Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u dva parnična postupka

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u dva parnična postupka koja se odnose na imovinska prava na stanu. Podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete. Delovi žalbe koji se odnose na druge postupke i radnju iseljenja su odbačeni.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1158/2011
21.05.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi maloletnog L. P, M . P . i D . P, svih iz B , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. maja 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba maloletnog L. P, M . P . i D . P . i utvrđuje da je u postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 51904/10, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Usvaja se ustavna žalba M. P . i utvrđuje da je u postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 45950/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

3. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, i to : podnosioca M. P. u iznosu od 1. 000 evra, a podnosilaca maloletnog L. P. i D. P. svakom u iznosu od po 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate . Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde .

4. Nalaže se nadležnom sudu da, kada se za to steknu uslovi, preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupci iz tač. 1. i 2. okončali u najkraćem roku.

5. Odbacuje se ustavna žalba maloletnog L. P . i D. P. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 45950/10.

6. Odbacuje se ustavna žalba maloletnog L. P, M. P. i D. P. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4622/08 (kasnije predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 73532/10) i pri preduzimanju radnje iseljenja koja je preduzeta 17. februara 2011. godine u izvršnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 15104/10.

O b r a z l o ž e nj e

1. Maloletni L. P . i drugi podnosioci označeni u uvodu ove odluke, podneli su 15. marta 2011. godine, preko punomoćnika Z . J, advokata iz B, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv radnje iseljenja preduzete 17. februara 2011. godine u izvršnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 15104/10, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava, na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i čl. 36. i 58. Ustava Republike Srbije, te prava na poštovanje privatnog i porodičnog života zajemčenog članom 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija), dok je maloletni L. P . istakao da su mu osporenom radnjom povređena i prava deteta iz člana 64. Ustava i prava predviđena čl. 3, 6, 16. i 19. Konvencije UN o pravima deteta. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnim postupcima koji se vode pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetima P. 51904/10, P. 45950/10 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 99/01, koji podnosioci označavaju kao predmet P. 4590/10) i P. 73532/10 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4622/08). Dopunom ustavne žalbe od 20. septembra 2011. godine, podnosioci su u odnosu na osporenu radnju iseljenja istakli i povredu prava na nepovredivost stana iz člana 40. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je podnosilac M. P. 8. decembra 1994. godine sa M. S. zaključio ugovor o kupoprodaji stana i da je prilikom zaključenja ovog ugovora, proverom u zemljišnim knjigama, utvrdio da je isti uknjižen kao društvena svojina bez tereta. Dalje je navedeno da je pomenuti stan predmet izvršenja u postupku koji se vodi protiv izvršnog dužnika R. L. pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 15104/10, te da je izvršni organ, bez najave i dostave sudske odluke kojom se podnosiocima nalaže iseljenje, 17. februara 2011. godine ušao u predmetni stan i predao ga u državinu kupcu, zbog čega podnosioci smatraju da su im osporenom radnjom iseljenja povređena navedena prava. Po mišljenju podnosilaca, izvršni sud je na ovaj način izrazio pristrasnost prema izvršnim poveriocima i povredio načelo pravičnosti, jer je izvršenje sprovedeno na stanu na kojem imaju pravo svojine. U prilog tvrdnji o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava, podnosioci su dodali da je zaključak o iseljenju lica i stvari od 16. decembra 2010. godine nezakonit, jer prema odredbama Zakona o izvršnom postupku iz 2000. godine, koji se u konkretnom slučaju primenjuje, izvršni sud nema ovlašćenje da na zahtev kupca nalaže dužniku ili trećim licima ispražnjenje i predaju prodate nepokretnosti. U odnosu na istaknutu povredu prava deteta iz člana 64. Ustava i prava predviđenih čl. 3, 6, 16. i 19. Konvencije o pravima deteta, maloletni podnosilac je istakao da na predmetnom stanu ima zakonsko pravo stanovanja ( habitatio) koje je primarnije od prava kupca u izvršnom postupku. Povredu prava na imovinu podnosioci su zasnovali na tvrdnji da im je osporenom radnjom oduzeto pravo svojine na predmetnom stanu i da im je ograničeno pravo upotrebe pokretnih stvari koje se u stanu nalaze, dok su povredu prava na poštovanje porodičnog i privatnog života iz člana 8. Evropske konvencije, obrazložili tvrdnjom da je iseljenje sprovedeno bez ikakvog zakonskog osnova. Dalje su istakli da parnični postupak koji se po njihovoj tužbi od 15. septembra 2004. godine vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 51904/10, radi proglašenja pomenutog izvršenja nedopuštenim, još uvek nije okončan, iz kog razloga su mišljenja da su im povređena prava na suđenje u razumnom roku, na pristup sudu i na jednakost oružja. Takođe smatraju da im je zbog dužine trajanja povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i u postupcima koje se vode pred istim sudom u predmetima P. 45950/10 i P. 73532/10. Predložili su da Ustavni sud utvrdi da su im povređena označena prava i da "naredi" izvršnom sudu da im stan vrati u posed. Pored toga, istakli su i zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br, 109/07 , 99/11 i 18/13 - Odluka US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 51904/10, P. 45950/10, I. 15104/10 i iz izveštaja tog suda VIII Su. 43-88/14 od 20. marta 2014. godine sa prilozima , te podataka i dokumentacije dobijene od Višeg suda u Beogradu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Činjenice i okolnosti vezane za parnični postupak P. 51904/10

Tužioci M. P, D. P. i maloletni L. P, ovde podnosioci ustavne žalbe, podneli su 15. septembra 2004. godine tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženih R. L, D. J, M. M. i M. S, radi utvrđenja da ne postoji založno pravo na stanu broj 8 koji se nalazi u zgradi u Ulici S. broj 63 u B, upisano rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu Dn. 1372/98 od 30. juna 1998. godine, i radi nedopustivosti izvršenja određenog rešenjima Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 408/93 od 26. januara 1994. godine i I. 568/94 od 24. novembra 1994. godine.

U aprilu 2005. godine data je naredba da se tužba dostavi na odgovor tuženima.

Nakon što se 21. aprila 2005. godine u sud vratila povratnica sa konstatacijom da je tuženi R. L. nepoznat na adresi navedenoj u tužbi, dostavljanje tužbe na odgovor je pokušano preko nadležne policijske uprave, koja je dopisom od 16. avgusta 2005. godine obavestila sud da je proverom na terenu utvrđeno da je imenovani nepoznat na navedenoj adresi.

Postupajući po nalogu suda, tužioci su u oktobru 2005. godine dostavili novu adresu prebivališta tuženog R. L.

Prvo ročište koje je bilo zakazano za 2. novembar 2005. godine nije održano zbog neurednog pozivanja tuženih. Posle ovog ročišta zakazana su i održana još dva ročišta (8. februara i 12. oktobra 2006. godine), nakon čega je sud rešenjem P. 3407/04 od 12. oktobra 2006. godine tužbu odbacio.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 623/07 od 30. jula 2007. godine ukinuto je prvostepeno rešenje i predmet je vraćen na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, posle jednog održanog i jednog ročišta koje nije održano zbog neurednog pozivanja tuženog R. L, sud je, na predlog punomoćnika tužilaca, rešenjem od 26. februara 2008. godine odredio zastoj postupka do pravnosnažnosti rešenja tog suda I. 39/05 od 14. novembra 2007. godine.

Na predlog tužilaca od 21. aprila 2009. godine, postupak je nastavljen na ročištu koje je održano 2. oktobra iste godine. U toku 2009. i 2010. godine zakazana su još četiri ročišta, od kojih tri nisu održana - jedno zbog sprečenosti sudije, a druga dva zbog neurednog pozivanja tuženog R. L.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 51904/10 od 4. novembra 2010. godine postupak je prekinut zbog smrti tuženog M. S, a predmet je arhiviran 8. marta 2011. godine.

Činjenice i okolnosti vezane za parnični postupak P. 45950/10 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 99/01)

Tužilac M. P. je 29. decembra 2000. godine podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženih D. J, M. M, M. S. i R. L, radi utvrđenja prava svojine na stanu broj 8 koji se nalazi u zgradi u Ulici S. broj 63 u B, brisanja prava svojine tuženog R. L. i založnih prava ostalih tuženih na spornom stanu.

Ročišta koja su bila zakazana za 13. april, 12. jun i 28. septembar 2001. godine nisu održana zbog neurednog pozivanja tuženog R. L, za koga su se povratnice vraćale sa konstatacijom da je nepoznat na adresi navedenoj u tužbi, zbog čega je sud podatke o adresi prebivališta tuženog tražio od nadležne policijske uprave. Punomoćnik tužioca je u decembru iste godine dostavio adresu boravišta tuženog R. L. u SR Nemačkoj.

Naredno ročište koje je bilo zakazano za 7. jun 2002. godine nije održano zbog nedolaska punomoćnika stranaka, a dopisom od 16. jula 2002. godine sud je pozvao punomoćnika tužioca da se izjasni da li je saglasan sa tim da se tuženom R. L. postavi privremeni zastupnik, budući da je Generalni konzulat SRJ u SR Nemačkoj obavestio sud da je uručenje tužbe i poziva za ročište bilo bezuspešno, jer je tuženi nepoznat na adresi u SR Nemačkoj. Po nalozima suda od 23. septembra i 19. novembra 2002. godine, da položi predujam na ime troškova postavljanja privremenog zastupnika, tužilac je postupio polovinom decembra iste godine.

Sledeće ročište koje je bilo zakazano za 27. februar 2003. godine nije održano zbog ostavljanja roka tužiočevom punomoćniku za izjašnjenje na određene okolnosti po nalogu suda.

Prvo ročište održano je 8. maja 2003. godine i do kraja 2004. godine, od još ukupno pet zakazanih ročišta, četiri nisu održana (dva zbog nedolaska uredno pozvanog svedoka, jedno zbog sprečenosti sudije, a za jedno nisu navedeni razlozi neodržavanja). U ovom delu postupka punomoćnik tužioca je predložio da se tuženom R. L. umesto postavljenog privremenog zastupnika preko nadležnog organa starateljstva postavi staralac. Takođe je doneto rešenje o određivanju privremene mere kojom je tuženom R. L. zabranjeno raspolaganje spornim stanom, a koje je bilo predmet razmatranja pred drugostepenim sudom po izjavljenim žalbama.

Rešenjem suda od 30. novembra 2004. godine razrešen je dužnosti dotadašnji privremeni zastupnik tuženog R. L.

Nakon što je Gradski centar za socijalni rad u martu 2005. godine obavestio sud da nije u mogućnosti da tuženom R. L. postavi staraoca, jer se imenovani ne nalazi u evidenciji tog organa, tužiocu je 9. maja 2005. godine naloženo da uplati predujam na ime troškova postavljanja novog privremenog zastupnika tuženom. Kako tužilac nije postupio po ovom nalogu, sud je rešenjem od 10. januara 2006. godine odbacio tužbu prema tuženom R. L, kao neurednu. Predmetno rešenje je ukinuto rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 2816/06 od 13. juna 2007. godine.

Rešenjem od 23. oktobra 2007. godine prvostepeni sud je tužiocu ponovo naložio da položi predujam na ime troškova postavljanja novog privremenog zastupnika tuženom R. L. Tužilac je 25. januara 2008. godine sudu dostavio dokaz da je postupio po ovom nalogu. U 2008. godini održano je jedno ročište – 29. oktobra, na kojem je određeno da se izvede dokaz saslušanjem stranaka, dok je u toku 2009. godine, od ukupno tri zakazana ročišta, održano samo jedno. Druga dva ročišta nisu održana zbog toga što su spisi predmeta bili dostavljeni na uvid Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu.

Nakon stupanja na snagu Zakona o uređenju sudova i javnih tužilaštava („Službeni glasnik RS“, broj 116/08), postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, pred kojim je održano samo jedno ročište – 18. novembra 2010. godine, na kojem je punomoćnik tužioca predložio prekid zbog smrti tuženih M. M. i M. S. Nakon što je pribavio izvode iz MKU za tužene i ostavinsko rešenje iza smrti pok. M. S, prvostepeni sud je rešenjem P. 45950/10 od 25. maja 2011. godine postupak prekinuo. Istim rešenjem je utvrđeno da je tužba povučena u odnosu na tuženog R. L.

Viši sud u Beogradu je, odlučujući o žalbi tužioca, rešenjem Gž. 12575/11 od 12. septembra 2012. godine potvrdio prvostepeno rešenje o prekidu postupka.

Činjenice i okolnosti vezane za parnični postupak P. 73532/10 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4622/08)

U postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4622/08 po tužbi tužilje A. M. protiv tuženog R. L, radi utvrđenja ništavosti ugovora o kupoprodaji stana broj 8 koji se nalazi u zgradi u Ulici S. broj 63 u B, zaključenog između tuženog i pok. D. M, M. P. je 6. januara 1999. godine dozvoljeno stupanje u parnicu u svojstvu umešača na strani tuženog.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4622/08 od 8. septembra 2008. godine je utvrđeno da je ništav ugovor o kupoprodaji predmetnog stana, i obavezan je tuženi da tužilji A. M, kao vlasniku, preda predmetni stan na korišćenje i raspolaganje.

Navedena prvostepena presuda je u ožalbenom delu potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3232/10 od 12. maja 2010. godine. Drugostepena presuda je uručena punomoćniku umešača M. P, advokatu Z. J. 2. juna 2010. godine.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3430/10 od 18. novembra 2010. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija umešača na strani tuženog izjavljena protiv drugostepene presude.

Činjenice i okolnosti vezane za izvršni postupak I. 15104/10

Na osnovu predloga za dozvolu izvršenja poverioca D. J . iz B . protiv dužnika R . L, Četvrti opštinski sud u Beogradu je doneo rešenje o izvršenju I. 408/93 od 26. januara 1994. godine, prodajom nepokretnosti u svojini dužnika, i to trosobnog stana broj 8, koji se nalazi u B, u Ulici S . broj 63, radi namirenja novčanog potraživanja poverioca u iznosu od 220.000 DEM sa domicilnom kamatom , sa zabeležbom ovog rešenja u zemljišnim knjigama.

Po predlogu izvršnih poverilaca M. M. i M. S. protiv izvršnog dužnika R. L, Četvrti opštinski sud u Beogradu je 24. novembra 1994. godine doneo rešenje o izvršenju I. 568/94 prodajom navedenog stana.

Nakon nekoliko održanih javnih prodaja, predmetna nepokretnost je 9. novembra 2004. godine prodata kupcu - poveriocu D. J.

Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 39/05 od 24. januara 2006. godine određena je predaja nepokretnosti kupcu i naloženo je Republičkom geodetskom zavodu da u korist kupca upiše pravo svojine na istoj. Prigovor M. P, D. P. i maloletnog L. P, izjavljen protiv ovog rešenja, odbačen je kao nedozvoljen rešenjem tog suda Ipv. 207/06 od 7. juna 2004. godine.

Posle bezuspešnih pokušaja iseljenja koja su bila zakazana na osnovu zaključaka suda od 18. juna i 18. septembra 2009. godine o sprovođenju izvršenja za 20. avgust i 20. oktobar 2009. godine, na osnovu zaključka Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 15104/10 od 16. decembra 2010. godine, prinudno iseljenje M. P, D. P, T. P. i maloletnog L. P. iz predmetnog stana je sprovedeno 17. februara 2011. godine i stan je predat u državinu kupcu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se, pored ostalog, podnosioci u ustavnoj žalbi pozivaju, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući osnovanost ustavn e žalb e sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku u parničnim postupcima koji se vode pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetima P. 51904/10 i P. 45950/10 , Ustavni sud konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se osporeni postupci vode u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak u predmetu P. 51904/10 započeo 15. septembra 2004. godine, a da je u predmetu P. 45950/10 postupak otpočeo 29. decembra 2000. godine. Oba postupka se još uvek nalaze u fazi prvostepenog odlučivanja, s tim što su u prekidu od novembra 2010. godine, odnosno od maja 2011. godine. Dakle, postupak u predmetu P. 51904/10 do sada traje preko devet i po godina, a postupak u predmetu P. 45950/10 do sada traje 13 godina i četiri meseca.

Kako je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija i kako ocena da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od drugih činilaca, pre svega postupanja suda pred kojim se postupak vodi, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja koje u sporu treba raspraviti, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje osporenih parničnih postupka.

5.1. Ispitujući navedene kriterijume u odnosu na postupak u predmetu P. 51904/10, Ustavn i sud je ocenio da je predmet spora nesumnjivo od izuzetnog značaja za podnosioce jer se odlučuje o nedopustivosti izvršenja određenog rešenjima Četvrtog opštinskog suda u Beogradu od 26. januara 1994. godine i 24. novembra 1994. godine na stanu u pogledu kog podnosioci tvrde da imaju pravo koje sprečava izvršenje.

U pogledu složenosti činjeničnih i pravnih pitanja koje u sporu treba raspraviti, i s tim u vezi dokaza koje treba izvesti, Ustavni sud smatra da se predmetni postupak ne može smatrati naročito složenim.

Analizirajući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da je naredba za dostavljanje tužbe na odgovor tuženima data sedam meseci posle podnošenja tužbe, dok je prvo ročište bilo zakazano godinu dana nakon što je tužba podneta. Pored toga, Četvrti opštinski sud u Beogradu je tokom 2006. godine zakazao samo dva ročišta, a povodom predloga podnosilaca za nastavak postupka posle određenog zastoja, ročište je zakazano tek posle pet meseci.

S druge strane, Ustavni sud nalazi da se period od 26. februara 2008. godine, kada je na predlog podnosilaca određen zastoj postupka, pa sve do 21. aprila 2009. godine, kada su podnosioci tražili nastavak, kao ni period posle 4. novembra 2010. godine, kada je postupak prekinut zbog smrti jednog od tuženih, ne može staviti na teret sudu. U vezi sa datom ocenom, Ustavni sud posebno primećuje da podnosioci ustavne žalbe , posle prekida postupka, nisu preduze li radnje koj ima bi pokaza li zainteresovanost i nameru da se postupak nastavi. Podnosi oci su se obratili Ustavnom sudu radi zaštite prava na suđenje u razumnom roku, a da prethodno ni su podne li predlog redovnom sudu da pozove naslednike preminulog tuženog da preuzmu postupak u cilju njegovog nastavka i okončanja.

Međutim, i pored ovakvog ponašanja podnosi laca ustavne žalbe , Ustavni sud smatra da je dužini trajanja konkretnog postupka prevashodno doprinelo postupanje prvostepenog suda koji je dostavljanjem tužbe na odgovor sedam meseci posle otpočinjanja postupka i malim brojem zakazanih ročišta ispoljio neefikasnost i nedelotvornost u vođenju postupka. Pri tome, Ustavni sud ne zanemaruje činjenicu da je po predlogu podnosilaca osporeni postupak bio u zastoju, ali smatra da period od februara 2008. godine, kada je zastoj određen, do aprila 2009. godine, kada su podnosioci tražili da se postupak nastavi, nije osnovni uzrok što do novembra 2010. godine, kada je postupak prekinut, nije doneta nijedna prvostepena odluka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 51904/10 podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe, a posebno istaknutog zahteva o kome treba da odluči, zaključio da se podnosioci samo formalno po zivaju na povredu prava na pristup sudu i prava na jednakost oružja u navedenom parničnom postupku, kao elemenata prava na pravično suđenje, budući da se njihov zahtev isključivo odnosi na utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku. Stoga se Ustavni sud, krećući se u granicama postavljenog zahteva, nije posebno upuštao u ocenu ovih navoda koji se zasnivaju na istovetnim razlozima koji su isticani u prilog tvrdnji o povredi prava na suđenje u razumnom roku.

5.2. Ispitujući da li su i u kojoj meri napred navedeni činioci uticali na dugo trajanje postupka u predmetu P. 45950/10, Ustavni sud je takođe ocenio da je predmet spora i u ovom postupku od izuzetnog značaja za podnosioca M . P, s obzirom na to da se odlučuje o zahtevu za utvrđenje prava svojine na spornom stanu.

U pogledu postupanja prvostepenog suda, Ustavni sud nalazi da je taj sud nakon podnošenja tužbe efikasno postupao preduzimajući radnje sa ciljem da se steknu uslovi da parnica počne da teče prema tuženom R. L. - obraćanjem nadležnoj policijskoj upravi radi pribavljanja podataka o tačnoj adresi prebivališta tuženog i dostavljanjem tužbe diplomatskim putem na adresu u SR Nemačkoj koju je u decembru 2001. godine označio podnosilac. Međutim, odlučivanje drugostepenog suda o žalbi podnosioca protiv rešenja o odbacivanju tužbe kao neuredne u trajanju od godinu i po dana, ne može se smatrati efikasnim, imajući u vidu karakter ožalbenog akta. Takođe, po shvatanju Ustavnog suda, prvostepeni sud je ispoljio neefikasnost u periodu od marta 2008. godine do maja 2011. godine. Naime, u označenom periodu sud je zakazao ukupno pet ročišta, pri čemu je posle postavljanja novog privremenog zastupnika tuženom u martu 2008. godine, prvo ročište zakazao krajem oktobra te godine, a od 8. septembra 2009. godine do 18. novembra 2010. godine nije preduzeta nijedna radnja u postupku.

Nadalje, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac svojim ponašanjem u određenoj meri doprineo dužini trajanja postupka. Naime, podnosilac je predujam za postavljanje prvog privremenog zastupnika tuženom položio posle dva meseca od naloga suda, dok je nepolaganje predujma za postavljanje drugog privremenog zastupnika tuženom u periodu od osam meseci, za posledicu imalo da tužba bude odbačena kao neuredna. Takođe, podnosilac je dokaz o tome da je postupio po ponovljenom nalogu suda za polaganje predujma dostavio tek posle tri meseca. Nadalje, kao i u postupku koji se vodi u predmetu P. 51904/10, podnosilac i u ovom slučaju, posle donošenja rešenja Višeg suda u Beogradu od 12. septembra 2012. godine kojim je odbijena njegova žalba protiv rešenja o prekidu, nije stavio predlog sudu da pozove naslednike preminulih tuženih da preuzmu postupak u cilju njegovog nastavka, zbog čega se period posle donošenja drugostepenog rešenja ne može staviti na teret sudu.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da, u konkretnom slučaju, postoji određeni stepen doprinosa podnosioca dužini trajanja postupka, ali smatra da propusti podnosioca u pogledu blagovremenog polaganja predujma na ime postavljanja privremenog zastupnika tuženom i stavljanja predloga sudu da pozove naslednike preminulog tuženog radi preuzimanja postupka, nisu takvog karaktera da bi mu se u odlučnoj meri mogla pripisati odgovornost za sveukupnu dužinu trajanja postupka. Zbog svega navedenog, Ustavni sud smatra da su dužini trajanja postupka u odlučujućoj meri doprineli redovni sudovi koji su u određenim fazama parnice ispoljili neefikasnost u postupanju.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je u parničnom postupku koji se vo di pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 45950/10 , povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe M. P. na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu usvojio i odlučio kao u tački 2. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe - maloletnog L. P, M . P . i D . P . zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 51904/10, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom podnosiocu u iznosu od po 300 evra, kao i da se zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodi pred istim sudom u predmetu P. 45950/10 podnosiocu ustavne žalbe M. P. utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su pretrpeli podnosioci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno značaj predmeta spora za podnosioce u svakom od osporenih postupaka, njihov doprinos dužini trajanja tih postupaka, ali i činjenicu da su postojali objektivni razlozi koji su uticali na dužinu postupaka (nepoznata adresa tuženog). Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog nedelotvornog postupanja redovnih sudova.

7. Polazeći od toga da parnični postupci koji se vode pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetima P. 51904/10 i P. 45950/10 još nisu okončan i, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odredio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava otklone nalaganjem nadležnom sudu da preduzm e sve neophodne mere kako bi se predmetni postupci, kada se za to steknu uslovi, okonča li u najkraćem roku, pa je odlučio kao u tački 4. izreke.

8. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi podnosilaca maloletnog L. P. i D. P. u delu kojim ističu povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 45950/10, te u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4622/08 (kasnije predmet P. 73532/10), Ustavni sud je utvrdio da podnosioci nisu stranke u navedenim postupcima, pa zato nisu aktivno legitimisani za podnošenje ustavne žalbe. Stoga je Sud odbacio ustavnu žalbu ovih podnosilaca kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 5. i prvom delu tačke 6. izreke.

9. Nadalje, prema pravnom stavu Ustavnog suda, u parničnom postupku revizija predstavlja pravno sredstvo čijim se iscrpljivanjem stiče pravo na podnošenje ustavne žalbe, ali samo kada je u konkretnom slučaju revizija bila dozvoljena i kada je izjavljena na način i pod uslovima propisanim zakonom. U suprotnom, rok za podnošenje ustavne žalbe počinje da teče danom dostavljanja drugostepene presude podnosiocu ustavne žalbe. Ustavni sud ukazuje da na drugačiji stav ne može da utiče ni činjenica da se ustavnom žalbom ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku. Ovo iz razloga što odredba člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu daje mogućnost izjavljivanja ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku pre nego što su iskorišćena propisana pravna sredstva, dakle dok postupak još uvek traje, ali kada je postupak okončan, onda se blagovremenost ustavne žalbe ceni na način propisan odredbom člana 84. stav 1. Zakona, bez obzira na povredu kog zajemčenog prava se podnosilac ustavne žalbe poziva. Polazeći od navedenog, te činjenice da je, u konkretnom slučaju, revizija podnosioca M. P, kao umešača na strani tuženog, u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4622/08 (kasnije predmet P. 73532/10), odbačena kao nedozvoljena, a da je njegovom punomoćniku drugostepena presuda uručena 2. juna 2010. godine, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba izjavljena posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona. Stoga je Sud odbacio ustavnu žalbu podnosioca M. P. u delu kojim se ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku u navedenom postupku, kao neblagovremenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u prvom delu tačke 6. izreke.

10. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu kojim se osporava radnja iseljenja koja je preduzeta 17. februara 2011. godine u izvršnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 15104/10, Ustavni sud, pre svega, podseća na svoj stav da se radi o radnji koja je preduzeta na osnovu akta sprovedbenog karaktera (videti rešenje Už-2613/2009 od 2. februara 2012. godine). Dalje, Ustavni sud konstatuje da je maloletni L. P . 2. oktobra 2009. godine Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv zaključka Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 39/05 od 3. septembra 2009. godine, kojim je bilo naloženo da se predmet iznese u rad sudskom izvršitelju radi iseljenja svih lica i stvari iz spornog stana i na osnovu kog je donet zaključak od 18. septembra iste godine kojim je bilo zakazano iseljenje za 20. oktobar te godine , zbog povrede prava zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i čl. 36. i 64. Ustava, člana 8. Evropske konvencije i čl. 3, 6, 16. i 19. Konvencije UN o pravima deteta. Razlozi koji su istaknuti u toj ustavnoj žalbi su u suštini istovetni razlozima koje podnosioci ističu u ovoj ustavnoj žalbi u odnosu na osporenu radnju iseljenja. Pomenuta ustavna žalba maloletnog L. P . je odbačena rešenjem Ustavnog suda Už-1817/2009 od 22. juna 2010. godine , sa obrazloženjem da zaključak suda od 3. septembra 2009. godine nije pojedinačni akt kojim je odlučivano o pravima i obavezama podnosioca, već akt kojim se upravlja izvršn im postupkom. Polazeći od izloženog, te imajući u vidu da je radnja iseljenja od 17. februara 2011. godine preduzeta na osnovu zaključka suda od 16. decembra 2010. godine kojem je prethodio zaključak od 24. novembra 2010. godine da se predmet da u rad službenom licu radi zakazivanja iseljenja , koji je po svojoj prirodi istovetan zaključku od 3. septembra 2009. godine, kao i to da postupak koji se vodi po tužbi podnosilaca radi nedopustivosti izvršenja na spornom stanu još uvek nije okončan (pri čemu je pre osporene radnje iseljenja dužnik u ovom izvršnom postupku R. L. parničnom presudom P. 4622/08, koja je postala pravnosnažna 12. maja 2010. godine, obavezan da stan preda A. M. kao vlasniku), Ustavni sud je utvrdio da podnosioci nisu iscrpeli sva pravna sredstva radi zaštite eventualnih prava. Ovo stoga, što se pod iscrpljenošću pravnih sredstava, u smislu člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ne podrazumeva samo izjavljivanje propisanog pravnog sredstva ili pokretanje propisanog sudskog postupka, već donošenje odluke povodom korišćenog pravnog sredsta, odnosno donošenje pravnosnažne odluke kojom se pokrenuti postupak okončava (Ustavni sud je isti stav zauzeo u rešenju Už-4964/2010 od 10. februara 2011. godine), konkretno odluke o tužbi za proglašenje izvršenja nedopuštenim.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu i u delu kojim se osporava radnja iseljenja Prvog osnovnog suda u Beogradu, jer nisu ispunjene Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 6. izreke.

11. S obzirom na navedeno , Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u dva parnična postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti