Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko šest godina do donošenja prvostepene presude. Nalaže se nadležnim sudovima da postupak okončaju u najkraćem roku.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1155/2008
18.03.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Šahina Omerovića iz Novog Pazara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 18. marta 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Šahina Omerovića i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru u predmetu P1. 472/02 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koju može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

3. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem mogućem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Šahin Omerović iz Novog Pazara je 3. oktobra 2008. godine, preko punomoćnika Mare Popović, advokata iz Novog Pazara, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se od 2002. godine vodio pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru u predmetu P1. 472/02.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je 6. septembra 2002. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Novom Pazaru radi isplate razlike zarade i da do dana podnošenja ustavne žalbe nije doneta ni prvostepena presuda, te da nije izvesno koliko će još trajati postupak. Istakao je da je u predmetnom postupku do sada bilo nepotrebnih odugovlačenja i predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da je u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru u predmetu P1. 472/02 povređeno njegovo Ustavom garantovano pravo na suđenje u razumnom roku, te da mu utvrdi pravo na naknadu štete, kao i da naloži nadležnim sudovima da postupak okončaju u skladu sa propisanim zakonskim rokovima.

2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 472/02 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je podneo Opštinskom sudu u Novom Pazaru, 6. septembra 2002. godine, tužbu protiv tuženog Društvenog preduzeća „Ukras“ iz Novog Pazara, radi naknade manje isplaćene zarade, a prvostepena presuda kojom je tužbeni zahtev odbijen, doneta je 21. aprila 2009. godine i ekspedovana parničnim strankama 20. maja 2009. godine. Tokom parničnog postupka, u dužim vremenskim intervalima, nije se postupalo u predmetu, tako da u periodima od 13. januara 2004. godine do 20. juna 2004. godine, od 7. oktobra 2004. godine do 12. juna 2006. godine, od 14. juna 2006. godine do 31. oktobra 2006. godine, od 2. novembra 2006. godine do 28. maja 2007. godine, od 30. maja 2007. godine do 25. decembra 2007. godine, od 27. decembra 2007. godine do 24. novembra 2008. godine i od 26. novembra 2008. godine do 20. aprila 2009. godine, nije održano nijedno ročište. Takođe, sudija koji je postupao u ovom predmetu je 6. marta 2006. godine zahtevao sopstveno izuzeće, koji zahtev je odbijen, da bi 30. juna 2008. godine isti sudija ponovo podneo zahtev za izuzeće, koji je tada usvojen i on je izuzet od daljeg postupanja u predmetu, a predmet je dat drugom sudiji u rad. Iz spisa predmeta utvrđeno je i to da je podnosilac ustavne žalbe 11. novembra 2004. godine, kada je predložio veštačenje, napomenuo sudu da veštak Z.R. s obzirom na njegovo radno mesto, nije prihvatljiv da veštači u ovom predmetu, međutim, sud je ipak odredio navedeno lice za veštaka, da bi isti 29. aprila 2005. godine izjavio da ne želi da izvrši povereno veštačenje.

Prvostepena presuda P1. 472/02, kojom je odbijen tužbeni zahtev podnosioca, doneta je 21. aprila 2009. godine, nakon šest godina i sedam meseci od podnošenja tužbe, a pismeni otpravak presude ekspedovan je punomoćniku tužioca 20. maja 2009. godine.

4. Odredbom člana 32. stava 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8.) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja (član 221.).

Važeći Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) propisuje: da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice (član 7. stav 1.); da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika (član 220.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja, a stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drukčije određeno (član 223. st. 1. i 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta jemstava sadržanih u odredbi člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, koje garantuje strankama zaštitu od neopravdanih odlaganja i odugovlačenja postupka, a donetim sudskim odlukama obezbeđuje delotvornost i autoritet.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, koji počinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupni period trajanja osporenog sudskog postupka počev od 6. septembra 2002. godine, kada je tužba podneta nadležnom sudu.

Kada je reč o dužini trajanja sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak do donošenja prvostepene presude trajao šest godina i sedam meseci, kao i da postupak još uvek nije okončan.

Navedeno trajanje parničnog postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj istaknutog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču i na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je na osnovu celokupne dokumentacije koju je imao na raspolaganju, zaključio da u ovom predmetu nije bilo složenijih pravnih i činjeničnih pitanja. Naime, u toku postupka do donošenja prvostepene presude, izvedeni su dokazi veštačenjem od strane dva sudska veštaka, te saslušani jedan svedok, veštak i tužilac. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da konkretan predmet nije bio složen ni u materijalnopravnom ni u procesnom smislu, budući da je na osnovu veštačenja trebalo utvrditi visinu zarade koja podnosiocu ustavne žalbe pripada kao invalidu i uporediti je sa zaradom koja mu je isplaćivana.

Imajući u vidu značaj prava o kome se raspravlja, Ustavni sud nalazi da je pitanje rešavanja predmetnog spora od značaja za podnosioca ustavne žalbe, s obzirom na to da se u suštini radi o pitanju da li je poslodavac pravilno utvrdio visinu zarade koju je podnosiocu ustavne žalbe isplaćivao u periodu od čak deset godina.

Ispitujući ponašanje parničnih stranaka, Ustavni sud je našao da podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem i radnjama u osporenom postupku nije prouzrokovao neopravdana zakašnjenja, već je sve naloge suda izvršavao blagovremeno.

Ocenjujući postupanje Opštinskog suda u Novom Pazaru, Ustavni sud smatra da navedeni sud nije postupao efikasno tokom celog postupka. Najpre, Ustavni sud konstatuje da se u konkretnom slučaju radi o parnici iz radnog odnosa, u kojoj je sud morao da obrati pažnju na hitno rešavanje spora, naročito prilikom određivanja rokova i ročišta. Međutim, u periodu od šest godina i sedam meseci obavljena su dva veštačenja, saslušani su jedan svedok, tužilac i veštak, a ročišta su više puta održavana sa velikim vremenskim razmakom. Tako u periodima od 13. januara 2004. godine do 20. juna 2004. godine, od 7. oktobra 2004. godine do 12. juna 2006. godine, od 14. juna 2006. godine do 31. oktobra 2006. godine, od 2. novembra 2006. godine do 28. maja 2007. godine, od 30. maja 2007. godine do 25. decembra 2007. godine, od 27. decembra 2007. godine do 24. novembra 2008. godine i od 26. novembra 2008. godine do 20. aprila 2009. godine, nije održano nijedno ročište, te su postojali periodi i od po godinu dana u kojima sud nije postupao po predmetu. Potom, prvostepeni sud je, iako upozoren od strane podnosioca ustavne žalbe da određeni veštak nije podoban da veštači, istog odredio kao veštaka, koji je predmet, nakon više od godinu dana, vratio sudu uz obaveštenje da ne želi da veštači u konkretnom predmetu.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru u predmetu P1. 472/02 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07).

6. Saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete, na način predviđen odredbama člana 90. Zakona, kao i nalogom nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak u kome je podnosilac ustavne žalbe tužilac, okončao u najkraćem mogućem roku.

7. Na osnovu navedenog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti