Odluka Ustavnog suda o povredi prava u dugotrajnom izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu zbog neizvršenja pravnosnažne presude za naplatu potraživanja iz radnog odnosa. Utvrđena je povreda prava na suđenje u razumnom roku i na mirno uživanje imovine zbog neefikasnosti suda i drugih državnih organa u sprovođenju izvršenja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Doste Petković iz Kragujevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. aprila 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Doste Petković i utvrđuje da su u izvršnom postupku koji se pred O pštinskim sud om u Kragujevcu vodio u predmetu I1. 2012/06 povre đena prav a podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku i na mirno uživanje imovine , zajemčen a članom 32. stav 1. i članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenog rešenjem o izvršenju, umanjenog za iznos od 13,12% koji je podnositeljka ustavne žalbe naplatila u stečajnom postupku. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dosta Petković iz Kragujevca je 22. juna 200 9. godine, preko punomoćnika Nenada Čolovića, advokata iz Kragujevca, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava i prava na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava, u izvršnom postupku koji se pred O pštinskim sud om u Kragujevcu vodio u predmetu I. 2012/06.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je podnositeljka podnela 22. decembra 2006. godine Opštinskom sudu u Kragujevcu predlog za izvršenje na osnovu presude tog suda P. 371/05 od 18. maja 2006. godine; da je Opštinski sud u Kragujevcu 5. novembra 2007. godine doneo rešenje o izvršenju I1. 2012/06 kojim je usvojio traženo izvršenje, plenidbom novčanih sredstava izvršnog dužnika, a radi naplate neisplaćene minimalne zarade, otpremnine zbog odlaska u penziju i troškova postupka; da prinudno izvršenje po ovom rešenju nije sprovedeno, jer sud po istom nije postupao sa potrebnom hitnošću, te je tako podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da su joj neizvršenjem pravnosnažne presude povređeni pravo na imovinu i pravo na pravičnu naknadu za rad.

Podnositeljka ustavne žalbe je predložila da Ustavni sud utvrdi da su joj radnjama Opštinskog suda u Kragujevcu uskraćena navedena Ustavom zajemčena prava, te da naloži Republici Srbiji, čiji su organi doveli do povrede njenih ustavnih prava, da podnositeljki isplati minimalnu zaradu za period od aprila 2002. godine do aprila 2003. godine, otpremninu zbog odlaska u penziju, kao i troškove spora po presudi Opštinskog suda u Kragujevcu P. 371/05 od 18. maja 2006. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu odredbe člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3 . Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Kragujevcu I1. 2012/06 i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari :

Podnosi teljka ustavne žalbe je 22. decembra 2006. godine podnela Opštinskom sudu u Kragujevcu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika Društveno g preduzeć a Industrija galovih i tehničkih lanaca, transportnih i skladišnih sistema „Filip Kljajić“ iz Kragujevca, na osnovu pravnosnažne i izvršne presude Opštinskog suda u Kragujevcu P. 371/05 od 18. maja 2006. godine, kojom je izvršni dužnik obavezan da podnositeljki ustavne žalbe isplati odgovarajuće novčane iznose na ime neisplaćene minimalne zarade, otpremnine zbog odlaska u penziju i troškova postupka. Predloženo je da se izvršenje sprovede plenidbom novčanih sredstava koja se vode na računu izvršnog dužnika.

Opštinski sud u Kragujevcu je 5. novembra 200 7. godine doneo rešenje o izvršenju I1. 2012/06, kojim je usvojio predlog za izvršenje i odredio troškove izvršenja u iznosu od 5 .740,00 dinara. Rešenje o izvršenju je 28. novembra 2007. godine dostavljeno Narodnoj banci Srbije - Odeljenje za prinudnu naplatu u Kragujevcu.

Podnositeljka ustavne žalbe je urgencijom od 5. decembra 2007. godine zahtevala da sud naloži Narodnoj banci Srbije - Odeljenje za prinudnu naplatu u Kragujevcu da sprovede izvršenje rešenja Opštinsko g sud a u Kragujevcu I1. 2012/06 od 5. novembra 2007. godine.

Opštinski sud u Kragujevcu je dopisom od 6. decembra 2007. godine naložio Narodnoj banci Srbije – Odeljenje za prinudnu naplatu u Kragujevcu da izvrši realizaciju rešenja tog suda I1. 2012/06, na način bliže opisan u izreci ovog rešenja, a pod pretnjom novčanog kažnjavanja, ukoliko se ne postupi po nalogu suda.

Okružni sud u Kragujevcu je 12. marta 2008. godine, odlučujući o žalbi izvršnog dužnika, doneo rešenje Gž. 575/08 kojim je odbio kao neosnovanu žalbu izvršnog dužnika i potvrdio rešenje o izvršenju Opštinskog suda u Kragujevcu I1. 2012/06 od 5. novembra 2007. godine.

Podnositeljka ustavne žalbe je urgencijom od 21. aprila 2008. godine zahtevala da sud naloži Narodnoj banci Srbije - Odeljenje za prinudnu naplatu u Kragujevcu da sprovede izvršenje rešenja Opštinskog suda u Kragujevcu I1. 2012/06 od 5. novembra 2007. godine.

Opštinski sud u Kragujevcu je 6. maja 2008. godine doneo rešenje I1. 2012/06 kojim je prekinuo postupak po predlogu izvršnog poverioca za sprovođenje izvršenja određenog rešenjem o izvršenju I1. 2012/06 od 5. novembra 2007. godine do okončanja postupka restruktuiranja izvršnog dužnika. U obrazloženju rešenja je, pored ostalog, navedeno da je uvidom u dopis Agencije za privatizaciju od 29. aprila 2008. godine utvrđeno da se izvršni dužnik nalazi u postupku restruktuiranja po rešenju Agencije za privatizaciju P-26/04-OD od 1. septembra 2004. godine, te da postupak restruktuiranja još nije okončan.

Narodna banka Srbije je dopisom od 27. septembra 2011. godine obavestila Ustavni sud o sledećem: da je rešenje o izvršenju Opštinskog suda u Kragujevcu I1. 2012/06 od 5. novembra 2007. godine Narodna banka Srbije primila 28. novembra 2007. godine i da je zavedeno u evidenciji primljenih rešenja prema vremenu prijema; da postupak prinudne naplate po osnovima za prinudnu naplatu u ovom slučaju nije sprovođen, jer je u vreme prijema rešenja bio na snazi nalog Agencije za privatizaciju (u daljem tekstu: Agencija) od 8. septembra 2006. godine da Narodna banka Srbije – Odsek za prijem osnova i naloga prinudne naplate u Kragujevcu prekine postupak izvršenja po svim osnovima i nalozima za prinudnu naplatu protiv subjekta privatizacije DP „Filip Kljajić“; da je Opštinski sud u Kragujevcu dopisom od 6. decembra 2007. godine naložio Narodnoj banci Srbije - Direkcija za registre i prinudnu naplatu u Kragujevcu realizaciju rešenja, pod pretnjom novčanog kažnjavanja; da je Narodna banka Srbije odmah započela sa sprovođenjem postupka prinudne naplate – blokadom računa, ali do realizacije rešenja nije došlo, jer na računima dužnika nije bilo priliva sredstava; da je Narodna banka Srbije 25. januara 2008. godine od Agencije primila Odluku o restruktuiranju za subjekta privatizacije - izvršnog dužnika DP „Filip Kljajić“, te je u skladu s članom 20ž Zakona o privatizaciji Narodna banka Srbije prekinula sprovođenje izvršenja 30. januara 2008. godine; da je Narodna banka Srbije 10. marta 2010. godine primila obaveštenje Agencije o okončanju postupka restruktuiranja izvršnog dužnika od 8. marta 2010. godine, kao i Odluku o okončanju tog postupka od 23. februara 2010. godine, nakon čega je nastavljen postupak prinudne naplate po svim evidentiranim osnovima, pa samim tim i po predmetnom rešenju; da je nakon okončanja postupka restruktuiranja Narodnoj banci Srbije – Odsek za prinudnu naplatu u Kragujevcu 22. marta 2010. godine dostavljeno rešenje Privrednog suda u Beogradu St. 45/2010 od 5. marta 2010. godine, kojim je nad izvršnim dužnikom otvoren stečajni postupak, te je Narodna banka Srbije po prijemu tog rešenja, prekinula postupak izvršenja.

Privredni sud u Kragujevcu je dopisom od 15. novembra 2011. godine obavestio Ustavni sud da je podnositeljka ustavne žalbe namirena kao stečajni poverilac po rešenju tog suda St. 45/10 od 5. aprila 2011. godine, kojim je određena glavna deoba stečajne mase, u iznosu od 38.583,07 dinara, u trećem isplatnom redu, što predstavlja 13,12% od ukupno priznatog potraživanja.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava :

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Odredbom člana 60. stav 4. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći i da se ženama, omladini i invalidima omogućuju posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom.

Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe bitne su i sledeće odredbe zakona:

Članom 25. Zakona o potvrđivanju revidirane Evropske socijalne povelje („Službeni glasnik RS – Međunarodni ugovori“, broj 42/09) propisano je da u nameri da obezbede efikasno ostvarivanje prava radnika na zaštitu njihovih potraživanja u slučaju nesolventnosti njihovog poslodavca, strane ugovornice se obavezuju da obezbede da potraživanja radnika koja proizlaze iz ugovora o radu ili radnog odnosa, garantuje neka garantna institucija ili da se garantuju nekim drugim oblikom efektivne zaštite.

Odredbom člana 20. stav 4. Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, br. 38/01 i 18/03) bilo je propisano da u toku sprovođenja restruktuiranja poverioci ne mogu da preduzimaju radnje radi prinudne naplate svojih potraživanja.

Članom 14. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, broj 45/05), koji je stupio na snagu 8. juna 2005. godine, propisano je da se u članu 25a stav 1. menja i glasi: „Ako u toku sprovođenja postupka privatizacije nastupe okolnosti koje onemogućavaju prodaju kapitala, odnosno imovine subjekta privatizacije za koje se nije znalo u vreme pokretanja postupka, Agencija može da odredi prekid postupka koji traje dok postoje razlozi za prekid, a najduže 90 dana od dana donošenja odluke o prekidu, a da dok traje prekid postupka prestaju da teku propisani rokovi.“ Odredbama člana 31. navedenog Zakona propisano je: da se protiv subjekta privatizacije, odnosno nad njegovom imovinom, za koji je do dana stupanja na snagu ovog zakona doneta odluka o restrukturiranju, ne može odrediti ili sprovesti prinudno izvršenje niti bilo koja mera postupka izvršenja, radi namirenja potraživanja u roku od godinu dana od dana njegovog stupanja na snagu (stav 1.); da se ako odluka o restrukturiranju subjekta privatizacije nije doneta do dana stupanja na snagu ovog zakona, protiv subjekta privatizacije, odnosno nad njegovom imovinom, prinudno izvršenje ne može odrediti ili sprovesti u roku od dve godine od dana donošenja odluke o restrukturiranju (stav 2.); da se postupak prinudnog izvršenja koji je u toku prekida (stav 3.).

Članom 10. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, broj 123/07), koji je stupio na snagu 3. januara 2008. godine, propisano je da se posle člana 20đ, dodaju dva člana 20e i 20ž, a članom 20ž je, pored ostalog, utvrđeno: da se od dana donošenja odluke o restrukturiranju do dana donošenja odluke o okončanju restrukturiranja, ne može protiv subjekta privatizacije, odnosno nad njegovom imovinom, odrediti ili sprovesti prinudno izvršenje niti bilo koja mera postupka izvršenja radi namirenja potraživanja (stav 1.); da odluka o restrukturiranju ima snagu izvršne isprave (član 20ž stav 2.); da odluku o restrukturiranju Agencija, u roku od pet dana od dana njenog donošenja, dostavlja organu nadležnom za sprovođenje prinudne naplate, sudovima i drugim organima nadležnim za donošenje osnova i naloga za prinudnu naplatu (stav 3.); da na osnovu odluke o restrukturiranju organ nadležan za sprovođenje prinudne naplate obustavlja izvršavanje evidentiranih osnova i naloga, a sudovi i drugi organi nadležni za donošenje osnova i naloga za prinudnu naplatu ne donose nove osnove i naloge za prinudnu naplatu (stav 4.); da se postupak prinudnog izvršenja koji je u toku prekida (stav 7.).

Zakonom o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je bio na snazi u vreme pokretanja izvršnog postupka, bilo je propisano: da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno, kao i da je o predlogu za izvršenje sud dužan da odluči u roku od tri dana od dana podnošenja predloga (član 5. st. 1. i 2.); da sud određuje izvršenje , odnosno obezbeđenje na onim sredstvima i na onim predmetima koji su navedeni u izvršnom predlogu, odnosno predlogu za obezbeđenje (član 8. stav 1.); da se rešenjem o izvršenju na novčanim sredstvima koja se vode na računu izvršnog dužnika, nalaže bankama i drugim finansijskim organizacijama, da novčani iznos za koji je određeno izvršenje prenesu sa računa izvršnog dužnika na račun izvršnog poverioca, a za potraživanja za koje je propisana gotovinska isplata, da se taj iznos isplati izvršnom poveriocu u gotovom novcu (član 198.); da rešenje o izvršenju sud dostavlja organizaciji za prinudnu naplatu koja odmah nalaže bankama ili drugim finansijskim organizacijama kod kojih se vode računi izvršnog dužnika da obustave sve isplate sa tih računa do konačne naplate potraživanja (član 199. stav 1.).

Odredbama člana 93. Zakona o stečaju („Službeni glasnik RS“, broj 104/09), koji se primenjuje od 23. januara 2010. godine, pored ostalog, je propisano : da se od dana otvaranja stečajnog postupka ne može protiv stečajnog dužnika, odnosno nad njegovom imovinom, odrediti i sprovesti prinudno izvršenje, niti bilo koja mera postupka izvršenja osim izvršenja koja se odnose na obaveze stečajne mase i troškova stečajnog postupka (stav 1.); da se postupci iz stava 1. ovog člana koji su u toku obustavljaju (stav 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnositeljka ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je izvršni postupak pokrenut 22. decembra 2006. godine predlogom za izvršenje, koji je Opštinskom sudu u Kragujevcu podnela podnositeljka ustavne žalbe.

Kada je reč o dužini trajanja izvršnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je izvršni postupak, do trenutka kada je rešenjem Privrednog suda u Kragujevcu St. 45/2010 od 5. marta 2010. godine nad izvršnim dužnikom otvoren stečajni postupak, trajao tri godine i dva meseca i da izvršenje nije sprovedeno.

Navedeno trajanje postupka ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnositeljku, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da je izvršni postupak bio usložnjen usled činjenice da je izvršni dužnik bio u postupku restruktuiranja.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da je pravna stvar bila od izuzetnog značaja za podnositeljku, s obzirom na to da je u pitanju izvršenje pravnosnažne sudske odluke koja se odnosi na neisplaćene zarade podnositeljke ustavne žalbe po osnovu radnog odnosa kod poslodavca za period od više godina, koje su osnov njene egzistencije.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka, kao izvršni poverilac u izvršnom postupku, nije doprinela produžavanju trajanja postupka.

Ocenjujući postupanje organa koji su vodili navedeni postupak, Ustavni sud nalazi da je prilikom ocenjivanja da li je vremenski rok za odlučivanje o pravima i obavezama stranke, odnosno za sprovođenje izvršenja na osnovu izvršnih isprava propisanih zakonom razuman, potrebno preispitati postupanje ne samo sudova pred kojima se vodi postupak, već i postupanje drugih državnih organa ili vršilaca javnih ovlašćenja koji preduzimaju pojedine radnje u postupku ili u vezi sa postupkom, a čije učešće može uticati na njegovu dužinu trajanja. Ustavni sud naglašava da je za odlučivanje o predmetnoj ustavnoj žalbi bitno postupanje Narodne banke Srbije, kao zakonom ovlašćene organizacije za sprovođenje izvršenja prinudnom naplatom potraživanja na novčanim sredstvima koja se vode na računu izvršnog dužnika. Pri tome, Ustavni sud konstatuje da je odnos Opštinskog suda u Kragujevcu i Narodne banke Srbije odnos državnih organa internog karaktera, i kao takav je izvan uticaja podnosioca ustavne žalbe. U svakom slučaju, podnosilac ustavne žalbe je učinio sve što je u njegovoj moći da ubrza izvršni postupak na taj način što se pismenim urgencijama obraćao sudu za sprovođenje izvršenja.

Ustavni sud nalazi da u periodu od 6. decembra 2007. godine , kada je Opštinski sud u Kragujevcu naložio Narodnoj banci Srbije da sprovede postupak prinudne naplate na osnovu rešenja tog suda I1. 2012/06 od 5. novembra 2007. godine , pa do 3. januara 2008. godine, kada je stupio na snagu Zakon o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, broj 123/07), kojim je u članu 20ž stav 7. propisano da se prekida postupak prinudnog izvršenja protiv subjekta privatizacije do okonačanja postupka restruktuiranja, Narodna banka Srbije nije preduzela mere radi sprovođenja izvršenja rešenja I1. 2012/06 od 5. novembra 2007. godine.

Ustavni sud je povodom inicijativa za ocenu ustavnosti odredaba člana 20ž Zakona o privatizaciji u predmetu IUz-98/2009, na sednici održanoj 23. juna 2011. godine, doneo Rešenje kojim nije prihvatio inicijative za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti osporenih odredaba Zakona o privatizaciji. U obrazloženju ovog rešenja, ceneći navode inicijative kojima se ukazuje na nesaglasnost osporenih odredaba Zakona sa članom 32. stav 1. Ustava, kojima se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, navedeno je: da Ustavni sud ukazuje da se odredba člana 20ž Zakona nužno mora tumačiti u vezi sa odredbom člana 14. Zakona, koja izričito određuje krajnji rok (31. decembar 2008. godine) u kome je, u postupku privatizacije neprivatizovanog društvenog kapitala javni poziv za učešće na javnom tenderu, odnosno javnoj aukciji morao biti objavljen, a u suprotnom Agencija je bila dužna da donese rešenje o pokretanju prinudne likvidacije subjekta privatizacije, da, kako je cilj restruktuiranja subjekta privatizacije, saglasno članu 19. Zakona o privatizaciji, nakon sprovedenog restruktuiranja proda kapital, odnosno imovinu metodom javnog tendera ili javne aukcije, a prema članu 14. Zakona, javni tender ili javna aukcija su morali da se objave najkasnije do 31. decembra 2008. godine, te po stanovištu Ustavnog suda, nakon navedenog datuma više nije bilo moguće sprovoditi restruktuiranje, već je Agencija za privatizaciju morala pokrenuti postupak prinudne likvidacije za sve neprivatizovane privredne subjekte. Iz izloženog sledi da se subjekti privatizacije nakon 31. decembra 2008. godine više nisu mogli nalaziti u postupku restruktuiranja, i da od tada pa do 5. marta 2010. godine, kada je u predmetnom slučaju nad izvršnim dužnikom otvoren stečajni postupak, nisu postojali razlozi za trajanje prekida postupka izvršenja. Saglasno odredbi člana 93. stav 2. Zakona o stečaju, otvaranjem stečajnog postupka nad izvršnim dužnikom obustavlja se postupak prinudnog izvršenja koji je u toku protiv izvršnog dužnika.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da državni organi i vrši oci javnih ovlašćenja koji su preduzimali radnje u izvršnom postupku, u periodu od tri godine i dva meseca nisu preduzeli sve potrebne mere da se ovaj postupak okonča u razumnom roku, kako bi se efektivno ostvarilo potraživanje iz radnog odnosa podnositeljke ustavne žalbe. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe u izvršnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Kragujevcu u predmetu I1. 2012/06, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Pored toga, Sud je ocenio da navedeni propust nadležnih organa da izvrše pravnosnažnu i izvršnu presudu izrečenu u korist podnositeljke ustavne žalbe u periodu dužem od tri godine, predstavlja i povredu prava podnositeljke na mirno uživanje imovine stečene tom presudom, koje pravo je zajemčeno odredbom člana 58. stav 1. Ustava. Evropski sud za ljudska prava je u presudama u predmetima „Vlahović protiv Srbije“, od 16. decembra 2008. godine i „Kačapor i drugi protiv Srbije“, od 15. januara 2008. godine izrazio stav da propust države da izvrši pravnosnažnu presudu izrečenu u korist podnosioca predstavlja mešanje u njegovo pravo na mirno uživanje imovine. Takođe, Ustavni sud je u svojoj Odluci Už-1499/2008 od 16. jula 2009. godine zauzeo stav da svako novčano potraživanje dosuđeno pravosnažnom sudskom odlukom ulazi u imovinu poverioca, te da, stoga, nesprovođenje izvršenja sudske odluke kojom je to potraživanje dosuđeno predstavlja povredu prava na mirno uživanje imovine zajemčenog odredbom člana 58. stav 1. Ustava.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud nije razmatrao navod o povredi prava na pravičnu naknadu za rad zajemčenog odredbom člana 60. stav 4. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na imovinu zajemčenog odredbom člana 58. stav 1. Ustava.

7. Razmatrajući način pravičnog zadovoljenja podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je pošao od odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, kojom je propisano da će odlukom kojom se usvaja ustavna žalba Ustavni sud odlučiti i o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne, odnosno nematerijalne štete, kada je takav zahtev postavljen.

Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu i praksu Evropskog suda za ljudska prava. Naime, Evropski sud se u presudi „Grišević i drugi protiv Srbije“ od 21. jula 2009. godine pozvao na ranije donete presude “Kačapor i drugi protiv Srbije “ od 15. januara 2008. godine i “Crnišanin i drugi protiv Srbije ” od 13. januara 2009. godine i ponovo utvrdio da je država odgovorna za dugove preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom. U presudi je, takođe navedeno, da pošto su dužnici prvog i drugog podnosioca predstavke i sami takva preduzeća, a da je period povraćaj a duga do sada trajao između tri godine i devet meseci i pet godina i tri meseca, Evropski sud je našao da državni organi Srbije nisu preduzeli neophodne mere da se presude u pitanju izvrše i nisu dostavili ubedljive razloge za toj propust. Stoga je Evropski sud konstatovao da je došlo do povrede prava na suđenje u razumnom roku garantovanog član om 6. stav 1. i prava na mirno uživanje imovine garantovano članom 1. Protokola 1 uz Evropsku k onvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, te je obavezao Republiku Srbiju da, pored ostalog, na ime materijalne štete isplati prvom i drugom podnosiocu predstavke iznose dosuđene domaćim prav nosnažnim presudama. Takođe, u predmetu „Milunović i Čekrlić protiv Srbije“ (predstavke broj 3716/09 i 38051/09), Evropski sud za ljudska prava je, ocenjujući dopuštenost predstavki, na zasedanju Veća održanom 17. maja 2011. godine doneo odluku da se predstavke proglase dopuštenim, pri čemu je navedeno da bi u predmetu kao što je predmet podnositeljki predstavki , sveobuhvatna ustavna naknada, pored utvrđivanja povrede gde je to opravdano, trebalo da obuhvati naknadu i pretrpljene materijalne i nematerijalne štete.

Ustavni sud je ocenio da u slučaju kada je izvršni postupak vođen radi namirenja novčanog potraživanja podnosioca ustavne žalbe iz radnog odnosa, a izvršni dužnik u tom postupku je bilo preduzeće sa većinskim društvenim kapitalom nad kojim je, nakon okončanja postupka restruktuiranja, otvoren stečajni postupak, ustavna naknada, pored utvrđenja povrede prava, treba da obuhvati i naknadu pretrpljene materijalne štete. Imajući u vidu navedeno, kao i činjenicu da je podnositeljka ustavne žalbe istakla zahtev za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, krećući se u granicama istaknutog zahteva, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenog rešenjem o izvršenju, umanjenog za iznos od 13,12% koji je podnositeljka ustavne žalbe naplatila u stečajnom postupku.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) , Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava u dugotrajnom izvršnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti