Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao skoro sedam godina. Iako spor nije bio složen, do odugovlačenja je došlo zbog neefikasnog postupanja sudova, uključujući duge periode neaktivnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, Miroslav Nikolić i dr Milan Škulić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A . A . iz sela Petka kod Lazarevca, grad Beograd, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. jula 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A. A . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Lazarevcu u predmetu P1. 302/20 (prethodno predmet P1. 4638/13) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo A. A . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. A . iz sela Petka kod Lazarevca, grad Beograd podneo je Ustavnom sudu, 27. januara 2021. godine, preko punomoćnika M . R, advokata iz Lazarevca, grad Beograd, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Lazarevcu u predmetu P1. 302/20 (prethodno predmet P1. 4638/13).

U ustavnoj žalbi podnosilac je naveo da je predmetni postupak trajao sedam godina, što je dovoljno da se zaključi da je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, posebno jer je taj postupak kao radni spor po svojoj prirodi hitan, pri čemu u toku postupka nije bilo razloga da spor traje više od tri godine, kao i da on na bilo koji način nije uticao da se spor odugovlači. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenog prava, kao i da utvrdi pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u opredeljenom iznosu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Lazarevcu P1. 302/20 i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je Drugom osnovnom sudu u Beogradu-Sudska jedinica u Lazarevcu, 25. decembra 2013. godine, tužbu protiv tuženog, svog poslodavca, kojom je tražio da se tuženi obaveže da mu, na ime naknade troškova za rad na terenu i na ime razlike između isplaćene i pripadajuće zarade, isplati opredeljene novčane iznose. U toku postupka tužilac je istakao i zahtev za naknadu troškova za vreme službenog putovanja u inostranstvo. Povodom ove tužbe formiran je predmet P1. 4638/13, a nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2014. godini postupak je vođen pred Osnovnim sudom u Lazarevcu.

Prvo ročište u ovom predmetu zakazano je za 15. april 2014. godine, a do donošenja prve prvostepene presude zakazano je još osam ročišta (za 14. oktobar 2014. godine, 26. januar, 17. mart, 17. septembar i 24. novembar 2015. godine, 15. mart i 28. septembar 2017. godine i 25. januar 2018. godine), od koji je pet održano. Od tri neodržana ročišta, dva nisu održana (zakazana za 10. oktobar 2014. godine i 26. januar 2015. godine) zbog obustave rada advokata. U ovoj fazi postupak izvedeni su dokazi saslušanjem tužioca kao parnične stranke i jednog svedoka, veštačenjem putem veštaka ekonomsko-finansijske struke, koji je i saslušan na ročištu, a izvršen je i uvid u određenu dokumentaciju tuženog.

Presudom Osnovnog suda u Lazarevcu P1. 4638/13 od 25. januara 2018. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. Protiv ove presude tužilac je 12. marta 2018. godine izjavio žalbu. Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1214/18 od 11. maja 2020. godine ukinuta je označena prvostepena presuda, a predmet vraćen na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, u kojem je predmet dobio broj P1. 302/20, tužilac je preinačio tužbu, tako što je tražio isplatu opredeljenih iznosa na ime isplaćene uvećane zarade, kao i na ime naknade štete zbog neisplaćenih troškova smeštaja, ishrane i terenskog dodatka, a Osnovni sud u Lazarevcu je, nakon jednog ročišta (održanog 13. oktobra 2020. godine), zaključio raspravu.

Presudom Osnovnog suda u Lazarevcu P1. 302/20 od 13. oktobra 2020. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca. Ova presuda potvrđena je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3749/20 od 11. decembra 2020. godine, u postupku po žalbi tužene od 9. novembra 2020. godine izjavljenom protiv označene prvostepene presude.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čuju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14 i 87/18), koji se primenjivao u predmetnom postupku, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.) i da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji (u daljem tekstu: vremenski okvir) i sa što manje troškova (stav 2.), dok je odredbom člana 438. ovog zakona propisano da u postupku u parnici iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud posebno vodi računa o potrebi hitnog rešavanja radnih sporova.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je predmetni postupak, od podnošenja tužbe 25. decembra 2013. godine Drugom osnovnom sudu u Beogradu – Sudska jedinica u Lazarevcu, pa do njegovog okončanja, donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3749/20 od 11. decembra 2020. godine, trajao skoro sedam godina.

Navedeno trajanje parničnog postupka, koji je bio hitne prirode (radni spor), prema oceni Ustavnog suda, može da ukaže da taj postupak nije okončan u granicama razumnog roka. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da predmetni parnični postupak nije bio posebno činjenično i pravno složen.

Nadalje, Ustavni sud je, imajući u vidu da je u postupku odlučivano o potraživanjima podnosioca iz radnog odnosa, ocenio da je podnosilac imao interes da se taj postupak efikasno sprovede, kao i da on svojim ponašanjem nije doprineo navedenoj dužini trajanja postupka.

Ustavni sud je imao u vidu da je tužilac dva puta preinačio tužbu, prvi put ističući nov zahtev, a drugi put odustajući od tog zahteva, ali je ocenio da navedeno nije uticalo na dužinu trajanja postupka

Ustavni sud je imao u vidu i da dva ročišta nisu održana zbog obustave rada advokata, što je uticalo da postupak traje duže pet meseci. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da samo kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaključka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Proszak protiv Poljske, broj predstavke 2/1997/786/987, od 16. decembra 1997. godine, stav 40, kao i, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-229/2013 od 11. aprila 2013. godine).

Međutim, Ustavni sud je ocenio da navedena okolnosti zbog koje parnični sud nije mogao da postupa ne može da budu opravdanje za sedmogodišnje trajanje postupka, već da odgovornost za to pretežno leži na parničnom sudu, čija je zakonska obaveza da postupak sprovede bez odugovlačenja. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da u periodu od jedne godine i tri i po meseca (od 24. novembra 2015. godine do 15. marta 2017. godine) nije održano nijedno ročište, bez navođenja razloga za to, da su tri ročišta (14. oktobra 2014. godine, 17. septembra 2015. godine i 28. septembra 2017. godine) zakazana šest meseci u odnosu na prethodna, kao i da je drugostepenom sudu trebalo više od dve godine da donese rešenje kojim je ukinuo prvu prvostepenu presudu.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je neefikasnim postupanjem sudova u predmetnom parničnom postupku podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Prilikom odlučivanja Ustavni sud je imao u vidu i stav Evropskog suda za ljudska prava prema kojem je "potrebna naročita marljivost nadležnih vlasti u svim predmetima (…) u kojima domaći zakon propisuje da određeni sudski postupci imaju hitan karakter" (videti presudu Borgese protiv Italije, predstavka broj 29/1991/281/352, od 26. februara 1992. godine, stav 28.).

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, objektivnu okolnost zbog koje sud nije mogao da postupa, životni standard države, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo.

7. S obzirom na sve napred navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti