Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u žalbenom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog dvogodišnjeg odlučivanja o žalbi na rešenje o mesnoj nenadležnosti. Dosuđuje naknadu nematerijalne štete i nalaže ubrzanje postupka. Žalba protiv rešenja o nenadležnosti se odbacuje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Jovana Radovića iz Futoga, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 7. jula 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Jovana Radovića i utvrđuje da je u postupku po žalbi protiv rešenja Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5463/07 od 19. oktobra 2007. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koje može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

3. Nalaže se nadležnom sudu da u postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, u predmetu 69804/210, preduzme sve neophodne mere kako bi se predmetni parnični postupak okončao u najkraćem roku.

4. Odbacuje se ustavna žalba Jovana Radovića izjavljena protiv rešenja Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5463/07 od 19. oktobra 2007. godine i rešenja Višeg suda u Novom Sadu Gž. 2820/10 od 11. februara 2010. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Jovan Radović iz Futoga podneo je Ustavnom sudu 6. oktobra 2008. godine ustavnu žalbu „na postupanje Okružnog i Opštinskog suda u Novom Sadu“ u parničnom postupku P. 5463/07.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je podnosilac tužbom od 30. jula 2007. godine pokrenuo parnični postupak radi naknade štete pred Opštinskim sudom u Novom Sadu protiv Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika, te da je Opštinski sud u Novom Sadu, odlučujući o prigovoru tuženog, 19. oktobra 2007. godine doneo rešenje P. 5463/07 kojim se oglasio mesno nenadležnim. Prema navodima podnosioca ustavne žalbe, donošenjem takvog rešenja prvostepeni sud se „stavio u funkciju pravnog zaštitnika tužene strane“ i time je povredio odredbe člana 21. Ustava Republike Srbije. Takođe, podnosilac je naveo da prvostepeni sud nije mogao doneti takvo rešenje bez održavanja javne rasprave, čime je povredio i odredbu člana 32. Ustava, kao i odredbe člana 6. stav 1. Evropske konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Navodeći da su brojni opštinski sudovi u parničnom postupku postupali po identičnim tužbama penzionisanih vojnih lica, podnosilac ustavne žalbe je istakao da je u predmetnom parničnom postupku stvarno i mesno nadležan Opštinski sud u Novom Sadu. Stoga je podnosilac, kako dalje navodi, 13. novembra 2007. godine izjavio žalbu protiv navedenog prvostepenog rešenja Okružnom sudu u Novom Sadu. Podnosilac je naveo da se zbog nepostupanja po njegovoj žalbi 23. maja 2008. godine obratio pismenim putem Okružnom sudu u Novom Sadu, ali da o njegovoj žalbi još nije odlučeno. Prema navodima podnosioca, ovakvim postupanjem Okružnog suda u Novom Sadu povređeno mu je pravo na delotvorni pravni lek iz člana 13. Evropske konvencije, odnosno pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, kao i pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije, odnosno člana 32. Ustava. Pozivajući se na odredbu člana 1. Protokola broj 12 uz Evropsku konvenciju i člana 21. stav 3. Ustava, podnosilac ukazuje da je „predmetno pitanje posledica diskriminatornog ponašanja javnih vlasti“. S tim u vezi, podnosilac je naveo da je očigledan „diskriminatorni pristup“ prema vojnim penzionerima u odnosu na druge penzionere, jer je država izmirila svoja dugovanja i nadoknadila neisplaćene penzije drugim penzionerima, dok prema vojnim penzionerima, država i pored brojnih sudskih postupaka, uporno odbija da izvrši svoje obaveze na osnovu zakona. Iz navedenih razloga podnosilac je predložio da Ustavni sud donese presudu kojom će mu naknaditi štetu u opredeljenim iznosima po osnovu neisplaćenog dela penzije, kao i po osnovu duševnog bola i patnje „da se rigidnim postupcima i opstrukcijom od strane suda spreči ostvarivanje prava“.

Podnosilac ustavne žalbe je naknadnim podneskom koji je Ustavnom sudu podneo 26. marta 2010. godine, dopunio ustavnu žalbu osporavajući i rešenje Višeg suda u Novom Sadu Gž. 2820/10 od 11. februara 2010. godine. U podnesku je naveo da je osporenim rešenjem odbijena njegova žalba i potvrđeno prvostepeno rešenje kojim se Opštinski sud u Novom Sadu oglasio mesno nenadležnim. Podnosilac smatra da je osporenim aktom povređena odredba člana 32. Ustava kojom se jemči pravo na pravično suđenje, jer je Viši sud morao u predmetnom postupku da održi javnu raspravu, a ne da na nejavnoj sednici donese osporeno rešenje. Takođe, podnosilac je istakao da je u obrazloženju osporenog rešenja navedeno da će se nakon pravnosnažnosti rešenja spisi dostaviti Trećem opštinskom sudu u Beogradu, kao stvarno i mesno nadležnom sudu, iako takav sud više ne postoji, a što, prema mišljenju podnosioca, ukazuje na „potpunu odsutnost odgovornosti postupajućeg sudije“. Podnosilac osporava i to što u navedenom rešenju Višeg suda nije sadržana pouka o pravnom leku, odnosno uputstvo o pravnom sredstvu, kako je to regulisano članom 196. stav 3. Zakona o upravnom postupku. Takođe, podnosilac je ponovio zahtev da Ustavni sud donese presudu kojom će uvažiti njegove žalbene navode i naložiti sveukupnu isplatu navedenih potraživanja.

Na osnovu sadržine navoda iz ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavnu žalbu izjavio zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku po žalbi protiv rešenja Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5463/07 od 19. oktobra 2007. godine, kao i protiv rešenja Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5463/07 od 19. oktobra 2007. godine i rešenja Višeg suda u Novom Sadu Gž. 2820/10 od 11. februara 2010. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje, prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 21. stav 3, člana 31. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 69804/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Podnosilac ustavne žalbe podneo je 30. jula 2007. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu radi naknade štete protiv Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika, Beograd, zahtevajući da mu tuženi na ime manje isplaćenih penzija za period od avgusta 2004. godine do jula 2007. godine isplati opredeljene novčane iznose.

Povodom podnete tužbe u Opštinskom sudu u Novom Sadu formiran je predmet P. 5463/07. Odgovor na tužbu tuženi je dostavio 2. oktobra 2007. godine, u kome je istakao prigovor mesne nadležnosti.

Opštinski sud u Novom Sadu doneo je 19. oktobra 2007. godine osporeno rešenje P. 5463/07 kojim je u stavu prvom izreke usvojio prigovor tuženog, te se oglasio mesno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari. U stavu drugom izreke određeno je da će se spis, nakon pravnosnažnosti ovog rešenja dostaviti Trećem opštinskom sudu u Beogradu kao stvarno i mesno nadležnom sudu na dalje postupanje. Pismeni otpravak rešenja zajedno sa odgovorom na tužbu dostavljen je podnosiocu ustavne žalbe 3. novembra 2007. godine, koji je 13. novembra 2007. godine izjavio žalbu protiv tog rešenja.

Zbog nepostupanja po žalbi, podnosilac se podneskom od 23. maja 2008. godine obratio Okružnom sudu u Novom Sadu zahtevajući da sud odluči po njegovoj žalbi.

U toku 2010. godine, nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji, predmet je prešao u nadležnost Višeg suda u Novom Sadu i dobio broj Gž. 2820/2010.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Gž. 2820/2010 od 11. februara 2010. godine odbijena je žalba tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i potvrđeno je rešenje Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5463/07 od 19. oktobra 2007. godine. Pismeni otpravak rešenja podnosilac je primio 18. marta 2010. godine.

Postupak po predmetnoj tužbi nastavljen je pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu. Postupajući po navedenom predmetu, Prvi osnovni suda u Beogradu doneo je 22. februara 2011. godine rešenje P. 69804/10 kojim se tužba tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, smatra povučenom.

Prvi osnovni sud u Beogradu, rešavajući po žalbi tužioca, doneo je 29. marta 2011. godine rešenje P. 69804/10 kojim je u stavu prvom izreke dozvolio povraćaj u pređašnje stanje zbog propuštanja ročišta za glavnu raspravu zakazanog za 22. februar 2011. godine, dok je u stavu drugom izreke ukinuo rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 69804/10 od 22. februara 2011. godine.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je: da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. stav 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

Podnosilac ustavne žalbe se poziva i na povrede prava iz člana 6. stav 1. i člana 13. Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama, kao i člana 1. iz Protokola 12 uz Evropsku konvenciju. S obzirom na to da se odredbe člana 21. stav 3, člana 32 stav 1, člana 32. Ustava Republike Srbije sadržinski ne razlikuju od navedenih odredaba Konvencije, Ustavni sud je eventualnu povredu prava cenio u odnosu na navedene odredbe Ustava.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni postupak po žalbi na rešenje Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5463/07 od 19. oktobra 2007. godine do podnošenja ustavne žalbe trajao nešto manje od godinu dana, a do donošenja odluke po žalbi ukupno dve godine i tri meseca.

Ustavni sud je, rukovodeći se svojom praksom, ali i praksom Evropskog suda za ljudska prava, konstatovao da navedena dužina trajanja žalbenog postupka ukazuje da taj postupak nije okončan u okviru granica razumne dužine. Međutim, pojam razumne dužine trajanja postupka je relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

U skladu sa navedenim, Ustavni sud je ocenio da označeni drugostepeni postupak nije bio složen, posebno kada se ima u vidu da je u predmetnom postupku odlučivano o žalbi protiv prvostepenog rešenja kojim se sud oglasio mesno nenadležnim.

Ustavni sud je ocenio i da je pravo povodom koga se vodi parnični postupak bilo značajno za podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud je konstatovao da se podnosilac, nakon sedam meseci od podnošenja žalbe, kada je smatrao da je protekao razuman rok za donošenje odluke, obratio Okružnom sudu u Novom Sadu, zahtevajući da isti donese odluku o njegovoj žalbi.

Po oceni Ustavnog suda, osnovni razlog dugom vremenskom trajanju predmetnog postupka po žalbi je nedelotvorno i nedovoljno efikasno postupanje Opštinskog suda u Novom Sadu i Okružnog suda u Novom Sadu. Naime, nakon podnošenja žalbe 13. novembra 2007. godine, drugostepeni sud je tek nakon godinu dana i četiri meseca doneo rešenje kojim je vratio spis predmeta prvostepenom sudu radi otklanjanja procesnih nedostataka, da bi potom prošlo još skoro godinu dana do donošenja odluke o žalbi.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu i odlučio kao u tački 1. izreke.

Na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, u konkretnom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete, na način predviđen odredbama člana 90. Zakona, a u tački 3. izreke naložio nadležnom sudu, da preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, u predmetu 69804/210, okončao u najkraćem mogućem roku.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kojem su osporena rešenja Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5463/07 od 19. oktobra 2007. godine i Višeg suda u Novom Sadu Gž. 2820/10 od 11. februara 2010. godine, Ustavni sud je utvrdio da su osporena rešenja doneta u parničnom postupku po tužbi podnosioca ustavne žalbe koji je još u toku. Ustavni sud je ocenio da osporenim rešenjima nije odlučivano o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, već o procesnom prigovoru tuženog u predmetnom parničnom postupku, te da se u konkretnom slučaju radi o procesnim rešenjima donetim u tokom parničnog postupka koji još uvek nije okončan. Prema oceni Ustavnog suda, rešenja kojim se odlučuje o prigovoru tuženog za oglašavanje postupajućeg suda mesno nenadležnim je jedno od procesnih rešenja u postupku i ne predstavlja akt kojim bi, u konkretnom slučaju, mogla biti povređena Ustavom zajemčena prava na koje se podnosilac ustavne žalbe poziva. Naime, do povrede prava na javnu raspravu, na koju ukazuje podnosilac ustavne žalbe, a time i na povredu prava na pravično suđenje, može doći tek sudskom odlukom kojom je odlučivano o pravima i obavezama nekog lica. Ustavni sud ukazuje da se o tužbi tužioca u parničnom postupku, ovde podnosioca ustavne žalbe, odlučuje presudom, a ne procesnim rešenjem, i da se zbog neodržavanja javne rasprave, kao i zbog drugih razloga koji po navodima podnosioca predstavljaju povrede pravila postupka, može izjaviti žalba protiv presude, a tek po iscrpljivanju ovog pravnog sredstva i ustavna žalba, u slučaju da su navedene povrede dovele do povrede Ustavom zajemčenih prava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da osporena rešenja ne predstavljaju pojedinačne akte državnog organa kojim je odlučivano o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe i protiv kojih se može izjaviti ustavna žalba, te je u tački 4. izreke ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević