Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Usvaja se ustavna žalba i utvrđuje povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku za priznavanje prava na starosnu penziju. Postupak koji traje skoro sedam godina, sa višestrukim poništavanjem odluka, predstavlja povredu Ustavom zajemčenog prava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-11623/2013
08.10.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. N. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. N. i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala za grad Beograd u predmetu broj 181.1-1 06152/15 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosiocu ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

4. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. N. iz Beograda je, 31. decembra 2013. godine, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu, a potom 28. avgusta 2015. godine i dopunu ustavne žalbe, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji se vodi pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala za grad Beograd u predmetu broj 181.6.2.1368/13.

U ustavnoj žalbi je postavljen zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i u spise predmeta Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala za grad Beograd broj 181.1-1 06152/15, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 27. novembra 2008. godine podneo Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala za grad Beograd zahtev za priznavanje prava na starosnu penziju.

Prvostepeni organ uprave je 18. oktobra 2010. godine doneo zaključak o prekidu postupka broj 181.1-6 01135/10 do rešavanja prethodnog pitanja, odnosno do dostavljanja odjave sa osiguranja.

Podnosilac ustavne žalbe je 12. novembra 2010. godine podneo tom organu zahtev da mu se utvrdi prestanak svojstva osiguranika, koji je zaključkom broj 181.5.3.2941/11 od 18. novembra 2011. godine odbačen kao da nije podnet, sa obrazloženjem da priloženi dokazi nisu dovoljni za rešavanje po podnetom zahtevu. Rešenjem drugostepenog organa broj PD-M 759 od 12. februara 2012. godine ovaj zaključak je poništen.

Rešenjem prvostepenog organa uprave broj 181.1.6.2937/11 od 19. novembra 2011. godine odbijen je zahtev podnosioca da mu se prizna pravo na starosnu penziju. Protiv navedenog rešenja podnosilac je podneo žalbu, koja je uvažena rešenjem drugostepenog organa broj 208127 od 7. marta 2012. godine, pa je predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku prvostepeni organ uprave je doneo rešenje broj 181.1.6.116/12 od 6. novembra 2012. godine kojim je ponovo odbijen zahtev podnosioca da mu se prizna pravo na starosnu penziju.

U ponovnom postupku prvostepeni organ je doneo i rešenje broj 181.1.5.3.115/12 od 19. novembra 2012. godine kojim je odbijen zahtev podnosioca da mu se utvrdi prestanak svojstva osiguranika. Rešenjem drugostepenog organa broj SD-M-759 od 24. aprila 2013. godine poništeno je ovo rešenje i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak i odlučivanje.

Takođe, drugostepeni organ je doneo i rešenje broj 208127 od 7. juna 2013. godine kojim je poništeno prvostepeno rešenje broj 181.1.6.116/12 od 6. novembra 2012. godine, a kojim je odbijen zahtev podnosioca da mu se prizna pravo na starosnu penziju.

Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala za grad Beograd je 18. juna 2013. godine doneo rešenje broj 181.6.2.523/13 kojim je ponovo odbijen zahtev podnosioca da mu se utvrdi prestanak svojstva osiguranika, a potom i rešenje broj 181.6.2.524/13 od 1. jula 2013. godine kojim je odbijen zahtev podnosioca da mu se prizna pravo na starosnu penziju. Oba navedena rešenja su poništena po žalbi, i to rešenjima drugostepenog organa br. 02-02/181.5.8 16574/13 od 9. oktobra 2013. godine i br. 01-02/181.6.3 20036/13 od 14. oktobra 2013. godine.

Međutim, u ponovnom postupku, prvostepeni organ je rešenjem broj 181.6.2.1367/13 od 6. novembra 2013. godine ponovo odbio zahtev podnosioca da mu se utvrdi prestanak svojstva osiguranika, a potom rešenjem broj 181.6.2.1368/13 od 7. novembra 2013. godine i zahtev da se podnosiocu prizna pravo na starosnu penziju.

Podnosilac ustavne žalbe je 12. decembra 2013. godine izjavio žalbu protiv rešenja broj 181.6.2.1367/13 od 6. novembra 2013. godine, koja je rešenjem drugostepenog organa broj 02-02/181.6.3 3527/14 od 28. marta 2014. godine odbijena kao neosnovana. Imajući u vidu da je 12. decembra 2014. godine podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu protiv navedenog konačnog upravnog akta, drugostepeni organ je, povodom iste, doneo rešenje broj 05-2/181.6.3 3527/14 od 20. februara 2015. godine kojim je izmenjeno prethodno rešenje, uvažena žalba podnosioca, poništeno rešenje prvostepenog organa od 6. novembra 2013. godine i podnosiocu ustavne žalbe utvrđen prestanak svojstva osiguranika sa 16. junom 2006. godine.

Takođe, podnosilac je izjavio i žalbu protiv prvostepenog rešenja broj 181.6.2.1368/13 od 7. novembra 2013. godine, a kojim je odbijen njegov zahtev da mu se prizna pravo na starosnu penziju, pa je ova žalba odbijena kao neosnovana rešenjem drugostepenog organa broj 01-02/191.6.2.662/14 od 11. aprila 2014. godine. Međutim, imajući u vidu da je i protiv ovog konačnog upravnog akta podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu nadležnom sudu, drugostepeni organ je, povodom iste, i u ovom slučaju doneo rešenje broj 01-02/181.6.3 6662/14 od 2. marta 2015. godine, kojom je izmenio svoje rešenje od 11. aprila 2014. godine, tako što je uvažio žalbu podnosioca, poništio prvostepeno rešenje od 7. novembra 2013. godine i predmet vratio tom organu na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku prvostepeni organ je doneo privremeno rešenje broj 181.1-1 06152/15 od 14. avgusta 2015. godine kojim je utvrđeno pravo podnosiocu na srazmerni deo starosne penzije od 27. maja 2008. godine, u mesečnom iznosu bliže određenom u tom rešenju.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo na nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega.

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) propisano je: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok; da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.).

Zakonom o upravnim sporovima ("Službeni glasnik RS", broj 111/09) propisano je: da se upravni spor može se pokrenuti i kada nadležni organ o zahtevu, odnosno žalbi stranke nije doneo upravni akt, pod uslovima predviđenim ovim zakonom (član 15.); da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta (član 19. stav 1.); da ako nadležni organ posle poništenja upravnog akta ne donese odmah, a najkasnije u roku od 30 dana, novi upravni akt ili akt o izvršenju presude donete na osnovu člana 43. ovog zakona, stranka može posebnim podneskom da traži donošenje takvog akta; da ako nadležni organ ne donese akt iz stava 1. ovog člana ni u roku od sedam dana od traženja stranke, stranka može posebnim podneskom da zahteva od suda koji je doneo presudu donošenje takvog akta; (član 71. st. 1. i 2. ).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta sadržine Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Osporeni postupak je pokrenut 27. novembra 2008. godine, podnošenjem zahteva podnosioca za priznavanje prava na starosnu penziju i nije pravnosnažno okončan. Naime, 14. avgusta 2015. godine prvostepeni organ uprave je doneo privremeno rešenje kojim je podnosiocu utvrđeno pravo na srazmerni deo starosne penzije, ali ovo rešenje nije postalo pravnosnažno. Iz navedenog proizlazi da predmetni postupak traje šest godina i deset meseci.

Imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Po oceni Ustavnog suda u konkretnom upravnosudskom postupku činjenično stanje jeste bilo relativno složeno, ali se nisu postavila složena pravna pitanja.

Podnosilac ustavne žalbe je nesporno imao legitiman interes da nadležni organi o njegovom zahtevu odluče u razumnom roku, imajući u vidu da je ostvarivanje prava na penziju od egzistencijalnog značaja za svakog pojedinca. Pri tom, Ustavni sud ukazuje da je, prema dosadašnjoj praksi Suda, kao i saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, podnosilac dužan da pokaže marljivost u poštovanju i izvršavanju proceduralnih koraka koji su njemu relevantni, da se uzdrži od korišćenja bilo kakvih taktika odlaganja, kao i da iskoristi mogućnosti koje su mu pružene domaćim pravom za skraćivanje postupka. Od podnosioca koji traži zaštitu svog prava na suđenje u razumnom roku se traži da je blagovremeno koristio sva zakonom propisana pravna sredstva koja imaju za cilj ubrzanje postupka, ali i da se uzdržavao od preduzimanja određenih procesnih radnji koje bi mogle doprineti odugovlačenju postupka. Polazeći od navedenog, te od dokumentacije koja je priložena uz ustavnu žalbu, kao i dostavljenih spisa predmeta prvostepenog organa uprave, Ustavni sud je ocenio da podnosilac nije doprineo produženju vremena trajanja postupka u kojem je odlučivano o njegovim pravima.

Ispitujući postupanje upravnih organa u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je njihovo postupanje prevashodno dovelo do dugog trajanja osporenog postupka. Ustavni sud je iz priložene dokumentacije i spisa predmeta utvrdio da je za u dosadašnjem toku postupka nadležni drugostepeni organ više puta poništavao prvostepene odluke, gotovo iz identičnih razloga, i predmet vraćao na ponovno odlučivanje. Prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. predmet Pavlyulynets protiv Ukrajine, predstavka broj 70767/01 od 6. septembra 2005. godine i Cvetković protiv Srbije, predstavka broj 17271/04 od 10. juna 2008. godine).

Ustavnopravna ocena postupka u ovoj upravnopravnoj stvari, zasnovana na dosadašnjoj praksi Ustavnog suda, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio povredu navedenog ustavnog prava i usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u tački 1. izreke, dok je u tački 3. izreke, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, naložio nadležnim organima da preduzmu sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem roku.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za odlučivanje o ovoj naknadi, a posebno dužinu trajanja osporenog postupka i značaj predmetnog prava. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog navedenog postupanja nadležnih upravnih organa. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Polazeći od toga da podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaz o pretrpljenoj materijalnoj šteti, Ustavni sud je ocenio da nema uslova za odlučivanje o ovom z ahtevu, rešavajući kao u tački 4. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

8. Polazeći od iznetog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti