Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko 20 godina. Naloženo je hitno okončanje postupka i dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju , iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. juna 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju , i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji se vodio pred O pštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 8502/92, a sada se vodi pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 920/13.

2. Nalaže se Privrednom sudu u Novom Sadu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stambena zadruga radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju, iz Novog Sada je podnela 1. decembra 2010. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 8502/92.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da predmetni parnični postupak traje od 13. jula 1992. godine, da je postupak pred prvostepenim sudom do donošenja presude traje šesnaest godina, osam meseci i 28 dana , a da postupak pred drugostepenim sudom traje još uvek. Predložio da Ustavni sud utvrdi da mu je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 8502/92 povređeno Ustavom zajemčeno pravo na suđenje u razumnom roku i da mu se utvrdi pravo na naknadu štete u smislu člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Privrednog suda u Novom Sadu P. 920/13, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 25. avgusta 1992. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tuženih S. Z. i S. Z. oboje iz Novog Sada, radi isplate duga u iznosu od 505.297,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. juna 1992. godine do isplate, kao i troškove parničnog postupka.

Prvo ročište za glavnu raspravu zakazano za 5. oktobar 1992. godine, nije održano zbog nepostojanja procesnih pretpostavki, kao ni ročišta zakazana za 9. novembar i 7. decembar 1992. godine, jer iako je tužilac dostavio adrese tuženih, tuženima se nije mogao uručiti poziv za glavnu raspravu.

Nakon toga su održana ročišta 21. marta 1993. godine, a na ročištu od 30. decembra 1993. godine je određeno izvođenje dokaza ekonomsko-finansijskim veštačenjem, a nalaz sudskog veštaka je dostavljen sudu 4. novembra 1994. godine,

Po izvedenom veštačenju održana su ročišta 16. marta i 18. aprila 1995. godine, a ročište zakazano za 25. maj 1005. godine nije održano zbog odsustva uredno pozvanog punomoćnika tužioca.

Na ročištu od 20. juna 1995. godine je izveden dokaz saslušanjem prvotuženog i drugotužene i određeno je izvođenje dokaza veštačenjem preko sudskog veštaka građevinske struke.

Nakon toga, nije održano ročište zakazano za 28. jul 1995. godine usled nepostojanja procesnih pretpostavki odnosno neodazivanja punomoćnika tužioca, a na sledećem održanom 19. septembra 1995. godine je ponovno određeno izvođenje dokaza veštačenjem preko drugog sudskog veštaka građevinske struke.

Prvostepeni sud je rešenjem donetim nakon ročišta održanog 8. maja 1996. godine , ponovo odredio izvođenje dokaza građevinskim veštačenjem , preko drugog sudskog veštaka. Prvostepeni sud je dopisima od 18. novembra 1996. godine, 30. septembra i 20. novembra 1997. godine, 16. februara 1998. godine, 5. marta i 15. oktobra 1999. godine i 6. novembra 2000. godine pozivao sudskog veštaka građevinske da dostavi nalaz i mišljenje i da vrati spise predmeta, a dopisom od 26. januara 2000. godine je izrekao novčanu kaznu sudskom veštaku, pošto bez opravdanih razloga nije dostavio nalaz i vratio sudu spise predmeta.

Ročište zakazano za 26. novembar 2001. godine nije održano na predlog punomoćnika tužioca, a na ročištu od 5. februara 2002. godine punomoćnici parničnih stranaka su predložili da se ročište odloži da bi se spor rešio mirnim putem. Ročište zakazano za 3. jun 2002. godine nije održano zbog nepostojanja procesnih uslova, odnosno nepristupanja uredno pozvanih tuženih, kao i ročište zakazano za 17. septembar 2002. godine.

Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8502/92 od 21. aprila 2003. godine je određeno da se dalje dostavljanje pismena u ovoj parnici za tužene vrši pribijanjem pismena na oglasnu tablu suda, a da se dostava smatra izvršenom po isteku 8 dana od dana pribijanja na oglasnu tablu suda.

Ročište zakazano za 9. jun 2003. godine, nije održano zbog nepostojanja procesnih uslova, odnosno nepristupanja uredno pozvanih tuženih.

Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8502/92 od 28. novembra 2003. godine je određeno izvođenje dokaza veštačenjem preko drugog sudskog veštaka građevinske struke, a nalaz je dostavljen 30. jula 2004. godine.

Na ročištu održanom 24. novembra 2004. godine u odsustvu uredno pozvanih tuženih je određeno izvođenje dokaza dopunskim veštačenjem preko sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, a dopunski nalaz je dostavljen sudu 18. februara 2005. godine.

Nakon toga su održana ročišta 12. aprila, 23. maja i 13. septembra 2005. godine i 30. januara 2006. godine, a ročište zakazno za 27. mart 2006. godine nije održano zbog nepostojanja procesnih pretpostavki, odnosno nepristupanja uredno pozvanog punomoćnika tužioca.

Po održavanju ročišta 29. maja 2006. godine, Opštinski sud u Novom Sadu je rešenjem P. 8502/92 od 24. jula 2006. godine odre dio zastajanje sa postupkom po osnovu člana 176. Zakona o parničnom postupku, dok se ne okonča postupak pred Vrhovnim sudom Srbije.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 2. avgusta 2006. godine, predložio da se rešenje o zastoju postupka u ovoj parnici stavi van snage, jer je predmet spora stambeni objekat, a ne nenamenski zajam, te da se zahtev upuće n Vrhovnom sudu Srbije ne može odnositi na ovaj spor.

Nakon toga su održana ročišta 18. decembra 2006. godine, 31. januara, 27. marta, 25. aprila, 26. juna i 13. septembra 2007. godine, a na ročištu od 6. decembra 2007. godine je određeno izvođenje dokaza veštačenjem preko sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke.

Po određivanju veštačenja održana su ročišta 26. februara 2008. godine, a na ročištu održanom 15. aprila 2008. godine je zaključena glavna rasprava.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8502/92 od 15. aprila 2008. godine je, u stavu prvom izreke , delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezani su prvotuženi i drugotužena da tužiocu isplate iznos od 897.842,35 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 30. januara 2006. godine do isplate. Stavom drugim izreke presude je za deo tužbenog zahteva tužioca preko dosuđenog iznosa od 897.842,35 dinara do traženog iznosa od 4.183.312,34 dinara odbijen kao neosnovan. Stavom trećim izreke presude je odbijen kao neosnovan kompenzacioni prigovor. Stavom četvrtim izreke presude je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 293.506,80 dinara.

Odlučujući o žalbama tužioca i tuženih, Apelacioni sud u Novom Sadu je ukinuo presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8502/92 od 15. aprila 2008. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu P. 56828/10 od 27. decembra 2010. godine je utvrđen prekid postupka u ovoj pravnoj stvari do okončanja stečajnog postupka koji je pokrenut nad tužiocem, s tim da će se postupak nastaviti kad novi zakonski zastupnik, stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak ili ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 5. aprila 2011. godine obavestio sud da preuzima postupak i predložio da se Osnovni sud u Novom Sadu oglasi stvarno nenadležnim i da spise predmeta ustupi Privrednom sudu u Novom Sadu kao stvarno nadležnom.

Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem P. 56828/10 od 14. aprila 2011. godine utvrdio nastavak postupka u ovoj pravnoj stvari, oglasio se stvarno nenadležnim i spise predmeta po pravnosnažnosti rešenja dostavio Privrednom sudu u Novom Sadu.

Odlučujući o sukobu nadležnosti, Vrhovni kasacioni sud je rešnjem R1. 347/12 od 23. avgusta 2012. godine utvrdio da je za postupanje u ovom predmetu nadležan Privredni sud u Novom Sadu.

Pred Privrednim sudom u Novom Sadu je održan o ročišt e 25. oktobra 2012. godine , a na ročištu od 13. novembra 2012. godine na predlog punomoćnika tužioca je prekinut postupak u ovoj pravnoj stvari do odluke Ustavnog suda o načinu i metodu obračuna zakonske zatezne kamate.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 8. maja 2013. godine predložio nastavak postupka u ovoj parnici, a rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu P. 2212/12 od 21. maja 2013. godine je određen nastavak postupka, s tim da će se postupak ubuduće voditi pod novim poslovnim brojem P. 920/13.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku "Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58 /84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.) ; da će sud izvesti dokaz veštačenjem kad je radi utvrđivanja ili razjašnjenja neke činjenice potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže (član 250.); da veštačenje vrše veštaci koje određuje parnični sud, a da pre nego što odredi koja će lica uzeti za veštake sud će o tome saslušati stranke, a u hitnim slučajevima sud može odrediti veštaka iako prethodno stranke nisu saslušane, a na mesto određenog veštaka sud može uvek odrediti drugog veštaka (član 251. stav 1, 2 . i 4.); da sud može kazniti novčano do 30.000 novih dinara veštaka koji ne dođe na ročište iako je uredno pozvan a izostanak ne opravda, kao i veštaka koji bez opravdanog razloga odbije da vrši veštačenje, da rešenje o kazni sud može opozvati pod uslovima iz člana 248. stav 5. ovog zakona, da na zahtev stranke sud može rešenjem naložiti veštaku da naknadi troškove koje je prouzrokovao svojim neopravdanim nedolaskom ili neopravdanim odbijanjem da vrši veštačenje (član 255.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04, 111/09 i 36/11 ) je propisano : da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.) ; da izvornik presude potpisuje predsednik veća (član 341. stav 2.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 25. avgusta 1992. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu i da još uvek nije pravnosnažno okončan. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da postupak traje dvadeset godina i deset meseci do odlučivanja po ustavnoj žalbi, što samo po sebi ukazuje na njegovo nerazumno dugo trajanje.

Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije u tolikoj meri bio činjenično i pravno složen da bi mogao opravdati trajanje postupka od osamnaest godina i sedam meseci.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da ce o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac, kao tužilac, u određenoj meri doprineo dugom trajanju parničnog postupka. Naime, punomoćnik tužioca nije pristupio ročištima zakazanim za 25. maj i 28. jul 1995. godine, 26. novembar 2001. godine, 5. februar 2002. godine i 27. mart 2006. godine. Osim toga, punomoćnik tužioca se u periodu od 8. maja 1996. godine do 26. novembra 2001. godine, pasivno ponašao, a mogao je istaći zahtev kojim bi sud naložio sudskom veštaku da naknadi troškove koje je prouzrokovao svojim neopravdanim odbijanjem da vrši veštačenje. Pored toga, punomoćnik tužioca je četiri meseca nakon donošenja rešenja P. 56828/10 od 27. decembra 2010. godine o prekidu postupka zbog otvaranja stečajnog postupka nad tužiocem, podneskom od 5. aprila 2011. godine obavestio sud da preuzima parnicu.

Ipak, osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. U prilog navedenoj činjenici govori i to da prvostepeni sud u periodu od 8. maja 1996. godine, kada je odredio izvođenje dokaza veštačenjem preko sudskog veštaka građevinske struke , do 26. novembra 2001. godine nije preduzimao nikakve radnje, a mogao je odrediti drugog sudskog veštaka u smislu člana 25 1. stav 3. Zakona o parničnom postupku. Po ukidanju presude, prvostepeni sud je rešenjem P. 56828/10 od 27. decembra 2010. godine prekinuo postupak zbog otvaranja postupka stečaja nad tužiocem, a nakon obaveštenja punomoćnika tužioca o preuzimanju parnice prvostepeni sud se oglasio stvarno nenadležnim i spise predmeta dostavio Privrednom sudu u Novom Sadu. Nakon odlučivanja Vrhovnog kasacionog suda o sukobu nadležnosti, pred Privrednim sudom u Novom Sadu je nakon dva održana ročišta prekinut postupak na predlog punomoćnika tužioca, nakon čega je postupak po proteku šest meseci nastavljen.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13-US) , ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke.

Polazeći od toga da parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba još nije okončan, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odredio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava otklone nalaganjem nadležnom Privrednom sudu u Novom Sadu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak, okončao u najkraćem roku, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka, kao i doprinos podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog Suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević