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu proizlazi da se predmetni izvršni postupak najpre vodio pred Osnovnim sudom u Leskovcu, te da je zatim nastavljen pred javnim izvršiteljem N. G . iz Leskovca. Ustavni sud i u ovom predmetu ukazuje da se faza sprovođenja izvršenja pred javnim izvršiteljem smatra sastavnim delom izvršnog postupka i da trajanje postupka pred javnim izvršiteljem može biti obuhvaćeno pravnim sredstvima iz Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku (videti, pored ostalih, Odluku Ustavnog suda Už-7451/2016 od 25. oktobra 2018 godine, dostupna na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da je Viši sud u Leskovcu izveo ustavnopravno neprihvatljiv zaključak da se prigovorom radi ubrzavanja ne može osporavati dužina trajanja izvršnog postupka koji se vodi pred javnim izvršiteljem. Stoga je Sud ocenio da je osporenim drugostepenim rešenjem povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 i 10/23 ), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud smatra da se štetne posledice nastale povredom prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporenog rešenja Višeg suda u Leskovcu Rž g. 85/21 od 11. juna 2021. godine i određivanjem da taj sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Osnovnog suda u Leskovcu R4 I. 30/21 od 16. aprila 2021. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

Budući da je u ovoj ustavnopravnoj stvari utvrđena povreda prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, to Ustavni sud nije posebno razmatrao tvrdnje podnosioca o povredi prava na pravnu sigurnost kao elementa prava iz člana 32. stav 1. Ustava.

6. Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kome podnosilac ističe povredu prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu u predmetnom izvršnom postupku, Ustavni sud ističe da je zaštita prava iz člana 32. stav 1. Ustava u sudskom postupku koji je još uvek u toku u nadležnosti redovnih sudova počev od maja 2014. godine, najpre na osnovu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova iz 2008. godine, a potom i na osnovu Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku iz 2015. godine kao pozitivnopravnog propisa. U navedenom kontekstu, Ustavni sud dalje ukazuje na svoje pravne stavove prema kojima je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku neophodan preduslov za isticanje povrede prava na imovinu. Takođe, Ustavni sud napominje da podnosilac ustavne žalbe tek nakon donošenja rešenja kojim je usvojen prigovor za ubrzavanje postupka, saglasno odredbi člana 31. stav 1. navedenog zakona, ima pravo da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom tog prava, u roku od jedne godine od dana kada stekne pravo na pravično zadovoljenje, čime se suštinski ostvaruje i zaštita Ustavom zajemčenog prava na imovinu.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Odlučujući o istaknutom zahtevu za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje dovoljno pravično zadovoljenje za podnosioca. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je prethodno odredio da će se štetne posledice zbog učinjene povrede prava otkloniti poništajem osporenog akta. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 89. st. 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio ovaj zahtev kao neosnovan, pa je odlučio kao u tački 3. izreke.

8. Saglasno svemu izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.