Odluka o proizvoljnoj primeni prava prilikom odlučivanja o troškovima postupka

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu podnetu protiv rešenja Višeg suda o troškovima parničnog postupka. Utvrđena je povreda prava na pravično suđenje zbog arbitrerne primene materijalnog prava, jer je sud pogrešno ocenio uspeh tužilje u sporu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. Z . iz Vranjske Banje , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. januara 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. Z . i utvrđuje da je rešenjem Višeg suda u Vranju Gž. 1521/14 od 19. novembra 2014. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Višeg suda u Vranju Gž. 1521/14 od 19. novembra 2014. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tuženog izjavljenoj protiv stava drugog izreke presude Osnovnog suda u Vranju P. 4197/13 od 15. jula 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. Z . iz Vranjske Banje je , 18. februara 2015. godine, preko punomoćnika Z . S, advokata iz Vranja, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Vranju Gž. 1521/14 od 19. novembra 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Podnositeljka ustavne žalbe navodi da je Viši sud u Vranju, odlučujući o žalbi tuženog izjavljenoj protiv stava drugog izreke prvostepene presude kojim je odlučeno o troškovima postupka, pogrešno našao da je podnositeljka uspela u sporu sa 1/6 postavljenog tužbenog zahteva. Ističe da je navedeni drugostepeni sud prilikom donošenja osporenog rešenja pošao od vrednosti predmeta spora označenog u tužbi u iznosu od 210.200,00 dinara, previđajući da je podnositeljka ustavne žalbe odmah nakon obavljenog veštačenja opredelila tužbeni zahtev za naknadu štete u skladu sa mišljenjem veštaka u iznosu od 34.394,00 dinara, pa da je prvostepeni sud takav tužbeni zahtev usvojio u celini. Podnositeljka ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporeno drugostepeno rešenje.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalb e povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilja S. Z, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je Osnovnom sudu u Vranju tužbu protiv tuženog JP “E .“ iz Beograda, radi naknade materijalne štete nastale postavljanjem provodnika dalekovoda na parcelama tužilje. Kao vrednost predmeta spora je označen iznos od 210.200,00 dinara, koji je, po mišljenju tužilje, predstavljao vrednost uklonjenih stabala drveća na kome je raslo voće i povrće, koje je tužilja i prodavala.

Sudski veštak poljoprivredne struke je u nalazu i mišljenju od 25. juna 2014. godine konstatovao da visina štete, koju je pretrpela tužilja postavljanjem provodnika dalekovoda na njenim parcelama, iznosi 34.394,00 dinara, imajući u vidu vrednost posečenih čokota vinove loze, stabala breskve, kruške , kao i lucerke i jagode.

Tužilja je podneskom od 7. jula 2014. godine precizirala tužbeni zahtev u skladu sa nalazom i mišljenjem veštaka poljoprivredne struke, tražeći da joj tužena isplati 34.394,00 dinara na ime naknade materijalne štete.

Osnovni sud u Vranju je 15. jula 2014. godine doneo presudu P. 4197/13, kojom je: u stavu prvom izreke usvojio u celini precizirani tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe; u stavu drugom izreke obavezao tuženog da naknadi tužilji troškove parničnog postupka u iznosu od 73.500,00 dinara. U uvodu prvostepene presude je označena vrednost predmeta spora u iznosu od 34.394,00 dinara.

Odlučujući o žalbi tuženog izjavljenoj protiv prvostepene presude u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka, Viši sud u Vranju je 19. novembra 2014. godine doneo osporeno rešenje Gž. 1521/14, kojim je preinačio prvostepenu presudu u stavu drugom izreke tako što je obavezao tuženog da naknadi tužilji troškove parničnog postupka u iznosu od 13.250,00 dinara. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da su osnovani navodi žalbe tuženog kojima se ističe da je prvostepeni sud prilikom odlučivanja o troškovima postupka pogrešno primenio materijalno pravo, jer je tužilji dosudio veći iznos troškova od onog koji joj pripada srazmerno ostvarenom uspehu u sporu; da je tužilja u ovoj pravnoj stvari, po oceni drugostepenog suda, uspela sa 1/6 od postavljenog tužbenog zahteva, pa da prvostepeni sud nije mogao da obaveže tuženog da naknadi tužilji troškove koje je imala u toku postupka u punom iznosu, već da je trebalo da obaveže tuženog da plati troškove parnice shodno visini dela zahteva sa kojim je tužilja uspela u sporu; da je stoga drugostepeni sud preinačio odluku o troškovima postupka tako što je obavezao tuženog da tužilji isplati iznos od 13.250,00 dinara, imajući u vidu da je tužilja samo delimično uspela u sporu; da troškovi na ime takse za tužbu u iznosu od 14.000,00 dinara i takse na odluku suda u iznosu od 3.275,00 dinara nisu priznati tužilji, s obzirom na to da u spisima predmeta nema dokaza da je tužilja izvršila uplatu istih; da su prilikom odlučivanja o troškovima parničnog postupka primenjene odredbe člana člana 153. stav 2. i člana 154. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine, Advokatske tarife i Zakona o sudskim taksama .

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se svakom jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1. ).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US i 55/14), koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, propisano je : da su parnični troškovi izdaci učinjeni u toku ili povodom postupka, da parnični troškovi obuhvataju i nagradu za rad advokata i drugih lica kojima zakon priznaje pravo na nagradu (član 150.); da stranka koja u celini izgubi parnicu dužna je da protivnoj stranci naknadi troškove, da ako stranka delimično uspe u parnici, sud može s obzirom na postignuti uspeh da odredi da svaka stranka snosi svoje troškove ili da jedna stranka naknadi drugoj srazmeran deo troškova (član 153. st. 1. i 2.); da će sud prilikom odlučivanja koji će troškovi da se naknade stranci da uzme u obzir samo one troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice, a o tome koji su troškovi bili potrebni, kao i o iznosu troškova, odlučuje sud ceneći sve okolnosti (član 154. stav 1.); da t užba mora da sadrži određeni zahtev u pogledu glavne stvari i sporednih traženja, činjenice na kojima tužilac zasniva zahtev, dokaze kojima se utvrđuju ove činjenice, vrednost predmeta spora, kao i druge podatke koje mora imati svaki podnesak (član 192. stav 1.); da će s ud da izvede dokaz veštačenjem ako je radi utvrđivanja ili razjašnjenja neke činjenice potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže (član 259.).

Odredbama Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“, br. 28/94, 53/95, 16/97, 34/01, 9/02, 29/04, 61/05, 116/08, 31/09, 101/11 i 93/12), koje su važile u vreme donošenja osporenog drugostepenog rešenja, propisano je: da takse propisane ovim zakonom plaćaju lica po čijem predlogu ili u čijem interesu se preduzimaju radnje u sudskom postupku, za koji je ovim zakonom utvrđeno plaćanje takse, da je za odluku prvostepenog suda taksu dužan da plati tužilac, da je za odluku drugostepenog suda, sudsku taksu dužan da plati podnosilac žalbe, da su lica iz st. 1. do 5. ovog člana takseni obveznici u smislu ovog zakona (član 2.); da obaveza plaćanja takse nastaje za podneske (tužbe, odgovore na tužbe, žalbe i druga pravna sredstva) – kada se predaju sudu, odnosno kada se izvrši obračun takse, ako njen iznos zavisi od vrednosti predmeta spora, a za podneske predate na zapisnik – kada je zapisnik sastavljen, a za sudske odluke – kada se objave, a ako stranka nije prisutna objavljivanju ili ako odluka nije javno objavljena – kada se stranci ili njenom zastupniku dostavi prepis odluke (član 3. stav 1. tač. 1) i 3)); da se taksa plaća najkasnije u roku od osam dana od dana nastanka taksene obaveze, ako ovim zakonom nije drugačije određeno (član 4.); da ako stranka prisustvuje sudskoj radnji za koju je dužna da plati taksu, a ne plati je odmah, sud će je upozoriti da je dužna da taksu plati u roku od osam dana i upozoriće je na posledice neplaćanja takse (član 40.), a na sudskom spisu će se naznačiti da je izvršeno ovo upozorenje, da će se na način iz stava 1. ovog člana postupiti i kada stranka predaje neposredno sudu podnesak koji nije taksiran ili je nedovoljno taksiran, a na podnesku i na sudskom spisu će se naznačiti da je stranka upozorena na posledice neplaćanja takse u roku, da ako stranka ne prisustvuje sudskoj radnji za koju je dužna da plati taksu, sud će joj poslati nalog da plati taksu koju duguje u roku od osam dana od dana dostave naloga i upozoriće je na posledice neplaćanja takse u roku, da za podnesak primljen preko pošte, a za koji taksa nije plaćena ili je plaćena nedovoljno, sud će podnosiocu poslati opomenu da plati taksu u roku od osam dana od dana dostave opomene i upozoriće je na posledice neplaćanja takse u roku, da će se ukoliko stranka u postupku ima punomoćnika, nalog, odnosno opomena za plaćanje takse iz st. 2, 3. i 4. ovog člana dostaviti njenom punomoćniku (član 37.); da će ako takseni obveznik ne plati taksu u roku određenom u članu 37. ovog zakona, sud u daljem roku od 15 dana o neplaćenoj taksi obavestiti organ nadležan za poslove javnih prihoda na području na kome se nalazi prebivalište, odnosno sedište taksenog obveznika, radi naplate takse prinudnim putem, a na spisu će zabeležiti da je navedeni organ obavešten o neplaćenoj taksi, uz obaveštenje sud je dužan da priloži dokaz o tome da je obvezniku dostavljen nalog, odnosno opomena o plaćanju takse, po prijemu obaveštenja u smislu st. 1. ili 2. ovog člana nadležni organ će doneti rešenje kojim će taksenom obvezniku naložiti da u roku od osam dana od dana prijema rešenja plati dugovanu taksu kao i iznos od 50% visine te takse na ime kaznene takse, a ako takseni obveznik u datom roku ne plati dugovanu i kaznenu taksu, pristupiće se prinudnoj naplati (član 40. st. 1. i 3.).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je zaključio da podnositeljka svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na činjenici da je Viši sud u Vranju proizvoljno primenio materijalno pravo na njenu štetu, pogrešno nalazeći da je podnositeljka imala delimičan uspeh u ovom sporu i da je ona uspela sa 1/6 od postavljenog tužbenog zahteva, u smislu odredbe člana 153. stav 2. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine. Podnositeljka ustavne žalbe insistira na tome da je postupajući drugostepeni sud zanemario činjenicu da je ona nakon obavljenog veštačenja u ovom predmetu precizirala tužbeni zahtev u skladu sa nalazom veštaka poljoprivredne struke i da za odlučivanje o troškovima parnice nije bila merodavna vrednost predmeta spora označena u tužbi.

Uzimajući u obzir karakter drugostepenog rešenja koje se osporava ustavnom žalbom, Ustavni sud najpre ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP), prema kome se odlučivanje o troškovima postupka smatra sastavnim delom suđenja, odnosno "delom utvrđenja građanskih prava i obaveza" u smislu člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (videti presude Robins protiv Ujedinjenog Kraljevstva, od 23. septembra 1997. godine, broj predstavke 22410/93, stav 29. i Rotaru protiv Rumunije, od 4. maja 2000. godine, broj predstavke 28341/95, stav 78.). Ustavni sud je ovakvo stanovište prihvatio u svojoj praksi (videti, pored ostalih, odluke Už-914/2012 od 5. februara 2015. godine i Už-10865/2013 od 17. decembra 2015. godine). Pored toga, Ustavni sud nalazi da je za konkretan slučaj od značaja i stav ESLjP prema kome se pravičnost suđenja ostvaruje kroz isključenje proizvoljnosti u postupanju i odlučivanju od strane redovnih sudova, što podrazumeva obavezu tih sudova da se pridržavaju utvrđenih procesnih pravila tokom postupka. ESLjP je u presudi Sotiris and Nikos Koutras Attee protiv Grčke, broj predstavke 39442/98, od 16. novembra 2000. godine, pored ostalog, istakao da stranke uvek imaju pravo da očekuju da će se postojeća pravila primeniti na njihov slučaj. Ustavni sud smatra da je izneti stav od izuzetne važnosti, jer strankama u postupku omogućava da svoje ponašanje usklade sa postojećim procesnim pravilima, u kom slučaju na njihovoj strani postoji i legitimno očekivanje da se na njihov slučaj ta postojeća pravila i primeniti.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je presudom Osnovnog suda u Vranju P. 4197/13 od 15. jula 2014. godine u celini usvojen tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe, koji je ona postavila tužbom, a opredelila podneskom od 7. jula 2014. godine nakon što se veštak poljoprivredne struke izjasnio na okolnost visine štete na parcelama podnositeljke nastale postavljanjem provodnika dalekovoda. Prvostepeni sud je dosudio podnositeljki ustavne žalbe troškove postupka, nalazeći da je ona uspela u celini u ovoj parnici. S obzirom na to da je tuženi izjavio žalbu protiv prvostepene presude samo u delu u kome je odlučeno o troškovima parničnog postupka, Ustavni sud konstatuje da je navedena presuda, protekom roka za žalbu, postala pravnosnažna u delu u kome je tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe usvojen u celini. Međutim, Viši sud u Vranju je prilikom odlučivanja o troškovima postupka zauzeo suprotno stanovište prema kome je za ocenu uspeha podnositeljke ustavne žalbe u sporu merodavna visina tužbenog zahteva postavljenog u samoj tužbi. Kako je vrednost predmeta spora u tužbi označena na iznos od 210.200,00 dinara, a da je prvostepenom presudom podnositeljki ustavne žalbe dosuđen iznos od 34.394,00 dinara, navedeni drugostepeni sud je zaključio da je podnositeljka samo delimično uspela u sporu (1/6 od vrednosti tužbenog zahteva postavljenog u tužbi), zbog čega je primenom člana 1 53. stav 2. Zakona o parničnom postupku dosudio podnositeljki troškove parnice srazmernom tom uspehu .

Ipak, Ustavni sud smatra da je Viši sud u Vranju očigledno izgubio iz vida činjenicu da je podnositeljka ustavne žalbe zahtev za naknadu materijalne štete koji je postavila u tužbi, umanjila neposredno nakon obavljenog veštačenja u okviru koga je jedan od zadataka bio i utvrđivanje vrednosti posečenog drveća i biljaka koji su davali odgovarajuće prinose. Po shvatanju Ustavnog suda, time što je Osnovni sud u Vranju na navedenu okolnost odredio veštačenje, nesumnjivo ukazuje na to da je bio na stanovištu da je reč o činjenici za čije utvrđenje je potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže. Ukoliko se uzme u obzir da je podnositeljka ustavne žalbe kod iniciranja predmetnog parničnog postupka bila dužna da određeni novčani iznos označi u tužbi, kako bi se tužba smatrala urednom (član 192. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine), zatim da je reč o zahtevu čiju visinu je bilo moguće jedino utvrditi putem veštaka odgovarajuće struke, kao i da je podnositeljka, neposredno nakon obavljenog veštačenja, tužbeni zahtev opredelila u skladu sa nalazom i mišljenjem veštaka o vrednosti posečenog drveća i biljaka na njenim parcelama, Ustavni sud nalazi da je stav drugostepenog suda o delimičnom uspehu podnositeljke u sporu zapravo rezultat arbitr ernog odlučivanja. U tom kontekstu, Ustavni sud nalazi da je podnositeljka ustavne žalbe imala legitimno očekivanje da na nju neće biti prebačen teret dela troškova postupka koje je ima la u parnici. Legitimnost njenog očekivanja se manifestuje u činjenici da je podnositeljka ustavne žalbe svoje ponašanje u ovom parničnom postupku uskladila sa postojećim procesnim pravilima, imajući u vidu da se u situaciji u kojoj sud bez angažovanja stručnog lica (veštaka) nije mogao da utvrdi činjenice od kojih direktno zavisi visina tužbenog zahteva, od podnosioca ustavne žalbe još manje moglo očekivati da to učini već u samoj tužbi, odnosno da tužbeni zahtev opredeli u iznosu koji bi odgovarao ili makar bio približan vrednosti koja je (kasnije) utvrđena u okviru sprovedenog dokaznog postupka. Takođe, Ustavni sud posebno ukazuje na činjenicu da je u predmetnom parničnom postupku, nakon što je podnositeljka ustavne žalbe precizirala tužbeni zahtev, sve vreme kao vrednost predmeta spora figurirao iznos od 34.394,00 dinara, kao visina tužbenog zahteva o kome je prvostepeni sud trebalo da odluči, pri čemu je Osnovni sud u Vranju doneo presudu P. 4197/13 od 15. jula 2014. godine kojom je u celini usvojio precizirani tužbeni zahtev podnositeljke i koja je u tom delu postala pravnosnažna protekom roka za izjavljivanje žalbe. Iz iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da se opisano postupanje i odlučivanje drugostepenog suda ne može smatrati pravičnim. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je sličan stav izrazio u Odluci Už-6388/2013 od 19. novembra 2015. godine.

Imajući u vidu da je Viši sud u Vranju osporeno rešenje Gž. 1521/14 od 19. novembra 2014. godine zasnovao i na pravnom stavu da se podnositeljki ustavne žalbe ne mogu priznati troškovi parnice na ime taksi za tužbu i odluku suda zbog nepostojanja dokaza u spisima predmeta da je ona uplatila te takse, Ustavni sud napominje da se u svojoj Odluci Už-8719/2012 od 26. februara 2015. godine bavio pitanjem karaktera obaveze parnične stranke za plaćanje sudske takse, u kojoj je konstatovao sledeće: da iz odredaba Zakona o sudskim taksama iz 1994. godine proizlazi da takse plaća lice po čijem predlogu ili u čijem interesu se preduzimaju radnje u sudskom postupku, za koji je ovim zakonom utvrđeno plaćanje takse, te da obaveza plaćanja takse za tužbu i žalbu nastaje kada se preda sudu, odnosno kada se izvrši obračun takse, a za sudsku odluku kada se objav i, a ako stranka nije prisutna objavljivanju, kada se stranci ili njenom zastupniku dostavi prepis odluke; da sud u koliko takseni obveznik ne plati taksu u trenutku nastanka obaveze nalaže obvezniku da to uradi u roku od osam dana i upozorava ga na posledice neplaćanja takse; da ako takseni obveznik ne plati taksu ni u navedenom roku od osam dana, sud ima obavezu da u daljem roku od 15 dana obavesti o neplaćenoj taksi organ nadležan za poslove javnih prihoda na području na kome se nalazi prebivalište, odnosno sedište taksenog obveznika, radi naplate takse prinudnim putem; da je ustavnopravno neprihvatljivo obrazloženje drugostepene presude prema kome se podnosiocu ustavne žalbe ne mogu priznati troškovi parnice na ime sudskih taksi, jer “u spisu predmeta nema dokaz a da su iste plaćene, niti je podnosilac dokaz o tome priložio uz žalbu "; da se ovakva ocena Ustavnog suda zasniva na pravnom stavu prema kome je sudska taksa zakonska obaveza koja mora da se plati i da je sud dužan da do zaključenja glavne rasprave traži uplatu čak i one sudske takse za koju do tog momenta nije ni nastala obaveza plaćanja (npr. za prvostepenu sudsku odluku koja nije doneta ni objavljena), jer se zna da će postojati i da se zbog toga radi o nužnim troškovima; da stoga Ustavni sud nalazi da se ovakva drugostepena presude zasniva na proizvoljnoj i arbitrernoj primeni merodavnog prava.

Uzimajući u obzir sve navedeno, Ustavni sud je zaključio da je osporenim drugostepenim rešenjem povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je našao da se štetne posledice učinjene povredom prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporenog rešenja Višeg suda u Vranju Gž. 1521/14 od 19. novembra 2014. godine i određivanjem da navedeni sud u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbi tuženog izjavljenoj protiv stava drugog izreke presude Osnovnog suda u Vranju P. 4197/13 od 15. jula 2014. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

Budući da je u ovoj ustavnopravnoj stvari poništeno osporeno drugostepeno rešenje i da će žalba tuženog biti predmet ponovnog preispitivanja i odlučivanja pred Višim sudom u Vranju, Ustavni sud nije posebno ispitivao tvrdnje podnositeljke ustavne žalbe o povredi njenog prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava u predmetnom parničnom postupku.

6. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka o proizvoljnoj primeni prava prilikom odlučivanja o troškovima postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti