Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao preko sedam godina. Dosuđena je naknada nematerijalne štete, dok je žalba u delu protiv sudskih presuda odbačena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Nataša Plavšić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás) i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalb i „T.“ DOO Kraljevo, na osnovu člana, 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Sr bije, na sednici Veća održanoj 28. marta 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba „T.“ DOO Kraljevo i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , za jemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u vanparničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Kraljevu u predmetu P. 78/18, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacu je.

2. Utvrđuje se pravo „T.“ DOO Kraljevo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbi je na dan isplate. Naknada se isplaću je na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. „T.“ DOO Kraljevo izjavilo je Ustavnom sudu, 11. avgusta 2021. godine, preko punomoćnika R. L, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 550/2020 od 8. aprila 2021. godine, zbog povrede načela i prava iz člana 21, člana 32. stav 1, člana 35. stav 2 , člana 36. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbi je, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Kraljevu u predmetu P. 78/18.

Podnosilac u ustavn oj žalb i, pored detaljnog opisa činjenica i okolnosti slučaja, smatra da je relevantno pravo primenjeno na njegovu štetu, kao i da je drugostepeni sud „bez održane rasprave utvrdio drugači je činjenično stanje od onog ko je je utvrdio prvostepeni sud“ , kao i da revizijski sud nije obrazložio ključne argumente za donošenje presude . Podnosilac takođe smatra da je on dokazao da je tuženi odgovaran za štetu koja mu je pričinjena nepravilnim i nezakonitim radom tuženog. Povredu prava na jednaku zaštitu prava podnosilac obrazlaže činjenicom da je Vrhovni kasacioni sud u svojoj odluci Rev. 202/2017 od 12. oktobra 2017. godine o istom pitanju zauzeo drugačiji stav, dok povredu prava na naknadu štete vidi u činjenici da mu je organ tužene prouzrokovao štetu koja mu ni je nadoknađena. Podnosilac smatra da mu je povređeno pravo na imovinu , jer mu je smanjena mogućnost gradnje na spornim parcelama, ali i samo pravo svojine usvajanjem novog regulacionog plana. Povredu prava na suđenje u razumnom roku zasniva na navodima da su upravni postupak i predmetni parnični trajali ukupno 17 godina, a da je sam parnični postupak trajao sedam godina i sedam meseci. Podnosilac je istakao zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom za jemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Privrednog suda u Kraljevu P. 78/18 (u daljem tekstu: Privredni sud), te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 1 6. septe mbra 2013. godine tužbu Privrednom sudu, kojom je tražio da se obaveže Grad Kraljevo da mu naknadi štetu u vidu stvarne štete i izmakle koristi.

Tuženi je 22. oktobra 2013. godine odgovorio na tužbu, a prvo ročište za glavnu raspravu je održano 12 . novembra te godine .

Ročište zakazano za 21. januar 201 4. godine je odloženo da bi se stranke mogle izjasniti na podneske suprotne strane. Privredni sud je dopisom od 13. februara 2014. godine obavestio stranke da se ročište zakazano za 18. februar neće održati, a sledeće je zakazao za 1. april 2014. godine, ko je je takođe otkazao i održavanje ročišta pomerio za 29. april 2014. godine. Sud je na ročištu održanom 29. aprila 2014. godine odredio izvođenje dokaza veštačenjem od strane veštaka arhitektonske i građevinske struke.

Veštaci su 14. jula 2015. godine dostavili sudu nalaz i mišljenje , na koji su stranke iznele svoje primedbe. Ročište za glavnu raspravu zakazano za 29. septembar 2015. godine ni je održano zbog potrebe tužioca da se izjasni na podnes ak tuženog, kao i zbog molbe veštaka koji su tražili da im se dostavi dodatna dokumentacij a. Do kraja 2015. godine održano je jedno ročište, a veštaci su 1. decembra 2015. godine i 26. januara 2016. godine dopunili veštačenje, odgovarajući na primedbe stranaka.

Ročišta za glavnu raspravu zakazan a za 9. februar i 29. novembar 2016. godine su odložen a zbog potrebe stranaka da se izjasne na podneske suprotne strane. Privredni sud je 6. oktobra 2016. godine odredio izvođenje dokaza ekonomsko-finansijskim veštačenjem, a veštak je svoj nalaz i mišljenje dostavio sudu 17. novembra 2016. godine. Tužilac je podneskom od 5. decembra 2016. godine konačno opredelio tužbene zahteve. Ročište zakazano za 23. decembar 2016. godine je odloženo za 29. decembara 2016. godine . Privredni sud je nakon održanog ročišta 29. decembara 2016. godine zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 730/2013, kojom je usvojio tužbene zahteve tužioca.

Postupajući po žalbi tuženog, Privredni apelacioni sud je doneo rešenje Pž. 2872/17 od 25. januara 2018. godine, kojim je ukinuo presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, prvo pripremno ročište je održano 20. aprila 2018. godine , a 24. maja je Privredni sud odredio izvođenje dokaza veštačenjem od strane sudskog veštaka građevinske struke. Veštak je 27. novembra 2018. godine dostavo sudu nalaz i mišljenje, a podneskom od 6. februara 2019. godine je odgovorio na primedbe tužioca. Ročište za glavnu raspravu zakazano za 8. februar 2019. godine je odloženo zbog potrebe tužioca da se izjasni na naved eni podnesak veštaka.

Nakon dva održana ročišta, Privredni sud je zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 78/2018 od 13. maja 2019. godine, kojom je u stavu I izreke delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca za naknadu stvarne štete u iznosu od 6.895.478,89 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 26. novembra 2018. godine , pa do isplate ; u stavu II izreke Privredni sud je odbio kao neosnovan zahtev za naknadu izmakle dobiti u iznosu od 39.764.437,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. januara 2016. godine , pa do isplate , dok je u stavu III izreke obavezao tuži oca da tuženom naknadi troškove postupka.

Postupajući po zahtevu tužioca, Privredni sud je doneo dopunsku presudu P. 78/2018 od 10. jula 2019. godine, kojom je kojom je u stavu I izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za isplatu 8.726.794,00 dinara, sa pripadajućom zakonskom kamatom, po osnovu umanjenja vrednosti kupljenih parcela, a u stavu II izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na pojedinačno određene iznose.

Postupajući po žalbama stranaka, Privredni apelacioni sud je doneo osporenu presudu P ž. 5146/19 od 16. jula 202 0. godine kojom je, u stavu prvom izreke, preinačen deo st . I i III izreke prvostepene presude Privrednog suda P. 78/18 od 13. maja 2019. godine, tako što je odbi jen tužbeni zahtev za obavezivanje tuženog da tužiocu naknadi stvarnu štetu u iznosu od 4.754.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 26. novembra 2018. godine do isplate i obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove prvostepenog postupka u iznosu od 1.781.000,00 dinara ; stavom drugim izreke ukinuta je prvostepena presuda u delu stava I izreke za iznos od 2.141.478,89 dinara; stavom trećim izreke odbijena je žalba tužioca i potvrđena je prvostepena presuda u stavu II izreke, kojim je odbi jen kao neosnovan tužbeni zahtev za izgubljenu dobit u iznosu od 39.764.437,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 1. januara 2016. godine, kao i stav I i deo stava II dopunske prvostepene presude od 10. jula 2019. godine, kojima je odbi jen tužbeni zahtev za isplatu iznosa od 8.726.794,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 1. januara 2016. godine i za isplatu zakonske zatezn e kamat e na po jedinačne iznose; stavom četvrtim izreke obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 90.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude Pž. 5146/19 od 16. jula 2020. godine tužilac je izjavio reviziju, koju je Vrhovni kasacioni sud osporenom presudom Prev. 550/2020 od 8. aprila 2021. godine odbio kao neosnovanu. U obrazloženju osporenog akta , pored ostalog , je navedeno da iz utvrđenih činjenica proizlazi: da je pravni prethodnik tužioca kupio građevinske parcele kp. br. …, … i .. . KO Kraljevo za iznos od 7.200.000,00 dinara koji je pla ćen prodavcu 24. februara 2004. godine; da je idej ni projekat za gradnju na istim parcelama tužioca koštao 58.225,81 evra, što na dan veštačenja 26. novembra 2018. godine iznosi 6.895.478,89 dinara; da je predmetni idejni projekat predat uz zahtev za odobrenje za gradnju, ali nije b io u skladu sa Aktom o urbanističkim uslovima; da isti nije razmatran od strane organa tuženog, jer je pokrenut postupak za utvrđenje ništavosti Akta o urbanističkim uslovima od 11. marta 2004. godine; da je vrednost tužiočevih građevinskih parcela na dan veštačenja veća od njihove kupoprodajne cene koju je tužilac isplatio prodavcu 2004. godine; da je na osnovu izmenjenih urbanističkih uslova zemljište umanjeno za 288 m2, zbog novoprojektovane saobraćajnice, a manja je i bruto površina potenci jalnog objekta za 311,8 m2. Dalje je navedeno: da je k od ovako utvrđenih činjenica prvostepeni sud usvojio tužbeni zahtev za naknadu stvarne štete u iznosu od 6.895.478,89 dinara, dok je u preostalom delu zahtev za naknadu stvarne štete i izgub ljene dobiti odbio kao neosnovan sve sa pozivom na odredbe čl. 155 . i 185. i člana 189. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima; da je d rugostepeni sud potvrdio prvostepenu presudu u delu odbijenog tužbenog zahteva, a u delu usvojenog tužbenog zahteva delom je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, a delom istu ukinuo; da je tužbeni zahtev za naknadu stvarne štete i izgubljene dobiti odbio, jer po oceni drugostepenog suda šteta na strani tužioca ni je nastala kao posledica nezakonitog rada tuženog iz člana 172. stav 1 . Zakona o obligacionim odnosima; da se revizijskim navodima tužioca osporava pravilna primena materi jalnog prava od strane drugostepenog suda; da revident ističe da Akt o urbanističkim uslovima nije upravni akt, pa tužilac nije morao ček ati konačan ishod postupka za njegov poništaj, već je mogao da ide jni projekat uradi po Aktu o urbanističkim uslovima od 11. marta 2004. godine; da je tužilac za tako izrađeni projekat isplatio naknadu, a projekat je postao neupotreb ljiv; da je naknada isplaćena u dinarima, pa je tužbeni zahtev trebalo usvojiti kako glasi za iznos od 4.754.000.00 dinara sa kamatom na pojedinačne iznose, a ne po obračunu veštaka pretvaranjem u evre, a zatim u dinare na dan veštačenja; da je po stanovištu revidenta vrednost zemljišta uma njena zbog manje mogu ćnosti gradnje od one koju je bilo mogu će izgraditi po Aktu iz 2004. godine, što je pot vrđeno veštačenjem; da nije sporno da je tužilac i da lje vlasnik predmetnih parcela, ali daleko manje upotrebne vrednosti; da je tuženi predmetne parcele kupio radi izgradnje ob jekata za tržište radi sticanja dobiti; da je tuženi nepravilnim i nezakonitim radom svog organa zbog pogrešno izdatih akata tužiocu i investitoru susedne parcele i propusta da u kasnijem aktu unese stečene urbanističke obaveze prema tužiocu istog onemogućio da stekne dobit u tužbom opredeljenom iznosu; da izneti razlozi revidenta za usvajanje tužbenog zahteva nisu osnovani; da je idejni projekat sačinjen na osnovu akta koji nije verifikovan od strane nadležnog organa tužene; da je u pravni postupak za izdavanje odobrenja za gradnju prekinut zaključkom od 18. jula 2006, godine, na koji tužilac nije stavio prigovor niti tražio nastavak postupka; da je idejni projekat sačinjen u suprotnosti sa Aktom o urbanističkim uslovima, pa je vraćen tužiocu na ispravku; da je i ispravljeni akt bio manjkav u odnosu na Akt o urbanističkim uslovima, ali isti nije ni razma tran zbog prekida postupka za izdavanje odobrenja za gradnju; da stoga Akt o urbanističkim uslovima iz 2004. godine ni je dokaz odgovornosti tuž enog za naknadu stvarne štete u visini plaćenog iznosa naknade za idejni pro jekat koji je naknadno postao neupotreb ljiv; da s obzirom na to da je tužbeni zahtev u ovom delu neosnovan, bez uticaja su navodi revidenta koji se odnose na način obračuna stvarne štete po ovom osnovu; da nema štete na strani tužioca ni odgovornosti po osnovu nezakonitog i nepravilnog rada organa tuženog ni kada je u pitanju zahtev tužioca za naknadu po osnovu uma njenja vrednosti parcela i izgubljene dobiti; da je prema nalazu veštaka vrednost tužiočevih parcela uvećana u odnosu na kupoprodajnu cenu koju je plat io svom prodavcu, pa nema štete po ovom osnovu ; da akt o urbanističkim uslovima iz 2004, goline, nije dokaz da je tužilac onemogućen u grad nji; da tužilac svoj zahtev zasniva na tvr dnji da mu je uma njena vrednost zemljišta z bog smanjene mogućnosti gradnje uzrokovane izdavanjem akta za susednu parcelu pri čemu se nije vodilo računa o stvorenim obavezama prema tužiocu po aktu iz 2004 godine ; da se ne može tužilac pozivati na stečena urbanistička prava, jer ta prava ni je stekao s obzirom na postupak za poništaj navedenog akta ; da su akti tuženog od 12. oktobra 2004. godine koji se odnose na susednu parcelu predmet upravnog spora, pa se njihova zakonitost ne može ceniti od strane veštaka u predmetnom sporu ; da tužilac nije ni otpočeo gradnju objekta na predmetnim parcelama, na primenom člana 189. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima ne može potraživati naknadu štete u vidu izmakle dobiti zbog smanjenja površine od 311,08 m2.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava , na čij u se povred u ustavnom žalbom ukazu je, je utvrđeno da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud konstatuje da je predmetni postupak pokrenut 16. septembra 2013. godine, a da je okončan 8. aprila 2021. godine donošenjem osporene revizijske presude. Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak u tri sudske instance ukupno trajao duže od sedam godina i osam meseca .

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i od značaja prava o kome se u postupku odluču je za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja vanparničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da je predmet spora bio donekle složen.

Ocenjujući značaj predmeta postupka za podnosi oca ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je on ima o legitiman pravni interes da se o njegovim zahtevima za naknadu štete o dluči u razumnom roku.

Podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprineo odugovlačenju postupka .

Ustavni sud ukazuje da , u konkretnom slučaju, ne postoji opravdanje za činjenicu da je parnični postup ak trajao duže od sedam godina i osam meseci. Sudovi ni su preduzima li sve zakonom predviđene procesne mere ko je su im stajale na raspolaganju da se postupak okonča efikasno i bez nepotrebnog odugovlačenja , a to se posebno odnosi na dinamiku zakazivanja ročišta, koja nije bila u skladu sa zahtevima suđenja u razumnom roku. Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju donošenja odluke. U pravnoj državi je od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je imao u vidu i navode podnosioca ustavne žalbe o tome da upravni postupak koji je on pokrenuo i vodio nezavisno od ovog parnično g postupka treba sagledati kao jedinstvenu celinu, međutim, kako se radi o dva odvojena i nezavisna postupka, takvi navodi se ne mogu prihvatiti, stoga nema uslova da se ti postupci sagledaju kao jedinstvena celina.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), ustavnu žalbu usvojio u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi oca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbi je na dan isplate. Naknada se isplaću je na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u ovom ustavnosudskom sporu. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim sluča jevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15) i više kasnije donetih presuda, a ko je se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. Razmatrajući ustavnu žalb u u delu izjavljenom protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 550/2020 od 8. aprila 2021. godine Ustavni sud je, uvidom u osporeni akt utvrdio da on sadrž i dovoljno i jasno obrazloženj e, zasnovan o na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni odredaba relevan tnog prava na konkretan slučaj. Naime, što se tiče zahteva za naknadu stvarne štete koji je zasnovan na troškovima koje je podnosilac ustavne žalbe imao zbog izrade i dejnog projekta, ustavnopravno je prihvatljivo obrazloženje revizijskog suda da je navedeni pro jekat bio urađen suprotno aktu o urbanističkim uslovima, koji ni posle vraćanja podnosiocu na otklanjanje nedostataka nije bio u skladu sa propisanim uslovima, te kako nikad ni je ni bio razmatran u postupku izdavanja odobrenja za gradnju , to nije ni mogla nastati šteta na strani podnosioca u utuženom iznosu. Vrhovni kasacioni sud je takođe ocenio da je pravilno stanovište nižestepenih sudova u delu zahteva za naknada štete po osnovu nezakonitog i nepravilnog rada organa tuženog , jer je vrednost tužiočevih parcela uvećana u odnosu na cenu koju je on platio za njih, a sa druge strane , prema mišljenju revizijskog suda , podnosilac se ne može pozivati na stečena urbanistička prava, jer ta prava nije ni stekao s obzirom na postupak za poništaj spornog akta tuženog. Takođe, u situaciji kada tužilac ni je ni otpočeo gradnju ob jekta na predmetnim parcelama, za Ustavni sud je prihvatljivo obrazloženje da nema mesta primeni odredbe člana 189. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) u vidu izmakle dobiti zbog smanjenja površine od 311,08 m2.

U vezi tvrdnji podnosioca ustavne žalbe da Vrhovni kasacioni sud „nije obrazložio ključne argumente za donošenje presude “, odnosno da revizijska presuda ne ispunjava standarde obrazložene sudske odluke, Ustavni sud ukazuje da se jedna od garancija iz člana 32. stav 1. Ustava, koja nije izričito predviđena, odnosi i na obavezu suda da obrazloži svoju odluku. Stranka ima pravo da bude upoznata sa stavovima na kojima je sud zasnovao svoju odluku, i to pravo je praćeno dužnošću suda da iznese razloge svo je odluke, koji predstavljaju jemstvo objektivnosti suđenja kojom se sprečavaju zloupotrebe. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke, ali sudovi moraju obrazložiti svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali. Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Van der Hurk protiv Holandije, od 19. aprila 1994. godine, broj predstavke 16043/90, stav 61.). Dakle, za ocenu da li su u tim slučajevima ispunjeni standardi prava na pravično suđenje neophodno je sagledati da li je sud redovnog/vanrednog pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta. Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, a imajući u vidu da je Ustavni sud već ocenio da osporena revizijska presuda sadrži dovoljno i jasno argumentovano obrazloženje , zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju relevantnih odredaba zakona, to se ni navodi o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku ne iskazuju kao prihvatljivi sa stanovišta prava na pravično suđenje.

Što se tiče navoda da je drugostepeni sud „bez održane rasprave utvrdio drugači je činjenično stanje od onog ko je je utvrdio prvostepeni sud“ i time povredio pravo na pravično suđenje, Ustavni sud konstatu je da činjenica da je drugostepeni sud izveo drugačiji zaključak iz utvrđenog činjeničnog stanja od prvostepenog suda, ne znači da je došlo do povrede prava na pravično suđenje, posebno u situaciji kada je navedena drugostepena presuda bila predmet kontrole Vrhovnog kasacionog suda izvršene na način koji zadovoljava kriterijume pravičnog suđenja za jemčenog Ustavom.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao utemeljeni ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao sud četvrte instance oceni zakonitost osporenog akta.

Imajući u vidu da je Ustavni sud ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao utemeljeni ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, to ni je moglo doći ni do povrede prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava.

Vezano za istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je podnosilac u prilog svojim tvrdnjama dostavio rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 202/2017 od 12. oktobra 2017. godine, kojim je ukinuta presuda Apelacionog suda u Beogradu i premet vraćen istom sudu na ponovno odlučivanje. Međutim, ukidajuća odluka žalbenog/revizijskog suda ne može biti dokaz o različitom postupanju, jer do povrede označenog prava može doći samo ukoliko postoje odluke kojima je pravnosnažno, odnosno konačno odlučeno o tužbenim zahtevima.

Ocenjujući da li je osporen om presudom povređeno pravo podnosioca na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da Ustav jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, ali da ovo pravo ni je apsolutno, budući da Ustav predviđa mogućnost dozvoljenog oduzimanja ili ograničenja prava svojine u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona .

Imajući u vidu sadržinu odredbe člana 58. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da do dozvoljenog oduzimanja ili ograničenja prava svojine, ko je ne predstavlja povredu tog prava, može doći pod kumulativno ispunjenim uslovima: (1) da je takvo oduzimanje propisano zakonom, (2) da je u svakom konkretnom slučaju, na način i pod uslovima propisanim zakonom, utvrđeno postojanje opravdanog i neophodnog javnog interesa za oduzimanje prava svojine i (3) da je prilikom oduzimanja prava svojine, uspostavljena pravična ravnoteža između interesa po jedinca čija se svojina oduzima i javnog interesa. Ova tri uslova/pravila su posebna povezana i moraju su sagledati za jedno: drugo i treće pravilo se bave određenim slučajevima mešanja u odnosu na mirno uživanje imovine. Na osnovu toga, treba da budu tumačena u svetlu opštih principa navedenih u prvom pravilu, te moraju biti usaglašena sa principom zakonitosti i težiti legitimnom cilju sredstvima razumno proporcionalnim sa ciljem koji treba biti postignut. Pa tako, neophodna ravnoteža neće biti postignuta kada osoba na koju se odnosi snosi pojedinačan i prekomeran teret.

Evropski sud za ljudska prava je u svojim odlukama više puta iskazao stanovište da u oblasti razvoja zemljišta i prostornog planiranja, država ugovornica mora imati široko polje slobodne procene kako bi implementirala politiku planiranja u gradovima i državi. Ipak, prilikom izvršenja svojih ovlašćenja, mora se utvrditi da li je potrebna ravnoteža održana na način koji je u skladu sa pravom na imovinu podnosioca predstavke ( videti presudu u predmetu Ayangil i drugi protiv Turske, od 6. decembra 2011. godine, broj predstavke 33294/03, stav 50 .). Dalje, nesigurnost, bilo zakonodavna, administrativna ili ona koja proističe iz prakse koju sprovode organi – je faktor koji treba uzeti u obzir prilikom procene postupanja države. Dakle, kada je u pitanju opšti interes, obaveza je državnih organa da postupaju blagovremeno i na odgovarajući i dos ledan način (videti presudu u predmetu Broniowski protiv Poljske, od 28. septembra 2005. godine, broj predstavke 31443/96, stav 151.), i polje slobodne procene koje državni organi imaju ih ni na koji način ne oslobađa od ove njihove obaveze (videt i presudu u predmetu Öneryıldız protiv Turske , od 30. novembra 2004. godine, broj predstavke 48939/99, stav 128 .).

Primenjujući navedeno na konkretan predmet, Ustavni sud podseća da je ustavna žalba izjavljena zbog neuspeha u parnici vođenoj za naknadu štete po osnovu naknade za izrađeni idejni projekat, izmakle dobiti zbog neizgrađenog ob jekta i umanjenja vrednosti zemljišta. Drugim rečima zadatak Ustavnog suda je da razmotri da li je postupanje nadležnih državnih organa bilo u skladu sa zakonom, odnosno da li je takvo postupanje „bilo potrebn o da bi regulisal o korišćenje imovine u skladu sa opštim interesima”. Dakle, nije potrebno samo ispita ti zakonitost osporenog akta, već i proporcionalnost odluke revizijskog sud a, odnosno da li je uspostavljena pravična ravnoteža između interesa pojedinca čija se svojina ograničava i javnog interesa. Ustavni sud, imajući u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava, ukazuje da se odbijanje izdavanja građevinske dozvole mo že posmatrati kao mešanje u prava podnosioca predstavke na mirno uživanje imovine (videti presudu u predmetu Lay Lay Company Limited, od 23. jula 2011, broj predstavke 30633/11, stav 81.).

Što se tiče same zakonitosti osporenog akta, Ustavni sud konstatuje da do odlučivanja o zahtevu za izdavanje odobrenja za izgradnju predmetnog objekta (građevinske dozvole) nije ni došlo, jer je sam idejni pro jekat čija je izrada bila obaveza podnosioca ustavne žalbe, a koji je prethodio izdavanju navedenog odobrenja, bio izrađen suprotno izdatom aktu o urbanističkim uslovima , te nije nikada ni bio razmatran u postupku izdavanja odobrenja . Štaviše, navedeni postupak (o zahtevu za izdavanje odobrenja za izgradnju) je prekinut zaključkom protiv koga se podnosilac ni je žalio , niti je tražio nastavak tog postupka. Dakle, Ustavni sud ocenjuje da sam podnosilac ustavne žalbe n ije ispunio tražene kriterijume – preduslove neophodne za dobijanje dozvole nadležnih organa za gradnju. Po oceni Ustavnog suda, navedene činjenice i okolnosti ovog slučaja su takve da se ne može govoriti o postojanju nezakonitosti (o čemu se Ustavni sud već izjašnjavao prilikom razmatranja istaknute povrede prava na pravično suđenje) , dok je legitiman cilj ostvaren na način kojim podnosiocu nije nametnut pojedinačan i prekomeran teret. Ustavni sud dodatno ukazuje da, iako se odbijanje izdavanja građevinske dozvole može posmatrati kao mešanje u prava podnosioca na mirno uživanje imovine, to istovremeno ne garantuje uspeh u postupku pred nadležnim organom, ako sam podnosilac nije ispunio tražene uslove. Stoga, po oceni Ustavnog suda podnosiocu ustavne žalbe očigledno nije povre đeno prav o na imovinu.

U vezi sa istaknutom povred om načela zabrane diskriminaci je koju podnosilac u suštini zasniva na navodima o različitom postupanju sudova , Ustavni sud konstatuje da se odredbama člana 21. Ustava ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo, odnosno sloboda, već se utvrđuju načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode. Stoga je i povreda ovog načela akcesorne prirode, što znači da do nje može doći samo u vezi sa utvrđenom povredom ili uskraćivanjem nekog k onkretnog prava ili slobode, za koje, u konkretnom slučaju, Ustavni sud ni je našao da ima osnova.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalb u izjavljenu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 550/2020 od 8. aprila 2021. godine, kao očigledno neosnovanu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke .

8. Što se tiče zahteva za naknadu materijalne štete, Ustavni sud ukazuje da iz odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu nesumnjivo proizlazi obaveza podnosioca da u svakom konkretnom slučaju dostavi dokaze da je pretrpeo štetu zbog postupanja suda, kao i da dostavi dokaze o visini štete i navede činjenice ko je potkrepljuju te tvrdnje. Ustavni sud konstatu je da, u konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe ni je dokazao da je pretrpeo materijalnu štetu zbog dugog trajanja parničnog postupka, zbog čega je u tački 3. izreke odbacio njegov zahtev za naknadu materijalne štete, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

9. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti