Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji traje preko 11 godina. Nalaže se okončanje postupka i dosuđuje naknada nematerijalne štete od 1.000 evra podnosiocu zbog neefikasnog postupanja organa.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Jovan Ćirić, dr Nataša Plavšić i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. B . iz Šapca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. marta 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. B . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Odeljenjem za finansije Gradske uprave grada Šapca u predmetu broj 464-140/09-03 podnosioc u ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se upravni postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. B . iz Šapca podneo je Ustavnom sudu, 15. decembra 201 7. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, kao i prava na naknadu štete, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 35. stav 2. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku navedenom u tački 1. izreke.

U ustavnoj žalbi se navodi da je podnosilac 9. decembra 2009. godine podneo Odeljenju za finansije Gradske uprave grada Šapca zahtev za davanje u zakup katastarske parcele broj …/1 KO Šabac, na osnovu tada važeće odredbe člana 96. stav 2. Zakona o planiranju i izgradnji. U ustavnoj žalbi se iznosi tok predmetnog upravnog postupka do podnošenja ustavne žalbe i zaključuje da je postupanjem upravnih organa, prvenstveno Ministarstva finansija koje odbija da postupi u skladu sa odredbama člana 69. Zakona o upravnim sporovima, povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku.

Podnosilac ustavne žalbe ističe da ne može da legalizuje objekat zbog toga što predmetni upravni postupak nije okončan, što ima za posledicu da ne može isti da proda po tržišnoj ceni.

Ustavnom žalbom se zahteva od Ustavnog suda da utvrdi podnosiocu pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete , u iznos u od po 1.000 evra u dinarskoj protivvrednosti.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije , ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena dru ga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osno vanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt , dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta broj 464-140/09-03 Odeljenja za finansije Gradske uprave grada Šapca, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

B. B . iz Šapca, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 9. decembra 2009. godine Imovinsko-pravnoj službi Gradske uprave grada Šapca zahtev za otuđenje ili davanje u zakup neposrednom pogodbom građevinskog zemljišta u javnoj svojini. U zahtevu je navedeno da je podnosilac vlasnik obućarske radnje koja se nalazi na k.p. broj … KO Šabac, da je taj objekat privremen i izgrađen na osnovu rešenja nadležnog organa iz 1966. godine; da objekat „može da se rekonstruiše i da se umesto njega izgradi objekat maksimalne spratnosti P+Pk, s tim što je u prizemlju obavezan poslovni prostor“.

Odeljenje za finansije Gradske uprave grada Šapca je podnosiocu ustavne žalbe dostavilo obaveštenje broj 464-140/09-03 od 23. decembra 2009. godine, u kome je navedeno da podnosilac ne ispunjava uslove za davanje u zakup putem neposredne pogodbe, a nije ni korisnik građevinskog zemljišta, te ne može dobiti lokacijsku dozvolu.

Podnosilac ustavne žalbe je 29. decembra 2009. godine tražio da se o njegovom zahtevu odluči rešenjem, a 3. februara 2010. godine se obratio prvostepenom organu tražeći da se odluči o njegovoj žalbi koju je podneo protiv „obaveštenja“ od 23. decembra 2009. godine.

Rešenjem broj 464-140/09-03 od 1. marta 2010. godine odbijen je kao neosnovan predmetni zahtev podnosioca, sa obrazloženjem da je reč o privremenom objektu, na kome nije moglo biti upisano pravo svojine, da podnosilac nije korisnik predmetnog građevinskog zemljišta i da se isto ne može dodeliti neposrednom pogodbom, budući da se predmetni objekat mora ukloniti kad se pristupi realizaciji Regulacionog plana „Trg revolucije“ u Šapcu.

Podnosilac ustavne žalbe je protiv navedenog rešenja izjavio žalbu, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove 07 broj 463-01-00053/2010 od 7. jula 2011. godine.

Upravni sud je presudom U. 8776/11 od 8. februara 2013. godine uvažio tužbu, poništio pobijano drugostepeno rešenje i predmet vratio istom organu na ponovno odlučivanje, kako bi se ocenili navodi žalbe podnosioca da je priložio sve dokaze o tome da je vlasnik objekta, da 2001. godine nije podneo zahtev za dodelu zemljišta na osnovu odredaba Zakona o planiranju i izgradnji i da se prema važećem planskom aktu sporni objekat zadržava, odnosno da može da se legalizuje. Postupajući u izvršenju navedene presude, drugostepeni organ je rešenjem od 18. marta 2013. godine poništio rešenje prvostepenog organa od 1. marta 2010. godine.

Prvostepeni organ je u ponovnom postupku doneo rešenje od 3. juna 2013. godine, kojim je ponovo odbio zahtev podnosioca kao neosnovan. Podnosilac ustavne žalbe se 22. septembra 2013. godine obratio Ministarstvu finansija zahtevom za rešavanje o njegovoj žalbi, nakon čega je to ministarstvo zaključkom od 20. decembra 2013. godine odbacilo žalbu podnosioca kao nedopuštenu. Po oceni tog organa, rešenje kojim se odlučuje o dodeli u zakup neposrednom pogodbom građevinskog zemljišta u javnoj svojini po svojoj pravnoj prirodi nije upravni akt, već „akt upravljanja“, pa kako je upravni postupak jedinstven, to ni odlučivanje o žalbi protiv navedene odluke nije rešavanje u upravnoj stvari.

Podnosilac ustavne žalbe je navedeni zaključak drugostepenog organa pobijao tužbom u upravnom sporu podnetom 6. februara 2014. godine, koja je uvažena presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 1978/14 od 7. oktobra 2016. godine. Taj sud je poništio pobijani zaključak i predmet vratio istom organu na ponovno odlučivanje, istakavši da je protiv rešenja kojim je odbijen, odnosno odbačen zahtev za davanje u zakup građevinskog zemljišta u javnoj svojini dopuštena žalba.

Drugostepeni organ je zaključkom od 24. novembra 2016. godine ponovo odbacio kao nedopuštenu žalbu podnosioca izjavljenu protiv rešenja od 3. juna 2013. godine, ponavljajući svoj stav iz ranije donetog zaključka.

Upravni sud – Odeljenje u Novom Sadu je presudom U. 357/17 od 8. maja 2020. godine uvažio tužbu podnosioca ustavne žalbe podnetu 9. januara 2017. godine, poništio novodoneti zaključak drugostepenog organa i predmet vratio istom organu na ponovno odlučivanje, sa istim obrazloženjem kao u ranije donetoj presudi.

Podnosilac ustavne žalbe je u toku predmetnog upravnog spora podneo molbu za prekoredno rešavanje predmeta, s obzirom na dugo trajanje upravnog postupka, a dopisom v.f. predsednika Upravnog suda od 16. aprila 2018. godine obavešten je da će predmet U. 357/17 biti rešen u razumnom roku.

Drugostepeni organ je rešenjem od 2. juna 2020. godine poništio rešenje prvostepenog organa od 3. juna 2013. godine i predmet vratio istom organu na ponovni postupak i odlučivanje.

Prvostepeni organ nije doneo rešenje u ponovnom postupku do 27. avgusta 2020. godine, kada su spisi predmeta dostavljeni Ustavnom sudu.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega ( član 32. stav 1.); da s vako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.).

Za odlučivanje Ustavnog suda o povredi označenog ustavnog prava od značaja su i sledeće odredbe zakona:

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.).

Odredbom člana 9. stav 2. važećeg Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 18/16 i 95/18) propisano je da se postupak vodi bez odugovlačenja i uz što manje troškova po stranku i drugog učesnika u postupku, ali tako da se izvedu svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja.

Odredbama Zakona o upravnim sporovima („ Službeni glasnik RS“, broj 111/09) propisano je: da ako prema prirodi stvari u kojoj je nastao upravni spor treba umesto poništenog upravnog akta doneti drugi, nadležni organ je dužan da taj akt donese bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od dana dostavljanja presude, pri čemu je nadležni organ vezan pravnim shvatanjem suda, kao i primedbama suda u pogledu postupka (član 69. stav 2.); da a ko nadležni organ posle poništenja upravnog akta donese upravni akt protivno pravnom shvatanju suda ili protivno primedbama suda u pogledu postupka, pa tužilac podnese novu tužbu, sud će poništiti osporeni akt i sam rešiti upravnu stvar presudom, osim ako to nije moguće zbog prirode te stvari ili je inače puna jurisdikcija zakonom isključena (član 70. stav 1.).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je u upravnom postupku koji se vodi po njegovom zahtevu za davanje u zakup građevinskog zemljišta povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer je postupak pokrenut 2009. godine, a još uvek nije pravnosnažno okončan.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta označenog prava, garantovanog članom 32. stav 1. Ustava, Sud je na osnovu izloženih činjenica utvrdio da je predmetni postupak pokrenut 9. decembra 2009. godine, podnošenjem zahteva za otuđenje ili davanje u zakup neposrednom pogodbom građevinskog zemljišta u javnoj svojini i da još nije okončan, iz čega sledi da traje duže od 11 godina.

Imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja upravnog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri ocenjivanju ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ocenjujući postupanje nadležnih organa u predmetnom postupku, Ustavni sud je konstatovao da su upravni organi postupali u rokovima koji se mogu smatrati razumnim. Ovaj sud, međutim, ističe da je trajanju osporenog postupka doprineo drugostepeni organ, koji je nakon dve meritorne odluke donete o žalbi protiv rešenja prvostepenog organa i tri godine nakon pokretanja postupka, ocenio da rešenje kojim se odlučuje o dodeli u zakup neposrednom pogodbom građevinskog zemljišta u javnoj svojini po svojoj pravnoj prirodi nije upravni akt. Navedeni pravni stav drugostepenog organa imao je za posledicu produženje postupka u trajanju od šest godina, jer je podnosilac, nakon donošenja zaključaka o odbacivanju njegovih žalbi kao nedopuštenih, vodio dva upravna spora. Ovaj sud, s tim u vezi, ističe da je drugostepeni organ, protivno odredbi člana 69. Zakona o upravnim sporovima, odbio da u izvršenju sudske presude postupi u skladu sa pravnim shvatanjem suda, kao i primedbama suda u pogledu postupka , što je bio razlog za vođenje novog upravnog spora. Ocenjujući postupanje Upravnog suda, Ustavni sud je konstatovao da je upravni spor radi ocene zakonitosti zaključka o odbacivanju žalbe podnosioca trajao dve godine i osam meseci, a da je o zakonitosti novog zaključka iste sadržine Upravni sud odlučivao tri godine i četiri meseca, što se ne može smatrati efikasnim postupanjem.

Ustavni sud nalazi da u predmetnoj upravnoj stvari nema posebno složenih činjeničnih ili pravnih pitanja, kao i da podnosilac ustavne žalbe ima nesumnjiv pravni interes da se o predmetnom zahtevu odluči u razumnom roku.

Razmatrajući da li je podnosi lac ustav ne žalbe svojim radnjama doprineo predugom trajanju osporenog postupka, Ustavni sud je konstatovao da nije bilo značajnijih perioda neaktivnosti upravnih organa, u kojima bi korišćenje sredstava za ubrzanje postupka moglo doprineti bržem okončanju postupka.

Imajući u vidu sve napred navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji se vodi pred Odeljenjem za finansije Gradske uprave grada Šapca u predmetu broj 464-140/09-03, pa je u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačk e 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke, krećući se u granicama postavljenog zahteva, odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu i našao da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Ustavni sud je, pored toga, imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije, od 9. januara 2018. godine (predstavke br. 8647/16, 12666/16 i 20851/16) i više drugih presuda, koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, te je uskladio svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda.

7. Polazeći od toga da upravni postupak povodom koga je podneta ustavna žalba još nije okončan, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odredio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava otklone nalaganjem nadležnim organima da preduzmu neophodne mere kako bi se predmetni upravni postupak okončao u najkraćem roku, odlučujući kao u tački 3. izreke.

Podnosilac ustavne žalbe smatra da je opisanim postupanjem upravnih organa onemogućen da legalizuje objekat, „što ima za posledicu da ne može isti da proda po tržišnoj ceni“. Imajući u vidu da se u ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 35. stav 2. Ustava vezuje za zahtev za naknadu štete istaknut u postupku pred ovim sudom, Ustavni sud nije razmatrao ove navode sa stanovišta označenog ustavn og prava .

8. U vezi sa zahtev om podnosi oca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, Ustavni sud konstatuje da podnosi lac nije dostavio dokaze o šteti koja mu je prouzrokovana i dokaze o uzročnoj vezi između postupanja upravnih organa i Upravnog suda i prouzrokovane materijalne štete, te je zahtev odbacio, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

9. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1 . tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti