Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi; zakonitost dokaza u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu Miloša Trujića, osuđenog za trgovinu drogom. Sud je utvrdio da nisu povređena prava na pravično suđenje i tajnost komunikacija, jer su snimci razgovora pribavljeni zakonito u okviru mera nadzora nad drugim licima.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća , i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, Milan Stanić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Miloša Trujića iz Ćuprije, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. maja 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Miloša Trujića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1. 2270/12 od 12. oktobra 2012. godine i presude Višeg suda u Jagodini K. 159/10 od 19. septembra 2011. godine , u odnosu na istaknute povrede prava na pravično suđenje i prava na tajnost pisama i drugih sredstava opštenja, iz člana 32. stav 1. i člana 41. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miloš Trujić iz Ćuprije je, 13. februara 201 3. godine, preko punomoćnika Darka Petrovića, advokata iz Jagodine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presuda navedenih u izreci , zbog povrede prava iz člana 30. stav 2, člana 32. stav 1, člana 33. stav 4. i člana 41. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom se osporavaju presude kojima su podnosilac ustavne žalbe i još šest lica pravnosnažno osuđeni zbog izvršenja krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. Krivičnog zakonika i kojima je podnosilac osuđen na kaznu zatvora u trajanju od tri godine.

Suština navoda podnosioca ustavne žalbe kojima obrazlaže povredu prava na pravično suđenje zasniva se na tvrdnji da se osporene presude zasnivaju na dokazu na kome se po odredbama Zakonika o krivičnom postupku presuda ne može zasnivati. Reč je o snimku prisluškivanih telefonskih razgovora podnosioca i drugih okrivljenih, u periodu kada za nadzor i snimanje tih razgovora u odnosu na podnosioca ustavne žalbe nije postojala naredba istražnog sudije. Snimci koji su korišćeni kao dokaz sačinjeni su u periodu od 26. februara do 14. marta 2010. godine, dok je naredba za nadzor i snimanje telefonskih i drugih razgovora u odnosu na podnosioca ustavne žalbe doneta 15. marta 2010. godine.

Takođe, podnosilac ističe i: da radi saslušanja nije izveden pred nadležni sud u roku od 48 sati od lišenja slobode, već tek nakon pet dana, čime mu je povređeno pravo iz člana 30. stav 2. Ustava; da mu je uskraćeno pravo na branioca, jer je osporeni krivični postupak prema njemu tekao od 31. marta 2010. godine bez njegovog znanja, saslušavani su ostali okrivljeni i svedoci a podnosiocu je omogućeno da se uključi u postupak i angažuje branioca tek 21. aprila 2010. godine, odnosno 20 dana nakon početka postupka.

Predložio je da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava i poništi osporene presud e.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, Ustavni sud je iz navoda ustavne žalbe i sadržine osporenih presuda utvrdio sledeće okolnosti od uticaja na odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Osporenom presudom Višeg suda u Jagodini K. 159/10 od 19. septembra 2011. godine podnosilac je (pored još šest lica) osuđen zbog izvršenja krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. st av 1. K rivičnog zakonika i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od tri godine.

Odlučujući o žalbama branilaca optuženih izjavljenim protiv prvostepene presude, Apelacioni sud u Kragujevcu je 12. oktobra 2012. godine doneo osporenu presudu Kž1. 2270/12, kojom je žalbe odbio kao neosnovane i potvrdio prvostepenu presudu.

U obrazloženju drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: „Takođe se neosnovano u žalbi branioca opt. Miloša Trujića, adv. Darka Petrovića ukazuje da je prvostepeni sud povredio odredbu člana 368 stav 2. ZKP jer je prema opt. Milošu Trujiću najpre bilo doneto rešenje o sprovođenju istrage, a da pri tome nije bio saslušan, da je prema njemu bio pogrešno i određen pritvor, bez saslušanja, a da nakon što je stavljen u pritvor nije saslušan u roku od 48 sati već posle 5 dana kao i da nije imao branioca sve do 20. aprila 2010. godine. Uvidom u spise predmeta vidi se da je istražni sudija dana 21. aprila 2010 godine sačinio službenu belešku u kojoj je naveo da je obavešten od strane službenog lica PU u Jagodini da je osumnjičeni Miloš Trujić lišen slobode dana 15. aprila 2010. godine u 21,20 časova od strane PS Ćuprija i da je sproveden u KPZ Ćuprija po rešenju istražnog sudije Višeg suda u Jagodini Ki. 84/10 od 31. marta 2010. godine, da ga je saslušao 20. aprila 2010. godine i tada mu uručio rešenje o sprovođenju istrage“; „Neosnovano se u žalbi branioca optuženih N.J, V.M. i Miloša Trujića, adv. Darka Petrovića, ukazuje da je učinjena povreda iz člana 368. stav 1. tačka 10) ZKP, jer je naredba istražnog sudije Str.pov. 22/10 za snimanje razgovora opt. Miloša Trujića, doneta 15. marta 2010. godine, a vreme kada su se snimali razgovori ovog optuženog obuhvata period od 26. februara do 14. marta 2010. godine. Ovo zbog toga, što je u naredbi Str.pov. 22/10 od 15. marta 2010. godine, za snimanje razgovora opt. Miloša Trujića, istražni sudija konstatovao da je Viši javni tužilac u Jagodini podneo predlog da se izda naredba kojom se MUP-u odobrava vršenje nadzora i snimanje telefonskih poziva i drugih razgovora za opt. Miloša Trujića, a u vezi naredbi K. 7, 8 i 9/10 od 10. februara 2010. godine i 21/10 od 04. marta 2010. godine. Međutim, ako se tokom sprovođenja mere prisluškivanja određenog lica, na osnovu zakonito izdate naredbe, eventualno u toku snimanja razgovora dođe do određenih podataka i za lica na koje naredba i ne glasi, ali su učestvovali u tim razgovorima, bez obzira što je nesumnjivo utvrđeno da za kritični period za ta lica koja su postala sagovornici prilikom prisluškivanja lica za koje je naredba postojala, naredba nije postojala, i ti transkripti se mogu koristiti kao dokaz u postupku. Prema tome, mere iz člana 504e ZKP, primenjene su na zakonit način, postojala je inicijativa nadležnog tužioca koji je stavio predlog istražnom sudiji, a istražni sudija ceneći predlog našao da je isti osnovan i naredio primenu navedenih mera. Prvostepeni sud je iz pribavljenih spisa utvrdio da su izdate naredbe u skladu sa odredbama čl. 504a i 504e ZKP, i pravilno našao da se transkripti snimljenih razgovora, kao i snimci razgovora mogu koristiti kao dokaz u postupku, odnosno mogu se smatrati kao zakonito pribavljen dokaz.“

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da ako lice koje je pritvoreno nije saslušano prilikom donošenja odluke o pritvoru ili ako odluka o pritvoru nije izvršena neposredno po donošenju, pritvoreno lice mora u roku od 48 časova od lišenja slobode da bude izvedeno pred nadležni sud, koji potom ponovo odlučuje o pritvoru (član 30. stav 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ko je okrivljen za krivično delo, a dostupan je sudu, ima pravo da mu se sudi u njegovom prisustvu i ne može biti kažnjen, ako mu nije omogućeno da bude saslušan i da se brani (član 33. stav 4.); da je tajnost pisama i drugih sredstava komuniciranja nepovrediva (član 41. stav 1.); da su odstupanja dozvoljena samo na određeno vreme i na osnovu odluke suda, ako su neophodna radi vođenja krivičnog postupka ili zaštite bezbednosti Republike Srbije, na način predviđen zakonom (član 41. stav 2.).

Zakonik o krivičnom postupku "Službeni list SRJ", br. 70/01 i 68/02 i "Službeni glasnik RS", br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 i 72/09), koji je važio u vreme kada je prema osumnjičenima sprovođena mera nadzora i snimanja telefonskih i drugih razgovora ili komunikacije, odnosno u vreme sprovođenja istrage je, u glavi XXIXa, koja sadrži posebne odredbe o postupku za krivična dela organizovanog kriminala, korupcije i druga izuzetno teška krivična dela, pored ostalog, u članu 504e propisivao: da na pismeni i obrazloženi predlog javnog tužioca istražni sudija može narediti nadzor i snimanje telefonskih i drugih razgovora ili komunikacija drugim tehničkim sredstvima i optička snimanja lica za koje postoje osnovi sumnje da je učinilo krivično delo iz člana 504a ovog zakonika, ako se na drugi način ne mogu prikupiti dokazi za krivično gonjenje ili bi njihovo prikupljanje bilo znatno otežano (stav 1.); da se mere iz stava 1. ovog člana izuzetno mogu odrediti i ako postoje osnovi sumnje da se priprema neko od krivičnih dela iz člana 504a ovog zakonika, a okolnosti slučaja ukazuju da se na drugi način krivično delo ne bi moglo otkriti, sprečiti ili dokazati, ili bi to izazvalo nesrazmerne teškoće ili veliku opasnost (stav 2.); da m ere iz stava 1. ovog člana određuje istražni sudija obrazloženom naredbom, te da se u naredbi navode podaci o licu prema kojem se mera primenjuje, osnovi sumnje, način sprovođenja, obim i trajanje mera , kao i da mere mogu trajati najduže šest meseci, a zbog važnih razloga mogu biti produžene još najviše dva puta u trajanju od po tri meseca, a izvođenje mera se prekida čim prestanu razlozi za njihovu primenu (stav 3.) .

5. Polazeći od sadržine osporenih presuda i tvrdnje podnosioca da mu je povređeno zajemčeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba nije osnovana.

Razmatrajući povredu Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom navedeno pravo podnosioca ustavne žalbe nije povređeno. Ustavno jemstvo prava na pravično suđenje u krivičnom postupku podrazumeva obavezu sudova i drugih državnih organa koji učestvuju u postupku koji se protiv određenog lica vodi, da na zakonom propisan način razmotre pitanja koja se odnose na osnovanost optužbe protiv njega i o istoj odluče. Ustavni sud pri tome naglašava da se ocena pravičnosti suđenja vrši u odnosu na celinu sprovedenog krivičnog postupka i dokaza koji su u okviru njega izvedeni, a ne samo u odnosu na pojedine zakonske odredbe kojima je uređeno izvođenje određenih dokaza. Polazeći od iznetog, Ustavni sud ocenjuje da su u osporenoj presudi dati ustavnopravno prihvatljivi razlozi na kojima se zasniva odluka o osnovanosti optužbe iznete protiv podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud konstatuje da su pitanja zakonitosti izvođenja dokaza i pravne validnosti izvedenih dokaza koji se odnose na snimanje telefonskih razgovora koje je podnosilac ustavne žalbe vodio sa drugim okrivljenim, detaljno razmotrena u osporenoj presudi. Razlozi osporavanja pravičnosti krivičnog postupka koji je vođen pred Višim sudom u Jagodini pod brojem K. 159/10 izneti su i u žalbi protiv prvostepene presude koju je podnosilac ustavne žalbe kao okrivljeni u predmetnom krivičnom postupku izjavio preko svog branioca protiv presude Višeg suda u u Jagodini K. 159/10 od 19. septembra 2011. godine. Apelacioni sud u Kragujevcu je ta pitanja razmotrio u okviru svojih zakonom utvrđenih nadležnosti i, po oceni Ustavnog suda, u obrazloženju osporene drugostepene presude dao ustavnopravno prihvatljive razloge koji se odnose na zakonsku zasnovanost osporene prvostepene presude, a sledstveno tome i na njenu ustavnopravnu utemeljenost.

Konstatujući da je, u konkretnom slučaju, prikupljanje dokaza na koje se ustavnom žalbom ukazuje izvršeno u svemu u skladu sa zakonom, Ustavni sud ukazuje da čak i okolnost da su pojedini dokazi u krivičnom postupku nezakonito pribavljeni, sama po sebi ne podrazumeva obavezno utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje u tom postupku. Navedeni stav Ustavni sud je zauzeo u svojoj Odluci Už-88/2008 od 1. oktobra 2009. godine, a koja odluka se, pored ostalog, zasniva se i na praksi Evropskog suda za ljudska prava u ovoj oblasti. Evropski sud, naime, konstatuje da se „u načelu ne isključuje korišćenje nezakonito dobijenih dokaza. Ipak, način na koji se dokaz pribavlja i njegova uloga u suđenju ispitaće se u kontekstu utvrđivanja da li je suđenje pravično u celini“. Tako je taj sud u predmetu Schenk protiv Švajcarske (odluka broj 10862/84, od 12. jula 1988. godine) ustanovio da korišćenje snimaka, nezakonito pribavljenih u tom smislu što ih nije naložio istražni sudija, ne čini da je suđenje automatski nepravično, niti daje osnov za povredu prava per se.

U predmetu Khan protiv Ujedinjenog Kraljevstva (odluka broj 35394, od 12. maja 2000. godine), u kojem je snimljeni telefonski razgovor dobijen bez ikakvog pravnog osnova, bio jedini dokaz, Evropski sud za ljudska prava je ustanovio da njegovo korišćenje ipak nije nepravično, s obzirom na to da je postupak omogućio da podnosilac predstavke u dve sudske instance ospori njegovu pouzdanost i pravičnost njegovog prihvatanja. Nepostojanje adekvatnog zakonskog ovlašćenja za razne interventne policijske metode pribavljanja dokaza taj sud smatra pre kao pitanje koje se pojavljuje u vezi prava na poštovanje privatnog života iz člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, nego kao problem pravičnosti per se prema članu 6. Evropske konvencije.

6. U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je u predmetnom krivičnom postupku povređeno Ustavom zajemčeno pravo na nepovredivost tajnosti pisama i drugih sredstava komuniciranja, zajemčeno odredbom člana 41. stav 1. Ustava, Ustavni sud je imao u vidu da je Ustavom utvrđeno da su odstupanja od ovog prava dozvoljena samo na određeno vreme i na osnovu odluke suda, ako su neophodna radi vođenja krivičnog postupka ili zaštite bezbednosti Republike Srbije, na način predviđen zakonom (član 41. stav 2.).

S obzirom na to da je protiv podnosioca ustavne žalbe vođen krivični postupak i da su u okviru tog postupka, pod uslovima i na način predviđen zakonom, pored ostalih, prikupljani i dokazi snimanjem telefonskih i drugih razgovora osumnjičenih lica, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju odstupanje od Ustavom utvrđenog prava na nepovredivost tajnosti pisama i drugih sredstava opštenja učinjeno pod uslovima utvrđenim Ustavom i na način propisan zakonom. Stoga nisu osnovani navodi ustavne žalbe da je u predmetnom krivičnom postupku povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na tajnost pisama i drugih sredstava opštenja iz člana 41. stav 1. Ustava (videti Odluku Ustavnog suda Už-88/2008 od 1. oktobra 2009. godine).

7. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je našao da osporenom presudom nije povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca na pravično suđenje i pravo na tajnost pisama i drugih sredstava opštenja iz člana 32. stav 1. i člana 41. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), u ovom delu odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, i odlučio kao u prvom delu izreke.

8. Ispitujući postojanje pretpostavki za odlučivanje o delu ustavne žalbe kojim se u odnosu na osporene presude ističe povreda prava iz člana 30. stav 2, time što podnosilac radi saslušanja nije izveden pred nadležni sud u roku od 48 sati od lišenja slobode, već tek nakon pet dana, Ustavni sud konstatuje da je podnosilac imao pravo da protiv ove radnje državnog organa, koja je svršena 20. aprila 2010. godine, podnese ustavnu žalbu u roku od 30 dana, propisanom odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, što nije iskoristio, pa je Ustavni sud, imajući u vidu da je ustavna žalba podneta 13. februara 2013. godine, utvrdio da je u ovom delu ustavna žalba neblagovremena.

U odnosu na navode podnosioca da mu je uskraćeno pravo na branioca, jer je osporeni krivični postupak prema njemu tekao od 31. marta 2010. godine bez njegovog znanja, da su saslušavani ostali okrivljeni i svedoci a podnosiocu nije omogućeno da se uključi u postupak i angažuje branioca, već mu je ta mogućnost pružena tek 21. aprila 2010. godine, odnosno 20 dana nakon početka postupka, Ustavni sud je utvrdio da je Apelacioni sud u Kragujevcu, u obrazloženju osporene presude, pored ostalog, naveo da je okrivljeni Miloš Trujuć lišen slobode 15. aprila 2010. godine i sproveden u KPZ Ćuprija po rešenju istražnog sudije Višeg suda u Jagodini Ki. 84/10 od 31. marta 2010. godine, da je saslušan 20. aprila 2010. godine, u prisustvu izabranog branioca, kada mu je i uručeno rešenje o sprovođenju istrage, odnosno da je istražni sudija Višeg suda u Jagodini 31. marta 2010. godine doneo rešenje o određivanju pritvora protiv podnosioca Ki. 84/10 , ali da je krivični postupak u odnosu na podnosioca započeo donošenjem i uručenjem rešenja o sprovođenju istrage 20. aprila 2010. godine, kada mu je i obezbeđen branilac i od kada su podnosiocu obezbeđena ostala prava koja mu kao okrivljenom pripadaju. Pri tome, Ustavni sud ukazuje na to da saslušanje podnosioca, pružanje mogućnosti da se brani i donošenje rešenja o sprovođenju istrage protiv njega nije ni moglo ni biti realizovano pre nego što je podnosilac lišen slobode, s obzirom na to da je pre toga bio nedostupan sudu. Stoga je Ustavni sud ocenio da su navodi ustavne žalbe o povredi prava zajemčenog odredbom člana 33. stav 4. Ustava, očigledno neosnovani.

9. Sledom iznetog, Ustavni sud je u preostalom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, i rešio je kao u drugom delu izreke.

10. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić