Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog proizvoljne primene prava

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Vrhovni kasacioni sud je proizvoljno primenio materijalno pravo kada je zaključio da rad podnosilaca nije bio smenski rad, uprkos tome što su se smenjivali na istim poslovima.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-11613/2021
26.06.2025.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, dr Vladan Petrov i Vesna Ilić Prelić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. D. iz Lazarevca, grad Beograd, Z. Ž. iz Mirosaljaca, grad Beograd i V. I. iz Drena, grad Beograd, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. juna 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. D, Z. Ž. i V. I. i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2574/20 od 24. decembra 2020. godine, ispravljenom rešenjem istog suda Rev2. 2574/20 od 13. aprila 2021. godine, podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2574/20 od 24. decembra 2020. godine, ispravljena rešenjem istog suda Rev2. 2574/20 od 13. aprila 2021. godine i određuje da Vrhovni sud donese novu odluku o reviziji podnosilaca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1990/20 od 8. juna 2020. godine.

3. Odbija se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. D. iz Lazarevca, grad Beograd, Z. Ž. iz Mirosaljaca, grad Beograd i V. I. iz Drena kod Obrenovca, grad Beograd, podneli su Ustavnom sudu, 10. avgusta 2021. godine, preko punomoćnika M. R, advokata iz Lazarevca, grad Beograd, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2574/20 od 24. decembra 2020. godine, ispravljene rešenjem istog suda Rev2. 2574/20 od 13. aprila 2021. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije i prava na pravično suđenje, utvrđenih, odnosno zajemčenih odredbama člana 21. st. 1. do 3. i člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je osporena revizijska presuda zasnovana na proizvoljnoj primeni materijalnog prava, jer je u suprotnosti sa odredbom člana 63. stav 1. Zakona o radu, kojom se definiše smenski rad, kao i sa Direktivom Evropske unije 2003/88/EC, koja nije izvor prava, ali može da doprinese njegovom tumačenju; da su podnosioce na istim poslovima smenjivali drugi zaposleni u danima kada su oni odmarali, koja činjenica je bila dovoljna za zaključak da njihov rad ima smenski karakter; da u situaciji kada se zaposleni na istim poslovima smenjuju prema unapred utvrđenom rasporedu, nesumnjivo je reč o smenskom radu; da je pogrešno pozivanje Vrhovnog kasacionog suda na Odluku Ustavnog suda Už-575/2011 od 21. marta 2013. godine, imajući u vidu da ona potiče iz perioda pre nego što je Zakonom o radu definisano šta se podrazumeva pod radom u smenama; da je Vrhovni kasacioni sud, postupajući po revizijama zaposlenih kod istog tuženog, a koji su se nalazili u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao i podnosioci, zauzeo potpuno suprotan pravni stav, nalazeći da je reč o smenskom radu koji predstavlja osnov za uvećanje zarade.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu revizijsku presudu, kao i da podnosiocima utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 500 evra u dinarskoj protivvrednosti.

Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 35a Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik“ RS, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23) i člana 76. stav 5. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), ustavnu žalbu dostavio JP „E. S.“ – O. „K.“ Lazarevac, kao trećem (zainteresovanom) licu, radi izjašnjenja o navodima podnosioca i okolnostima od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari. Imenovano preduzeće je dopis Ustavnog suda uredno primilo 18. februara 2025. godine, ali se u ostavljenom roku nije izjasnilo o ustavnoj žalbi.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Lazarevcu P1. 73/19, kao i dokumentaciju koja je priložena uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

3.1. Podnosioci ustavne žalbe su 31. januara i 4. i 5. februara 2019. godine, u svojstvu tužilaca, podneli Osnovnom sudu u Lazarevcu tužbe protiv tuženog JP „E. S.“ – O. „K.“ Lazarevac, radi isplate uvećane zarade po osnovu smenskog rada, kao i manje isplaćene naknade zarade tokom godišnjih odmora, sve za period od 1. januara 2016. do 31. decembra 2018. godine, osim tužioca V. I, koji je predmetne isplate potraživao zaključno sa 30. decembrom 2017. godine. Tužbe su zavedene pod brojevima P1. 73/19, P1. 80/19 i P1. 85/19. Rešenjem od 11. marta 2019. godine postupci su spojeni i dalje su nastavljeni pod jedinstvenim brojem P1. 73/19.

Presudom Osnovnog suda u Lazarevcu P1. 73/19 od 11. februara 2020. godine usvojeni su tužbeni zahtevi tužilaca u celini.

Postupajući po žalbi tuženog, Apelacioni sud u Beogradu je doneo presudu Gž1. 1990/20 od 8. juna 2020. godine, kojom je navedena prvostepena presuda preinačena, tako što su tužbeni zahtevi tužilaca u celini odbijeni kao neosnovani.

Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev2. 2574/20 od 24. decembra 2020. godine, koja je ispravljena rešenjem istog suda Rev2. 2574/20 od 13. aprila 2021. godine, odbio kao neosnovanu reviziju tužilaca podnetu protiv navedene drugostepene presude.

U obrazloženju osporene revizijske presude je, pored ostalog, navedeno: da je ispitujući pravilnost pobijane presude, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud ocenio da revizija nije osnovana; da su, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme, i to tužioci B. D. i Z. Ž. na radnom mestu zavarivača, dok je tužilac V. I. bio zaposlen kod tuženog na radnom mestu poslovođe do 31. decembra 2017. godine, kada mu je prestao radni odnos; da su tužioci u utuženom periodu obavljali rad tako što su svaki drugi dan radili u vremenu od 07 do 19 časova, odnosno svaki drugi dan su radili po 12 časova, a organizacija rada je takva da tužilac menja drugog zaposlenog na istom radnom mestu svakog drugog dana, s tim što jedan dan radi od 07 do 19 časova, a drugi dan mu je pauza, koji ciklus se redovno ponavlja; da je, na osnovu navedenog načina rada, prvostepeni sud izveo zaključak da su tužioci obavljali rad u smenama, te da tuženi, prilikom obračuna isplate zarade tužiocima, zaradu nije uvećao po osnovu smenskog rada za 8,9%, shodno odredbi člana 38. stav 1. tačka 4) Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog; da je, na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud zaključio da tuženi nije vršio obračun i isplatu uvećane zarade tužiocima za smenski rad, te da je tužiocima naneta šteta zbog manje isplaćene zarade u navedenom periodu; da je, po mišljenju drugostepenog suda, prvostepeni sud na pravilno utvrđeno činjenično stanje, pogrešno primenio materijalno pravo, radi čega je prvostepenu presudu preinačio; da se, prema Direktivi Evropske unije 2003/88/EC, koja nije izvor prava, ali može da doprinese tumačenju prava, smenski rad definiše kao takva organizacija rada u kome radnici menjaju jedni druge na istom radnom mestu, u skladu sa određenim obraccem, uključujući i obrazac rotiranja koji može biti neprekidan, ili sa prekidima (konutinuiran ili diskontinuiran), isključujući potrebu da radnik radi u različito vreme tokom određenog perioda dana i noći; da je odredbom člana 7. stav 2. tačka 2) Posebnog kolektivnog ugovora za E. propisano da poslodavac donosi odluku o rasporedu, početku i završetku radnog vremena i to tako da se na radnim mestima gde proces rada traje neprekidno, rad organizuje u smenama, pri čemu se pod smenskim radom podrazumeva rad u dve smene (po 12 sati) ili više smena (6 ili 8 sati) u toku radnog dana, tako da na istim sredstvima rada, rade naizmenično najmanje dva zaposlena ili dve grupe zaposlenih, pri čemu izmena smena može biti kontinuirana ili sa prekidima (diskontinuirana) tokom određenog perioda dana, ili nedelje, a što je i slučaj u konkretnoj situaciji; da je, po mišljenju drugostepenog suda, sa kojim je saglasan i ovaj sud, činjenica da su tužioci svaki drugi dan radili u periodu od 07 do 19 časova, ne dovodi do zaključka da su tužioci obavljali smenski rad; da su tužioci obavljali rad u jednoj smeni, koja je trajala 12 sati, pri čemu smenu nisu menjali, a s obzirom na to da su tužioci radili u jednoj smeni koja je trajala 12 sati, njima ne pripada uvećanje zarade po osnovu smenskog rada u iznosu od 8,9%, kao što je propisano Posebnim kolektivnim ugovorom za E; da je iz navedenog razloga, pravilno odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim je tražena isplata uvećane zarade po osnovu smenskog rada; da je takav zaključak izrazio i Ustavni sud u svojoj Odluci Už – 575/2011, u kojoj je konstatovano da nema smenskog rada u situaciji gde se određeni dan radi duže od punog radnog vremena, a potom, u zavisnosti od toga da li se rad obavlja od 07 do 19 časova ili od 19 do 07 časova, zaposlenima sleduje jedan, odnosno dva slobodna dana, da bi narednog dana zaposleni opet radili duže od punog radnog vremena, odnosno, da u konkretnom slučaju nema kontinuirane promene smene iz dana u dan, ili iz nedelje u nedelju, ili posle određenog broja radnih dana; da iz navedenog proizlazi da tužioci u reviziji neosnovano ukazuju na pogrešnu primenu materijalnog prava od strane drugostepenog suda; da s obzirom na to da tužiocima ne pripada uvećanje zarade po osnovu smenskog rada, to im nije pričinjena šteta prilikom obračuna naknade zarade za vreme korišćenja godišnjeg odmora, pa je i u tom delu tužbeni zahtev tužilaca za naknadu štete odbijen kao neosnovan.

3.2. Presudama Rev2. 2333/20 od 25. novembra 2020. godine, Rev2. 110/21 od 28. januara 2021. godine i Rev2. 865/21 od 15. aprila 2021. godine, koje su priložene uz ustavnu žalbu, Vrhovni kasacioni sud je, kroz preinačenje drugostepenih presuda, tačnije, odbijanjem žalbi tuženog JP „E. S.“ – O. „K.“ Lazarevac i potvrđivanjem prvostepenih presuda kojima je tuženi obavezan na isplatu uvećane zarade po osnovu smenskog rada za sličan period kao i u slučaju podnosilaca ustavne žalbe, izrazio pravno stanovište da je obavljanje rada tamošnjih tužilaca koji su svaki drugi dan radili u vremenu od 07 do 19 časova, pri čemu je organizacija rada bila takva da su menjali drugog zaposlenog na istom radnom mestu svakog drugog dana, imalo karakter smenskog rada.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 63. stav 1. Zakona o radu Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14, 13/17 – Odluka US, 113/17 i 95/18 – autentično tumačenje) propisano je da rad u smenama jeste organizacija rada kod poslodavca prema kojoj se zaposleni na istim poslovima smenjuju prema utvrđenom rasporedu, pri čemu izmena smena može da bude kontinuirana ili sa prekidima tokom određenog perioda dana ili nedelja.

Odredbama Posebnog kolektivnog ugovora za „E. S.“ („Službeni glasnik RS“, broj 15/15) bilo je propisano: da poslodavac, donosi odluku o rasporedu, početku i završetku radnog vremena, pa se na radnim mestima gde proces rada traje neprekidno, rad organizuje u smenama, pri čemu se pod smenskim radom podrazumeva rad u dve (po 12 sati) ili više smena (po 6 ili 8 sati) u toku radnog dana kada na istim sredstvima za rad, rade naizmenično najmanje dva zaposlena, ili dve grupe zaposlenih, pri čemu izmena smena može biti kontinuirana ili sa prekidima tokom određenog perioda dana ili nedelja (član 7. stav 2. alineja 2.); da se osnovna zarada zaposlenog, pored ostalog, uvećava za rad u smenama 8,9% (član 38. stav 1. tačka 4)).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se njima prevashodno ukazuje na proizvoljnost pravnog zaključka Vrhovnog kasacionog suda da rad podnosilaca svaki drugi dan u periodu od 07 do 19 časova, uz pauzu narednog radnog dana, kada iste poslove obavlja drugi zaposleni, ne predstavlja smenski rad kao osnov za isplatu uvećane zarade.

Ustavni sud podseća da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih zaključaka redovnih sudova, jer bi u tom slučaju, postupajući kao instancioni sud, izašao iz granica svojih ovlašćenja. Jedini izuzetak od navedenog pravila postoji u situaciji kada su zaključci redovnih sudova očigledno proizvoljni i arbitrerni u toj meri da za posledicu imaju povredu ustavnih prava i sloboda. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava prema kojem greška u primeni prava ili utvrđivanju činjenica učinjena od strane suda, koja je tako primetna da se može okarakterisati kao očigledna, može narušiti pravičnost postupka (videti presudu Velikog veća Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Bochan protiv Ukrajine, od 5. februara 2015. godine, broj predstavke 22251/08, stav 62.).

Vrhovni kasacioni sud je, prihvatajući u celini pravno stanovište drugostepenog suda, zaključio da se rad podnosilaca ustavne žalbe u periodu iz tužbe ne smatra smenskim radom, imajući u vidu da su oni radili u jednoj smeni koja je trajala 12 sati i koju nisu menjali. Dakle, prema obrazloženju osporene revizijske presude, smenski rad postoji kada se početak radnog vremena, a samim tim i njegov završetak, periodično menjaju. Međutim, Zakon o radu, Poseban kolektivni ugovor za „E.“, pa čak i Direktiva Evropske unije 2003/88/EC, koju Vrhovni kasacioni sud citira u obrazloženju, po shvatanju Ustavnog suda, definiciju smenskog rada vezuju za činjenicu da se na istim poslovima menjaju zaposleni, prema utvrđenom rasporedu, a ne njihovo radno vreme. Vrhovni kasacioni sud, polazeći od činjeničnog stanja utvrđenog u postupku pred nižestepenim sudovima, konstatuje da su podnosioci ustavne žalbe svaki drugi dan radili u vremenu od 07 do 19 časova, pri čemu je organizacija rada bila takva da su njih menjali drugi zaposleni na istom radnom mestu svakog drugog dana. Prema tome, Ustavni sud nalazi da osporena revizijska presuda ne daje odgovor na pitanje zašto rad za koji je nesumnjivo utvrđeno da podrazumeva promenu zaposlenih na istim poslovima, prema unapred utvrđenom rasporedu, a koju činjenicu je konstatovao i sam Vrhovni kasacioni sud, nema smenski karakter. Drugim rečima, osporena revizijska presuda ne zadovoljava standard pravičnog suđenja, imajući u vidu da je Vrhovni kasacioni sud evidentno zanemario činjenicu na čiju pravnu relevantnost, bez izuzetka, ukazuju svi merodavni materijalnopravni propisi. Takođe, Ustavni sud ima u vidu da je Vrhovni kasacioni sud, u gotovo identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, neposredno pre donošenja osporene revizijske presude, izrazio suprotno pravno stanovište u presudi Rev2. 2333/20 od 25. novembra 2020. godine, koje je, potom, u kasnijim presudama Rev2. 110/21 od 28. januara 2021. godine i Rev2. 865/21 od 15. aprila 2021. godine, dodatno afirmisao.

Navod u obrazloženju osporene revizijske presude da u konkretnom slučaju ima mesta primeni stava Ustavnog suda o karakteru smenskog rada, koji je sadržan u Odluci Už-575/2011 od 21. marta 2013. godine, nije od posebnog uticaja. Naime, u delu navedene Odluke, na koji se Vrhovni kasacioni sud pozvao u obrazloženju osporene revizijske presude, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu tamošnjih podnosilaca, nalazeći da nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, tako da ne može biti reči o tome da je Sud izrazio neki pravni stav. Činjenica da je Odluka objavljena u "Službenom glasniku Republike Srbije" takođe je bez značaja, imajući u vidu da je objavljivanje određeno kao vid pravičnog zadovoljenja podnosilaca zbog prethodno utvrđene povrede prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, a ne zbog značaja za zaštitu ustavnosti i zakonitosti, u smislu odredbe člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

Iz svega napred iznetog sledi da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je Sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud smatra da su posledice učinjene povrede prava na pravično suđenje takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2574/20 od 24. decembra 2020. godine, ispravljene rešenjem istog suda Rev2. 2574/20 od 13. aprila 2021. godine, i određivanjem da Vrhovni sud donese novu odluku o reviziji podnosilaca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1990/20 od 8. juna 2020. godine, pa je, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud nije posebno razmatrao navode podnosilaca ustavne žalbe o povredi načela iz člana 21. Ustava, kao i prava na pravnu sigurnost, sastavnog elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i odredio način otklanjanja štetnih posledica.

7. Odlučujući o zahtevu podnosilaca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje dovoljna mera da se postigne adekvatna i pravična satisfakcija. Pri tome, Ustavni sud ima u vidu da je prethodno odredio da će se štetne posledice zbog učinjene povrede prava otkloniti poništajem osporene revizijske presude. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio zahtev za naknadu nematerijalne štete, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog proizvoljne primene prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti