Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 21 godinu. Podnosiocima se utvrđuje pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 1.500 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragan Stojanović, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Blagoja Kaluđerovića, Aleksandra Kaluđerovića i Đorđa Nikolića, svih iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. novembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Blagoja Kaluđerovića, Aleksandra Kaluđerovića i Đorđa Nikolića i utvrđuje da je povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 49085/10 (inicijalno predmet Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1938/92), dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Blagoje Kaluđerović, Aleksandar Kaluđerović i Đorđe Nikolić, svi iz Beograda, podneli su, 31. decembra 2013. godine, preko punomoćnika Ivane D. Perović - Semenović i Gordane S. Petrović - Đurđević, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 49085/10 (inicijalno predmet Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1938/92), kao i protiv stava drugog i trećeg izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5678/13 od 30. oktobra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbama člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je parnični postupak započeo 12. februara 1992. godine podnošenjem tužbe Trećem opštinskom sudu u Beogradu protiv podnosilaca ustavne žalbe; da je okončan nakon više od 21 godine, donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5678/13 od 30. oktobra 2013. godine; da je drugostepeni sud donoseći navedenu presudu u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka povredio pravo podnosilaca na pravično suđenje tako što nije dao valjano, niti jasno obrazloženje za odluku o troškovima, zbog čega se ni sama odluka o troškovima ne može sa sigurnošću ispitati.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, da utvrdi povredu označenih prava, pravo na naknadu nematerijalne štete zbog dugog trajanja postupka, da poništi presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5678/13 od 30. oktobra 2013. godine u stavu drugom i trećem izreke presude i predmet vrati istom sudu na ponovno odlučivanje o troškovima postupka, kao i da podnosiocima naknadi troškove na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 49085/10 (inicijalno predmet Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1938/92) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužioci - K. M, M. L, Lj. F, P. M. i R. L. su 12. februara 1992. godine podneli Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv podnosilaca ustavne žalbe, radi naknade zbog korišćenja zemljišta na kojem su podignuti privremeni objekti i dela okućnice. Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 1938/92. Pripremno ročište je održano 30. marta 1992. godine, a do donošenja presude zakazano je 15 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je održano pet ročišta. Jedno ročište nije održano zbog pokušaja mirnog rešenja spora, jedno zbog bolesti tužilje, jedno zbog bolesti drugotuženog, dva ročišta radi izjašnjenja na podneske suprotne strane, jedno radi izjašnjenja veštaka na primedbe stranaka i ostala zbog sprečenosti postupajućeg sudije. U sprovedenom dokaznom postupku saslušani su tužioci i tuženi u svojstvu parničnih stranaka i obavljeno je finansijsko-ekonomsko veštačenje.

Presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1938/92-96 od 3. oktobra 1996. godine, usvojen je tužbeni zahtev tužilaca, pa su obavezani tuženi da tužiocima na ime naknade za korišćenje predmetnog zemljišta plate određeni novčani iznos sa pripadajućom kamatom i da im naknade parnične troškove.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 8249/97 od 27. oktobra 1997. godine, ukinuta je presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1938/92-96 od 3. oktobra 1996. godine i predmet vraćen istom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom prvostepenom postupku predmetu je dodeljen broj P. 3311/97. Do donošenja druge po redu prvostepene presude, zakazano je 11 ročišta za glavnu raspravu, od kojih su tri ročišta održana. Dva ročišta nisu održana zbog neurednog pozivanja stranaka, jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije i ostala bez navođenja razloga. U sprovedenom dokaznom postupku obavljeno je dopunsko veštačenje, sud je saslušao veštaka i izvršio uvid u dostavljenu pismenu dokumentaciju, kao i u određene sudske spise.

Presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3311/97-99 od 9. juna 2000. godine, usvojen je tužbeni zahtev tužilaca, pa su obavezani tuženi da tužiocima na ime naknade za korišćenje zemljišta za označeni vremenski period isplate određeni novčani iznos sa odgovarajućom kamatom i da im naknade parnične troškove.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 7584/01 od 24. januara 2002. godine, vraćeni su Trećem opštinskom sudu u Beogradu spisi predmeta P. 3311/97-99, radi dopune postupka.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 3884/03 od 26. septembra 2003. godine, ukinuta je presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3311/97-99 od 9. juna 2000. godine, ispravljena rešenjem istog suda P. 3311/97-99 od 20. novembra 2002. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku predmetu je dodeljen broj P. 260/04. Do donošenja treće po redu prvostepene presude zakazana su 23 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je održano četiri ročišta. Ostala ročišta nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije, izjašnjenja stranaka u pogledu obavljenog veštačenja, na zahtev tužilaca, zbog sprečenosti punomoćnika tuženog i jedno zbog nedolaska veštaka, pri čemu se stranke nisu protivile odlaganju.

Podneskom od 16. marta 2007. godine tužioci su preinačili tužbu isticanjem novog tužbenog zahteva, tako što su pored zahteva za isplatu zakupnine istakli prema tuženima i zahtev po osnovu neosnovanog obogaćenja.

Nakon 1. januara 2010. godine i reorganizacije sudova postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu pod brojem P. 49085/10.

Presudom navedenog suda P. 49085/10 od 3. juna 2011. godine, u stavovima prvom i drugom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca, dok su u stavu trećem izreke obavezani tužioci da tuženima naknade parnične troškove u iznosu od 2.147.500,00 dinara.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5678/13 od 30. oktobra 2013. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena u stavovima prvom i drugom izreke presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 49085/10 od 3. juna 2011. godine, ispravljena rešenjima Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 49085/10 od 11. novembra 2011. godine i 20. maja 2013. godine, dok je odluka o troškovima parničnog postupka sadržana u stavu trećem izreke preinačena , tako što su obavezani tužioci da tuženima na ime parničnih troškova isplate iznos od 341.250,00 dinara i odbijen kao neosnovan zahtev za naknadu troškova drugostepenog postupka.

U obrazloženju drugostepene presude, između ostalog, navedeno je: da je odluka o troškovima parničnog postupka doneta shodno čl. 149. i 150. i članu 387. stav 1. tačka 3) Zakona o parničnom postupku i ista prestavlja izdatke tuženih za zastupanje od strane advokata na šest održanih ročišta, za pristup na sedam neodržanih ročišta, sastav podneska od 1. oktobra 2010. godine i žalbe, a sve u okviru opredeljenog zahteva za naknadu troškova, vrednosti spora (1.564.000,00 dinara) i AT važećoj u vreme presuđenja, s tim što je tuženima shodno Tarifnom broju 6 dosuđena uvećana naknada za zastupanje dve, odnosno tri stranke, te da troškovi za sastav odgovora na žalbu nisu bili nužni za vođenje ove parnice, pa je odbijen zahtev tuženih za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Pismeni otpravak drugostepene presude je 4. decembra 2013. godine dostavljen punomoćniku tuženih, ovde podnosilaca ustavne žalbe.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnosioci u ustavnoj žalbi pozivaju, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 124/05 i 111/09), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da su parnični troškovi izdaci učinjeni u toku ili povodom postupka i da parnični troškovi obuhvataju i nagradu za rad advokata i drugih lica kojima zakon priznaje pravo na nagradu (član 146.); da će sud prilikom odlučivanja koji će se troškovi naknaditi stranci uzeti u obzir samo one troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice i da o tome koji su troškovi bili potrebni, kao i o visini troškova, odlučuje sud ceneći sve okolnosti, te da ako je propisana tarifa za nagrade advokata ili za druge troškove, ovi troškovi odmeriće se po toj tarifi (član 150.).

Tarifnim brojem 6 Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata ("Službeni list SRJ", br. 54/98, 75/99, 8/01, 11/02, "Službeni list SCG", br. 32/03, 58/04 i 5/06 i "Službeni glasnik RS", br. 129/07, 53/10 i 15/12), koja je bila na snazi u vreme donošenja prvostepene odluke, bilo je propisano da kad advokat brani ili zastupa dve ili više stranaka nagrada za rad se uvećava za 50% za drugu i svaku narednu stranku.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud konstatuje da je parnični postupak pokrenut 12. februara 1992. godine, podnošenjem tužbe Trećem opštinskom sudu u Beogradu i da je okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5678/13 od 30. oktobra 2013. godine, iz čega proizlazi da je postupak trajao više od 21 godine.

Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, ukazuje da taj postupak nije okončan u okviru standarda razumnog roka, koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosilaca ustavne žalbe kao stranaka u postupku, postupanje nadležnih organa vlasti - sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioce, trajanje sudskog postupka od preko 21 godine ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Ustavni sud je, imajući u vidu činjenice i okolnosti utvrđene u tački 3. obrazloženja, našao da ni složenost činjeničnih i pravnih pitanja u ovoj pravnoj stvari ne mogu opravdati navedeno trajanje postupka. Ipak, Ustavni sud je ocenio da je predmet spora bio u izvesnoj meri činjenično i pravno složen, imajući u vidu radnje koje je sud preduzeo u cilju utvrđivanja činjenica bitnih za presuđenje, za koje je bilo potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže, te da je u sprovedenom postupku obavljeno veštačenje i dve dopune veštačenja od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke, kao i da su između istih stranaka već vođeni određeni sudski postupci, pa je sud izvršio uvid u odgovarajuće sudske spise budući da je to bilo potrebno za donošenje odluke u konkretnom postupku.

Ispitujući postupanje nadležnog suda u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je, na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, ocenio da je dužini postupka prvenstveno doprinelo nedelotvorno postupanje prvostepenog suda. Naime, prvostepeni sud je, u odnosnoj pravnoj stvari, doneo tri presude, i to: P. 1938/92-96 od 3. oktobra 1996. godine, P. 3311/97-99 od 9. juna 2000. godine i P. 49085/10 od 3. juna 2011. godine, od kojih su prve dve presude ukinute odgovarajućim drugostepenim rešenjima Apelacionog suda u Beogradu, zbog povrede pravila postupka, a treća po redu prvostepena presuda je preinačena presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5678/13 od 30. oktobra 2013. godine, u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka.

Ustavni sud smatra da je neprimereno dugom trajanju parničnog postupka doprineo i drugostepeni sud, jer je dva puta ukidao prvostepene presude, a nije iskoristio ovlašćenje iz Zakona o parničnom postupku da na osnovu rezultata održane rasprave sam odluči o zahtevima stranaka. Prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže razmatranje jednog predmeta pred sudom niže instance, sama po sebi, može otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine, od 6. septembra 2005. godine), jer u sebi inherentno nosi rizik od prekoračenja razumnog roka za okončanje sudskog postupka.

Ustavni sud konstatuje da su podnosioci ustavne žalbe, kao tuženi, imali legitiman interes da se predmetna parnica okonča u razumnom roku, ali i da su svojim ponašanjem doprineli da postupak duže traje. Naime, Sud je konstatovao da određen broj ročišta nije održan zbog ponašanja tuženih, odnosno zbog pokušaja mirnog rešenja spora, bolesti drugotuženog, sprečenosti punomoćnika tuženih, kao i radi izjašnjenja na podneske suprotne strane i nalaz veštaka, kao i da se podnosioci nisu protivili odlaganju počišta na predlog protivne stranke.

Imajući u vidu navedeno, kao i da je sud organ koji rukovodi postupkom i čija je dužnost da se stara da se postupak okonča u razumnom roku, bez nepotrebnog odlaganja i odugovlačenja postupka, Ustavni sud je ocenio da u konkretnom slučaju parnica nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica neefikasnog i nedelotvornog postupanja prvostepenog suda.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 49085/10 (inicijalno predmet Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1938/92).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocima ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.500 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, posebno ukupnu dužinu trajanja postupka, određenu složenost predmeta, postupanje sudova i ponašanje podnosilaca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu kompenzaciju podnosiocima za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedelotvornim postupanjem prvostepenog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5678/13 od 30. oktobra 2013. godine u stavovima drugom i trećem izreke presude povređeno pravo podnosilaca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili materijalno pravo u postupku u kome su odlučivali o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Ovakvog stanovišta je i Evropski sud za ljudska prava (videti odluku u predmetu Pronina protiv Rusije, broj 65167/01). Zadatak Ustavnog suda je, međutim, da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a time i na povredu prava na pravično suđenje.

Razmatrajući u tom pravcu navode ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je Apelacioni sud u Beogradu u osporenoj presudi Gž. 5678/13 od 30. oktobra 2013. godine, u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka, dao dovoljne razloge u pogledu primene merodavnog prava prilikom odlučivanja o troškovima postupka za koje Ustavni sud nalazi da nisu arbitrerni, već prihvatljivi sa stanovišta zaštite prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosilaca ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

Stoga, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporenu presudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

U pogledu zahteva podnosilaca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo u Odluci Už–633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na: www.ustavni.sud.rs).

8. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti