Povreda prava na suđenje u razumnom roku oštećenog u dugotrajnom krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud utvrdio je povredu prava na suđenje u razumnom roku podnosiocu, oštećenom u krivičnom postupku. Postupak je trajao preko osam godina, uz značajne periode neaktivnosti suda. Podnosiocu je, kao oštećenom sa imovinskopravnim zahtevom, priznata legitimacija i dosuđena naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. J . iz Raške , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. septembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. J . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Raški u predmetu K. 169/96, a kasnije pred Osnovnim sudom u Kraljevu u predmetu K. 323/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. J . iz Raške podneo je , 14. februara 2012. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Raškoj u predmetu K. 169/96, kasnije pred Osnovnim sudom u Kraljevu u predmetu K. 323/10.

Podnosilac u ustavnoj žalbi, pored ostalog, ističe da se krivični postupak vodi od 1996. godine, da je ostao invalid, te da ga sud više od 15 godina upućuje da u parničnom postupku ostvari imovinskopravni zahtev.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenog ustavnog prava i pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Osnovnog suda u Kraljevu u predmetu K. 323/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Povodom događaja od 30. decembra 1995. godine, u kome je M. J, ovde podnosilac ustavne žalbe, zadobio povrede usled kojih mu je izvršena amputacija leve nadkolenice, je pred Opštinskim sudom u Raškoj, a potom pred Osnovnim sudom u Kraljevu, vođen krivični postupak protiv okrivljenog D.J. zbog krivičnog dela teško delo protiv opšte sigurnosti.

Oštećeni je u iskazu pred istražnim sudijom, 5. aprila 1996. godine, izjavio da se pridružuje krivičnom gonjenju i da ističe imovinskopravni zahtev.

Nakon sprovedene istrage, Opštinsko javno tužilaštvo u Raškoj je 23. oktobra 1996. godine protiv okrivljenog podiglo optužnicu.

Prvostepenom presudom Opštinskog suda u Raški K. 189/98 od 25. decembra 1998. godine okrivljeni je oglašen krivim za izvršenje krivičnog dela teško delo protiv opšte sigurnosti iz člana 194. stav 1. u vezi člana 187. stav 3. u vezi stava 1. KZ RS i osuđen je na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine, dok je oštećeni upućen na parnicu radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva.

Rešenjem Okružnog suda u Kraljevu Kž. 97/99 od 23. novembra 1999. godine ukinuta je prvostepena presuda i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku, nakon održanog glavnog pretresa, Opštinski sud u Raški je 13. juna 2002. godine doneo presudu K. 205/99 kojom je okrivljenog ponovo oglasio krivim za izvršenje označenog krivičnog dela i osudio na istu kaznu zatvora, dok je oštećeni upućen na parnicu radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva.

Presudom Okružnog suda u Kraljevu Kž. 236/02 od 13. februara 2003. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog i potvrđena je prvostepena presuda.

Navedene presude su, povodom zahteva branioca osuđenog za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude od 30. marta 2003. godine, ukinute presudom Vrhovnog suda Srbije Kzp. 230/03 od 2. marta 2004. godine. U novom postupku, glavni pretres je zakazan pet puta (prvi put 24. marta 2005. godine, šest meseci posle prijema spisa od Vrhovnog suda Srbije), ali zbog nedolaska okrivljenog nije održan tri puta. U dokaznom postupku saslušani su okrivljeni i oštećeni, obavljeno je trasološko veštačenje i izvršena je rekonstrukcija događaja. Sud je 27. oktobra 2005. godine okrivljenom odredio pritvor, 13. januara 2006. godine izdao je naredbu o raspisivanju poternice, a 3. jula 2006. godine, po predlogu javnog tužioca, odredio je suđenje u odsustvu okrivljenog.

Presudom Opštinskog suda u Raški K. 112/04 od 6. septembra 2006. godine okrivljeni je oglašen krivim za izvršenje krivičnog dela teško delo protiv opšte sigurnosti iz člana 288. stav 1. u vezi člana 278. stav 3. u vezi stava 1. KZ i osuđen je na kaznu zatvora u trajanju od dve godine, dok je oštećeni upućen na parnicu radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva.

Rešenjem Okružnog suda u Kraljevu Kž. 592/06 od 29. marta 2007. godine ukinuta je prvostepena presuda i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku, do rekonstrukcije događaja, 3. oktobra 2007. godine (skoro sedam meseci od prijema spisa iz Okružnog suda), prvostepeni sud nije preduzimao nikakve aktivnosti u postupku. Glavni pretres je jedanput zakazan i održan, izveden je dokaz saslušanjem oštećenog i tri svedoka, obavljena su dva balistička veštačenja, saslušan je sudski veštak i izvršena je rekonstrukcija događaja.

Presudom Opštinskog suda u Raški K. 55/07 od 20. marta 2008. godine okrivljeni je oglašen krivim i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine, a oštećeni upućen na parnicu radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva.

Rešenjem Okružnog suda u Kraljevu Kž. 134/09 od 26. marta 2009. godine i ova presuda je ukinuta i predmet je vraćen na ponovni postupak.

Postupak je nakon reforme pravosuđa vođen pred Osnovnim sudom u Kraljevu u predmetu K. 323/10.

U ponovnom postupku, glavni pretres je zakazan devet puta (prvi put 21. jula 2010. godine, posle godinu dana i četiri meseca od prijema spisa iz Okružnog suda), da bi, nakon toga, bio zakazivan u kratkim vremenskim razmacima. Nije održan šest puta zbog nedolaska okrivljenog, jednom nije pristupio i svedok (koji je potom prinudno doveden), a dva puta, sem okrivljenog, nije pristupio ni uredno pozvan javni tužilac. U dokaznom postupku saslušani su okrivljeni, oštećeni, tri svedoka i sudski veštak. Presudom Osnovnog suda u Kraljevu K. 323/10 od 30. septembra 2011. godine prvostepeni postupak je okončan na isti način kao i prethodno sprovedeni prvostepeni postupak.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1. 1554/12 od 6. aprila 2012. godine prvostepena presuda je prinačena u delu odluke o kazni, tako što je okrivljeni osuđen na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine i šest meseci, dok je u preostalom delu potvrđena.

4. Ispitujući postojanje pretpostavki da odlučuje o osnovanosti navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Sud je najpre ispitivao da li je ustavna žalba dopuštena ratione personae. Ustavni sud je pošao od svoje dosadašnje prakse, kao i prakse Evropskog suda za ljudska prava i konstatovao da se pravo na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku u krivičnim postupcima, pre svega , garantuje okrivljenom, jer se u tom postupku odlučuje o optužbama koje se stavljaju na teret okrivljenom, a ne o pravima i obavezama drugih učesnika u postupku. Stoga, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac, a ni oštećeni, nemaju ni Ustavom , niti zakonom zajemčeno pravo da će se protiv trećeg lica voditi krivični postupak i da će lice koje je okrivljeno biti i osuđeno, odnosno da će mu biti izrečena određena krivična sankcija. Iz navedenog sledi da je u odnosu na označena lica ustavna žalba ratione personae nedopuštena i kada je reč o isticanju povrede prava na suđenje u razumnom roku, pošto je ovo pravo samo jedan od elemenata prava na pravično suđenje. Međutim, od ovog pravila postoje izuzetci.

Naime, imajući u vidu činjenicu da oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni imaju zakonom propisano pravo da u krivičnom postupku istaknu imovinskopravni zahtev i da se o njemu odluči, to se navedena lica mogu pozvati na povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na građanska prava (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Boris Stojanovski protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije , predstavka broj 41916/04, od 6. maja 2010. godine, stav 36.). U navedenom smislu, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni mogu isticati povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na odlučivanje o „građanskom zahtevu“, odnosno od trenutka kada su u tom postupku istakli imovinskopravni zahtev.

U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe osporava trajanje krivičnog postupka u kome je ima o svojstvo oštećenog, pri čemu je istakao imovinsk opravni zahtev 5. aprila 1996 . godine, kada je saslušan pred istražnim sudijom Opštinskog suda u Raškoj .

Na osnovu prethodno iznetog, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac us tavne žalbe aktivno legitimisan za isticanje povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

5. Ocenjujući osnovanost navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, kao i period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu ovog prava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer sudski postupak, od dana njegovog pokretanja do dana okončanja, predstavlja jedinstvenu celiknu.

Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac 5. aprila 1996. godine istakao imovinskopravn i zahtev . Međutim, postupak je dva puta pravnosnažno okončavan, i to 13. februara 2003. godine (donošenjem presude Okružnog suda u Kraljevu Kž. 236/02, koja je zajedno sa prvostepenom presudom po vanrednom pravnom leku ukinuta 2. marta 2004. godine presudom Vrhovnog suda Srbije Kzp. 260/03) i 6. aprila 2012. godine ( donošenjem presude Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1. 1554/12).

Stoga je, Ustavni sud prilikom ocene da li je konkretni sudski postupak okončan u okviru razumnog roka, uzeo period od 2. marta 2004. godine, kada je po usvojenom zahtevu za vanredno preispitivanje pravnosnažne presude prethodno pravnosnažno okončan krivični postupak počeo iznova, do 6. aprila 2012. godine, kada je donošenjem presude Apelacionog suda u Kragujevcu krivični postupak pravnosnažno okončan. (Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo, pored ostalog, u Odluci Už-7693/2012 od 7. maja 2015. godine.)

U smislu predhodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u odnosu na podnosi oca ustavne žalbe krivični postupak trajao osam godina i mesec dana, što samo po sebi može ukazivati da postupak nije okončan u okviru razumnog roka.

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja, pored vremena trajanja, zavisi i od niza drugih činilaca, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe tokom postupk a, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na trajanje osporenog postupka.

Ocenjujući kriterijum složenosti konkretnog krivičnog predmeta, Ustavni sud je ocenio da su činjenična i pravna pitanja na koja je sud trebalo da odgovori u postupku, nakon donošenja presude Vrhovnog suda Srbije, takve prirode da ukazuju na njegovu složenost. Naime, saslušani su okrivljeni, oštećeni, tri svedoka, obavljena su dva balistička veštačenja, saslušan je sudski veštak i izvršena je rekonstrukcija događaja, što ukazuje na složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja je sud morao raspraviti, a što je objektivno moglo uticalo na duže trajanje postupka.

Ocenjujući kriterijum postupanja sudova, Ustavni sud ukazuje da je dužnost suda da postupak sprovede bez odugovlačenja, da onemogući svaku zloupotrebu prava, da pravovremeno i efikasno reaguje i da blagovremeno preduzme sve zakonske mere na koje je ovlašćen kako bi se postupak okončao donošenjem odluke. Ustavni sud ocenjuje da je u konkretnom slučaju bilo neažurnosti, neefikasnosti i propusta u radu suda koje su prevashodno doprinele dužem trajanju postupka. Naime, prvostepeni sud je, nakon dostavljanja spisa iz Vrhovnog suda Srbije, prvi put zakazao glavni pretres posle šest meseci, a presudu je doneo posle dve godine. Takođe, u ponovnom postupku, nakon dostavljanja spisa iz Okružnog suda, sedam meseci nije preduzeo nijednu radnju u postupku, dok je i u poslednjem ponovnom postupku, od dostavljanja spisa iz Okružnog suda, postojala neaktivnost suda od čak jedne godine i četiri meseca. Pored toga, predmet optužbe je nakon usvajanja zahteva za vanredno preispitivanje pravnosnažne presude tri puta razmatran pred dve sudske instance. Vraćanje predmeta na ponovno suđenje uzrokovalo je odlaganje postupka i, u krajnjem ishodu, dovelo do toga da je postupak pravnosnažno okončan nakon osam godina. Ustavni sud ističe da se ovakvo postupanje sudova, saglasno praksi ovog suda i Evropskog suda za ljudska prava ocenjuje kao „neopravdana aktivnost sudova.“

Ustavni sud je ocenio da podnosilac svojim radnjama nije doprineo dužem trajanju krivičnog postupka, pri čemu je imao nesporni interes da se efikasno i u razumnom roku utvrdi da li je njegovo ranjavanje, koje je za posledicu imalo amputaciju noge, nastupilo usled krivice okrivljenog.

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud je ocenio da ni relativna složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja su se postavila u predmetnom krivičnom postupku ne predstavljaju prihvatljivo opravdanje za trajanje krivičnog postupka od osam godina i mesec dana, te da su navedene neažurnosti, neaktivnosti i propusti u radu suda, kao i vraćanje predmeta na ponovno suđenje, doprinel i nerazumno dugom trajanju postupka.

S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Raški u predmetu K. 169/96, a kasnije pred Osnovnim sudom u Kraljevu u predmetu K. 323/10 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) i odlučio kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavn e žalbe pretrpe o zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja krivičnog postupka, prirodu krivičnog dela za koj i je vođen predmetni postupak , postupanje sudova i značaj prava o kom e su sudovi odlučivali, te po oceni Suda , navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koj u je pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Sledom svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.