Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu U. A. i D. S

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima U. A. i D. S. povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao skoro 12 godina. Svakom podnosiocu je dosuđena naknada od 1400 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-11572/2021
23.10.2025.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Dragana Kolarić, dr Nataša Plavšić, Vesna Ilić Prelić i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi U. A. iz Gornjeg Milanovca i D. S. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. oktobra 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba U. A. i D. S. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 3110/15 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo U. A. i D. S. na naknadu nematerijalne štete, svakom u iznosu od po 1.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. U. A. iz Gornjeg Milanovca i D. S. iz Beograda, podneli su 10. avgusta 2021. godine, preko punomoćnika M. L, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1646/18 od 24. oktobra 2019. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2217/20 od 2. decembra 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Istovremeno, podnosioci ustavne žalbe su sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava osporili i dužinu trajanja parničnog postupka u kome su donete navedene presude.

Podnosioci ustavne žalbe navode da je ovaj postupak trajao 12 godina, pa da je u konkretnom slučaju povređeno njihovo pravo na suđenje u razumnom roku. Predlažu da Ustavni sud usvoji njihovu ustavnu žalbu i utvrdi im pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3110/15, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužioci U. A. i D. S, ovde podnosioci ustavne žalbe, podneli su 17. avgusta 2009. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova, radi poništaja rešenja tužene broj: 118-21 od 13. februara 2004. godine i broj: 118-22 od 13. februara 2004. godine, kojima je tužiocima sporazumno prestao radni odnos kod tužene zaključno sa 12. februarom 2004. godine. Predmet je zaveden pod brojem P1. 456/09.

Prvi osnovni sud u Beogradu je počev od 2010. godine, nakon formiranja nove mreže sudova, preuzeo prvostepenu nadležnost za postupanje u ovoj parnici, pa je predmet dobio novi broj P1. 1701/10.

Prvi osnovni sud u Beogradu je presudom P1. 1701/10 od 26. marta 2012. godine usvojio tužbeni zahtev tužilaca, pa je utvrdio da su ništava rešenja tužene i obavezao je da vrati tužioce na rad. Prvostepena presuda je 30. jula 2017. godine otpravljena iz suda.

Tužena je 3. avgusta 2012. godine izjavila žalbu protiv prvostepene presude, a Prvi osnovni sud u Beogradu je 28. septembra 2012. godine dostavio spise predmeta Apelacionom sudu u Beogradu, radi odlučivanja o žalbi.

Apelacioni sud u Beogradu je 6. novembra 2015. godine doneo rešenje Gž1. 865/13, kojim je ukinuo prvostepenu presudu i vratio predmet Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovno postupanje i odlučivanje. U obrazloženju drugostepenog rešenja je istaknuto da izreka pobijane presude protivureči razlozima presude, imajući u vidu da se izrekom ožalbene presude utvrđuje da su ništava rešenja o sporazumnom prestanku radnog odnosa tužiocima, a u obrazloženju iste daju razlozi za poništaj tih rešenja usled pretnje iz odredbe člana 60. Zakona o obligacionim odnosima.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P1. 3110/15. Tužilac D. S. je podneskom od 18. oktobra 2017. godine, preinačio tužbu tako što je tražio da se poništi i rešenje tužene broj 1587/04 od 25. marta 2004. godine, kojim je odbijen prigovor pomenutog tužioca i potvrđeno rešenje tužene broj: 118-22 od 13. februara 2004. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 18. januara 2018. godine doneo presudu P1. 3110/15, kojom je: u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev tužioca U. A. i utvrdio ništavost rešenja tužene broj: 118-21 od 13. februara 2004. godine, kojim mu je sporazumno prestao radni odnos i obavezao tuženu da ga vrati na rad; u stavu drugom izreke usvojio tužbeni zahtev tužioca D. S. i utvrdio ništavost rešenja tužene broj: 118-22 od 13. februara 2004. godine i drugostepenog rešenja tužene od 25. marta 2004. godine, kojima mu je sporazumno prestao radni odnos i obavezao tuženu da ga vrati na rad; u stavu trećem izreke obavezao tuženu da tužiocima isplati troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tužene, Apelacioni sud u Beogradu je 24. oktobra 2019. godine doneo osporenu presudu Gž1. 1646/18, kojom je: u stavu prvom izreke ukinuo prvostepenu presudu u stavu prvom i drugom izreke u delu u kome je utvrđena ništavost navedenih rešenja tužene i u tom delu odbacio tužbu tužilaca; u stavu drugom izreke preinačio prvostepenu presudu u prvom, drugom i trećem stavu izreke, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca za vraćanje na rad i odbio zahtev tužilaca da im tužena naknadi troškove parničnog postupka.

Odlučujući o reviziji tužilaca, Vrhovni kasacioni sud je 2. decembra 2020. godine doneo osporenu presudu Rev2. 2217/20, kojom je odbio kao neosnovanu reviziju. U obrazloženju osporene revizijske presude je, pored ostalog, navedeno: da je tužiocima prema utvrđenom činjeničnom stanju prestao radni odnos kod tužene na osnovu pisanih zahteva za sporazumni prestanak radnog odnosa od 12. februara 2004. godine i da je protiv tužilaca nakon prestanka radnog odnosa vođen krivični postupak koji je pravnosnažno okončan presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu K. 316/05 od 6. marta 2007. godine, kojim su tužioci oslobođeni optužbe da su izvršili krivična dela koja su im stavljena na teret optužnicom; da su tužioci 17. avgusta 2009. godine podneli tužbu radi utvrđenja ništavosti prvostepenih rešenja, dok je tužilac D. S. 18. oktobra 2017. godine podneo tužbu i protiv drugostepenog rešenja; da je prvostepeni sud usvojio tužbene zahteve i poništio pobijana rešenja, nalazeći da je za punovažnost sporazuma o prestanku radnog odnosa bila neophodna stvarna volja ugovornih strana koje u konkretnom slučaju u odnosu na tužioce nije bilo, jer je pre podnošenja zahteva za sporazumni prestanak radnog odnosa postojala iznuda od strane lica koja su saslušavala tužioce; da je pravilno ocenio drugostepeni sud da su tužioci propustili rok za podnošenje tužbe koji je propisan članom 71. Zakona o radnim odnosima u državnim organima iz 1991. godine i koji je važio u vreme donošenja pobijanih rešenja; da su tužioci prekludirani u pravu da se zakonitost navedenih rešenja ceni u sudskom postupku, što rezultira odbačajem tužbe; da je zahtev za vraćanje na rad uslovljen prethodnim utvrđenjem ništavosti rešenja o otkazu, a koji uslov u konkretnom slučaju nije ispunjen; da navodi revizije da su pobijana rešenja – sporazumi iznuđeni nisu od uticaja na drugačije presuđenje, jer je tužba podneta znatno nakon isteka rokova propisanih odredbama Zakona o radnim odnosima u državnim organima iz 1991. godine, koji predstavlja specijalni zakon; da nisu osnovani navodi revizije da drugostepeni sud nije imao uslova za preinačenje, jer nije održao glavnu raspravu, s obzirom da je drugostepeni sud pazeći na pravilnu primenu materijalnog prava bio ovlašćen da odluči u sednici veća na osnovu člana 387. st. 4. i st. 5. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine.

Vrhovni kasacioni sud je 18. juna 2021. godine, preko Apelacionog suda u Beogradu, vratio Prvom osnovnom sudu Beogradu spise predmeta sa pismenim otpravcima osporene revizijske presude.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 21. jula 2021. godine dostavio punomoćniku tužilaca pismeni otpravak osporene revizijske presude.

Takođe, Ustavni sud je uvidom u spise predmeta utvrdio da je u prvostepenom postupku zakazano ukupno 17 ročišta za glavnu raspravu (30. novembra 2009. godine, 14. juna i 2. novembra 2010. godine, 8. marta, 4. jula i 28. decembra 2011. godine, 26. marta 2012. godine, 1. februara, 30. marta, 21. juna i 9. novembra 2016. godine, 30. januara, 12. aprila, 22. maja, 3. jula i 26. oktobra 2017. godine. i 18. januara 2018. godine), od kojih je 12 održano. Ročišta za glavnu raspravu zakazana za 30. novembar 2009. godine, 4. jul 2011. godine i 12. april 2017 godine nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije, dok ročišta zakazana za 8. mart i 28. decembar 2011. godine nisu održana zbog nepostojanja procesnih pretpostavki za održavanje istih.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu pozivaju podnosioci ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09, 36/11 i 53/13 – Odluka US), koje su važile u vreme podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da će sud, u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13, 74/13, 55/14, 87/18 i 18/20), koji se primenjivao na predmetni parnični postupak nakon donošenja rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 865/13 od 6. novembra 2015. godine, je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da presuda mora da se pisano izradi u roku od osam dana od dana objavljivanja i da u složenijim predmetima sud može da odloži pisanu izradu presude za još 15 dana (član 354. stav 1.); da bitna povreda odredaba parničnog postupka postoji ako sud u toku postupka nije primenio ili je nepravilno primenio odredbu ovog zakona, a to je bilo ili je moglo da bude od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude i da bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji, pored ostalog, ako je odlučeno o zahtevu po tužbi koja je podignuta posle roka propisanog zakonom (član 374. st. 1. i st. 2. tač. 3)); da drugostepeni sud ispituje prvostepenu presudu u onom delu u kome se pobija žalbom, a ako se iz žalbe ne vidi u kom se delu presuda pobija, drugostepeni sud će zaključiti da se presuda pobija u delu u kome stranka nije uspela u parnici, pa da drugostepeni sud ispituje prvostepenu presudu u granicama razloga navedenih u žalbi, pazeći po službenoj dužnosti na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tač. 1) do 3), 5), 7), i 9), kao i na pravilnu primenu materijalnog prava (član 386. st. 1. i st. 3.); da sud, u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, posebno vodi računa o potrebi hitnog rešavanja radnih sporova (član 438.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak pokrenut 17. avgusta 2009. godine, podnošenjem tužbe podnosilaca ustavne žalbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu i da je predmet okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2217/20 od 2. decembra 2020. godine. Imajući u vidu da je navedena revizijska presuda dostavljena punomoćniku podnosilaca ustavne žalbe tek 21. jula 2021. godine, Ustavni sud ističe da se prilikom ocene razumnosti dužine trajanja ovog postupka sagledava i vremenski period u kome je urađen pismeni otpravak osporene revizijske presude i izvršeno njeno ekspedovanje iz prvostepenog suda. Suštinski gledano, završetak roka se vezuje za momenat okončanja neizvesnosti za pravni položaj podnosilaca ustavne žalbe.

U tom kontekstu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak trajao nepunih 12 godina, što bi moglo da ukaže na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosilaca ustavne žalbe kao stranki u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku raspravlja za podnosioce, dvanaestogodišnje trajanje ove parnice ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Naime, Ustavni sud nalazi da se, bez obzira na to koliko su složena sporna pitanja koja u jednom sudskom postupku treba raspraviti, a kojih u konkretnom slučaju nije bilo, ne može prihvatiti da je razumno da radni spor traje nepunih 12 godina i da se stoga ovako dugo trajanje konkretnog sudskog postupka jedino može pripisati nedelotvornosti sudova. Uzimajući u obzir da je reč o parničnom postupku radi poništaja rešenja kojima je podnosiocima ustavne žalbe prestao radni odnos, Ustavni sud podseća da je odredbama člana 435. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine i člana 438. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine predviđeno da sud u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, vodi računa o potrebi hitnog rešavanja radnih sporova. Činjenice da je prvostepeni sud u početnom stadijumu parnice zakazivao i održavao ročišta u neprihvatljivo dugim vremenskim razmacima, da je prvi po redu drugostepeni postupak trajao duže od tri godine, da je tek u drugom po redu drugostepenom postupku ocenjeno da nisu ispunjeni procesni uslovi za odlučivanje o tužbi podnosilaca ustavne žalbe, a da su prvostepeni i revizijski sud znatno prekoračili rokove za izradu pismenih otpravaka presuda P1. 1701/10 od 26. marta 2012. godine i Rev2. 2217/20 od 2. decembra 2020. godine, po oceni Ustavnog suda, nedvosmisleno potvrđuju da postupajući sudovi u ovom radnom sporu nisu postupali u skladu sa načelom hitnosti koje je afirmisala pomenuta zakonska odredba. Iz iznetih razloga, Ustavni sud je zaključio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), te je odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete, svakom u iznosu od po 1.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti koje su od uticaja u ovoj ustavnopravnoj stvari. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci pretrpeli zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli.

6. Razmatrajući navode podnosilaca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je zaključio da podnosioci svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasnivaju, pored ostalog, na konstataciji da osporene presude nisu u dovoljnoj meri i na jasan način obrazložene. U konkretnom slučaju, Prvi osnovni sud u Beogradu je presudom P1. 3110/15 od 18. januara 2018. godine usvojio tužbeni zahtev podnosilaca ustavne žalbe, nalazeći da je donošenju pobijanih rešenja prethodila upotreba prinude od strane pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova koji su saslušavali podnosioce kojima je stavljeno na teret da su nezakonito naplaćivali putne troškove, pa podnosioci insistiraju na tome da su osporena drugostepena presuda preinačujućeg karaktera, a potom i osporena revizijska presuda, morale da sadrže detaljne i dovoljne razloge za drugačije odlučivanje.

U navedenom kontekstu, Ustavni sud napominje da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku i ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku i da se takva odluka može ispitati po žalbi. Pri tome, ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci da detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. Uzimajući u obzir da podnosioci ustavne žalbe osporavaju drugostepenu i revizijsku presudu u kojoj je izneto drugačije pravno stanovište u odnosu na prvostepeni sud, Ustavni sud ističe da je u takvoj pravnoj situaciji (prilikom ocene da li obrazloženje sudskog akta zadovoljava standarde pravičnog suđenja) neophodno sagledati da li su sudovi koji su postupali po redovnom i vanrednom pravnom leku zasnovali svoje odluke na logički doslednim argumentima i razlozima, kako bi parnične stranke uverili u snagu svojih argumenata. Primenjujući navedeno na konkretni slučaj, Ustavni sud je zaključio da su očigledno neosnovane tvrdnje podnosilaca ustavne žalbe da su postupajući sudovi zasnovali osporene presude na nedovoljnim i nedostatnim razlozima. Ovo zbog toga što je Apelacioni sud u Beogradu svoju pravnu ocenu o neblagovremenosti tužbe zasnovao na odredbama tada važećeg Zakona o radnim odnosima u državnim organima iz 1991. godine, koji je predviđao da su zaposleni imali pravo da traže sudsku zaštitu u roku od 15 dana od dana prijema konačnog rešenja kojim se odlučuje o njihovim pravima i obavezama iz radnog odnosa, pa da su podnosioci ustavne žalbe u konkretnom slučaju prekulidirani u pravu da traže ispitivanje zakonitosti pobijanih rešenja koja su doneta u navedenim okolnostima. Ustavni sud nalazi da su i Apelacioni sud u Kragujevcu i Vrhovni kasacioni sud cenili navode podnosilaca ustavne žalbe da pravo na utvrđenje ništavosti rešenja ne zastareva prema odredbama Zakona o obligacionim odnosima, dajući dovoljne i jasne razloge za ocenu da su rokovi za pobijanje rešenja poslodavaca u sudskom postupku isključivo predviđeni radnopravnim propisima.

Takođe, Ustavni sud je ocenio da su očigledno neosnovani navodi podnosilaca ustavne žalbe da im je u postupku po žalbi povređeno pravo na jednakost oružja, kao procesni aspekt prava na pravično suđenje. U tom smislu, Ustavni sud ukazuje da se procesna ravnopravnost stranaka u postupku po redovnom pravnom leku ostvaruje prvenstveno omogućavanjem protivnoj stranci da se izjasni o žalbi davanjem odgovora na istu, a čime su se podnosioci u konkretnom slučaju koristili. S obzirom na to da podnosioci ustavne žalbe insistiraju na tome da žalba tužene nije sadržala obrazloženje i da je Apelacioni sud u Beogradu uprkos tome preinačio prvostepenu presudu na njihovu štetu, Ustavni sud ukazuje da drugostepeni sud prema odredbi člana 386. stav 3. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine u postupku po žalbi pazi po službenoj dužnosti na bitne povrede pravila postupka i pravilnu primenu materijalnog prava. Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je zaključio da je Apelacioni sud u Beogradu osporenu presudu upravo zasnovao na oceni da postoji bitna povreda pravila postupka iz odredbe člana 374. stav 2. tačka 3) procesnog zakona koja ima za pravnu posledicu odbačaj tužbe kao neblagovremene. Stoga Ustavni sud nalazi da su navodi podnosilaca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje zapravo posledica njihove pogrešne percepcije da su drugostepeni i revizijski sud pogrešno primenili merodavno pravo i prekoračili procesna ovlašćenja, a ne i stvaran dokaz o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava u predmetnom parničnom postupku.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je odbacio u ovom delu ustavnu žalbu kao očigledno neosnovanu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, te je rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke. Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu da su se podnosioci ustavne žalbe uzgredno pozvali na povredu prava iz člana 23. stav 1, člana 25. i člana 28. stav 3. Ustava, te njihove navode da su bili izloženi teškom pritisku od strane inspektora Ministarstva unutrašnjih poslova – Odeljenje za zakonitosti u radu zaposlenih u MUP koji su ih saslušavali na okolnosti zloupotrebe naplate putnih troškova, potpisavši zahteve za sporazumni prestanak radnog odnosa pod ucenom da će u suprotnom biti stavljeni u pritvor. U tom smislu, Ustavni sud ukazuje da je nečovečno i ponižavajuće postupanje, a kako bi se moglo okarakterisati ponašanje pripadnika državnog organa pod uslovom da su tačne tvrdnje podnosilaca ustavne žalbe, zabranjeno prema odredbi člana 25. stav 2. Ustava, te da je pritužba o postupanju pripadnika navedenog odeljenja istaknuta po prvi put u tužbi za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa koja je podneta nakon više od pet godina od spornog događaja. Polazeći od iznetog, a posebno imajući u vidu da su opisane radnje navodno preduzete 12. februara 2004. godine i da je Ustav Republike Srbije, koji proklamuje nepovredivost psihičkog i fizičkog integriteta, stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, to Ustavni sud nije posebno cenio ove tvrdnje podnosilaca.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu U. A. i D. S

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti