Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i razumni rok

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku. Upravni sud je propustio da obrazloži ključni navod tužbe o pogrešno utvrđenom stažu osiguranja, što je odluku učinilo proizvoljnom. Postupak je trajao neopravdano dugo.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-11632/2020
27.06.2024.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás) i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. N . iz Aleksinca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. juna 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. N . i utvrđuje da je rešenjem Nacionalne službe za zapošljavanje – Filijala Niš broj UP.I 0303-10411-31 59-1/2015 od 10. avgusta 2015. godine, rešenjem Nacionalne službe za zapošljavanje broj 0031-10412-6 94/2015 od 10. novembra 2017. godine i presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 19447/17 od 1. oktobra 2020. godine povređeno pravo podnosi teljke ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 19447/17 od 1. oktobra 2020. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o tužbi podnositeljke ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Nacionalne službe za zapošljavanje broj 0031-10412-694/2015 od 10. novembra 2017. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba M. N . i utvrđuje da je u upravnom sporu koji je vođen pred Upravnim sudom – Odeljenje u Nišu u predmetu U. 19447/17 podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

4. Utvrđuje se pravo M. N . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuj e na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. N . iz Aleksinca podnela je Ustavnom sudu, 25. novembra 2020. godine, preko punomoćnika B. J , advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja Nacionalne službe za zapošljavanje – Filijala Niš broj UP.I 0303-10411-3159-1/2015 od 10. avgusta 2015. godine, rešenja Nacionalne službe za zapošljavanje broj 0031-10412-694/2015 od 10. novembra 2017. godine i presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 19447/17 od 1. oktobra 2020. godine, zbog po vrede prava na pravično suđenje i prava na socijalnu zaštitu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 69. stav 3. Ustava Republike Srbije. Istakla je i povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u upravnom sporu koji je vođen pred Upravnim sud om – Odeljenje u Nišu u predmetu U. 19447/17. Pozvala se i na povredu člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je u postupku koji je okončan osporenom presudom odlučivano o priznavanju prava na novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti podnositeljki ustavne žalbe, koje je bilo uslovljeno time da je iznos otpremnine koji je primila opredeljujući se za opciju 1 Programa za rešavanje viška zaposlenih kod poslodavca bio niži od iznosa otpremnine koji bi bio joj pripao da se opredelila za opciju 2 Programa , prema kojoj je visina otpremnine utvrđivana u skladu sa Zakonom o radu. U tom smislu je dalje navedeno da je bilo potrebno tačno utvrditi iznos otpremnine koji bi podnositeljka ostvarila po opciji 2 i uporediti ga sa iznosom otpremnine koji je primila po opciji 1. Istaknuto je da Nacionalna služba za zapošljavanje i Upravni sud to nisu učinili, jer su prihvatili netačan podatak koji je dao poverenik stečajnog upravnik a poslodavca, koji je do iznosa otpremnine obračunate u skladu sa Zakonom o radu došao tako što je pravilno utvrđenu osnovicu pomnožio sa deset, umesto sa 11 navršenih godina staža osiguranja kod poslodavca. S tim u vezi se ukazuje na to da se u spisima predmeta nalaz e dokazi iz kojih proizlazi da je podnositeljka kod poslodavca ostvarila punih 11 godina ( i još pet meseci i devet dana) staža osiguranja . Podnositeljka ističe da je Upravni sud u osporenoj presudi „prepisao“ stavove iz drugostepenog rešenja, ne izjašnjavajući se uopšte na navode tužbe, te da je izreka osporene presude suprotna dokazima koji se nalaze u spisima predmeta , čime joj je povređeno prav o na obrazloženu sudsku odluku i prav o na nepristrasno odlučivanje, kao element i prava na pravično suđenje , te da je posledica takve odluke uskraćivanje prava na novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti, čime joj je povređeno i pravo na socijalnu zaštitu.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku se obrazlaže time da je upravni spor u predmetu U. 19447/17 trajao neopravdano dugo, imajući u vidu da je okončan posle dve godine, devet meseci i deset dana, da se ticao zaštite socijalnog prava podnositeljke, što je zahtevalo hitnost u odlučivanju, da Upravni sud nije održao usmenu raspravu i da su u istoj upravnoj stvari prethodno vođen dva upravna spora u kojima je isti sud odlučivao brže i efikasnije.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povrede označen ih ustavn ih prava , poništi osporenu presudu Upravnog suda – Odeljenje u Nišu i odredi da isti sud donese novu odluku o tužbi podnositeljke podnetoj protiv konačnog rešenja. Tražena je i naknada nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan isključivo da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda, te stoga i navodi ustavne žalbe moraju , sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, očigledno ukazivati na njegovu povredu ili uskraćivanje.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz spisa predmeta Nacionalne službe za zapošljavanje – Filijala Niš broj UP.I 0303-10411-3159-1/2015 i Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 19447/17, kao i celokupne dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

3.1. Podnositeljka ustavne žalbe je 9. marta 2015. godine, na osnovu Odluke o utvrđivanju Programa za rešavanje viška zaposlenih u procesu privatizacije za 2015. godinu (u daljem tekstu: Program), dala pisanu izjavu da se neopozivo opredeljuje za opciju 1 u navedenom programu, prema kojoj se otpremnina obračunava u visini dinarske protivvrednosti 200 evra po godini staža osiguranja, po srednjem kursu na dan dostavljanja spiskova viška zaposlenih od strane poslodavca. Otpremnina obračunata na način utvrđen Zakonom o radu bila je predviđena opcijom 2 Programa. U izjavi je napomenuto da pravo na novčanu naknadu u skladu sa propisima o zapošljavanju mogu ostvariti ona lica čija je ukupna visina isplaćene otpremnine, u skladu sa ovom odlukom, manja ili ista u odnosu na visinu otpremnine utvrđene u skladu sa Zakonom o radu.

Podnositeljki je 30. juna 2015. godine prestao radni odnos kod poslodavca „B.“ a.d. Aleksinac, zbog prestanka potrebe za radom u procesu privatizacije, na osnovu odredbe člana 179. stav 5. tačka 1) Zakona o radu.

U potvrdi poslodavca broj 794/2 od 30. juna 2015. godine, izdatoj u svrhu regulisanja prava na novčanu naknadu kod Nacionalne službe za zapošljavanje, navedeno je da je podnositeljki po opciji 1 Programa isplaćena otpremnina u iznosu od 288.359,32 dinara, dok bi iznos otpremnine po opciji 2 Programa (na način utvrđen Zakonom o radu) bio 312.656,43 dinara.

Podnositeljka je 2. jula 2015. godine Nacionalnoj služb i za zapošljavanje – Filijala Niš podnela zahtev za ostvarivanje prava na novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti, u kome je, pored ostalog, navela da je kod poslednjeg poslodavca bila u radnom odnosu u periodu od 21. januara 2004. do 30. juna 2015. godine, prilažući kao dokaze za tu tvrdnju kopiju radne knjižice i uverenje Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Služba filijale Aleksinac od 1. jula 2015. godine.

Osporenim rešenjem prvostepenog organa UP.I 0303-10411-3198-1/2015 od 10. avgusta 2015. godine odbijen je kao neosnovan navedeni zahtev podnositeljke. Prvostepeni organ je zaključio da je iznos naknade koji je podnositeljka primila po opciji 1 Programa veći od iznosa otpremnine koji bi bio utvrđen u skladu sa odredbama Zakona o radu (bez navođenja tog iznosa ), zbog čega ne ispunjava uslove za ostvarivanje prava na novčanu naknadu, u smislu odredbe člana 67. stav 1. tačka 1. podtačka 1) Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti.

U daljem toku postupka, rešenja Nacionalne službe za zapošljavanje (u daljem tekstu: drugostepeni organ) broj 0031-10412-694/2015 od 29. septembra 2015. godine i broj 0031-10412-694/2015 od 7. juna 2016. godine, kojima je odbijena kao neosnovana žalba podnositeljke izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja, poništena su presudama Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 15682/15 od 8. aprila 2016. godine i U. 9937/16 od 31. avgusta 2017. godine, te je predmet vraćen na ponovno odlučivanje . Upravni sud je našao da nije jasno kako su upravni organi doš li do zaključka da je iznos otpremnine koji je podnositeljka primila veći od iznosa otpremnine koji bi joj pripao u skladu sa Zakonom o radu . Naime, tom sudu je bio sporan način na koji je utvrđena osnovica za obračun otpremnine prema Zakonu o radu, s obzirom na to da je u relevantnom periodu od tri meseca koja prethode mesecu u kojem se isplaćuje otpremnina, zarada isplaćena jedino za april, dok je za mart i maj 2015. godine obračunat samo doprinos za obavezno osiguranje za slučaj nezaposlenosti . S tim u vezi je ukaza no na pomenutu potvrdu poslodavca broj 794/2 od 30. juna 2015. godine, kao i na mišljenje Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja broj 011-00-7/30/2015 od 4. marta 2015. godine, koje se odnosi na utvrđivanje osnovice za obračun otpremnine u situaciji kada zaposleni nije primio zaradu za određeni mesec, u kom slučaju se uzima u obzir obračunata, a neisplaćena zarada koju je zaposleni ostvario i koju je poslodavac bio dužan da isplati.

Postupajući u izvršenju presude od 31. avgusta 2017. godine, drugostepeni organ je pribavio izjašnjenje poverenika stečajnog upravnika poslodavca broj 57/17 od 17. oktobra 2017. godine , u kome je, u tački 10, navedeno da prosečna bruto mesečna zarada podnositeljke za poslednja tri meseca koja prethode mesecu u kome je isplaćena otpremnina, iznosi 85.269,94 dinara, da je 1/3 te zarade 28.423,31 dinara, da je navršila deset godina „radnog staža u radnom odnosu“ kod poslodavca i da bi stoga otpremnina obračunat a prema Zakonu o radu iznosila 284.233,10 dinara. U izjašnjenju je navedeno da se u njegovom prilogu nalazi uverenje Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Služba filijale Aleksinac od 18. oktobra 2017. godine, koje se ne nalazi u spisima predmeta .

Osporenim rešenjem drugostepenog organa broj 0031-10412-694/2015 od 10. novembra 2017. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnositeljke izjavljena protiv prvostepenog rešenja od 10. avgusta 2015. godine. Drugostepeni organ je činjenično stanje utvrdio na osnovu izjašnjenja poverenika stečajnog upravnika od 17. oktobra 2017. godine, te je primenom relevantnih odredaba zakona, ocenio da je pravilno postupio prvostepeni organ kada je odbio zahtev podnositeljke.

Podnositeljka je u tužbi od 21. decembra 2017. godine istakla : da je pravilno poverenik stečajnog upravnik a utvrdio njenu prosečnu zaradu za tri meseca koja prethode mesecu u kojem je isplaćena otpremnina, ali da je 1/3 tog iznosa pogrešno pomnožio sa deset, umesto sa 11 navršenih godina staža osiguranja kod poslodavca, čime bi se došlo upravo do iznosa navedenog u potvrdi poslodavca broj 794/2 od 30. juna 2015. godine; da drugostepeni organ u osporenom rešenju, za razliku od prethodna dva poništena rešenja (u kojima je njen staž osiguranja kod poslodavca utvrđen u trajanju od 12 godina, jedan mesec i 27 dana), nije utvrdio njen staž osigur anja kod poslodavca, niti je to utvrđeno u osporenom prvostepenom rešenju. Uz tužbu je priložila novo uverenje Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Služba filijale Aleksinac od 12. decembra 2017. godine o navršenom stažu osiguranja.

Spisi predmeta i odgovor na tužbu su dostavljeni Upravnom sudu 9. februara 2018. godine.

Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 19447/17 od 1. oktobra 2020. godine odbijena je tužba podnositeljke podneta protiv osporenog drugostepenog rešenja. Upravni sud je našao da je pravilno postupio tuženi organ kada je odbio kao neosnovanu žalbu podnositeljke , ocenjujući da se nisu stekli uslovi za priznavanje prava na novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti, u smislu odredbe člana 67. stav 1. tačka 1. podtačka 1) Zakona o zapošljavanju i osiguranja za slučaj nezaposlenosti.

3.2. Ustavni sud konstatuje da je Odlukom Už-4435/2016 od 21. decembra 2017. godine usvojio ustavnu žalbu Jelide Banković i utvrdio da joj je bliže označenim aktima povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , te je poništio presudu Upravnog suda i odredio da isti sud donese novu odluku o njenoj tužbi podnetoj protiv konačnog rešenja. Navedenoj podnositeljki ustavne žalbe je, takođe, prestao radni odnos kao višku zaposlenih kod poslodavca „B.“ a.d. Aleksinac, pošto joj je prethodno isplaćena otpremnina po opciji 1 Programa. Naime, u osporenim aktima nije bila utvrđena odlučna činjenica o tome koji iznos otpremnine bi navedenoj podnositeljki bio obračunat po opciji 2 Programa, na način propisan Zakonom o radu. Konkretno, sporan je bio način utvrđivanja tromesečnog proseka zarade navedene podnositeljke, s obzirom na to da joj je, kao i podnositeljki ove ustavne žalbe, zarada u relevantnom periodu isplaćena samo za april 2015. godine.

U postupku izvršenja navede odluke Ustavnog suda, Upravni sud je poništio rešenje drugostepenog organa, koji je potom poništio rešenje prvostepenog organa. Pravnosnažnim rešenjem prvostepenog organa broj 0303-10411-3198-2/2015 od 29. juna 2018. godine navedenoj podnositeljki je priznato pravo na novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti u trajanju od šest meseci, u opredeljenom novčanom iznosu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnositeljka, pored ostalog, ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Ustavni sud konstatuje da se odredba člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda sadržinski ne razlikuje od odredbe člana 32. stav 1, kojom se jemči pravo na pravično suđenje, te je navode ustavne žalbe o povredi tog prava cenio u odnosu na odgovarajuću odredbu Ustava.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari, pored navedene ustavne odredbe, relevantne su i sledeće zakonske odredbe:

Odredbom člana 67. stav 1. tačka 1. podtačka 1) Zakonom o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti ( „Službeni glasnik RS“, br. 36/09, 88/10, 38/15 , 113/17, 113/2017 – dr. zakon i 49/21 ) propisano je da nezaposleni ima pravo na novčanu naknadu u slučaju prestanka radnog odnosa ili prestanka obaveznog osiguranja, po osnovu prestanka radnog odnosa otkazom od strane poslodavca, u skladu sa propisima o radu, i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla, u skladu sa zakonom, osim lica koja su se, u skladu sa odlukom Vlade o utvrđivanju programa rešavanja viška zaposlenih, svojevoljno opredelila za novčanu naknadu ili posebnu novčanu naknadu - u većem iznosu od visine otpremnine utvrđene Zakonom o radu.

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14, 13/17 – Odluka US, 113/17 i 95/18 – autentično tumačenje ) propisano je: da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu, u smislu člana 179. stav 5. tačka 1) ovog zakona, zaposlenom isplati otpremninu u skladu sa ovim članom (član 158. stav 1.); da se v isina otpremnine iz stava 1. ovog člana utvrđuje opštim aktom ili ugovorom o radu, s tim što ne može biti niža od zbira trećine zarade zaposlenog za svaku navršenu godinu rada u radnom odnosu kod poslodavca kod koga ostvaruje pravo na otpremninu (stav 2.); da se z aradom u smislu člana 158. ovog zakona smatra prosečna mesečna zarada zaposlenog isplaćena za poslednja tri meseca koja prethode mesecu u kojem se isplaćuje otpremnina (član 159.); da z aposleni kome poslodavac posle isplate otpremnine iz člana 158. ovog zakona otkaže ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njegovim radom ostvaruje pravo na novčanu naknadu i pravo na penzijsko i invalidsko osiguranje i zdravstvenu zaštitu, u skladu sa propisima o zapošljavanju (član 160.); da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla (član 179. stav 5. tačka 1)).

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10 ), koji se primenjivao do 31. maja 2017. godine, bilo je propisano: da se u postupku moraju utvrditi pravilno i potpuno sve činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (odlučne činjenice) (član 8.); da k oje će činjenice uzeti kao dokazane odlučuje ovlašćeno službeno lice po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza posebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 10.); da (…) obrazloženje rešenja sadrži: kratko izlaganje zahteva stranaka, utvrđeno činjenično stanje, po potrebi i razloge koji su bili odlučni pri oceni dokaza, razloge zbog kojih nije uvažen koji od zahteva stranaka, pravne propise i razloge koji s obzirom na utvrđeno činjenično stanje upućuju na rešenje kakvo je dato u dispozitivu (…) (član 199. stav 2.).

Odlukom o utvrđivanju Programa za rešavanje viška zaposlenih u postupku privatizacije za 2015. godinu („Službeni glasnik RS“, br. 9/15, 84/15 i 109/ 15), u odeljku III pod nazivom Način rešavanja viška zaposlenih, predviđen o je da zaposleni koji je utvrđen kao višak u 2015. godini, može dobrovoljno da se opredeli za jednu od opcija, koja je za njega najpovoljnija, i to za: 1) otpremninu u visini dinarske protivvrednosti 200 evra za svaku navršenu godinu rada u radnom odnosu, po srednjem kursu, na dan dostavljanja spiskova viška zaposlenih od strane poslodavca, s tim da ukupna visina otpremnine ne može biti veća od 8.000 evra u dinarskoj protivvrednosti; 2) otpremninu obračunatu na način utvrđen Zakonom o radu s tim da ukupna visina otpremnina ne može biti veća od 8.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, a visina sredstava za svaku navršenu godinu rada u radnom odnosu kod poslednjeg poslodavca ne može biti veća od 500 evra u dinarskoj protivvrednosti, po srednjem kursu, na dan dostavljanja spiskova viška zaposlenih od strane poslodavca; 3) otpremninu u iznosu od šest (6) prosečnih zarada po zaposlenom u Republici Srbiji, prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za poslove statistike – za zaposlene koji imaju više od 15 navršenih godina rada u radnom odnosu.

5. Podnositeljka ustavne žalbe ističe da u osporenoj presudi Upravnog suda nije ocenjen navod tužbe kojim je ukazano na to da je u drugostepenom rešenju iznos otpremnine koji bi primila u skladu sa Zakonom o radu, obračunat na osnovu netačno utvrđenih godina staža osiguranja kod poslod avca kod koga joj je prestao radni odnos , što je imalo za posledicu da joj se ne prizna pravo na novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti.

Ustavni sud je ove navode ustavne žalbe ispitao sa stanovišta istaknute povrede prava na obrazloženu odluku, kao sastavnog dela prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Kada se zakonitost konačnog upravnog akta ocenjuje na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, tada ne postoji obaveza suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u tom postupku adekvatno ocenjeni. U konkretnom slučaju, podnositeljka ustavne žalbe je pomenuti navod mogla da istakne tek u tužbi povodom koje je doneta osporena presuda, jer je pitanje navršenih godina staža osiguranja kod poslednjeg poslodavca za nju postalo sporno donošenjem osporenog rešenja drugostepenog organa od 10. novembra 2017. godine. Ustavni sud je ispitao da li je izneti navod podnositeljke mogao biti od uticaja na ishod postupka i da li je stoga bilo neophodno da se posebno oceni u osporenoj presudi.

Polazeći od navedenih odredaba zakona, Ustavni sud konstatuje da lice ko me je radni odnos prestao kao višku zaposlenih usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena kod poslodavca može ostvariti pravo na novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti ukoliko se, u skladu sa odlukom Vlade o utvrđivanju programa rešavanja viška zaposlenih, svojevoljno opredeli lo za novčanu naknadu ili posebnu novčanu naknadu (otpremninu) u iznosu koji je manji ili jednak visini otpremnine utvrđene Zakonom o radu. U tom slučaju, navedeno lice ostvaruje i pravo na otpremninu i pravo na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti. Pravo na novčanu naknadu nema samo onaj ko je u skladu sa navedenom odlukom Vlade ostvario otpremninu čiji je ukupan iznos veći od Zakonom o radu utvrđene minimalne visine otpremnine. Cilj odredbe člana 67. stav 1. tačka 1. podtačka 1) Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti je ostvarivanje prava zaposlenih u subjektima privatizacije na način koji je za njih najpovoljniji, a kojim s e neće ugroziti javne finansije. Prihvatanje opcije koja zaposlenom obezbeđuje veći iznos otpremnine od zakonskog minimuma, a na uštrb naknade za nezaposlenost, je posledica procene samog tog lica šta je za njega najpovoljnije (videti Rešenje Ustavnog suda IUz-67/2020 od 13. oktobra 2022. godine ).

U konkretnom slučaju, podnositeljka ustavne žalbe se od tri ponuđene opcije za isplatu otpremnine predviđene Programom svojevoljno opredelila za opciju 1 – u iznosu od 200 evra po godini staža osiguranja , u odgovarajućoj dinarskoj protivvrednosti . Otpremnina obračunata na način utvrđen Zakonom o radu bila je predviđena opcijom 2 Programa. S obzirom na to da je kriterijum za ostvarivanje prava podnositeljke na novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti visina ukupno isplaćene otpremnine u odnosu na visinu otpremnine koja bi joj pripala po Zakonu o radu, u sprovedenom postupku je bilo potrebno utvrditi da li je isplaćeni iznos veći od onog koji je previđen navedenim zakonom.

Zakonom o radu su propisana dva parametra za izračunavanje otpremnine zaposlenom kome prestaje radni odnos kao višku . Prvi parametar je trećina prosečne mesečne zarade zaposlenog isplaćene za poslednja tri meseca koja prethode mesecu u kojem se isplaćuje otprem nina, a drugi su navršene godine rada u radnom odnosu kod poslodavca kod koga se ostvaruje pravo na otpremninu.

Do donošenja osporenog rešenja drugostepenog organa od 10. novembra 2017. godine sporan je bio prvi parametar, odnosno način utvrđivanja tromesečnog proseka zarade podnositeljke . Nakon što je u navedenom rešenj u drugostepenog organa osnovica za obračun otpremnine utvrđena u visini koja više nije bila sporna za podnositeljku, kao sledeće sporno postavilo se pitanje navršenih godina rada u radnom odnosu kod poslodavca .

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na to da je reč o kalendarskom vremenu koje je provedeno u radnom odnosu kod poslodavca koji isplaćuje otpremninu, te se računa samo svaka cela godina rada u radnom odnosu. Prema Zakonu o radu, merodavan je period koje je lice provelo u radnom odnosu kod poslodavca, a ne staž osiguranja koje je steklo po tom osnovu. Ipak, i u slučaju da se uzmu u obzir navršene godine staža osiguranja, a ne godine rada u ra dnom odnosu, takav propust nije od uticaja na utvrđivanje visine otpremnine, ukoliko se navedeni periodi ne razlikuju.

Prilikom utvrđivanja visine otpremnine koju bi podnositeljka ostvarila u skladu sa Zakonom o radu, uzet je u obzir staž osiguranja navršen kod poslodavca koji je isplatio otpremninu. Međutim, podatak o navršenom stažu osiguranja podnositeljke nije naveden u osporenim rešenjima i osporenoj presudi, iako ga upravni organi i Upravni sud smatraju bitnim za utvrđivanje visine pomenute otpremnine. U izjašnjenju poverenika stečajnog upravnika poslodavca od 17. oktobra 2017. godine, koji je bio ključni dokaz u postupku, visina otpremnine je izračunata na osnovu staža osiguranja u trajanju od deset godina. Prethodno je u poništenim rešenjima drugostepenog organa od 29. septembra 2015. i 7. juna 2016. godine navedeno da podnositeljka ima više od 12 godina staža osiguranja kod poslodavca. Podnositeljka tvrdi da je navršila više od 11 godina staža osiguranja kod poslodavca, što je potkrepila dokazima (kopija radne knjižice i uverenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje) koje je priložila još uz zahtev za ostvarivanje prava na novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti od 2. jula 2015. godine, a potom i uz tužbu od 21. decembra 2017. godine. Pri takvom stanju stvari, Upravni sud je u obrazloženju osporene presude samo citirao taj navod podnositeljke, ali ga nije posebno cenio, pre svega sa stanovišta svih dokaza u spisima predmeta upravnog organa, kao i onih priloženih uz tužbu.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud smatra da je na Upravnom sudu bilo da u dovoljnoj meri razmotri pomenuti navod tužbe i da na nj ega odgovori na način koji bi otklonio sumnju u arbitr arnu primenu merodavnog prava. Propuštanje upravnih organa da u osporenim rešenjima utvrde navršene godine rada podnositeljke u radnom odnosu kod poslodavca kod koga je ostvarila pravo na otpremninu , kao i Upravnog suda da u osporenoj presudi u vezi sa tim oceni relevant an navod tužbe, po shvatanju Ustavnog suda, ukazuje na to da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na obrazloženu odluku, kao sastavni deo prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 , 10/23 i 92/23), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Imajući u vidu prirodu učinjene povrede prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, našao da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava mogu otkloniti jedino poništavanjem presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 19447/17 od 1. oktobra 2020. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka po tužbi podnositeljke ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Nacionalne službe za zapošljavanje broj 0031-10412-694/2015 od 10. novembra 2017. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud napominje da nije nadležan da utvrđuje da li su bili ispunjeni uslovi da se podnositeljki ustavne žalbe prizna pravo na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti, niti se ovom odlukom prejudicira odluka nadležnog organa o tome, pod pretpostavkom da se postojanje tih uslova utvrdi i oceni u postupku koji je u skladu sa zakonom.

6. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je podnositeljka isključivo dovodi u vezu sa trajanjem upravnog spora koji je pokrenut tužbom od 21. decembra 2017. godine i okončan donošenjem osporene presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 19447/17 od 1. oktobra 2020. godine . Iz navedenog sledi da je osporeni upravno-sudski postupak trajao dve godine i nešto duže od devet meseci.

Pored same dužine trajanja postupka, Ustavni sud je, pri ocenjivanju da li je period odlučivanja nadležnog suda bio razuman, uzeo u razmatranje i sledeće kriterijume: složenost predmeta, ponašanje podnosioca kao stranke u postupku, postupanje nadležnog suda, kao i to o kom pravu podnosioca je odlučivano.

Primenjujući navedene kriterijume na konkretan slučaj, Ustavni sud nalazi da predmet upravnog spora nije bio složen, jer se osnovanost tužbe mogla ispitati na osnovu dokaza u spisima predmeta. Podnositeljka ustavne žalbe je imala značajan materijalni interes da se postupak pravnosnažno okonča u najkraćem roku, imajući u vidu da se predmet ticao ostvarivanja prava čija je svrha zaštita zaposlenog usled gubitka zaposlenja. Pri tome, ona svojim ponašanjem nije doprinela trajanju predmetnog upravnog spora.

Ustavni sud je našao da je sporo postupanje Upravnog suda isključivo dovelo do dugog trajanja upravnog spora koje se u konkretnom slučaju ne može opravdati, naročito jer je bio u pitanju treći upravni spor u istoj upravnoj stvari, zbog čega se od tog suda očekivalo da o tužbi odluči posebno ažurno.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je podnositeljki povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava, u upravnom sporu koji je vođen pred Upravnim sudom – Odeljenje u Nišu u predmetu U. 19447/17, odlučujući kao u tački 3. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine ove naknade štete, posebno dužinu trajanja predmetnog upravnog spora. Sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog navedenog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, ovaj sud je, takođe, imao u vidu praksu ovog suda, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije, od 9. januara 2018. godine (predstavke br. 8647/16, 12666/16 i 20851/16), i više drugih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja organa uprave.

8. Imajući da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje kao posledicu neobrazloženosti osporenih akata i poništio osporenu presudu, kao i da je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku i u vezi sa tim naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud nije razmatrao ustavnu žalbu u delu u kome se ističe povreda prava na nepristrasan sud, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, i prava na socijalnu zaštitu iz člana 69. stav 3. Ustava .

9. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i razumni rok

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti