Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 11 godina. Iako je podnositeljka delimično doprinela trajanju, sud je konstatovao značajnu neaktivnost i neefikasnost nadležnih sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Su da Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. T . N . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 1. oktobra 20 20. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. T . N . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 142/15 (prethodno predmetu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 5266/07 i Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 54013/10 ) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. T . N . iz Beograda je, 11. oktobra 2018 . godine, preko punomoćnika M. L, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 142/15 po tužbi tužioca K. „D .“ a.d.o. iz Beograda – G. f . „O . B .“ protiv tužene – ovde podnositeljke ustavne žalbe , radi regresa.

U ustavnoj žalbi se navodi da je osporeni parnični postupak trajao 11 godina , čime je povređeno pravo podnositeljke na suđenje u razumnom roku i predlaže da Ustavni sud zbog povrede ovog ustavnog prava podnosi teljki dosudi naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije , ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i uvidom u spise predmeta Drugog o snovnog suda u Beogradu P. 142/15, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari :

K. „D .“ a.d. iz Beograda – G. f . „O . B .“ je 19. juna 2007. godine podnela tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženih M. M . i M . T . N . – ovde podnositeljke ustavne žalbe, radi regresa.

Kako je dostavljanje tužbe prvotuženom bilo bezuspešno jer je isti bio nepoznat na datoj adresi, Prvi opštinski sud u Beogradu je u toku 2007. i 2008. godine tri puta tr ažio od tužioca dostavljanje tačne adrese prvotuženog (tužilac je stalno dostavljao istu adresu) i više puta bezuspešno pokušavao da izvrši dostavljanje na datu adresu, uključujući i dostavljanje preko službenog lica Ministarstva unutrašnjih poslova.

Prvo ročište u ovom pos tupku je bilo zakazano za 15. maj 2009. godine, ali nije održano zbog nedostatka procesnih pretpostavki. Punomoćnik podnositeljke je obavestio prvostepeni sud o drugoj adresi prvotuženog, ali je prvotuženi bio nepoznat i na toj adresi, te ni naredno ročište zakazano za 2. juli 2009. godine nije održano zbog nedostatka procesnih pretpostavki.

Tužilac je zatim, podneskom od 14. jula 2009. godine, povukao tužbu u odnosu na prvotuženog.

S o bzirom na to da uredno pozvana tužena nije pristupila na ročište zakazano za 27. oktobar 2009. godine, Prvi opštinski sud u Beogradu je doneo presudu zbog propuštanja P. 5266/07 od 27. oktobra 2009. godine , kojom je usvojio tužbeni zahtev prema podnositeljki ustavne žalbe i utvrdio da je tužba protiv prvotuženog povučena.

Protiv navedene prvostepene presude podnositeljka je 18. novembra 2009. godine ponela žalbu sa zahtevom za vraćanje u pređašnje stanje. Žalba sa spisima predmeta je dostavljena Višem sudu u Beogradu 23. februara 2010. godine.

Viši sud u Beogradu je, rešenjem Gž. 10661/10 od 20. juna 2012. godine , Prvom osnovnom sudu u Beogradu vratio spis Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 5266/07 radi dopune postupka, jer je prvostepeni sud propustio da odluči o zahtevu podnositeljke za vraćanje u pređašnje stanje.

Nakon održanog ročišta, Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo rešenje P. 54013/10 od 4. februara 2013. godine kojim je odbio predlog za vraćanje u pređašnje stanje.

Protiv navedenog rešenja podnositeljka je izjavila žalbu 4. marta 2013. godine.

Viši sud u Beogradu je, rešenjem Gž. 5651/13 od 4. decembra 2014. godine, u stavu prvom izreke, odbio žalbu podnositeljke i potvrdio rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 54013/10 od 4. februara 2013. godine, a u stavu drugom izreke ukinuo presudu zbog propuštanja Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 5266/07 od 27. oktobra 2009. godine u stavu prvom izreke i u tom delu predmet vratio Drugom osnovnom sudu u Beogradu na ponovni postupak.

U ponovnom prvostepenom postupku održano je ročište 2. juna 2015. godine na kome je sud izvršio uvid u pismene dokaze i zaključio glavnu raspravu.

Presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 142/15 od 2. juna 2015. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da tužiocu na ime regresa plati iznos od 181.102,00 dinara, sa zateznom kamatom počev od 19. juna 2007. godine pa do isplate, odbijen tužbeni zahtev za isplatu zatezne kamate za period od 17. februara 2006. do 18. juna 2007. godine kao neosnovan i obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 23.520,00 dinara.

Protiv navedene prvostepene presude podnositeljka je izjav ila žalbu 24. juna 2015. godine, koja je dostavljena drugostepenom sudu 8. septembra 2015. godine.

Viši sud u Beogradu je presudom Gž. 8314/15 od 9. avgusta 2018. godine preinačio presudu Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 142/15 od 2. juna 2015. godine u stavu prvom izreke, tako što je odbio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tužioca da tuženoj naknadi troškove parničnog pos tupka u iznosu od 49.400,00 dinara.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.) . Odgovarajuće odredbe sadržane su i u članu 10. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14) po kome je okončan osporeni postupak .

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe, 19. juna 2007. godine, a da je pravnosnažno okončan presudom Višeg suda u Beogradu od 9. avgusta 2018. godine.

Parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podnet a ustavn a žalb a je trajao jedanaest godina i preko mesec dana, što može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno ceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je konstatovao da se ovde radilo o relativno jednostavnom sporu, te da činjenična i pravna pitanja o kojima je nadležni sud trebalo da se izjasni, kao ni sprovedeni dokazni postupak, ne mogu predstavljati opravdanje za ovako dugo trajanja sudskog postupka .

Podnositeljka ustavn e žalbe je, po oceni Ustavnog suda, imala opravdani interes za efikasno sprovođenje postupka i odlučivanje o tužbenom zahtevu , ali je i sama u značajnoj meri doprinela njegovom trajanju , jer je zbog njenog izostanka sa ročišta zakazanog za 27. oktobar 20 09. godine prvostepeni sud doneo presudu zbog propuštanja.

Razmatrajući ponašanje nadležnog suda u osporenom postupku, Ustavni sud je utvrdio da su odlučujući doprino s trajanju parničnog postupka dali nadležni sudovi, kako prvostepeni, tako i drugostepeni, svojim neefikasnim postupanjem. Naime, bez obzira na to što je donošenje presude zbog propuštanja koja je u postupku po žalbi ukinuta doprinelo dužem trajanju postupka, činjenica da je postupak u relativno jednostavnom sporu u kome je održano jedno ročište na kome su izvedeni samo pismeni dokazi trajao punih 11 godin a se ne može opravdati ni jednom od okolnosti ovog postupka. Tako je prvostepeni sud zakazao prvo ročište posle skoro dve godine od podnošenja tužbe, za koje vreme je bezuspešno pokušavao da dostavi tužbu tuženom; pri tome, iako je obaveza tužioca da dostavi sudu tačnu adresu tuženog, nadležni sud nij e iskoristio sve mogućnosti da ubrza postupak, kao što je provera adrese kod Ministarstva unutrašnjih poslova. Takođe, postupci po žalbama protiv prvostepenih presuda su trajali neprihvatljivo dugo - postupak po žalbi protiv prve prvostepene presude podnetoj 18. novembra 2009. godine je trajao ukupno četiri godine i deset meseci, pri čemu je trajanju ovog postupka doprineo i prvostepeni sud propuštanjem da odluči o podnetom predlogu za vraćanje u pređašnje stanje, a postupak po žalbi od 24. juna 2015. godine je trajao preko tri godine.

Polazeći od svega napred navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 142/15 (prethodno predmetu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 5266/07 i Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 54013/10), povređeno pravo podnositeljke na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US , 40/15 – dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke .

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava u ovom slučaju ostvari utvrđivanjem prava na naknadu ne materijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, koja će se isplatiti na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a pre svega dužinu trajanja postupka i doprinos podnositeljke ustavne žalbe. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka pretrpela. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, broj 22080/09 i dr, od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti