Odbijanje ustavne žalbe protiv rešenja o produženju pritvora

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na slobodu i bezbednost, a odbacio je u delu koji se odnosi na pravo na pravno sredstvo. Sud je ocenio da su redovni sudovi dali ustavnopravno prihvatljive razloge za produženje pritvora.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-11524/2020
03.04.2025.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, Gordana Ajnšpiler Popović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi K. M, državljanin Savezne Republike Nemačke, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. aprila 2025. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba K. M. izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Prokuplju K. 22/19 od 25. septembra 2020. godine i Apelacionog suda u Nišu Kž. 550/20 od 14. oktobra 2020. godine, u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 31. st. 1. i 3. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. K. M, državljanin Savezne Republike Nemačke, koji se u trenutku podnošenja ustavne žalbe nalazio u pritvoru Okružnog zatvora u Prokuplju, podneo je Ustavnom sudu, 18. novembra 2020. godine, preko punomoćnika B. Z, advokata iz Prokuplja, ustavnu žalbu protiv rešenja označenih u izreci, zbog povrede prava iz člana 31. st. 1. i 3. i člana 36. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je sud produžavajući pritvor prema podnosiocu dao prednost činjenici da on ima zakupljen plac za kampovanje u Republici Albaniji, zanemarujući činjenicu da Republika Srbija, kroz koju je samo putovao kao kroz tranzitnu zemlju, ima razvijenu međunarodnu saradnju u krivičnim stvarima sa Nemačkom, čiji je on državljanin, gde ima prijavljeno prebivalište i gde se nalazi centar njegovih porodičnih i ekonomskih aktivnosti, te je on, produženjem pritvora zbog postojanja opasnosti od bekstva, diskriminisan u odnosu na osobe koji su državljani Srbije i u njoj imaju prebivalište, a pritvor prema njemu je pretvoren u zatvor, jer je zasnovan isključivo na ličnom svojstvu okrivljenog koje je nepromenljivo.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava, poništi osporena rešenja i utvrdi pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete u opredeljenom iznosu od 2.000.000,00 dinara. Troškove ustavnosudskog postupka je tražio u iznosu od 45.000,00 dinara.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, iz dostavljene dokumentacije uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice od značaja za odlučivanje:

Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe određen rešenjem sudije za prethodni postupak Višeg suda u Prokuplju Kpp. 13/19 od 19. oktobra 2019. godine, zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. Krivičnog zakonika, krivično delo nedozvoljena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 4. u vezi st. 1. i 2. Krivičnog zakonika i krivično delo nedozvoljen promet akciznih proizvoda iz člana 176. stav 1. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, a zbog postojanja pritvorskih razloga propisanih odredbama člana 211. stav 1. tač. 1) i 3) Zakonika o krivičnom postupku.

Podnosilac ustavne žalbe je lišen slobode 17. oktobra 2019. godine, prilikom zaustavljanja i pregleda kamper vozila kojim je upravljao iz pravca Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija, u mestu Merdare, opština Kuršumlija.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Prokuplju K. 22/19 od 25. septembra 2020. godine prema podnosiocu ustavne žalbe produžen je pritvor na osnovu člana 211. stav 1. tačka 1) u vezi člana 425a Zakonika o krivičnom postupku, nakon izricanja nepravnosnažne prvostepene presude tog suda K. 22/19 od 25. septembra 2020. godine, a koji po tom rešenju može trajati do upućivanja okrivljenog na izdržavanje kazne zatvora, a najduže dok ne istekne vreme kazne izrečene nepravnosnažnom presudom u trajanju od šest godina.

U obrazloženju osporenog prvostepenog rešenja navedeno je da je sud nakon donošenja i javnog objavljivanja presude kojom je optuženog, koji se već nalazio u pritvoru, osudio na kaznu zatvora u trajanju od šest godina zbog utvrđene krivice za izvršenje krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. Krivičnog zakonika, krivičnog dela nedozvoljena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 4. u vezi st. 1. i 2. Krivičnog zakonika, na osnovu člana 425a Zakonika o krivičnom postupku, istovremeno odlučivao da li i dalje postoje razlozi za produženje pritvora prema njemu, do upućivanja na izdržavanje kazne, i našao da i dalje postoje razlozi propisani odredbom člana 211. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku. Dalje je navedeno da je okrivljeni lišen slobode prilikom pokušaja da pređe adminstrativnu liniju sa Kosovom i Metohijom kao vozač kamper kamiona u kojem su pronađeni opojna droga i oružje. Takođe je navedeno da je sud ocenio da opasnost od bekstva proizlazi iz okolnosti da okrivljenog ništa ne vezuje za Republiku Srbiju, jer ima prijavljeno prebivalište u Republici Nemačkoj, a boravište na Kosovu i Metohiji, kao i na teritoriji Republike Albanije, zbog čega postoji realna opasnost da se puštanjem na slobodu vrati u Republiku Nemačku ili Republiku Albaniju i tako postane nedostupan organima krivičnog gonjenja u Republici Srbiji.

Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Nišu Kž2. 550/20 od 14. oktobra 2020. godine odbijena je žalba branioca podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv rešenja o produženju pritvora i u obrazloženju je navedeno da postoje okolnosti koje ukazuju da je neophodno produženje pritvora prema optuženom i nakon izricanja presude, do njegovog upućivanja na izdržavanje kazne zatvora, s obzirom na to da je optuženi državljanin Savezne Republike Nemačke, da nema prijavljeno prebivalište ili boravište na teritoriji Republike Srbije, da je određeno vreme boravio na Kosovu i Metohiji i u Republici Albaniji gde je zakupio plac na duži vremenski period, a koje okolnosti u međusobnoj povezanosti sa činjenicom da je nepravnosnažno osuđen na višegodišnju kaznu zatvora (šest godina) predstavljaju osobite okolnosti koje opravdavaju bojazan da će se on puštanjem na slobodu dati u bekstvo i tako postati nedostupan organima krivičnog gonjenja, te se pritvor pokazuje kao neophodna mera radi nesmetanog vođenja predmetnog krivičnog postupka, čija se svrha ne može ostvariti nijednom blažom merom.

Podnosilac se do podnošenja ustavne žalbe (18. novembar 2020. godine) nalazio u pritvoru godinu dana i jedan mesec, računajući od 17. oktobra 2019. godine, kada je lišen slobode.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora i da pritvor određen odlukom prvostepenog suda traje u istrazi najduže tri meseca, a viši sud ga može, u skladu sa zakonom, produžiti na još tri meseca, te da ako do isteka ovog vremena ne bude podignuta optužnica, okrivljeni se pušta na slobodu (član 31. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 12/12, 32/13, 45/13, 55/14 i 35/19) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom (član 10. stav 1.); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 210. st. 1. do 3.); da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako se krije ili se ne može utvrditi njegova istovetnost ili u svojstvu optuženog očigledno izbegava da dođe na glavni pretres ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva (član 211. stav 1. tačka 1)); da se od predaje optužnice sudu pa do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode, pritvor može odrediti, produžiti ili ukinuti rešenjem veća (član 216. stav 1.); da se rešenje o određivanju, produženju ili ukidanju pritvora donosi po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka i branioca (član 216. stav 2.); da ako se optuženi već nalazi u pritvoru, a veće (nakon donošenja i javnog objavljivanja prvostepene presude – napomena US) nađe da još postoje razlozi zbog kojih je pritvor bio određen ili da postoji razlog iz člana 211. stav 1. tačka 4) ovog zakonika, doneće posebno rešenje o produženju pritvora, koje veće donosi i kad treba odrediti ili ukinuti pritvor (član 425a stav 5.); da pritvor koji je određen ili produžen po odredbama st. 1. do 5. ovog člana, može trajati do upućivanja optuženog, odnosno osuđenog u zavod za izvršenje krivičnih sankcija, ali najduže dok ne istekne vreme trajanja kazne izrečene u prvostepenoj presudi (član 425a stav 6.).

Članom 246. stav 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05-ispravka, 107/05-ispravka, 72/09, 111/09, 12/12, 104/13, 10//14 i 94/16) propisano je da ko neovlašćeno proizvodi, prerađuje, prodaje ili nudi na prodaju ili ko radi prodaje kupuje, drži ili prenosi ili ko posreduje u prodaji ili kupovini ili na drugi način neovlašćeno stavlja u promet supstance ili preparate koji su proglašeni za opojne droge kazniće se zatvorom od tri do dvanaest godina.

Odredbama člana 348. Krivičnog zakonika propisano je da ko neovlašćeno izrađuje, prepravlja, prodaje, nabavlja, vrši razmenu ili drži vatreno oružje, konvertibilno ili onesposobljeno oružje, njegove delove, municiju, eksplozivne materije ili minsko-eksplozivna sredstva, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina i novčanom kaznom (stav 1.); da ako je predmet dela iz stava 1. ovog člana vatreno oružje, municija, eksplozivne materije, minsko-eksplozivna sredstva ili sredstva na bazi eksplozivnih materija ili gasno oružje čija izrada, prodaja, nabavka, razmena ili držanje nije dozvoljeno građanima, učinilac će se kazniti zatvorom od jedne do osam godina i novčanom kaznom (stav 2.); da ko neovlašćeno nosi predmete dela iz st. 1. i 2. ovog člana, kazniće se zatvorom od dve do dvanaest godina (stav 4.).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 31. st. 1. i 3. Ustava koju podnosilac zasniva na tvrdnji da u vreme donošenja osporenih rešenja nisu postojali pritvorski razlozi za produženje pritvora prema njemu, te da se zbog činjenice da su osporena rešenja zasnovana na njegovim nepromenljivim statusnim ličnim svojstvima, pritvor prema njemu pretvorio u kaznu, Ustavni sud ukazuje na svoj ranije zauzet stav da ustavno jemstvo da sud trajanje pritvora svodi na najkraće vreme, imajući u vidu razloge pritvora, znači obavezu nadležnih sudova da u svojim odlukama navedu relevantne i dovoljne razloge kojima se opravdava trajanje mere pritvora, kao i da u vođenju postupka u kome se prema okrivljenom primenjuje mera pritvora pokažu primerenu hitnost.

Ustavni sud konstatuje da trajanje pritvora od podizanja optužnice do završetka krivičnog postupka Ustavom i Zakonikom o krivičnom postupku nije ograničeno, ali je nadležni sud, saglasno odredbama člana 31. stav 2. Ustava i člana 210. st. 2. i 3. i člana 216. ZKP, dužan da trajanje pritvora svede na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom, i da u određenim vremenskim intervalima, po službenoj dužnosti i bez predloga stranaka, ispita da li još postoje razlozi za zadržavanje lica u pritvoru ili ne, odnosno da pažljivo ispita opravdanost produženja pritvora s obzirom na okolnosti svakog konkretnog slučaja i podrobno obrazloži razloge zbog kojih smatra da legalni i legitimni ciljevi pritvora i dalje postoje. Ukoliko takvi razlozi i dalje postoje, pritvor se rešenjem produžava do dalje odluke suda, a najduže dok ne istekne kazna zatvora izrečena prvostepenom presudom.

Ustavni sud potom konstatuje da o postojanju uslova za produženje pritvora odlučuje nadležni sud, koji je pri tome vezan opštim odredbama ZKP o pritvoru. Nadležni sudovi, u svakom pojedinom slučaju, polazeći od konkretnih činjenica, cene kako postojanje nekog od pritvorskih razloga propisanih odredbama člana 211. stav 1. tač. 1) do 4) ZKP, tako i opravdanost određivanja ili produženja mere pritvora zbog njihovog postojanja. Pravna ocena nadležnog suda o kumulativnom ispunjenju uslova za određivanje (i produženje) pritvora podleže kontroli u žalbenom postupku i kroz periodično ispitivanje osnovanosti pritvora.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je utvrdio da je osporena rešenja donelo sudeće veće nadležnog suda, na osnovu odredbi člana 425a st. 5. i 6. ZKP u vezi člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP, nakon donošenja i javnog objavljivanja prvostepene presude kojom je podnosilac ustavne žalbe, kao lice koje se već nalazilo u pritvoru, osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od šest godina zbog nepravnosnažno utvrđene krivice da je izvršio krivično delo neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. Krivičnog zakonika i krivično delo nedozvoljena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 4. u vezi st. 1. i 2. Krivičnog zakonika.

Ustavni sud je, uvidom u osporena rešenja, utvrdio da su od strane krivičnih sudova detaljno cenjena i obrazložena sva pitanja koja su u konkretnom slučaju bila bitna za odlučivanje.

Po oceni Ustavnog suda, zauzeti stav krivičnih sudova izražen kroz osporena rešenja se ne može smatrati proizvoljnim postupanjem sudova, s obzirom da je podnosilac ustavne žalbe državljanin Savezne Republike Nemačke, bez prijavljenog prebivališta ili boravišta na teritoriji Republike Srbije, da boravi na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija i u Republici Albaniji gde je zakupio plac (pogodan za kampovanje - napomena US) na duži vremenski period, a koje okolnosti u međusobnoj povezanosti sa činjenicom da je u predmetnom krivičnom postupku nepravnosnažno osuđen na višegodišnju kaznu zatvora (šest godina), zbog krivičnih dela koja su otkrivena osujećivanjem njegovog pokušaja da kamionom kamperom pređe administrativnu liniju sa AP KiM, po oceni Ustavnog suda predstavljaju ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje za postojanje osobitih okolnosti koje ukazuju na opravdanu bojazan da će se on puštanjem na slobodu dati u bekstvo i tako postati nedostupan organima krivičnog gonjenja, jer su veze podnosioca ustavne žalbe sa drugim državama, koje bi mogle da mu olakšaju bekstvo, ukoliko bi se našao na slobodi, dovoljno intezivne, zbog čega su sudovi na ustavnopravno prihvatljiv način utvrdili i obrazložili da se pritvor pokazuje kao neophodna mera radi daljeg nesmetanog vođenja predmetnog krivičnog postupka do upućivanja podnosioca ustavne žalbe na izdržavanje izrečena kazne zatvora, čija se svrha ne može ostvariti nijednom blažom merom.

Kako je najkraće neophodno vreme trajanja pritvora relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, Ustavni sud je ocenio da se konkretno trajanje pritvora od jedne godine i jednog meseca objektivno ne može smatrati ni nerazumno dugim, naročito imajući u vidu da je za to vreme sprovedena istraga, podignuta je optužnica, te je sud sproveo celokupan dokazni postupak i doneo prvostepenu presudu. Iz navedenog, po oceni Ustavnog suda proizlazi da su nadležni državni organi u pritvorskom predmetu postupali sa zadovoljavajućom hitnošću.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjima Višeg suda u Prokuplju K. 22/19 od 25. septembra 2020. godine i Apelacionog suda u Nišu Kž. 550/20 od 14. oktobra 2020. godine podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo zajemčeno odredbama člana 31. st. 1. i 3. Ustava.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), u ovom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Ispitujući ispunjenost pretpostavki za odlučivanje u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 36. Ustava, koju podnosilac obrazlaže navodima da je zbog činjenice da mu je pritvor produžavana osam puta zbog toga što nema prijavljeno prebivalište ili boravište u Republici Srbiji, on stavljen u nejednak položaj sa državljanima Republike Srbije i licima koja na njenoj teritoriji imaju prebivalište ili boravište, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži relevantne ustavnopravno prihvatljive razloge koji se mogu dovesti u vezu sa sadržinom prava iz člana 36. stav 1. Ustava, a iz koje sledi da do uskraćivanja jednake zaštite prava pred sudovima, odnosno drugim organima i organizacijama čije se radnje i akti mogu osporavati ustavnom žalbom, može doći pre svega nejednakim postupanjem u istim činjeničnim i pravnim situacijama.

Kako podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze da je Apelacioni sud u Nišu u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio drugačije (različite) odluke od odluke koje se osporava ustavnom žalbom, a imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe nijednim navodom nije obrazložio povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, to je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o povredi prava iz člana 36. Ustava. Stoga je Sud, u ovom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

Povodom zahteva za naknadu troškova za podnošenje ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom (videti obrazloženje Odluke Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine, objavljene na internet stranici Ustavnog suda www.ustavni.sud.rs.). Ustavni sud posebno naglašava da praksa Evropskog suda za ljudska prava u pogledu naknade troškova postupka ne može biti relevantna u situaciji kada je ustavna žalba odbijena odnosno odbačena.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe protiv rešenja o produženju pritvora

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti