Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom dvanaest godina

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 12 godina. Glavni razlog za dužinu postupka je neefikasno postupanje prvostepenog suda, uprkos složenosti predmeta i doprinosu stranaka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Đurkić, Gordana Ajnšpiler Popović , dr Vladan Petrov, dr Milan Škulić i dr Nataša Plavšić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalb i D. P, Z . P, S. P. i J. M, svih iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. marta 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. P, Z . P, S. P. i J . M . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 1683/17 (ranije predmet Opštinskog suda u Leskovcu P. 1206/06) povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo D. P, Z . P, S. P. i J . M . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 800 evra svakom , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. P, Z . P, S. P. i J . M, svi iz Leskovca , su 12. oktobra 201 8. godine, preko punomoćnika Z. S , advokata iz Leskovca, Ustavnom sudu podneli ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 1683/17 (ranije predmet Opštinskog suda u Leskovcu P. 1206/06).

U ustavnoj žalbi se navodi da je parnični postupak, započet po tužbi podnosilaca, a zajedno sa još pet tužilaca, trajao preko 12 godina, uz nekoliko prekida postupka zbog smrti stranaka i ukidanja prvostepene presude, čime im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenog prava, i da se podnosiocima utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete u visini od po 1.300 evra svakom .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li j e u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu P. 1683/17 (ranije predmet P. 1206/06 Opštinskog suda u Leskovcu), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe , zajedno sa još pet tužilaca, su 16. maja 200 6. godine podneli Opštinskom sud u u Leskovcu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tužen ih D.S. i J.S. iz Leskovca , a radi duga na ime faktičkog korišćenja porodične kuće u Leskovcu (dvosoban stan sa dvorištem) , nakon raskinutog ugovora o doživotnom izdržavanju koji je bio zaključen između pravnih prethodnika tužilaca, kao primalaca izdržavanja, i tuženih, kao davalaca izdržavanja . Opštinski sud je tužbu tuženima uručio 26. marta 2008. godine, a odgovor tuženih na tužbu je dostavljen sudu 10. aprila 2008. godine u kome su tuženi predložili da se postupak prekine do pravnosnažnog rešavanja drugog spora P. 3446/05, koji se vodi između istih stranaka, samo sa suprotnim procesnim ulogama, radi utvrđivanja prava svojine na nepokretnosti koju su tuženi koristili, a po osnovu doprinosa u sticanju imovine.

Po pribavljanju spisa predmeta P. 3446/05, van rasprave, rešenjem Opštinskog suda P. 1206/06 od 12. januara 2009. godine u ovoj pravnoj stvari je određen prekid postupka do pravnosnažnog okončanja spora koji se vodi u predmetu P. 3446/05 između istih stranka radu utvrđivanja prava svojine. Istim rešenjem je određeno da će se postupak nastaviti na predlog parničn ih stran aka ili kad sud nađe da ne postoje razlozi da se čeka završetak tog postupka. Protiv ovog rešenja nije bilo žalbi parničnih stranka.

Podneskom punomoćnika tužilaca od 17. januara 2012. godine tražen je nastavak postupka iz razloga jer se radi o „starom predmetu“.

Rešenjem Osnovnog suda u Leskovcu (nadležnog nakon reorganizacije sudova i uspostavljanja nove mreže sudova u 2010. godini) P. 1 420/12 od 5 . marta 2012. godine određen je nastavak postupka u ovoj parnici i zakazano ročište za glavnu raspravu 21. juna 2012. godine .

Na prvom održanom ročištu tužilac S. P, ovde podnosilac ustavne žalbe, je nakon izjave punomoćnika tuženih da je jedna stranka na strani tužilaca umrla, obavestio sud da je 11. januara 2008. godine, umrla tužilja M.M. iz Šainovaca.

Rešenjem Osnovnog suda u Leskovcu P. 1420/12 od 21. juna 2012. godine u ovoj pravnoj stvari je određen prekid postupka usled smrti tužilje M.M. iz Šainovaca, kao i da će se postupak nastaviti kada naslednici pok. tužilje preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog suprotne strane pozove da to učine.

Podneskom punomoćnika tužilaca od 6. marta 201 3. godine tražen je nastavak postupka iz razloga jer se radi o „starijem predmetu“.

Rešenjem Osnovnog suda u Leskovcu P. 1420/12 od 2. septembra 201 3. godine odbijen je predlog punomoćnika tužilaca za nastavak postupka, kao neosnovan. U obrazloženju je između ostalog navedeno da nisu ispunjeni zakonski uslovi za nastavak postupka jer se u podnesku ne navodi ko s u naslednici tužilje, niti se dostavlja relevantan dokaz o njenim naslednicima.

Odlučujući o žalbi punomoćnika tužilaca, Viši sud u Leskovcu je rešenjem Gž. 1740/13 od 7. novembra 2013. godine ukinuo rešenje Osnovnog suda u Leskovcu P. 1420/12 od 2. septembra 2013. godine i predmet vratio na ponovno odlučivanje. U obrazloženju je između ostalog navedeno da se u ovoj pravnoj stvari radi o običnoj procesnoj zajednici, te da se postupak nastavi prema tužiocima koji su to tražili, s obzirom na to da pravno dejstvo prekida ne deluje na ostale suparničare – tužioce, ukoliko je prekinut u odnosu na prvotužilju.

Rešenjem Osnovnog suda u Leskovcu P. 6518/13 od 20. decembra 2013. godine nastavljen je postupak u ovoj pravnoj stvari iz prekida određenog rešenjem Osnovnog suda u Leskovcu P. 1420/12 od 21. juna 2012. godine i ročište zakazano za 27. februar 2014. godine. Ovo ročište nije održano zbog neuredne dostave poziva punomoćniku tuženih, izostanka uredno pozvanog punomoćnika tužilaca, a istovremeno je, zbog navoda jednog od tužilaca , određeno da se proveri činjenica smrti tužilje B.P. iz Donje Jajne.

Rešenjem Osnovnog suda u Leskovcu P. 6518/13 od 1 6. aprila 201 4. godine određen je prekid postupka usled smrti tužilje B.P. iz Donje Jajne, kao i da će se postupak nastaviti kada naslednici pok. tužilje preuzmu postupak ili kad ih sud, na predlog suprotne strane , pozove da to učine. Protiv ovog rešenja nije bilo žalbi parničnih stranka.

Podneskom punomoćnika tužilaca od 13. maja 201 4. godine tražen je nastavak postupka i dostavljeno rešenje o nasleđivanju doneto iza smrti B.P.

Rešenjem Osnovnog suda u Leskovcu P. 3048/14 od 2 5. juna 201 4. godine nastavljen je postupak u ovoj pravnoj stvari iz prekida određen og rešenjem Osnovnog suda u Leskovcu P. 6518/13 od 16. aprila 2014. godine i zakaz ano ročište za 23. septembar 2014. godine.

Rešenjem Osnovnog suda u Leskovcu P. 3048/14 od 23. septembra 2014. godine određe n je prekid postupka u ovoj pravnoj stvari iza smrti tužilaca M . P. i M . P, oboje iz Leskovca, kao i da će se postupak nastaviti kada naslednici tuži laca preuzmu postupak ili kad ih sud, na predlog suprotne strane, pozove da to učine.

Tužioci S. P . i J . M, ovde podnosioci ustavne žalbe, su 23. februara 2015. godine predložili nastavak postupka i izjavili da prihvataju parnicu i kao naslednici pok. M . P.

Rešenjem Osnovnog suda u Leskovcu P. 3048/14 od 9. marta 2015. godine nastavljen je postupak u ovoj pravnoj stvari u kojoj je prekid bio određen rešenjem Osnovnog suda u Leskovcu P. 3048/14 od 23. septembra 2014. godine. Predmet je dobio novi broj P. 3015/15. Prvo ročište je bilo zakazano za 21. april 2015. godine.

Do donošenja presude Osnovnog suda u Leskovcu P. 3015/15 od 1. novembra 2016. godine, pred prvostepenim sudom, od 10 zakazanih ročišta za glavnu raspravu, održan o je pet, na kojima je određeno i sproveden o finansijsko veštačenje, kao i dopunsko veštačenje, saslušan jedan svedok i tuženi D.S. u svojstvu parnične stranke . Jedno ročište nije održano na saglasan predlog punomoćnika stranaka, a tri ročišta jer je izostao uredn o pozvani tuženi radi saslušanja u svojstvu parnične stranke zajedno sa uredno pozvanim svedocima; jer su tuženi tražili izuzeće postupajućeg sudije i jedno jer su se spisi predmeta nalazili kod veštaka. Protiv ove presude, kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev tužilaca, punomoćnik tuženih je izjavio žalbu 30. novembra 201 6. godine.

Rešenjem Apelacionog suda u Nišu Gž. 2060/17 od 22. marta 2017. godine vraćeni su spisi predmeta prvostepenom sudu radi otklanjanja procesnih nedostataka.

Rešenjem Apelacionog suda u N išu Gž. 2060/17 od 10. maja 2017. godine je delimično ukinuta presuda Osnovnog suda u Leskovcu P. 3015/15 od 1. novembra 2016. godine i u ukinutim delovima vraćena na ponovno suđenje.

U ponovnom prvostepenom pos tupku predmet je dobio novi broj P. 1683/17 i nakon četiri zakazana ročišta, od kojih su dva održana , je zaključena glavna rasprava. Na održanim ročištima su saslušani tužilac S . P, ovde podnosilac ustavne žalbe, i tuženi, izvedeni brojni pisani dokazi. Preostala dva ročišta nisu održana zbog izostanka uredne dostave poziva za ročište punomoćniku tuženog i jer se tuženi, iako uredno pozvan radi saslušanja u svojstvu parnične stranke, nije odazvao pozivu niti svoj izostanak opravdao.

Presudom Osnovnog suda u Leskovcu P. 1683/17 od 11. oktobra 201 7. godine je odbijen tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se obavežu tuženici da im na ime faktičkog korišćenja porodične kuće u Leskovcu (dvosoban stan sa dvorištem) isplate za vremenski period od 27. novembra 2002. godine do 1. maja 2006. godine iznos od 81.465,46 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. novembra 2016. godine do konačne isplate kao neosnovan, te oni obavezani da naknade troškove postupka tuženima u iznosu od 117.000,00 dinara . U pravnoj pouci je navedeno da je rok za žalbu 8 dana preko ovog suda za Viši sud u Leskovcu. Protiv presude je punomoćnik tužilaca 14. novembra 2017. godine izjavio žalbu.

Viši sud u Leskovcu se rešenjem Gž. 31/18 od 11. januara 2018. godine oglasio stvarno nenadležnim za odlučivanje o žalbi punomoćnika tužilaca i odredio da se spisi predmeta dostave Apelacionom sud u u Nišu kao stvarno nadležnom.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 387/18 od 5. septembra 201 8. godine je odbijena kao neosnovana žalba tužilaca R.K. i ovde podn osilaca ustavne žalbe i potvrđena presuda Osnovnog suda u Leskovcu P. 1683/17 od 11. oktobra 2017. godine.

4. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je označeni parnični postupak započet 1 6. maja 200 6. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Leskovcu, a okončan 5. septembra 2018. godine, donošenjem presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 387/18.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni sudski postupak ukupno trajao 12 godina i skoro četiri meseca .

Ustavni sud konstatuje da je razumna dužina sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupak.

Ispitujući osnovanost navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je zaključio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni spor okončao u razumnom roku, bez nepotrebnog odugovlačenja. Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju ne postoji okolnost koja bi mogla opravdati dvanaestogodišnje trajanje parničnog postupka u kome je odlučivano o tužbenom zahtevu podnosilaca radi duga – naknade na ime korišćenja njihovih suvlasničkih udela na stanu koji su nasledili (3/4 nepokretnosti) .

Ustavni sud konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da je predmetni postupak bio činjenično i pravno složen, posebno imajući u vidu njegovu procesnu usložnjenost, najpre, zbog četiri određen a prekida postupka, i to: jednog radi rešavanja prethodnog pitanja (koji je trajao tri godine), a tri zbog smrti četiri tužioca, kojih je bilo ukupno devet. Ovo sve u situaciji spornog procesnog pitanja da li su tužioci jedinstveni suparničari ili ne odnosno spornog udela na nepokretnosti za čije korišćenje su tužioci tražili naknadu, kao i spornih pojedinačnih udela svakog od tužilaca.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioce ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da se, i pored legitimnog interesa da se ovaj spor okonča u razumnom roku, na šta se ukazuje i u ustavnoj žalbi, podnosioci, odnosno njihov punomoćnik, nisu ponašal i u svemu u skladu sa svojom procesnom ulogom tuži laca, i to zato što do zaključenja glavne rasprave nisu iznel i sve činjenice i dokaze od kojih je zavisila odluka suda o nj ihovom utuženom potraživanju , zbog čega je, primenjujući pravilo o teretu dokazivanja, posle dvanaestogodišnjeg suđenja pravnosnažno i odbijen njihov tužbeni zahtev. Ovo pasivno držanje povodom razrešenja spornih pitanja, između ostalog, ogleda se i u tome što punomoćnik tužilaca, uz odgovornost i suda, nije vodio računa o tome koja je procesna zajednica tužilaca u pitanju t.j. da li je imalo razloga za prekide postupka u odnosu na sve tužioce, usled smrti nekog od njih , a kada nisu jedinstveni suparničari.

Međutim, prvenstveni uzrok dvanaestogodišnjeg trajanja osporenog postupka jeste postupanje prvostepenog suda, koji je najpre, tužbu tuženima dostavio na odgovor posle više od godinu i 10 meseci od dana podno šenja tužbe, te de facto započeo glavnu raspravu u ovoj parnici tek 21. aprila 2015. godine , skoro devet godina nakon podnošenja tužbe, s obzirom da su u međuvremenu bila četiri prekida postupka, od kojih je jedan, određen radi rešavanja prethodnog pitanja trajao tri godine, što je ipak, iako to za sam prekid nije predug period, doprinelo da postupak duže traje . Prva prvostepena presuda u ovom sporu doneta je posle 10 godina i četiri meseca, ali je i ona bila ukinuta, između ostalog, zbog nedovoljno utvrđenog činjeničnog stanja, i to nakon jednog vraćanja spisa prvostepenom sudu radi otklanjanja procesnih nedostataka. U drugom po redu prvostepenom postupku pravnosnažno je rešeno nakon godinu i četiri meseca, i pored pogrešne pravne pouke date od strane prvostepenog suda.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 1683/17 (ranije predmet Opštinskog suda u Leskovcu P. 1206/06), zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („ Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/ 15 – dr. zakon, 103/15 i 10/23 ), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 800 evra svakom , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su podnosi oci ustavne žalbe pretrpe li zbog utvrđene povrede prava, a krećući se u granicama postavljenog zahteva, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, prevashodno dužinu trajanja postupka, ali i složenost postupka, te izvesni doprinos podnosilaca, koji su uticali na njegovu dužinu . Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosi oci pretrpe li. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine ( predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15) i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju su podnosi oci ustavne žalbe pretrpe li zbog nedelotvornog postupanja sudova.

6. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom dvanaest godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti