Ustavna odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u sedmogodišnjem postupku pred beogradskim sudovima. Dok je žalba u pogledu trajanja postupka usvojena, zahtev za poništaj presuda je odbačen jer podnosilac nije blagovremeno isticao ključne pravne argumente tokom parničnog postupka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-11591/2021
19.03.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Dobrosav Milovanović, dr Zoran Lončar, dr Ranka Vujović, Maja Popović, dr Nikola Banjac, dr Milan Rapajić i dr Mihajlo Rabrenović, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. S. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. marta 2026. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba M. S. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2466/13 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. S. iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 11. avgusta 2021. godine, ustavnu žalbu, koja je dopunjena podneskom od 11. februara 2022. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2102/19, kao i protiv presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3568/20 od 14. maja 2021. godine i Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2102/19 od 8. jula 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, čl. 36. i 58. Ustava. Podnosilac ustavne žalbe ističe i povredu člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koji suštinski predstavlja istu garanciju kao i član 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je postupak po tužbi za poništaj rešenja stambene komisije trajao preko sedam godina, a jedino sporno pravno pitanje koje su sudovi rešavali bila je blagovremenost tužbe; da je, u konkretnom slučaju, rok za podnošenje tužbe materijalnopravne prirode, što su potvrdili i sudovi time što tužbu nisu odbacili kao neblagovremenu, već su tužbeni zahtev odbili kao neosnovan; da su iz tog razloga, sudovi bili dužni da primene odredbu člana 390. Zakona o obligacionim odnosima, budući da je prethodni postupak, koji je podnosilac vodio radi poništaja istih rešenja, pravnosnažno okončan rešenjem kojim se tužba smatra povučenom, što se može upodobiti odbacivanju tužbe zbog uzroka koji se ne tiče suštine stvari, u smislu navedene zakonske odredbe; da je zbog pogrešne pravne pouke u pobijanoj drugostepenoj odluci (da se protiv iste može izjaviti tužba Upravnom sudu), podnosilac doveden u pravnu zabludu oko posledica propuštanja roka iz člana 195. Zakona o radu; da nije u dovoljnoj meri obrazloženo zašto je podnosilac obavezan da tuženoj naknadi sve troškove koje je njen zastupnik istakao u zahtevu.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu drugostepenu presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2102/19 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 17. juna 2014. godine, u svojstvu tužioca, podneo Prvom osnovnom sudu u Beogradu tužbu protiv Republike Srbije – Vlada Republike Srbije – Komisija za stambena pitanja, radi poništaja prvostepenog rešenja od 31. decembra 2001. godine, kojim je stavljeno van snage rešenje o dodeli u zakup predmetnog stana tužiocu, kao i drugostepene odluke od 22. decembra 2011. godine, kojim je odbijena kao neosnovana žalba tužioca. Predloženo je i određivanje privremene mere zabrane otuđenja, opterećenja i raspodele predmetnog stana do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka. Predmet je zaveden pod brojem P1. 10960/14.

Zakonski zastupnik tužene je odgovor na tužbu dostavio u dva odvojena podneska – 2. i 21 jula 2014. godine. Pored ostalog, u odgovoru na tužbu je istaknut prigovor neblagovremenosti tužbe.

Iz dokumentacije koja je dostavljena uz tužbu i odgovor na tužbu proizlazi da se pred istim sudom već vodio parnični postupak radi poništaja istih rešenja.

Prvi osnovni sud u Beogradu se rešenjem od 24. oktobra 2014. godine oglasio stvarno nenadležnim za postupanje po tužbi tužioca i predmet je 26. novembra 2014. godine ustupljen Upravnom sudu. Rešavajući sukob nadležnosti po zahtevu Upravnog suda, Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Us. 23/15 od 29. oktobra 2015. godine odredio da je, u konkretnom slučaju, stvarno nadležan Prvi osnovni sud u Beogradu.

Nakon rešavanja sukoba nadležnosti, predmet je u Prvom osnovnom sudu u Beogradu zaveden pod brojem P1. 3188/15. Prvo ročište za glavnu raspravu zakazano je i održano 24. marta 2016. godine. U periodu do prvog presuđenja, zakazano je još pet ročišta, od kojih dva nisu održana, oba zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Vremenski intervali između ročišta iznosili su: dva od po mesec dana, isto toliko od dva i po meseca i jedan od sedam meseci. Osim uvida u spise predmeta P. 11540/10 i čitanja pismene dokumentacije, nije bilo izvođenja drugih dokaza. Rešenjem od 2. marta 2017. godine, koje je doneto van ročišta, odbijen je kao neosnovan predlog tužioca za određivanje privremene mere. Glavna rasprava je zaključena 22. marta 2017. godine. Tužilac je žalbu protiv navedenog rešenja izjavio 29. marta 2017. godine.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3188/15 od 22. marta 2017. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u celini. Ova presuda je strankama otpravljena 7. jula 2017. godine.

Tužilac je 25. jula 2017. godine izjavio žalbu. Spisi predmeta su 11. septembra 2017. godine dostavljeni Apelacionom sudu u Beogradu, koji je rešenjem Gž1. 3512/17 od 25. aprila 2019. godine ukinuo navedenu prvostepenu presudu, te je predmet 10. juna 2019. godine vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak, sa nalogom da se tačno utvrdi kada je tužilac primio pobijanu drugostepenu odluku.

Predmet je u ponovnom postupku zaveden pod brojem P1. 2102/19. Dopisom od 6. septembra 2019. godine, sud je pozvao tuženu da dostavi informaciju kada je tužilac primio navedenu odluku. Uz podnesak od 9. oktobra 2019. godine, dostavljeni su spisi upravnog predmeta u kome su doneti pobijani akti.

Uz dopis od 10. oktobra 2019. godine, koji je naslovljen na Viši sud u Beogradu, predmet je prosleđen na odlučivanje o žalbi protiv rešenja od 2. marta 2017. godine. Apelacioni sud u Beogradu je 9. decembra 2019. godine obavestio prvostepeni sud da mu je predmet greškom dostavljen, te da je isti ustupio Višem sudu u Beogradu. Rešenjem Gž1. 11/20 od 29. januara 2020. godine, Viši sud u Beogradu se oglasio stvarno nenadležnim, nalazeći da je odlučivanjem o žalbi protiv presude, Apelacioni sud u Beogradu zasnovao nadležnost i za odlučivanje o žalbi protiv rešenja od 2. marta 2017. godine. Predmet je vraćen prvostepenom sudu, radi dostavljanja rešenja strankama. O žalbi protiv rešenja od 2. marta 2017. godine nikada nije odlučeno, niti je predmet za tu svrhu ikada dostavljen drugostepenom sudu.

Nakon tri ročišta za glavnu raspravu u ponovnom postupku (13. februar, 9. mart i 8. jul 2020. godine), od kojih jedno nije održano, i to zbog sprečenosti postupajućeg sudije, glavna rasprava je zaključena. Dokaznog postupka nije bilo.

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2102/19 od 8. jula 2020. godine tužbeni zahtev tužioca je ponovo odbijen kao neosnovan. Tužilac je 7. avgusta 2020. godine izjavio žalbu, koju je dopunio podneskom od 21. septembra 2020. godine. Spisi predmeta su 19. novembra 2020. godine dostavljeni Apelacionom sudu u Beogradu, koji je osporenom presudom Gž1. 3568/20 od 14. maja 2021. godine odbio žalbu tužioca kao neosnovanu, te je osporena prvostepena presuda potvrđena u celini.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14, 87/18 i 18/20), koji se u konkretnom slučaju primenjivao, propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano raspravi, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu, odnosno u vremenskom okviru (član 326. stav 2.); da presuda mora pisano da se izradi u roku od osam dana od dana objavljivanja, a u složenijim predmetima sud može da odloži pisanu izradu presude za još 15 dana (član 354. stav 1.); da u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud posebno vodi računa o potrebi hitnog rešavanja radnih sporova (član 438.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 17. juna 2014. godine, podnošenjem tužbe Prvom osnovnom sudu u Beogradu, i da je okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3568/20 od 14. maja 2021. godine.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak trajao skoro sedam godina (jedan mesec manje), što može ukazivati na to da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom ocene postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi predstavljala opravdan razlog za višegodišnje trajanje parnice, polazeći od toga da jedino pravno pitanje koje su sudovi rešavali, a što i podnosilac ističe u ustavnoj žalbi, jeste blagovremenost tužbe.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao interes da sud o njegovom zahtevu odluči u okviru standarda razumnog roka, jer je reč o rešavanju stambenog pitanja.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da ne postoji njegov doprinos produžavanju trajanja postupka.

Po mišljenju Ustavnog suda, odgovornost za navedeno trajanje osporenog parničnog postupka snosi prvostepeni sud. Ovde se naročito ima u vidu: da se u fazi pripremanja glavne rasprave oglasio stvarno nenadležnim i predmet ustupio Upravnom sudu, iako je iz dokumentacije koja je dostavljena uz tužbu i odgovor na tužbu proizlazilo da se pred istim sudom već vodio parnični postupak radi poništaja istih rešenja; da prilikom zakazivanja pojedinih ročišta za glavnu raspravu evidentno nije poštovao načelo hitnosti u rešavanju ove vrste spora; da je kod pismene izrade prve po redu prvostepene presude prekoračio zakonom propisani rok; da o žalbi protiv rešenja kojim je odlučeno o predloženoj privremenoj meri nikada nije odlučeno; da broj održanih ročišta evidentno nije u srazmeri sa predmetom raspravljanja, imajući u vidu da je sve vreme trajanja postupka rešavano samo pitanje blagovremenosti tužbe. Takođe, Ustavni sud smatra da je, u okolnostima konkretnog slučaja, tačnije, da je predmet hitne prirode i da je prvostepena presuda sadržala samo ocenu o blagovremenosti tužbe, izvan granica razumnog roka skoro dvogodišnje trajanje, tačnije 21 mesec, prvog po redu žalbenog postupka pred Apelacionim sudom u Beogradu.

Uzimajući u obzir napred izneto, Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Sud je mišljenja da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju može ostvariti i samim utvrđenjem povrede prava, s obzirom na to da u ustavnoj žalbi nije istaknut zahtev za naknadu nematerijalne štete.

7. Što se osporenih akata tiče i istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac prvi put iznosi u ustavnoj žalbi okolnost da je tužbu u predmetnoj pravnoj stvari podneo u roku od tri meseca nakon što je pravnosnažno konstatovano povlačenje tužbe u identičnoj parnici, zbog čega se, u smislu člana 390. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)), smatra da je zastarevanje prekinuto tom prvom tužbom. Dakle, pozivanje podnosioca ustavne žalbe na primenu člana 390. Zakona o obligacionim odnosima izostalo je kako u tužbi i tokom glavne rasprave, tako i u žalbi izjavljenoj protiv osporene prvostepene presude, kao i njenoj dopuni. U takvoj situaciji, Ustavni sud je stanovišta da je, pre traženja ustavnosudske zaštite, podnosilac bio dužan da ovo pitanje pokrene u postuku pred sudovima koji su vodili postupak kako bi ono moglo da bude predmet ocene i razmatranja tih sudova. Drugim rečima, podnosilac ustavne žalbe ne može argumentovati povredu prava razlozima koji su mogli biti, ali nisu istaknuti u postupku koji je prethodio ustavnosudskom i koji samim tim nisu bili predmet ocene postupajućih sudova.

Navod da je pogrešnom pravnom poukom u pobijanoj drugostepenoj odluci (da se protiv iste može izjaviti tužba Upravnom sudu), podnosilac doveden u pravnu zabludu oko posledica propuštanja roka iz člana 195. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05 i 54/09), Ustavni sud nije posebno razmatrao, s obzirom na to da u prethodnom parničnom postupku, koji je za predmet imao poništaj istih akata, blagovremenost tužbe nije dovedena u pitanju. Tužba je, u skladu sa ostavljenom pravnom poukom, dakle, u roku od 30 dana, koji je tamo bio označen, podneta Upravnom sudu, koji se oglasio stvarno nenadležnim, te je predmet ustupljen Prvom osnovnom sudu u Beogradu. Rešenje kojim se tužba smatra povučenom nije doneto zbog pogrešne pravne pouke u pobijanom aktu, već zbog propuštanja ročišta za glavnu raspravu, na koje stranke, dakle i podnosilac ustavne žalbe, iako uredno pozvane, nisu pristupile. Prema tome, u okolnostima konkretnog slučaja, prima facie se ne može govoriti o pravnoj zabludi, kao posledici pogrešne pravne pouke.

Kada je u pitanju odluka o troškovima parničnog postupka, Ustavni sud je zaključio da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi kojima bi se argumentovala tvrdnja o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud preispita ocenu sudova o tome koji su troškovi tužene bili opravdani i nužni.

U pogledu navoda o povredi prava iz čl. 36. i 58. Ustava, Ustavni sud nalazi da se podnosilac samo formalno poziva na povredu ovih prava, jer u ustavnoj žalbi nije naveden nijedan razlog kojim se obrazlaže takva tvrdnja.

Imajući u vidu sve navedeno, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporene akte, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

Ustavna odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti