Povreda prava na pravično suđenje u postupku nostrifikacije diplome

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i poništava rešenje Vrhovnog kasacionog suda, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje i pravno sredstvo. Sud je proizvoljno odbacio zahtev za preispitivanje sudske odluke, pogrešno zaključivši da je u upravnom postupku priznavanja strane diplome bila dozvoljena žalba.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. M . iz K, Kraljevina Danska , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. novembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D . M . i utvrđuje da su rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 108/11 od 9. marta 2012. godine podnosiocu ustavne žalbe povređena prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i na pravno sredstvo, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 108/11 od 9. marta 2012. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za preispitivanje rešenja Upravnog suda U. 15165/10 od 23. decembra 2010. godine.

3. Odbacuje se ustavna žalba D . M . izjavljena protiv rešenja Upravnog suda U. 15165/10 od 23. decembra 2010. godine i Uv. 9/11 od 12. juna 2012. godine.

4. Obustavlja se postupak po ustavnoj žalbi izjavljenoj protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 196/11 od 29. avgusta 2012. godine.

5. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. M . iz K, Kraljevina Danska, podneo je 14. marta 2011. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Upravnog suda U. 15165/10 od 23. decembra 2010. godine, koja je u Ustavnom sudu zavedena pod brojem Už-1155/2011. Dopunom ove ustavne žalbe od 28. septembra 2012. godine podnosilac ustavne žalbe je osporio rešenje Upravnog suda Uv. 9/11 od 12. juna 2012. godine.

Podnosilac je 23. aprila 2012. godine podneo novu ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 108/11 od 9. marta 2012. godine, povodom koje je Ustavni sud formirao predmet Už-3326/2012, tražeći da se delom ove ustavne žalbe smatraju navodi i dokumenti priloženi uz ustavnu žalbu podnetu 14. marta 2011. godine. Podnosilac je 15. oktobra 2012. godine podneo ustavnu žalbu i protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 196/11 od 29. avgusta 2012. godine, koju je Ustavni sud smatrao dopunom ustavne žalbe Už-3326/2012. Imajući u vidu da je donošenju navedenih osporenih akata u upravnom sporu po tužbi, odnosno vanrednim pravnim sredstvima, prethodio isti upravni postupak, Ustavni sud je spojio predmete formirane po navedenim ustavnim žalbama i o njima nastavio postupak u predmetu Už-1155/2011, koji je prvo formiran, saglasno članu 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13).

Podnosilac ustavne žalbe osporava navedene akte, ističući povrede načela i prava iz čl. 10, 18, 21, 22, 23, 32, 36, 60, 71, 171. i 199. Ustava Republike Srbije, kao i povrede prava iz čl. 6. i 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosilac u ustavnoj žalbi, pre svega, ukazuje na to da je Upravni sud odbacio kao nedozvoljenu njegovu tužbu podnetu protiv rešenja Univerziteta u N. S . od 25. septembra 2007. godine , zasnivajući obrazloženje osporenog rešenja isključivo na pouci o pravnom leku sadržanoj u tom rešenju, iako je morao imati u vidu odredbu člana 104. stav 10. Zakona o visokom obrazovanju.

Podnosilac ustavne žalbe, takođe, ukazuje da Vrhovni kasacioni sud nije izveo „logičnu pravnu analizu“, koja bi potkrepila tvrđenje da je u upravnom postupku za nostrifikaciju diplome, koji je prethodio donošenju pobijanog rešenja, zakonom predviđeno dvostepeno odlučivanje, već se zadržao na stanju u spisima predmeta i sadržini pobijanog rešenja Upravnog suda.

Ustavnom žalbom se predlaže, između ostalog, da Ustavni sud poništi osporena rešenja Upravnog i Vrhovnog kasacionog suda, te da utvrdi podnosiocu pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporene akte, spise predmeta Upravnog suda U. 15165/10 i ostalu dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

D. M, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 15. avgusta 2007. godine tužbu Okružnom sudu u Novom Sadu protiv Univerziteta u N. S . zbog nedonošenja rešenja o njegovom zahtevu za priznavanje strane visokoškolske isprave, a predmet je zaveden kod tog suda pod brojem U. 593/07.

Univerzitet u N. S . je 25. septembra 2007. godine doneo rešenje broj 04-39/210, kojim je odbio zahtev podnosioca ustavne žalbe, za priznavanje diplome o završenom visokom obrazovanju i stečenom stručnom nazivu magistar pravnih nauka, označene u rešenju, koja daje pravo na rad i pravo na dalje obrazovanje. U obrazloženju rešenja je navedeno: da je, postupajući po zahtevu podnosioca od 14. oktobra 2006. godine, senat Univerziteta imenovao stručnu komisiju radi davanja mišljenja o mogućnosti priznavanja predmetne diplome; da je 31. maja 2007. godine komisija sačinila izveštaj i predložila senatu Univerziteta da donese odgovarajuću odluku i da je senat prihvatio mišljenje komisije. Rešenje je potpisao rektor Univerziteta, na osnovu čl. 54, 104. i 105. Zakona o visokom obrazovanju („Službeni glasnik RS“, broj 76/05), a u pouci o pravnom sredstvu je navedeno da se protiv tog rešenja može izjaviti žalba savetu Univerziteta u N . S, u roku od 15 dana od dana prijema rešenja.

Podnosilac ustavne žalbe je tužbom podnetom Okružnom sudu u Novom Sadu 5. februara 2008. godine osporio više akata, među kojima i rešenje Univerziteta u N. S . broj 04-39/210 od 25. septembra 2007. godine, a tužba je zavedena pod brojem U. 99/08 . Rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu od 6. juna 2008. godine spojeni su postupci po navedenim tužbama i određeno da će se upravno-sudski postupak dalje voditi pod brojem U. 593/07. Podnosilac ustavne žalbe je, postupajući po rešenju tog suda od 15. jula 2008. godine, kojim mu je bilo naloženo da uredi tužbu, naveo da smatra konačnim rešenje Univerziteta u N . S . broj 04-39/210 od 25. septembra 2007. godine. Postupak u predmetu Okružnog suda u Novom Sadu U. 593/07 nastavljen je pred Upravnim sudom u predmetu U. 15165/10, koji je rešenjem od 1. novembra 2010. godine naložio podnosiocu da uredi tužbu na taj način što će se precizno izjasniti da li podnosi tužbu u smislu odredbe člana 25. ZUS-a, u kom slučaju će precizno označiti i sudu dostaviti konačan upravni akt tuženog organa čiji poništaj traži ili podnosi tužbu zbog „ćutanja administracije“, u kom slučaju će dostaviti dokaze za podnošenje ove tužbe u smislu člana 24. ZUS-a. Podnosilac ustavne žalbe je u podnesku od 20. decembra 2010. godine naveo da tužbom osporava „jedno jedino rešenje tuženog“ broj 04-39/210 od 25. septembra 2007. godine.

Upravni sud je, na sednici održanoj 23. decembra 2011. godine, doneo osporeno rešenje U. 15165/10, kojim je odbacio tužbu izjavljenu protiv rešenja Univerziteta u N. S . broj 04-39/210 od 25. septembra 2007. godine. Upravni sud je u obrazloženju osporenog rešenja naveo: da se podnosilac, postupajući po nalogu za uređenje tužbe, „precizno izjasnio da se tužba podneta Okružnom sudu u Novom Sadu 5. februara 2008. godine odnosi na rešenje tuženog broj 04-39/210 od 25. septembra 2007. godine“; da, prema pouci o pravnom leku sadržanoj u navedenom rešenju, stranka ima pravo žalbe Savetu Univerziteta u N . S . protiv tog rešenja; da je članom 7. Zakona o upravnim sporovima („Službeni list SRJ“, broj 46/96), koji se u ovom slučaju

primenjuje saglasno odredbi člana 77. stav 1. Zakona o upravnim sporovima

(„Službeni glasnik PC“, broj 111/09), propisano da se upravni spor može pokrenuti protiv upravnog akta koji je donesen u drugom stepenu, odnosno protiv prvostepenog upravnog akta protiv koga nije dozvoljena žalba u upravnom postupku; da je odredbom člana 28. stav 1. tačka 4) istog zakona predviđeno da će sud rešenjem odbaciti tužbu ako utvrdi da se protiv upravnog akta koji se tužbom osporava mogla izjaviti žalba, pa nije uopšte ili nije blagovremeno izjavljena. Upravni sud je, polazeći od navedenog, u postupku prethodnog ispitivanja tužbe našao da je tužba nedozvoljena.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 108/11 od 9. marta 2012. godine odbačen je kao nedozvoljen zahtev podnosioca ustavne žalbe za preispitivanje rešenja Upravnog suda U. 15165/10 od 23. decembra 2010. godine. Vrhovni kasacioni sud je u obrazloženju osporenog rešenja naveo da iz pobijanog rešenja, dostavljenih spisa predmeta, navoda zahteva i priloženih dokaza uz zahtev proizilazi da je pobijanim rešenjem Upravni sud odbacio tužbu podnetu protiv rešenja Univerziteta u N. S . od 25. septembra 2007. godine, jer je tužbom osporen upravni akt protiv koga se mogla

izjaviti žalba, kao i da je u upravnom postupku za nostrifikaciju diplome, koji je prethodio donošenju pobijanog rešenja, zakonom predviđeno dvostepeno odlučivanje, o čemu je podnosiocu zahteva u prvostepenom rešenju data uredna pouka o pravnom leku, odnosno pravo na žalbu Savetu Univerziteta u N. S. Vrhovni kasacioni sud je, polazeći od navedenog, a imajući u vidu odredbe člana 49. stav 1. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS”, broj 111/09), našao da nisu ispunjeni uslovi propisani stavom 2. navedene odredbe Zakona o upravnim sporovima za podnošenje ovog vanrednog pravnog sredstva Vrhovnom kasacionom sudu, jer zahtev za preispitivanje nije predviđen zakonom u ovoj upravnoj stvari, Upravni sud nije odlučivao u punoj jurisdikciji i u upravnom postupku nije bila isključena žalba. Vrhovni kasacioni sud je, stoga, primenom odredbe člana 53. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, odlučio kao u dispozitivu rešenja.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 196/11 od 29. avgusta 2012. godine odbačena je tužba za ponavljanje postupka okončanog rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 108/11 od 9. marta 2012. godine, sa obrazloženjem da podnosilac nije učinio verovatnim postojanje zakonskog osnova po kome traži ponavljanje predmetnog postupka.

Osporenim rešenjem Upravnog suda Uv. 9/11 od 12. juna 2012. godine odbačen je prigovor podnosioca ustavne žalbe izjavljen protiv rešenja Upravnog suda U. 15165/10 od 23. decembra 2010. godine, kao nedozvoljen. Upravni sud je u obrazloženju osporenog rešenja naveo da je pobijano rešenje o odbacivanju tužbe, saglasno odredbi člana 77. stav 1. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik PC“, broj 111/09), donelo veće Upravnog suda primenom odredbe člana 28. stav 1. tačka 4) Zakona o upravnim sporovima („Službeni list SRJ“ broj 46/96), koji nije propisivao mogućnost podnošenja prigovora protiv rešenja suda.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je: da su u Republici Srbiji u službenoj upotrebi srpski jezik i ćiriličko pismo (član 10. stav 1.); da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju (član 18. stav 1.); da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1); da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i da su svi dužni da ga poštuju i štite (član 23. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, da svako ima pravo na slobodan izbor rada i da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta, kao i da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. st. 1. do 4.); da svako ima pravo na obrazovanje (član 71. stav 1.); da svako ima pravo da koristi svoj jezik u postupku pred sudom, drugim državnim organom ili organizacijom koja vrši javna ovlašćenja, kada se rešava o njegovom pravu ili obavezi (član 199. stav 1.).

Ustavni sud konstatuje da se odredbe člana 6. stav 1. i člana 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda sadržinski ne razlikuju od odredaba člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava, kojima se garantuje pravo na pravično suđenje i pravo na jednaku zaštitu prava. Stoga Ustavni sud postojanje povrede označenih prava ceni u odnosu na odredbe Ustava.

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe sledećih zakona i drugih propisa:

Odredbama člana 104. Zakona o visokom obrazovanju („Službeni glasnik RS“, broj 76/05) propisano je: da je priznavanje strane visokoškolske isprave postupak kojim se imaocu te isprave utvrđuje pravo u pogledu nastavka obrazovanja, odnosno u pogledu zapošljavanja (stav 1.); da se postupak priznavanja sprovodi u skladu sa odredbama ovog zakona, ukoliko međunarodnim ugovorom nije predviđeno drugačije (član 2.); da se u postupku priznavanja radi nastavka obrazovanja u sistemu visokog obrazovanja, imaocu strane visokoškolske isprave utvrđuje pravo na nastavak započetog visokog obrazovanja, odnosno pravo na uključivanje u nivoe visokog obrazovanja (stav 3.); da se u postupku priznavanja radi zapošljavanja imaocu strane visokoškolske isprave utvrđuje vrsta i nivo studija, kao i stručni, akademski, odnosno naučni naziv (stav 4.); da priznavanje iz st. 3. i 4. ovog člana obavlja samostalna visokoškolska ustanova, na način i po postupku propisanim opštim aktom te ustanove (stav 5.); da ovlašćeni organ samostalne visokoškolske ustanove donosi rešenje po zahtevu za priznavanje iz st. 3. i 4. ovog člana (stav 9.); da je rešenje iz stava 9. ovog člana konačno u upravnom postupku (stav 10.).

Savet Univerziteta u N. S, na sednici održanoj 3. oktobra 2006. godine, doneo je Statut Univerziteta u N . S, kojim je bilo propisano: da r ektor obavlja i druge poslove utvrđene zakonom, ovim Statutom i drugim opštim aktima Univerziteta (član 53. stav 1. tačka 20)); da u postupku priznavanja strane visokoškolske isprave posebna komisija koju imenuje Senat, vrednuje strani studijski program na osnovu vrste i nivoa postignutih znanja i veština i predlaže Senatu donošenje odluke o priznavanju strane visokoškolske isprave (član 179. stav 4.); da priznavanje visokoškolske isprave i stranih visokoškolskih studijskih programa Univerzitet vrši na lični zahtev imaoca strane isprave u skladu sa zakonom, međunarodnim ugovorom i posebnim pravilnikom koji donosi Senat (član 179. stav 5.).

Na osnovu člana 104. stav 5. Zakona o visokom obrazovanju, Nastavno- naučno veće Univerziteta u N. S, na sednici održanoj 14. oktobra 2005. godine i 22. septembra 2006. godine, donelo je Pravilnik o priznavanju stranih visokoškolskih isprava, kojim je bilo propisano: da odluku o priznavanju strane visokoškolske isprave donosi Nastavno-naučno veće Univerziteta, po pravilu, u roku od 15 dana od dana prijema izveštaja komisije (član 8. stav 1.); da, na osnovu odluke iz stava 1. ovog člana, rektor Univerziteta donosi, pored ostalog, rešenje o odbijanju zahteva za priznavanje strane visokoškolske isprave (član 8. stav 2. alineja v)).

Odredbama člana 200. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01) propisano je: da se uputstvom o pravnom sredstvu stranka obaveštava da li protiv rešenja može izjaviti žalbu ili pokrenuti upravni spor ili drugi postupak pred sudom (stav 1.), da kad je u rešenju dato pogrešno uputstvo, stranka može postupiti po važećim propisima ili po uputstvu, a da stranka koja postupi po pogrešnom uputstvu, ne može zbog toga trpeti štetne posledice (stav 4.); da kad protiv rešenja nije moguće izjaviti žalbu, a stranka je pogrešno upućena da se protiv tog rešenja može žaliti, pa je izjavila žalbu i zbog toga propustila rok za pokretanje upravnog spora, taj rok joj teče od dana dostavljanja rešenja kojim je žalba odbačena, ako stranka nije pre toga pokrenula upravni spor (član 7.).

Saglasno odredbama člana 49. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09), protiv pravnosnažne odluke Upravnog suda stranka i nadležni javni tužilac mogu da podnesu Vrhovnom kasacionom sudu zahtev za preispitivanje sudske odluke (stav 1.), a zahtev može da se podnese kada je to zakonom predviđeno, u slučajevima kada je sud odlučivao u punoj jurisdikciji i u stvarima u kojima je u upravnom postupku bila isključena žalba (stav 2. tač. 1), 2) i 3)).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da je Vrhovni kasacioni sud bio dužan da meritorno odluči o njegovom zahtevu za preispitivanje rešenja Upravnog suda U. 15165/10 od 23. decembra 2010. godine. Po mišljenju podnosioca, Vrhovni kasacioni sud nije „potkrepio tvrđenje“ da je u upravnom postupku za nostrifikaciju diplome zakonom predviđeno dvostepeno odlučivanje, niti je imao u vidu odredbu člana 104. stav 10. Zakona o visokom obrazovanju, već je rešavao isključivo polazeći od stanja u spisima predmeta i sadržine pobijanog rešenja Upravnog suda.

Ocenjujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, ovaj sud je imao u vidu da se ustavna garancija navedenog prava, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg suda.

Ustavni sud najpre konstatuje da je Vrhovni kasacioni sud u obrazloženju osporenog rešenja Uzp. 108/11 od 9. marta 2012. godine naveo da iz pobijanog rešenja, dostavljenih spisa predmeta, navoda zahteva i priloženih dokaza uz zahtev proizilazi da je u upravnom postupku za nostrifikaciju diplome, koji je prethodio donošenju pobijanog rešenja, zakonom predviđeno dvostepeno odlučivanje, o čemu je podnosiocu zahteva u prvostepenom rešenju data uredna pouka o pravnom leku, odnosno pravo na žalbu Savetu Univerziteta u N. S.

Ocenjujući da li su u konkretnom slučaju bili ispunjeni zakonski uslovi za odbacivanje zahteva podnosioca ustavne žalbe kao nedozvoljenog, Ustavni sud je imao u vidu navedene odredbe Zakona o visokom obrazovanju, Statuta Univerziteta u N . S . i Pravilnika o priznavanju stranih visokoškolskih isprava, na osnovu kojih je rektor Univerziteta u N. S . ovlašćen da odlučuje o zahtevu imaoca strane visokoškolske isprave za priznavanje prava na nastavak započetog visokog obrazovanja, odnosno prava na zapošljavanje, rešenjem koje je konačno u upravnom postupku. Iz navedenih odredaba člana 200. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01) proizlazi da stranka koja je uputstvom o pravnom sredstvu pogrešno upućena da protiv rešenja može izjaviti žalbu, može postupiti po važećim propisima ili po pogrešnom uputstvu navedenom u rešenju.

Ustavni sud je, polazeći od izloženog, zaključio da je podnosilac ustavne žalbe pogrešno upućen da protiv rešenja Univerziteta u N . S . broj 04-39/210 od 25. septembra 2007. godine može izjaviti žalbu Savetu tog univerziteta, ali da nije postupio u skladu sa navedenim uputstvom donosioca upravnog akta, već je koristio pravna sredstva u skladu sa važećim propisima. Naime, podnosilac ustavne žalbe je zbog propuštanja Univerziteta u N. S . da odluči o njegovom zahtevu za priznavanje strane školske isprave, najpre podneo tužbu zbog ćutanja uprave, a potom je posebnom tužbom osporio naknadno doneto rešenje Univerziteta u N . S . broj 04-39/210 od 25. septembra 2007. godine.

Ustavni sud konstatuje da Vrhovni kasacioni sud, rešavajući o zahtevu podnosioca, nije utvrđivao da li je protiv rešenja Univerziteta u N . S . broj 04-39/210 od 25. septembra 2007. godine zaista bila dozvoljena žalba, odnosno da li je uputstvo o pravnom sredstvu iz pobijanog upravnog akta dato u skladu sa važećim propisima, iako je od odgovora na to pitanje zavisilo dalje postupanje suda po predmetnom zahtevu .

Polazeći od toga da je podnosilac ustavne žalbe tužbu Upravnom sudu podneo protiv prvostepenog rešenja koje je posebnim zakonom određeno kao konačno u upravnom postupku, Ustavni sud smatra da nije ustavnopravno prihvatljiv zaključak Vrhovog kasacionog suda da za podnošenje zahteva za preispitivanje rešenja Upravnog suda U. 15165/10 od 23. decembra 2010. godine nisu bili ispunjeni uslovi propisani odredbom člana 49. stav 2. Zakona o upravnim sporovima.

Polazeći od svega navedenog, ovaj sud nalazi da je Vrhovni kasacioni sud proizvoljno primenio merodavno procesno pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe, što je dovelo do povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. Ustava. Istovremeno, osporenim aktom je podnosiocu povređeno i pravo na pravno sredstvo zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava, jer mu je uskraćeno pravo da se u postupku pred Vrhovnim kasacionim sudom meritorno odluči o navedenom vanrednom pravnom sredstvu.

Utvrdivši navedene povrede prava, Ustavni sud nije razmatrao ostale, u ustavnoj žalbi, navedene povrede ustavnih načela i prava, kao i zahteve ustavne žalbe.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-odluka US ), usvojio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 108/11 od 9. marta 2012. godine, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Imajući u vidu prirodu učinjene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe u ustavnosudskom postupku može ostvariti jedino poništavanjem rešenja Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 108/11 od 9. marta 2012. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese odluka o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za preispitivanje rešenja Upravnog suda U. 15165/10 od 23. decembra 2010. godine , odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Ustavni sud je, imajući u vidu da ustavna žalba sadrži samo formalno pozivanje na povredu prava na suđenje u razumnom roku, ocenio da se zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete prevashodno vezuje za posledice koje su, po mišljenju podnosioca, nastale zbog „nezakonitog i neustavnog“ odbijanja njegovog zahteva za nostrifikaciju diplome. Kako je Ustavni sud ocenio da se štetne posledice učinjene povrede označenog ustavnog prava mogu otkloniti u ponovnom postupku po zahtevu podnosioca ustavne žalbe podnetom protiv rešenja Upravnog suda U. 15165/10 od 23. decembra 2010. godine , to je Sud zahtev podnosioca za naknadu štete odbacio kao preuranjen, saglasno članu 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 5. izreke.

8. Ispitujući ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena protiv rešenja Upravnog suda Uv. 9/11 od 12. juna 2012. godine, kojim je odbačen prigovor podnosioca ustavne žalbe izjavljen protiv rešenja Upravnog suda U. 15165/10 od 23. decembra 2010. godine, Ustavni sud je najpre ocenio da se navodi podnosioca ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, budući da odredbama Zakona o upravnim sporovima iz 1996. godine izjavljeno pravno sredstvo nije bilo predviđeno, što je za zakonsku posledicu imalo njegovo odbacivanje.

U odnosu na istaknutu povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se označenim pravom jemči dvostepenost u odlučivanju, odnosno pravo da se u postupku po žalbi ili drugom propisanom pravnom sredstvu, pred organom više instance, ispita zakonitost prvostepene odluke. Ustavni sud smatra da podnosiocu ustavne žalbe nije moglo biti povređeno pravo na pravno sredstvo donošenjem rešenja o odbacivanju pravnog sredstva koje ranije nije postojalo u upravnom sporu, jer pravo iz člana 36. stav 2. Ustava podrazumeva samo mogućnost korišćenja pravnih sredstava (prigovora) koji su dozvoljeni u skladu sa zakonom.

Podnosilac ustavne žalbe nije izneo razloge kojima bi potkrepio istaknutu povredu prava na rad iz člana 60. Ustava, a istaknuta povreda prava iz člana 23. Ustava se ne može dovesti u vezu sa osporenim aktom.

Podnosilac ustavne žalbe smatra da su mu osporenim rešenjem povređena načela iz čl. 18, 20, 21. i 22. Ustava. Kako se označenim ustavnim normama ne jemči nijedno ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda, već se utvrđuju načela u skladu sa kojima se ostvaruju i štite sva zajemčena prava i slobode, to povreda ovih načela može biti predmet razmatranja samo u vezi sa povredom ili uskraćivanjem nekog konkretnog ljudskog prava ili slobode. S obzirom na to da Ustavni sud nije našao da su ispunjeni uslovi za isticanje povreda zajemčenih prava, to nema osnova ni za isticanje povreda navedenih načela, s obzirom na njihovu akcesornu prirodu.

Pored toga, Ustavni sud ukazuje da odredbe člana 10. Ustava ne mogu biti osnov za izjavljivanja ustavne žalbe, pošto se njima ne jemči nijedno ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda, već se utvrđuje načelo službene upotrebe jezika i pisma, kao jedno od načela ustavnog poretka u Republici Srbiji.

Konačno, Ustavni sud ukazuje da se pozivanje na povredu odredaba o jeziku i postupka iz člana 199. Ustava ne može dovesti u logičku vezu sa osporenim aktom.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. Ispitujući ustavnu žalbu u delu kojim se osporava rešenje Upravnog suda U. 15165/10 od 23. decembra 2010. godine , Ustavni sud je, polazeći od ocene iznete u tački 5. obrazloženja, utvrdio da je protiv rešenja Univerziteta u N . S . broj 04-39/210 od 25. septembra 2007. godine bila isključena žalba, te da je podnosilac ustavne žalbe , na osnovu odredbe člana 49. stav 2. tačka 3) Zakona o upravnim sporovima , protiv navedenog osporenog rešenja Upravnog suda mogao da izjavi zahtev za preispitivanje sudske odluke.

Ustavni sud je konstatovao da na dan izjavljivanja ustavne žalbe protiv rešenja Upravnog suda U. 15165/10 od 23. decembra 2010. godine nije bila doneta odluka o zahtevu za preispitivanje tog rešenja. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na to da se pod iscrpljivanjem pravnih sredstava u upravnom p ostupku smatra donošenje odluke o tužbi u upravnom sporu, odnosno donošenje odluke o zahtevu za preispitivanje sudske odluke, ukoliko je ovo vanredno pravno sredstvo dozvoljeno.

Budući da podnosilac ustavne žalbe pre obraćanja Ustavnom sudu nije iscrpeo propisana pravna sredstva za zaštitu svojih prava u predmetnom upravnom postupku, Ustavni sud je, takođe u tački 3. izreke, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer na dan podnošenja ustavne žalbe nisu bile ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

10. Ispitujući ustavnu žalbu kojom se osporava rešenje Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 196/11 od 29. avgusta 2012. godine, Ustavni sud je imao u vidu da je tim rešenjem rešavano o tužbi za ponavljanje postupka okončanog rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 108/11 od 9. marta 2012. godine, koje je Ustavni sud poništio u ovom ustavnosudskom postupku.

Odredbama člana 88. Zakona o Ustavnom sudu propisano je da će Ustavni sud obustaviti postupak, pored ostalog, ako organ koji je doneo osporeni pojedinačni akt poništi, ukine ili izmeni taj akt u skladu sa zahtevom iz ustavne žalbe ili ako je prestala radnja koja je prouzrokovala povredu ili uskraćivanje zajemčenog Ustavom prava i sloboda, uz saglasnost podnosioca ustavne žalbe (tačka 2.); ako prestanu druge procesne pretpostavke za vođenje postupka (tačka 3.).

Imajući u vidu da je poništena sudska odluka kojom je okončan postupak čije ponavljanje je podnosilac tužbom tražio – što će imati za posledicu ponovno odlučivanje nadležnog suda u tom postupku, Ustavni sud ocenjuje da su prestale procesne pretpostavke za vođenje postupka po ustavnoj žalbi u delu koji se odnosi na odluku o tužbi podnosioca za ponavljanje tog postupka.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 88. tačka 3. Zakona o Ustavnom sudu, obustavio postupak po ustavnoj žalbi izjavljenoj protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 196/11 od 29. avgusta 2012. godine, kao u tački 4. izreke.

11. Na osnovu izloženog i odredaba 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tač. 6) i 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje u postupku nostrifikacije diplome

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti