Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u postupku dugom 23 godine

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 23 godine. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 2.800 evra, dok je deo žalbe protiv presude odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić , Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavši ć, Vesna Ilić Prelić i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V . R . iz Novog Sada , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. marta 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. R . i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 1272/18 , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo V. R . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. R . iz Novog Sada izjavio je Ustavnom sudu, 7. novembra 2019. godine, preko punomoćnika D . S , advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 5161/19 od 25. septembra 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 1272/18.

Podnosilac u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi da su u predmetnom postupku, koji se pred različitim sudovima vodio 23 godine , donete voluntarističke presude kojima je podnosilac bez ikakve krivice obavezan d a isplati enorman novčani iznos, a sve zbog toga što je veštak učinio ozbiljan propust prilikom obračuna revalorizovane vrednosti preostalog, neisplaćenog zajma. Podnosilac ustavne žalbe ističe da mu je zbog navedenog trajanja predmetnog parničnog postupka povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku. U ustavnoj žalbi je istaknut i zahtev za naknadu nematerijalne štete nastale povredom prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe, na osnovu uvida u priložene dokaze i spise predmeta Privrednog suda u Novom Sadu P. 1272/18 , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Odlukom predsednika Osnovnog suda u Novom Sadu Su VIII-386/17 od 10. oktobra 2017. godine određen je postupajući sudija u postupku odlučivanja o obnavljanju spisa predmeta Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5092/96, dok je rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu P. 21535/10 od 23. maja 2018. godine pokrenut postupak za obnovu spisa.

Na ročištu održanom 22. novembra 2018. godine konstatovano je da je S. u Novom Sadu „T .“ Novi Sad, podnela 29. avgusta 1996 . godine Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tuženih - ovde podnosioca ustavne žalbe, V.N, S.M. i J.M , radi isplate duga. Predmet je zaveden pod brojem P. 5092/96, a rešenjem od 28. novembra 2002. godine postupak je prekinut zbog otvaranja postupak stečaja nad tužiocem . Na istom ročištu doneto je rešenje kojim je određen nastavak prekinutog p ostupka, koji će se nadalje voditi pod brojem P. 9270/18 .

Rešenjem P. 9270/18 od 22. novembra 2018. godine Osnovni sud u Novom Sadu se oglasio stvarno nenadležnim za postupanje, određujući da će se nakon pravnosnažnosti ovog rešenja spisi predmeta dostaviti Privrednom sudu u Novom Sadu, kao stvarno i mesno nadležnom sudu.

U postupku pred Privrednim sudom u Novom Sadu (u daljem tekstu: Privredni sud) , predmet je zaveden pod brojem P. 1272/18 .

Pred Privrednim sudom održano je pet ročišta, izveden je dokaz ekonomskim veštačenjem, a rešenjem P. 1272/18 od 22. januara 2019 . godine utvrđeno je da je tužba povučena u odnosu na tužene V.N. i S.M.

Presudom Privrednog suda P. 1272/18 od 10. juna 2019. godine je, u stavu prvom izreke delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca i tuženi, ovde podnosilac, obavezan da tužiocu isplati iznos od 22.331,56 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. februara 2019. godine, pa do isplate , kao i da solidarno sa tuženom J.M. tužiocu isplati iznos od 557,61 dinara takođe sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. februara 2019. godine, pa do isplate. U stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev u delu u kome je tužilac tražio isplatu preko dosuđenog iznosa od 22.889,17 dinara pa do traženih 1.385.952,21 dinara, kao i za isplatu zakonske zatezne kamate na iznos od 1.363.063,04 dinara počev od 1. februara 2019. godine pa do isplate. U stavovima trećem i četvrtom izreke obavezan je tužilac da tuženima naknadi troškove postupka. U obrazloženju presude, pored ostalog, je konstatovano da je tužilac podnescima od 20. juna 2011. godine i od 16. juna 2017. godine od Osnovnog suda u Novom Sadu tražio donošenje rešenja o nastavku predmetnog postupka prekinutog rešenjem tog suda od 28. novembra 2002. godine.

Odlučujući o žalbi tužioca, Privredni apelacioni sud je osporenom presudom Pž. 5161/19 od 25 . septembra 2019. godine, u stavu prvom izreke , delimično odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu u stavu drugom izreke, u delu u kome je odbijen tužbeni zahtev tužioca za isplatu iznosa od 72.812,38 dinara kao i za zakonsku zateznu kamatu na iznos od 1.363.063,04 dinara počev od 1. februara 2019. godine pa do isplate. U stavu drugom izreke delimično je usvojena žalba tužioca i preinačena prvostepena presuda u stavu drugom izreke u delu u kome je odbijen tužbeni zahtev preko iznosa od 95.701,5 0 dinara do traženih 1.385.952,21 dinar, te u stavovima trećem i četvrtom i presuđeno tako što je tuženi V. R . obavezan da tužiocu isplati iznos od 1.258.88,34 dinara, kao i da solidarno sa tuženom J.M. tužiocu isplati iznos od 31.432,37 dinara. Tuženi su obavezani i da tužiocu naknade troškove postupka. U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno: da je tužilac, kao zajmodavac, predao u svojinu tuženom, kao zajmoprimcu, na osnovu dva ugovora o zajmu ugovorenu količinu novca, a tuženi se obavezao da primljeni iznos vrati; da je tuženi tužiocu isplaćivao nominalne iznose po osnovu ugovorenih rata zajma u periodu kada je vladala enormna inflacija od 1991. godine pa do 24. januara 1994. godine, kada je izvršena poslednja denominacija; da su usled dejstva inflacije iznosi isplaćenih rata višestruko obezvređeni, tako da iznos dosuđen drugostepenom presudom predstavlja ekvivalent iznosu koji je tužilac po osnovu ugovora o zajmu isplatio tuženom. Osporena presuda je punomoćniku podnosioca dostavljena 9. oktobra 2019. godine

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Polazeći od stanovišta koje je Evropski sud za ljudska prava izneo u presudi Šaćirović i drugi protiv Srbije (predstavke br. 54001/15, 55113/15, 60075/15 i 7193/16 od 20. februara 2018. godine, stav 12.) – da su se podnosioci predstavki Ž. B. i Z. B. izričito žalili, iako na sažet (kratak) način, zbog dužine postupaka, ukazujući na ključne događaje i odluke donete u toku postupka, te koristeći reči kao što su „podnosilac je podneo tužbu pre skoro 11 godina“, „u razumnom vremenu“, „postupak je trajao više od deset godina“, „preterana dužina“, Ustavni sud je, imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, ocenio da su navodi ustavne žalbe usmereni i na tvrdnje o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica pokrenuta 29. avgusta 1996. godine , podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu i da je postupak pravnosnažno okončan presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 5 161/19 od 25. septembra 2019. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak ukupno trajao 23 godine, što prima facie ukazuje da nije okončan u razumnom roku.

Imajući u vidu da na ocenu razumne dužine trajanja konkretnog sudskog postupka, pored vremenskog trajanja utiče i niz drugih činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja se mogu pojaviti tokom postupka, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke tokom trajanja postupka, postupanje nadležnih sudova i priroda, odnosno značaj zahteva o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da nijedan od ovih činilaca, u konkretnom slučaju, ne može biti opravdanje za dvadesettrogodišnje trajanje parničnog postupka, te da se stoga ovako dugo trajanje konkretnog sudskog postupka jedino može pripisati nedelotvornosti sudova, pre svega Opštinskog suda u Novom Sadu koji je izgubio spise predmeta i koji je i pored više zahteva tužioca za donošenje rešenja o nastavku postupka (od 20. juna 2011. godine i od 16. juna 2017. godine) tek rešenjem P. 21535/10 od 23. maja 2018. godine pokrenuo postupak za obnovu spisa, a na ročištu održanom 22. novembra 2018. godine doneo rešenje o nastavku postupka. Navedeno trajanje postupka je, po oceni Ustavnog suda, dovoljno da se utvrdi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - d r. zakon, 103/15 , 10/23 i 92/23), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke tom Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. Odlučujući o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud i ovom prilikom naglašava da ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza, ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži takve ustavnopravne razloge na kojima bi se zasnivali navodi o povredi označenog prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda u suštini zahteva da kao instancioni sud preispita i oceni zakonitost osporenih presuda.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.