Nedopuštenost ustavne žalbe zasnovane na osporavanju činjeničnog stanja

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu izjavljenu protiv pravnosnažne parnične presude. Navodi žalbe kojima se osporava ocena dokaza i primena materijalnog prava ne predstavljaju ustavnopravne razloge, jer Ustavni sud nije instanca koja preispituje činjenično stanje utvrđeno u redovnom sudskom postupku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Momčila Pavlovića iz Knjaževca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 20. oktobra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Momčila Pavlovića izjavljena protiv presude Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1653/07 od 13. marta 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Momčilo Pavlović iz Knjaževca je 23. juna 2009. godine, preko punomoćnika, advokata Živote Stojanovića iz Knjaževca, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1653/07 od 13. marta 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava i prava na delotvorni pravni lek iz člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je podnosilac ustavne žalbe podneo prvostepenom sudu tužbu kojom je tražio da mu tuženi naknadi štetu tako što će podići njegovu ogradu koju je prethodno porušio; da je podnosilac ustavne žalbe u toku parničnog postupka saznao da je i supruga tuženog učestvovala u rušenju ograde, pa je proširio tužbu i na nju; da supruga tuženog nije prihvatila proširenje tužbe i da je prvostepeni sud odbio tužbeni zahtev podnosioca, nalazeći da ne postoji pasivna legitimacija na strani tuženog, jer su on i njegova supruga suparničari; da je drugostepeni sud, odlučujući o žalbi podnosioca, doneo osporenu presudu kojom je odbio žalbu i potvrdio prvostepenu presudu, zaključujući da ne postoji pasivna legitimacija na strani tuženog, imajući u vidu da iz izvedenih dokaza proizlazi da je ogradu podnosioca srušila isključivo supruga tuženog; da je Okružni sud u Zaječaru zasnovao osporenu presudu na drugačijem činjeničnom stanju i da, pri tome, nije otvorio raspravu, te da su takvim postupanjem drugostepenog suda povređena navedena ustavna prava podnosioca ustavne žalbe; da “treba napomenuti krajnje nekoretnu ocenu iskaza svedoka po kojoj supruga i ćerka podnosioca ustavne žalbe lažu, a supruga tuženog govori istinu“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih ogana ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da je Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanje Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

3. Iz navoda ustavne žalbe i dokaza koji su uz nju priloženi, Ustavni sud je utvrdio da je pred Opštinskom sudom u Knjaževcu vođen parnični postupak po tužbi tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, protiv tuženog Đure Vukovjaka, radi naknade materijalne štete zbog rušenja ograde tužioca.

Opštinski sud u Knjaževcu je 20. marta 2007. godine doneo presudu P. 1133/06, kojom je odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan. U obrazloženju osporene prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je podneskom od 6. novembra 2006. godine tužilac proširio tužbu i na suprugu tuženog Miroslavu Vukovjak, tražeći da sud oboje obaveže da postave tužiocu ogradu koju su porušili; da je sud naložio supruzi tuženog da se u roku od 15 dana izjasni da li je saglasna sa proširenjem tužbe i da je ona podneskom od 6. februara 2007. godine obavestila sud da nije saglasna sa proširenjem tužbe, zbog čega prvostepeni sud nije prihvatio proširenje; da su tuženi i njegova supruga jedinstveni suparničari, pa je prvostepeni sud našao da ne postoji pasivna legitimacija na strani tuženog; da su, u tom kontekstu, ostali izvedeni dokazi bez uticaja na odluku u ovoj pravnoj stvari.

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Zaječaru je 13. marta 2009. godine doneo osporenu presudu Gž. 1653/07, kojom je odbio žalbu i potvrdio prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da iz spisa predmeta proizlazi da je tužilac u ovoj parnici tražio da se obaveže tuženi da postavi ogradu koju je porušio i da je tokom prvostepenog postupka sud saslušao svedoka Miroslavu Vukovjak, suprugu tuženog, koja je navela da je tuženi prilikom košenja placa naslonio stub ograde tužioca prema placu tužioca i da su se zbog toga posvađali supruga tužioca, njena snaha i tuženi, te da je ona, nakon par dana od navedenog događaja i uz konsultaciju sa advokatom, porušila ogradu povadivši stubove i uklonivši žicu; da je iskaz navedenog svedoka potkrepljen sadržinom službenih beleški od 13. i 17. maja 2005. godine, koje su sačinili pripadnici MUP Zaječar, a koje je prvostepeni sud pročitao tokom dokaznog postupka; da je polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja drugostepeni sud našao da na strani tuženog ne postoji pasivna legitimacija, ali ne iz razloga koje navodi prvostepeni sud, već što se iz izvedenih dokaza može zaključiti da je ogradu tužioca porušila svedok Miroslava Vukovjak, a ne tuženi; da drugostepeni sud nije prihvatio kao istinite iskaz svedoka Negice Videnović, koja je navela da je videla tuženog i njegovu suprugu da ruše ogradu, i iskaz svedoka Milene Pavlović, koja je istakla da je o spornom događaju čula samo od svedoka Negice, s obzirom na to da su ovi iskazi suprotni službenoj belešci pripadnika MUP Zaječar od 13. maja 2005. godine, u kojoj stoji da je svedok Milena Pavlović videla tuženog kako vadi kolac iz ograde i da ga je upozorila da to ne čini, nakon čega su se i posvađali, te da su pripadnici policije došli po pozivu tužioca i utvrdili da je na licu mesta izvađen samo jedan kolac iz zemlje.

4. Podnosilac ustavne žalbe smatra da je osporenom drugostepenom presudom povređeno njegovo pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava i pravo na delotvorni pravni lek iz člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Imajući u vidu da je odredbom člana 13. Evropske konvencije zagarantovano pravo koje se jemči odredbom člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud je postojanje povrede navedenog prava cenio u odnosu na odredbu Ustava.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 2. Ustava se svakom jemči pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

5. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

Imajući u vidu navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud ukazuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da ocenjuje dokaze izvedene u sudskom postupku, niti da preispituje pravilnost zaključaka parničnih sudova o pojedinim izvedenim dokazima, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i sadržine osporene sudske odluke ne proizlazi da je sud proizvoljno cenio izvedene dokaze, i to na štetu podnosioca ustavne žalbe. Pravo je suda da u parničnom postupku, po slobodnom sudijskom uverenju, nakon sprovedenog dokaznog postupka, kao i na osnovu rezultata celog postupka, oceni kojim će izvedenim dokazima pokloniti poverenje i koje će činjenice uzeti kao dokazane i utvrđene. Sa druge strane, obaveza je suda da na odgovarajući način obrazloži kako je utvrdio pravno relevantne činjenice, jer slobodna ocena dokaza ne dozvoljava proizvoljnost i neograničeno slobodno zaključivanje. U tom smislu, Ustavni sud nalazi da je Okružni sud u Zaječaru u obrazloženju osporene presude izložio sve dokaze koji su izvedeni pred prvostepenim sudom i da je jasno izneo na osnovu kojih dokaza je zaključio da tuženi nije dužnik obaveze naknade materijalne štete pričinjene rušenjem ograde podnosioca ustavne žalbe, dajući ustavnopravno prihvatljive razloge za takvu pravnu ocenu. Polazeći od toga, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ustavne žalbe da je drugostepeni sud doneo osporenu presudu na osnovu izmenjenog činjeničnog stanja, ne održavajući raspravu i onemogućavajući podnosioca da raspravlja u ožalbenom postupku, ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava. Ovo stoga što je Ustavni sud zaključio da je drugostepeni sud doneo osporenu presudu primenjujući materijalno pravo na činjenično stanje koje je utvrđeno u prvostepenom postupku, te da je samo dao drugačiju pravnu ocenu u odnosu na prvostepeni sud u pogledu nepostojanja pasivne legitimacije na strani tuženog.

Takođe, Ustavni sud je zaključio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je osporenom presudom Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1653/07 od 13. marta 2009. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravno sredstvo. Naime, upravo navedena presuda dokazuje da je podnosilac ustavne žalbe imao i da je iskoristio pravno sredstvo (žalbu) o kome je odlučio nadležni drugostepeni sud, a pravo iz člana 36. stav 2. Ustava ne garantuje i donošenje povoljne odluke po žalioca ako za traženu instancionu zaštitu nije bilo pravnog osnova. U tom kontekstu, Ustavni sud smatra da je Okružni sud u Zaječaru ocenio relevantne žalbene navode podnosioca i da je jasno i potpuno dao razloge zbog kojih je našao da je žalba neosnovana.
Ispitujući navode ustavne žalbe o povredi prava iz člana 58. Ustava, Ustavni sud je najpre konstatovao da rešavanje imovinskih sporova pred sudovima u parničnom postupku nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Međutim, činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici bila neuspešna, sama po sebi, nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu. Mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava, prvenstveno se odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica. Za razliku od sporova koji se vode zbog mešanja države u nečiju imovinu, u imovinskim sporovima između fizičkih lica, kao što je u ovom slučaju parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, povreda imovinskih prava koja nesporno spadaju u domen građanskih prava prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na garancije koje jemči člana 32. stav 1. Ustava. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je prethodno Ustavni sud zaključio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, to je ocenjeno da nema osnova za tvrdnju da je podnosiocu povređeno pravo na imovinu.
S obzirom na sve iznete razloge, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

6. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Nedopuštenost ustavne žalbe zasnovane na osporavanju činjeničnog stanja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti