Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u jedanaestogodišnjem parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu B. N. i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 11 godina. Zbog nerazumne dužine postupka, podnosiocu je dodeljena naknada nematerijalne štete od 900 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Milan Stanić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. N. iz sela Jelašnica, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. N. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 7180/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Leskovcu P. 2119/02) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zaj emčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. N. iz sela Jelašnica je, 27. decembra 2013. godine, preko punomoćnika Z. S, advokata iz Leskovca, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 7180/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Leskovcu P. 2119/02.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je dana 29. aprila 2002. godine PTP „J.“ iz B. podneo Opštinskom sudu u Leskovcu predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave, radi isplate duga, protiv podnosioca ustavne žalbe, a 17. maja 2002. godine tužilac je predložio sudu da se predmet tretira kao parnična tužba što je sud prihvatio i predmet je zaveden pod brojem P. 2119/02; da je prvostepeni sud doneo presudu zbog izostanka P. 2119/02 od 6. maja 2003. godine, koja je stavljena van snage; da je podnosilac 28. aprila 2004. godine podneo protivtužbu, koja je zavedena pod brojem P. 1862/04; da je presudom Opštinskog suda u Leskovcu P. 4412/04 i P. 1862/04 od 22. aprila 2009. godine odlučeno o tužbenom i protivtužbenom zahtevu; da je Apelacioni sud u Nišu presudom Gž. 2214/10 od 8. juna 2010. godine delimično ukinuo prvostepenu presudu i predmet u ukinutom delu vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak; da je u ponovnom postupku pred prvostepenim sudom, rešenjem Osnovnog suda u Leskovcu P. 7180/10 od 17. maja 2011. godine prekinut predmetni postupak zbog prestanka postojanja tužioca, a rešenjem P. 7180/10 od 23. marta 2012. godine prekinuti postupak je nastavljen na predlog pravnog sledbenika tužioca; da je Osnovni sud u Leskovcu doneo presudu P. 7180/10 od 8. maja 2013. godine, dok je postupak pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 2528/13 od 3. decembra 2013. godine; da je predmetni postupak trajao više od 11 i po godina čime je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Zahtevao je naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu P. 7180/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje o ovoj ustavnosudskoj stvari:

P. t. p. „J.“ iz B. je 29. aprila 2002. godine podnelo Opštinskom sudu u Leskovcu predlog za dozvolu izvršenja na osnovu verodostojne isprave, radi duga. Tužilac je 27. maja 2002. godine predložio sudu da se predlog za izvršenje tretira kao tužba i predmet je zatim zaveden kao parnični, pod brojem P. 2119/02. Tužbeni zahtev je preciziran 5. avgusta 2004. i 23. novembra 2007. godine.

Na ročištu od 6. maja 2003. godine nije prisustvovao tuženi, te je tužilac predložio donošenje presude zbog izostanka i presudom zbog izostanka P. 2119/02 od 6. maja 2003. godine usvojen je tužbeni zahtev pa je obavezan tuženi da tužiocu na ime duga isplati iznose iz izreke presude kao i parnične troškove.

Tuženi je 13. juna 2003. godine zahtevao povraćaj u pređašnje stanje koji je sud uvažio i nastavio postupak.

Podnosilac je 28. aprila 2004. godine podneo protivtužbu koja je zavedena pod brojem P. 1862/04 i sud je rešenjem P. 4412/03 od 12. maja 2004. godine odredio da se spisi po protivtužbi združe spisima po tužbi, radi jednovremenog raspravljanja i odlučivanja. Protivtužba je precizirana 28. decembra 2004. godine.

Pred Opštinskim sudom u Leskovcu bilo je održano ukupno 11 ročišta, dok 11 ročišta nije bilo održano, i to: jedno zbog nedolaska tuženog, tri zbog sprečenosti postupajućeg sudije, četiri zbog procesnih nedostataka bez navođenja razloga, dva radi usaglašavanja nalaza veštaka, jedno na zahtev tužioca. Na ročištima su saslušane parnične stranke, saslušani su svedoci, izvršeno je veštačenje od strane tri veštaka ekonomske struke, saslušani su veštaci.

Presudom Opštinskog suda u Leskovcu P. 4412/03 i P. 1862/04 od 22. aprila 2009. godine, u stavu prvom izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev pa je tuženi obavezan na isplatu duga po osnovu manjka robe od 14.227,35 dinara i ambalaže od 40.321,00 dinar, odnosno ukupno 55.548,35 dinara, sa obračunatom kamatom u iznosu od 170.453,35 dinara, što iznosi ukupno 226.001,70 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 1. oktobra 2008. godine do isplate, a odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev u preostalom delu na ime duga od 70.554,43 dinara i obračunate kamate od 320.895,45 dinara, tj. od ukupno 391.449,88 dinara i kamate od 2. oktobra 2007. godine; u stavu drugom izreke odbijen je tužbeni zahtev za naknadu troškova postupka po predmetima Iv. 503/02 od 3.221,00 dinara, P. 2119/02 od 4.831,00 dinar, P. 4412/03 od 6.040,00 dinara i P. 4412/04 od 6.040,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate; u stavu trećem izreke usvojen je protivtužbeni zahtev pa je protivtuženi obavezan na isplatu novčane protivvrednosti 774 komada PVC ambalaže sa obračunatom kamatom od 28. decembra 2000. do 30. septembra 2008. godine u ukupnom iznosu od 263.926,50 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 1. oktobra 2008. godine do konačne isplate, kao i da na ime tuženog-protivtužioca uplati pripadajuće iznose doprinosa nadležnim fondovima za vreme od 1. septembra 2000. do 24. februara 2001. godine; u stavu četvrtom izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 2214/10 od 8. juna 2010. godine odbijene su kao neosnovane žalbe stranaka i potvrđena je prvostepena presuda Opštinskog suda u Leskovcu P. 4412/03, P. 1862/04 od 22. aprila 2009. godine, u stavu drugom i u stavu trećem za doprinose nadležnim fondovima, a ukinuta je u stavu prvom, stavu trećem u odnosu na vrednost ambalaže, obračunate kamate i zakonske zatezne kamate i u stavu četvrtom i predmet je vraćen Osnovnom sudu u Leskovcu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom, tada novoobrazovanom Osnovnom sudu u Leskovcu, predmet je dobio broj P. 7180/10 i održano je sedam ročišta, na kojima je izvršen uvid u spise predmeta, saslušane su parnične stranke, naloženo je veštacima da usaglase svoje nalaze i mišljenja, saslušani su veštaci i svedoci, dok tri ročišta nisu bila održana i to dva zbog procesnih nedostataka, a jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Rešenjem Osnovnog suda u Leskovcu P. 7180/10 od 17. maja 2011. godine određen je prekid postupka u ovoj pravnoj stvari, shodno članu 214. stav 1. tačka 4) Zakona o parničnom postupku jer je tužilac brisan iz Agencije za privredne registre i određeno je da će se postupak nastaviti kada pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak ili kada ih sud na predlog protivne stranke pozove da to učine.

Pravni sledbenik tužioca P. N. je 16. novembra 2011. godine tražio nastavak prekinutog postupka, jer je rešenjem Osnovnog suda u Leskovcu R3. 878/11 od 27. oktobra 2011. godine utvrđeno da je P. N. osnivač i pravni sledbenik tužioca. Zatim je rešenjem Osnovnog suda u Leskovcu P. 7180/10 od 23. marta 2012. godine nastavljen prekinuti postupak.

Presudom Osnovnog suda u Leskovcu P. 7180/10 od 8. maja 2013. godine, u stavu prvom izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca – protivtuženog pa je obavezan tuženi – protivtužilac da tužiocu – protivtuženom na ime manjka na ambalaži isplati iznos od 40.321,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10. jula 2001. godine do konačne isplate, dok je višak tužbenog zahteva preko dosuđenog iznosa od 40.321,00 dinara na ime glavnog duga po osnovu manjka na ambalaži do traženog iznosa od 48.787,00 dinara odbijen kao neosnovan; u stavu drugom izreke obavezan je tuženi-protivtužilac da tužiocu-protivtuženom isplati zakonsku zateznu kamatu na ime manjka na robi i to na iznos od 3.254,50 dinara počev od 22. aprila 2000. godine do isplate i na iznos od 11.972,85 dinara počev od 14. januara 2001. godine do konačne isplate; u stavu trećem izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog kojim je tražio da se tuženi-protivtužilac obaveže na isplatu zakonske zatezne kamate na iznos glavnog duga na ime manjka na robi i ambalaži od 70.554,43 dinara u ukupnom iznosu od 320.895,45 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 2. oktobra 2007. godine; u stavu četvrtom izreke usvojen je tužbeni zahtev tuženog-protivtužioca pa je tužilac-protivtuženi obavezan da tuženom-protivtužiocu na ime duga novčane protivvrednosti 774 komada PVC ambalaže, isplati iznos od 58.050,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 28. decembra 2000. godine kao dana sačinjavanja obračuna otkupa do konačne isplate; u stavu petom izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 2528/13 od 3. decembra 2013. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca-protivtuženog i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Leskovcu P. 7180/10 od 8. maja 2013. godine u odbijajućem delu stava prvog, u stavu trećem, četvrtom i petom izreke.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe pozvao, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka , bilo je propisano : da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Takođe i Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen četiri godine i sedam meseci, tako je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe – 29. aprila 2002. godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku nisu u svemu delotvorno i efikasno postupali kako bi se osporeni parnični postupak okončao u što kraćem roku i da bi se o tužbi odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, za ukupno trajanje parničnog postupka od 11 godina i osam meseci nema bilo kakvog objektivnog opravdanja i navedena dužina postupka predstavlja njegovo nerazumno trajanje, kako po praksi ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Ustavni sud nalazi da pretežnu odgovornost za prekomerno trajanje parničnog postupka snosi prvostepeni sud koji je odlučio nakon sedam godina od podnete tužbe. Takođe, taj sud je nastavio prekinuti postupak tek nakon četiri meseca od predloga tužioca za nastavak postupka.

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Po oceni Suda, predmetni postupak je bio u određenoj meri složen jer je postupajući sud odlučivao o tužbi i protivtužbi, a i radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja izvedeni su, između ostalog i dokazi veštačenjem od strane tri veštaka ekonomske struke.

Ustavni sud konstatuje da je dužini trajanja postupka neznatno doprineo i sam podnosilac ustavne žalbe jer nije prisustvovao jednom ročištu.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je pokrenut pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 2119/02, a okončan pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 7180/10, te je na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka u koji se ne računa period kada je postupak bio u prekidu, zatim složenost postupka, kao i doprinos podnosioca njegovom trajanju. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenim licima treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u jedanaestogodišnjem parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti