Povreda prava na pravično suđenje zbog kontradiktorne sudske odluke

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na pravično suđenje jer je obrazloženje drugostepene presude u potpunoj suprotnosti sa njenom izrekom. Sud je preinačio prvostepenu odluku, iako je u obrazloženju naveo da je ona u svemu pravilna.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-11591/2019
18.03.2021.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Gordana Ajnšpiler Popović , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. Z . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. marta 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. Z . i utvrđuje da je stavo vima prvim, trećim i četvrtim izreke presude Višeg suda u Beogradu Gžrr. 442/19 od 17. septembra 2019. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Višeg suda u Beogradu Gžrr. 442/19 od 17. septembra 2019. godine, u stavovima prvom, trećem i četvrtom izreke, i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tužen e izjavljenoj protiv stava prvog izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu Prr. 105/19 od 9. maja 2019. godine.

3. Odbija se kao neosnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. Z . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 7. novembra 2019. godine, preko punomoćnika R . Z, advokata iz Niša, ustavnu žalbu protiv stav ova prvog, trećeg i četvrtog izreke presude Višeg suda u Beogradu Gžrr. 442/19 od 17. septembra 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

Prema navodima podnosioca ustavne žalbe, obrazloženje osporene drugostepene presude je u potpunoj kontradikciji sa njenom izrekom. Podnosilac je istakao da je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu, iako je našao da je prvostepeni sud u svemu pravilno postupao, da je potpuno i pravilno utvrdio činjenično stanje i da je pravilno primenio materijalno pravo. Naveo je da se drugostepeni sud , u tom smislu , poziva na odredbu člana 394. Zakona o parničnom postupku, te na taj način unosi kontradiktornost i u samo obrazloženje presude. Stoga, podnosilac smatra da mu je povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku, kao element prava na pravično suđenje. Pored toga, podnosilac je naveo da mu je sud proizvoljnim tumačenjem odredaba procesnog prava povredio pravo na pravično suđenje, a posledično i pravo na imovinu. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava i poništi osporenu drugostepenu presudu u stavovima prvom, trećem i četvrtom izreke, a postavio je i zahtev za naknadu nematerijalne štete i za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu Prr. 105/19, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu Prr. 105/19 od 9. maja 2 019. godine, u stavu prvom izreke, obavezana je tužena Republika Srbija – Visoki savet sudstva – Prekršajni sud u Beogradu, da tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, na ime novčanog obeštećenja zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku isplati iznos od 500 evra , u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate, prema srednjem kursu Narodne banke Srbije, sa kamatom po referentnoj kamatnoj stopi Evropske centralne banke počev od 9. maja 2019. godine do isplate, u roku od osam dana od dana prijema prepisa presude, pod pretnjom izvršenja, dok je u stavu drugom izreke odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu preko dosuđenog iznosa isplati još iznos od 1.500 evra , u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate po srednjem kursu Narodne banke Srbije, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 9. maja 2019. godine pa do isplate. Stavom trećim izreke presude obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 6.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom.

Tužena je 20. maja 2019. godine izjavila žalbu protiv stavova prvog i trećeg izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu Prr. 105/19 od 9. maja 2019. godine, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava. Tužena je predložila da drugostepeni sud preinači ožalbenu presud u, tako što će odbiti tužbeni zahtev za iznos preko nespornih 300 evra, a istakla je i zahtev za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Osporenom presudom Višeg suda u Beogradu Gžrr. 442/19 od 17. septembra 201 9. godine, u stavu prvom izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu Prr. 105/19 od 9. maja 2019. godine, u stavu prvom izreke, tako što je obavezana tužena da tužiocu na ime novčanog obeštećenja zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku isplati iznos od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate prema srednjem kursu Narodne banke Srbije, sa kamatom od 17. septembra 2019. godine do isplate, u roku od osam dana od dana prijema prepisa ove presude, te je odbijen zahtev za još traženih 200 evra, u dinarskoj protivvrednosti sa kamatom od presuđenja do isplate. U stavu drugom izreke presude odbijena je kao neosnovana žalba tužen e i potvrđen stav treći izreke prvostepene presude. U stavu trećem izreke presude obavezan je tužilac da tuženoj na ime naknade troškova drugostepenog postupka isplati iznos od 12.000,00 dinara, u roku od osam dana od prijema prepisa presude, dok je u stavu četvrtom izreke odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka kao neosnovan . U obrazloženju osporene drugostepene presude je, između ostalog, navedeno: da u postupku donošenja prvostepene presude nisu učinjene bitne povrede odredaba iz člana 374. stav 2. Zakona o parničnom postupku, na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti; da Viši sud u Beogradu nalazi da je prvostepena odluka pravilna, jer je prvostepeni sud, na pravilno utvrđeno činjenično stanje, pravilno primenio odredbe zakona koje navodi u svom obrazloženju, te je pravilnom primenom kriterijuma i merila iz člana 4. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i člana 26. istog zakona, kao i primenom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, ocenio da pravična no včana naknada iznosi 500 evra; da je prvostepeni sud pravilno ocenio da je isključivo propust suda to što još uvek nije odlučeno o prigovoru protiv rešenja Prekršajnog suda u Beogradu od 19. oktobra 2015. godine, a da okolnost da je predmet izgubljen nije opravdanje, imajući u vidu da je prvostepeni sud bio u obavezi da obnovi spise, primenom čl. 131, 132. i 133. Sudskog poslovnika, i zatim da odluči o prigovoru protiv navedenog rešenja; da je odluka o kamati doneta pravilnom primenom člana 277. Zakona o obligacionim odnosima, kao i odluka o troškovima postupka; da se sud, u postupcima odlučivanja o zahtevima radi zaštite prava na suđenje u razumnom roku, ne upušta u razloge zbog kojih je sud donosio odluke i kakve odluke bi doneo da je bilo rešavano o pravnim sredstvima, pa je bez značaja navod žalbe tužene da je nastupila zastarelost izvršenja prekršajne sankcije i da je evidentno da je činjenica da je predmet zagubljen, zbog čega se nije blagovremeno postupalo, upravo pogodovala tužiocu; da se neosnovano žalbom tužene ukazuje na nepravilnu primenu člana 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, jer drugostepeni sud nalazi da je u pitanju isključivo propust suda zbog čega o predmetnom prigovoru nije odlučeno, i to u predmetu hitne prirode; da se osnovano odgovorom u žalbi ukazuje da okolnost da je predmet zagubljen predstavlja neprihvatljivu nemarnost i neažurnost postupajućeg suda, posebno u ovom hitnom postupku, a da pri tome nije došlo do obnove spisa; da je odluka u stavu trećem izreke u odnosu na žalioca doneta primenom čl. 153. i 154. Zakona o parničnom postupku, a u stavu četvrtom primenom člana 165. u vezi sa članom 154. navedenog zakona, jer troškovi sastava odgovora na žalbu nisu bili nužni troškovi; da je odluka kao u stavu prvom izreke doneta primenom člana 394. Zakona o parničnom postupku, a u stavu drugom izreke primenom člana 390. navedenog zakona.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede poziva podnosilac ustavne žalbe, zajemčena su sledeća prava: pravo na pra vično suđenje (član 32. stav 1.) i pravo na imovinu (član 58.). Odredbom člana 32 . stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US, 55/14 i 87/18) propisano je: da će drugostepeni sud presudom da odbije žalbu kao neosnovanu i potvrdi prvostepenu presudu, ako nađe da ne postoje razlozi zbog kojih se presuda pobija, kao ni razlozi na koje pazi po službenoj dužnosti (član 390.); da će drugostepeni sud presudom da preinači prvostepenu presudu ako: 1) je na osnovu rasprave utvrdio drugačije činjenično stanje nego što je ono u prvostepenoj presudi; 2) je prvostepeni sud pogrešno ocenio isprave ili posredno izvedene dokaze, a odluka prvostepenog suda je zasnovana isključivo na tim dokazima; 3) je prvostepeni sud iz činjenica koje je utvrdio izveo nepravilan zaključak o postojanju drugih činjenica na kojima je zasnovana presuda; 4) smatra da je činjenično stanje u prvostepenoj presudi pravilno utvrđeno, ali da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo (član 394.); da u obrazloženju presude, odnosno rešenja drugostepeni sud treba da oceni bitne žalbene navode i da navede razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti, da ako se presudom žalba odbija, u obrazloženju presude sud neće detaljno da obrazlaže presudu u slučaju da prihvata činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom, kao i primenu materijalnog prava (član 396. st. 1. i 2.).

5. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u suštini, zasniva na propustu Višeg suda u Beogradu da obrazloži svoju presudu, u osporenom delu, u skladu sa standardima prava na pravično suđenje.

Ustavni sud najpre konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Nadalje, Ustavni sud ukazuje da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se osporena odluka mora sagledati i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku. Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Georgiadis protiv Grčke, broj predstavke 21522/93, od 29. maja 1997. godine, stav 43.). Obaveza obrazloženja sudske odluke, ipak, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Van de Hurk protiv Holandije, broj predstavke 16034/90, od 19. aprila 1994. godine, stav 61.). Međutim, do povrede prava na pravično suđenje može doći ako sudovi ne utvrde i ne obrazlože ključne argumente za donošenje presude. Upravo u procesnoj situaciji kada sud više instance u postupku po žalbi svojom odlukom preinačava odluku suda niže instance postoji veći stepen obaveze suda više instance da detaljnije, jasnije, preciznije obrazloži svoju odluku. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da se osobenost pravnog stanovišta zauzetog u preinačavajućoj drugostepenoj presudi ogleda i u tome da razlozi dati u ovoj vrsti drugostepene presude moraju da ukažu zašto se drugostepeni sud ne saglašava sa pravnim stanovištem koje je zauzeto u prvostepenoj presudi, odnosno razlozi dati u obrazloženju preinačavajuće presude moraju na jasan i nedvosmislen način ukazati zašto je pogrešna ocena prvostepenog suda u pogledu spornog pravnog pitanja. Navedeno ima za cilj da samoj stranci u postupku bude poznato i jasno zašto se preinačava prvostepena presuda na njegovu štetu.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je utvrdio da je tužena izjavila žalbu protiv stava prvog izreke prvostepene presud e, osporavajući visin u dosuđenog novčanog obeštećenja za neimovinsku štetu koja je stranci izazvana povredom prava na suđenje u razumnom roku (iznos od 500 evra) . Odlučujući o žalbi tužene, Viši sud u Beogradu doneo je presudu kojom je u stavu prvom izreke preinačio prvostepenu presudu u tom delu, tako što je obavezao tuženu da na ime novčanog obešte ćenja isplati manji novčani iznos od iznosa dosuđenog prvostepenom presudom (iznos od 300 evra), dok je u stav ovima trećem i četvrtom izreke odlučio o zahtevima stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka. Drugostepeni sud je u obrazloženju osporene presude naveo da je prvostepeni sud pravilno primenio odredbe merodavnog materijalnog prava prilikom odlučivanja o visini novčanog obeštećenja , te da je pravilno ocenio da pravična novčana naknada iz nosi 500 evra u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate. U tom kontekstu, drugostepeni sud je ocenio da su neosnovani navodi žalbe tužene kojim osporava visinu dosuđenog novčanog obeštećenja. Ustavni sud nalazi da je drugostepeni sud cenio bitne žalbene navode i našao da su isti neosnovani i da ne postoje razlozi zbog kojih se presuda u tom delu pobija. Međutim, u takvoj pravnoj situaciji drugostepeni sud, u skladu sa o dredbom člana 390. Zakona o parničnom postuku, donosi presudu kojom odbija žalbu kao neosnovanu i potvrđuje prvostepenu presudu, a ne presudu kojom preinač uje prvostepenu presudu i odlu čuje o tužbenom zahtevu stranke , kao u konkretnom slučaju. Iz navedenog proizlazi da je drugostepen i sud u obrazloženju presude izneo razloge koji su potpuno protivrečni njenoj izreci. Činjenica da je drugos tepeni sud u obrazloženju naveo da je predmetna odluka doneta primenom člana 394. Zakona o parničnom postupku, a kojim su propisani slučajevi kada drugostepeni sud don osi odluku kojom preinač uje prvostepenu presudu, nije od uticaja na prethodnu ocenu. Naime, u osporenoj odluci ni na koji način nije ukazano na postojanje nekog od zakonom predviđenih slučajeva za donošenje prinačujuće presude, već su naprotiv navedeni samo razlozi koji predstavljaju osnov za donošenje odbijajuće presude. S obzirom na to da Viši sud u Beogradu u osporenoj presudi nije izneo razloge za svoju odluku o preinačenju prvostepene presude, a imajući u vidu da je odluka o troškovima drugostepenog postupka uslovljena načinom odlučivanja drugostepenog suda, Ustavni sud nalazi d a drugostepena presuda u osporenom delu nije obrazložena na način koji zadovoljava standarde prava na pravično suđenj e.

Polazeći od iznetog, a krećući se u granicama navoda i zahteva ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je stavo vima prvim, trećim i četvrtim izreke presude Višeg suda u Beogradu Gžrr. 442/19 od 17. septembra 2019. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , iz člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju posledice utvrđene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude u označenom delu i određivanjem da Viši sud u Beogradu u ponovnom postupku done se novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv stava prvog izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu Prr. 105/19 od 9. maja 2019. godine, te je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

7. Ustavni sud nije posebno razmatrao navode podn osioca o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i naložio otklanjanje štetnih posledica utvrđene povrede prava.

8. Odlučujući o istaknutom zahtevu za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje dovoljno pravično zadovoljenje za podnosioca. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je prethodno odredio da će se štetne posledice zbog učinjene povrede prava otkloniti poništajem osporenog akta. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 89. st. 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio ovaj zahtev kao neosnovan, odlučujući kao u tački 3. izreke.

9. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u, smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

10. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje zbog kontradiktorne sudske odluke

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti