Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao skoro devet godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 800 evra zbog neefikasnog postupanja sudova, naročito zbog dugih perioda neaktivnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. R . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. septembra 201 7. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. R . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1607/2012 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u ukupnom iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbija se kao neosnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. R . iz Beograda je , 12. februara 2015. godine, preko punomoćnika V . B, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1607/2012 od 30. novembra 2012. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2330/13 od 3. decembra 2014. godine, zbog p ovrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. s tav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku u kome su donete osporene presude.

Podnosilac ustavne žalbe ističe da je ova parnica trajala devet godina, što je suprotno odredbama Zakona o radu kojima je propisano da se radni sporovi moraju okončati u roku od šest meseci. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene presude, utvrdi podnosiocu pravo na naknadu nematerijalne štete i materijalne štete u visini troškova parničnog postupka, kao i da mu dosudi troškove postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1607/2012, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac D. R, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 22. decembra 2005. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene državne zajednice Srbija i Crna Gora – Savet ministara – Avio služba, radi naknade materijalne štete zbog manje isplaćene plate u periodu od juna 2000. godine do podnošenja tužbe. Predmet je zaveden pod brojem P1. 2352/05.

Ustavni sud je uvidom u spise predmeta utvrdio da je prvostepeni sud zakazao ukupno 13 ročišta za glavnu raspravu (31. marta, 21. juna i 13. decembra 2006, 15. oktobra i 5. decembra 2007, 3. juna i 1. oktobra 2008, 3. septembra 2009, 8. juna, 14. i 20. septembra, 2. i 30. novembra 2012. godine), od kojih je sedam održano. Ročište za glavnu raspravu zakazano za 5. decembar 2007. godine nije održano zbog nepostupanja tužioca po nalogu suda da uredi tužbu, ročište zakazano za 3. jun 2008. godine nije održano zbog nepostojanja procesnih pretpostavki za njegovo održavanje, ročište zakazano za 1. oktobar 2008. godine nije održano zbog nedolaska parničnih stranaka, ročišta zakazana za 14. septembar i 2. novembar 2012. godine nisu održana zbog nedolaska veštaka, ročište zakazano za 20. septembar 2012. godine nije održano na predlog punomoćnika tužioca.

Tužilac je podneskom od 4. septembra 2006. godine označio kao tuženu Republiku Srbiju – Avio služba Vlade.

Tužilac je podneskom od 18. novembra 2007. godine obavestio prvostepeni sud da je u međuvremenu promenio prebivalište, tako što se sa adrese M. br. 17 u Beogradu preselio na adresu K . br. 4 u Beogradu.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je 1. oktobra 2008. godine doneo rešenje P1. 2352/2005, kojim se konstatuje da se tužba smatra povučenom, ističući da uredno pozvane parnične stranke nisu pristupile na ročište za glavnu raspravu zakazano za taj dan.

Tužilac je 16. oktobra 2008. godine podneo žalbu protiv prvostepenog rešenja.

Postupajući po žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 6858/08 od 18. marta 2009. godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu radi dopune postupka, ukazujući da prvostepeni sud mora da proveri da li je tužiocu na zakonit način uručen poziv za ročište za glavnu raspravu zakazano za 1. oktobar 2008. godine.

Drugostepeni sud je 7. aprila 2009. godine vratio Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu spise predmeta, pa je prvostepeni sud 3. septembra 2009. godine održao ročište na kome je sproveo izviđajne radnje i nakon toga dostavio predmet Okružnom sudu u Beogradu radi odlučivanja o žalbi tužioca.

Viši sud u Beogradu, koji je u međuvremenu preuzeo drugostepenu nadležnost za postupanje po navedenoj žalbi, doneo je 7. marta 2012. godine rešenje Gž1. 431/10, kojim je ukinuo prvostepeno rešenje i vratio predmet Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovno postupanje i odlučivanje, nalazeći da tužilac nije uredno pozvan na sporno ročište, posebno imajući u vidu da je on pre toga obavestio sud o promeni prebivališta, te da je sudski dostavljač pokušao da izvrši dostavu na staroj adresi.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P1. 1607/2012. Prvi osnovni sud u Beogradu je 30. novembra 2012. godine doneo osporenu presudu P1. 1607/2012, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe.

Odlučujući o žalbi tužioca, Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž1. 2330/13 od 3. decembra 2014. godine odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio ožalbenu prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je u postupku pred prvostepenim sudom utvrđeno da se tužilac nalazi u radnom odnosu kod tužene na radnom mestu vođa poslova tehničke pripreme, pa da tužilac nije dobio formalno rešenje kojim je utvrđeno pravo na letački dodatak, niti je podnosio zahtev za priznavanje ovog dodatka, a rešenje o plati nije osporavao; da pravilno prvostepeni sud zaključuje da plata tužioca nije regulisana neposredno na osnovu odredbe člana 290 d Zakona o osnovama sistema državne uprave, Saveznom izvršnom veću i saveznim organima uprave, kao i uredbama o zaradama zaposlenih u Saveznim ministarstvima, drugim saveznim organima, saveznim organizacijama i službama Savezne Vlade, već da je na taj način samo određen ukupan iznos sredstava za ovu namenu; da je tužiocu isplaćivana plata u skladu sa odlukom nadležnog organa kojom se utvrđuje visina plata, te da nema odgovornosti tužene za naknadu štete, jer nije bilo nepravilnog i nezakonitog rada organa tužene, u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09, 36/11 i 53/13-Odluka US), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da će se tužba smatrati povučenom, ako na ročištu za glavnu raspravu neopravdano izostanu i tuženi i tužilac (član 296. stav 2.); da će sud, u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US i 55/14), koji se nakon donošenja rešenja Višeg suda u Beogradu Gž1. 431/10 od 7. marta 2012. godine primenjivao na predmetni parnični postupak , propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da će sud kazniti novčanom kaznom od 10.000 do 150.000 dinara veštaka fizičko lice, odnosno od 30.000 do 1.000.000 dinara pravno lice koje obavlja veštačenje, ako veštak ne dođe na ročište iako je uredno pozvan, a izostanak ne opravda ili ako u ostavljenom roku ne podnese svoj nalaz i mišljenje (član 267. stav 1.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak pokrenut 22. decembra 2005. godine, podnošenjem tužbe Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu i da je predmet pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 1. 2330/13 od 3. decembra 2014. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe, pa do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je zaključio da je ovaj radni spor trajao gotovo punih devet godina, što bi moglo ukazati na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je utvrdio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja su se odrazila na dužinu trajanja parnice.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je podnosilac u određenoj meri doprineo prekomerno dugom trajanju parnice, jer su dva ročišta za glavnu raspravu u ovoj pravnoj stvari odložena iz razloga koji se njemu mogu pripisati u krivicu, dok se nedolazak podnosioca ustavne žalbe na ročište koje je bilo zakaza no za 1. oktobar 2008. godine, po oceni Ustavnog suda, ne može računati kao njegov doprinos dugom trajanju predmetnog parničnog postupka, imajući u vidu da podnosilac nije bio uredno pozvan na to ročište, zbog čega nisu bili ni ispunjeni procesni uslovi iz člana 296. stav 2. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine za donošenje rešenja kojim se konstatuje da se tužba smatra povučenom. S tim u vezi, Ustavni sud posebno napominje da je podnosilac ustavne žalbe blagovremeno obavestio Četvrti opštinski sud u Beogradu o promeni svog prebivališta i da je navedeni sud , uprkos tom obaveštenju , nastavio da vrši dost avu pismena podnosiocu na staru adres u.

S obzirom na to da je podnosilac ustavne žalbe u ovom predmetu tražio naknadu štete zbog manje isplaćene plate, Ustavni sud smatra da je podnosilac imao legitiman interes da se radni spor efikasno okonča.

Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje sudova prvenstveno dovelo do neopravdano dugog trajanja ovog parničnog postupka. Najpre, Ustavni sud je konstatovao da Četvrti opštinski sud u Beogradu u početnoj fazi radnog spora nije postupao u skladu sa načelom hitnosti iz člana 435. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, jer prvostepeni sud u periodima od 21. juna do 13. decembra 2006. godine, od 13. decembra 2006. do 15. oktobra 2007. godine i od 5. decembra 2007. do 3. juna 2008. godine nije zakazao nijedno ročište za glavnu raspravu. U tom kontekstu, Ustavni sud podseća da je parnični sud prema navedenoj zakonskoj odredbi u ovakvim parnicama dužan da vodi računa da se ročišta ne zakazuju u velikim vremenskim razmacima. Odgovornost prvostepenog suda za prekomerno dugo trajanje parničnog postupka se ogleda i u činjenici da u ovoj pravnoj stvari nije održano četiri ročišta za glavnu raspravu iz razloga koji se ne mogu pripisati u krivicu podnosiocu ustavne žalbe. Neuredno pozivanje parničnih stranaka i nedolazak veštaka, po oceni Ustavnog suda, ne predstavljaju objektivne razloge koji bi opravdali prolongiranje predmetnog parničnog postupka i direktno se mogu pripisati u odgovornost prvostepenom sudu. Ustavni sud napominje da je osnovna dužnost suda u parničnom postupku da obezbedi da svi učesnici u postupku postupaju na takav način da se izbegne nepotrebno odugovlačenje i da preduzme odgovarajuće mere da spreči suprotno postupanje. U tom smislu, Ustavni sud je našao da Prvi osnovni sud u Beogradu nije iskoristio procesno ovlašćenje iz člana 267. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine (koji je u međuvremenu počeo da se primenjuje na ovaj radni spor) da blagovremeno kazni imenovanog veštaka. Ustavni sud nalazi da najveći doprinos postupajućih sudova za nerazumno dugo trajanje ove parnice datira od 1. oktobra 2008. godine, kada je Četvrti opštinski sud u Beogradu doneo rešenje P1. 2352/2005, kojim se konstatuje da se tužba smatra povučenom, pogrešno nalazeći da je podnosilac ustavne žalbe uredno pozvan na ročište za glavnu raspravu zakazano za taj dan, pa je Viši sud u Beogradu rešenjem Gž1. 431/10 od 7. marta 2012. godine ukinuo navedeno rešenje i vratio predmet Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovni postupak i odlučivanje. Imajući u vidu da su se drugostepeni sudovi više od tri godine bavili samo pitanjem ocene zakonitosti rešenja kojim se tužba smatra povučenom, Ustavni sud ukazuje na presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Plazonić protiv Hrvatske, od 6. marta 2008. godine (broj aplikacije 26455/04, st. 60-63.) u kome je kritikovan stav Ustavnog suda Hrvatske, koji nije našao povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima u kojima su sudovi bili neakti vni ukupno godinu i po u jednom i preko dve godine u drugom postupku , a radilo se o postupcima koji nisu bili složeni.

Polazeći od svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. s tav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu doprinos podnosioca ustavne žalbe dugom trajanju parnice, te je uzeo u obzir i ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, svoju praksu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. U pogledu zahteva za naknadu materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a koji je opredeljen u visini troškova postupka kojima je podnosilac ustavne žalbe bio izložen vođenjem predmetne parnice, Ustavni sud ukazuje da se kao vid pravičnog zadovoljenja zbog utvrđene povrede navedenog prava može utvrditi pravo na naknadu nematerijalne štete koja predstavlja satisfakciju zbog stanja nesigurnosti i neizvesnosti u kojem se podnosilac nalazio u dužem periodu u pogledu svojih građanskih prava i obaveza. Finansijske posledice u vidu nastalih troškova postupka podnosilac ustavne žalbe bi imao i u slučaju da je konkretan postupak okončan u okviru standarda razumnog roka.

Sledom iznetog, Ustavni sud je ocenio da istaknuti zahtev za naknadu materijalne štete, u visini troškova parničnog postupka, nije spojiv sa svrhom naknade štete koja se priznaje oštećenom u slučaju utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku (videti Odluku Už-5164/2013 od 29. oktobra 201 5. godine). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio kao neosnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, odlučujući kao u tački 3. izreke.

7. Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u preostalom delu, Ustavni sud je uvidom u osporene presude utvrdio da one sadrže detaljna i jasna obrazloženja, zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog materijalnog prava, čijom primenom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je podnosilac tražio isplatu naknade štete zbog manje isplaćene plate. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda (ovakav stav je Ustavni sud već zauzeo u svojim odlukama Už-10726/2013 od 3. marta 2016. godine i Už-1911/2013 od 15. septembra 2016. godine). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, pa je rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Polazeći od toga da podnosilac povredu prava i z čl. 36. i 58. Ustava obrazlaže na identičan način kao i povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud te navode nije posebno razmatrao.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („ Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti