Odbijanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu podnetu zbog dužine trajanja brakorazvodne parnice. Uzevši u obzir složenost spora, potrebu za veštačenjima radi zaštite interesa deteta i doprinos podnosioca odugovlačenju, ukupno trajanje postupka nije prekoračilo razuman rok.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Saše Popadića iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 2. novembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

  
Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Saše Popadića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Kruševcu u predmetu P. 2730/07.

O b r a z l o ž e nj e

   

1. Saša Popadić iz Novog Sada je, preko punomoćnika Milorada Dragičevića, advokata iz Subotice, podnescima od 23. juna 2009. godine i 14. juna 2011. godine, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Kruševcu u predmetu P. 2730/07.
   
U ustavnoj žalbi od 23. juna 2009. godine se navodi: da je podnosilac ustavne žalbe 8. marta 2005. godine podneo Opštinskom sudu u Kruševcu tužbu protiv tužene Nataše Jevtić radi razvoda braka, a da postupak traje četiri godine i još nije završen; da je na dan podnošenja tužbe dete stranaka, mal. Stefan, imao dve godine, a zbog sporog suđenja i nepotrebno odlaganih rasprava, podnosilac ustavne žalbe - otac deteta, nije mogao da ga vodi i s njim prespava u svom domaćinstvu u Novom Sadu sledeće dve i po godine, tj. sve do 3. novembra 2007. godine, a iz istih razloga nije mogao sa svojim detetom provesti letovanje u sledeće tri i po godine, tj sve do 20. avgusta 2008. godine; da je za sve to vreme podnosilac sa svojim punomoćnikom redovno pristupao svim zakazanim ročištima. Dalje se u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi da su se stranke 3. februara 2009. godine konačno nagodile oko kontakta oca i sina, ali ne i oko sudskih troškova, koje je skrivila tužena, pa je parnica još u toku, a Okružni sud u Kruševcu nije odlučio o žalbi podnosioca (na prvostepenu odluku o troškovima postupka) koja je izjavljena pre više od četiri meseca. U podnesku od 14. juna 2011. godine podnosilac je obavestio Ustavni sud da je osporeni parnični postupak konačno završen 26. februara 2010. godine, kada je primio rešenje Vrhovnog suda Srbije o odbacivanju njegove revizije protiv odluke o troškovima spora i predložio da Ustavni sud utvrdi da je u osporenom postupku podnosiocu povređeno paravo na suđenje u razumnom roku, da utvrdi njegovo pravo na naknadu nematerijalne štete koje može ostvariti na način predviđen odredbom člana 90. Zakona o Ustavnom sudu i da mu dosudi troškove ustavne žalbe u iznosu od 50.000 dinara.

2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava, a stavom 2. istog člana Zakona je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.
   
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Kruševcu P. 2730/07, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
   
Podnosilac ustavne žalbe je 8. marta 2005. godine podneo Opštinskom sudu u Kruševcu tužbu protiv tužene Nataše Jevtić iz Kruševca za razvod braka sa predlogom da sud njihovog mal. sina Stefana, rođenog 8. februara 2003. godine, poveri na čuvanje, vaspitanje i izdržavanje majci, da utvrdi obavezu doprinosa tužioca izdržavanju deteta u odgovarajućem procentu njegove mesečne zarade i da uredi način održavanja kontakta tužioca sa detetom tako da tužilac "može jednom mesečno odvesti dete na sedam dana u Novi Sad, zatim preostala tri vikenda u mesecu može provesti sa detetom u Kruševcu najmanje jedan dan svakog vikenda, te da sa detetom može neprekidno provesti 15 dana na zimovanju i 15 dana na letovanju u toku jedne godine". Tužba je zavedena u sudu pod brojem P. 439/05.
   
Opštinski sud u Kruševcu je tužbu dostavio na odgovor tuženoj dopisom od 19. aprila 2005. godine, a zatim i dopisom od 19. maja 2005. godine. U odgovoru na tužbu od 23. maja 2005. godine tužena je navela da je, ne znajući za tužbu svoga muža, sama podnela tužbu za razvod braka 16. marta 2005. godine, koja je zavedena u sudu pod brojem P. 517/05, i predložila združivanje oba predmeta radi jednovremenog odlučivanja.
   
Opštinski sud u Kruševcu je 22. septembra 2005. godine održao ročište radi pokušaja mirenja stranaka koje nije uspelo, a zatim je 13. oktobra 2005. godine održao ročište na kome je doneo rešenje o odbacivanju tužbe Nataše Jevtić u predmetu P. 517/05, zbog litispendencije, i na kome je sproveden postupak nagodbe koji nije uspeo, te je sud ustupio spise predmeta drugom veću na odluku.
   
Sledeće ročište je održano 7. novembra 2005. godine pred novim većem, a na predlog tužioca prvostepeni sud je odredio izvođenje veštačenja putem kliničkog psihologa Snežane Bojković o tome na koji način treba da se organizuje kontakt između oca i deteta. Postupajući sud je takođe, zatražio od Centra za socijalni rad u Kruševcu izveštaj o tome da li je Centar imao kontakte sa supružnicima po pitanju održavanja odnosa oca sa detetom.
   
Centar za socijalni rad iz Kruševca je 14. decembra 2005. godine obavestio Opštinski sud u Kruševcu da je, po predlogu Saše Popadića podnetom 9. februara 2005. godine, više puta kontaktirao sa supružnicima u vezi regulisanja ličnih odnosa njihovog mal. sina i oca, a po neformalnom prestanku njihove bračne zajednice krajem oktobra 2004. godine, te da su konstatovali da je već postojao dogovoreni model viđenja deteta i oca koji se u više meseci do tada odvijao u terminima očevih dolazaka u Kruševac svakog vikenda, te da je posebna okolnost bila sadržana u zahtevu oca da odvodi dete u Novi Sad tokom jednog od vikenda, što za majku nije bilo prihvatljivo. U svom nalazu i mišljenju, koje je dostavila prvostepenom sudu 29. decembra 2005. godine, veštak S. Bojković je preporučila da se kontakti sa ocem realizuju tako, što bi otac viđao dete četiri puta mesečno u vreme vikenda u mestu boravka deteta u naznačenom trajanju, s tim da bi se ovakav adaptacioni program odvijao godinu dana, posle čega bi se stekli delimični uslovi za moguću izmenu načina viđenja oca i deteta.
   
Tužilac - ovde podnosila ustavne žalbe, je podneskom od 23. januara 2006. godine obavestio sud da ime primedbe na mišljenje veštaka i predložio njegovo saslušanje. Na ročištu održanom 13. februara 2006. godine postupajući sud je naložio tužiocu da uredi tužbeni zahtev u delu doprinosa izdržavanju, a tuženoj da dostavi pismeno primedbe na nalaz veštaka. Tužilac je podneskom od 20. februara 2006. godine precizirao tužbeni zahtev u celini i tražio da sud odredi da dete viđa tri vikenda u mesecu u toku jednog dana u Kruševcu, a da ga jednog vikenda odvede u Novi Sad i tu prenoći s njim, kao i da može sa njim provesti neprekidno 15 dana na zimovanju i 15 dana na letovanju u toku godine.
   
Ročište zakazano za 24. mart 2006. godine je odloženo zbog sprečenosti sudije; na ročištu 19. aprila 2006. godine veštak iz zdravstvenih razloga nije bila u stanju da odgovara na primedbe, te je njeno saslušanje odloženo za sledeće ročište; na ročištu 31. maja 2006. godine sud je izveo dokaze saslušanjem praničnih stranaka, saslušanjem veštaka, na čiji nalaz su primedbe imale obe stranke, i na predlog tužene odredio novo veštačenje putem veštaka Ranke Radonjić, pedijatra - dečijeg neuropsihijatra.
   
Sledeće ročište zakazano za 20. juni 2006. godine je odloženo, jer je od uplate naknade za veštačenje 7. juna 2006. godine ostao kratak rok za angažovanje novog veštaka, a ročište zakazano za 24. juli 2006. godine nije održano, jer je predmet trebalo ustupiti specijalizovanom veću, s obzirom da je 1. jula 2006. godine počela primena člana 203. st. 2. i 3. Porodičnog zakona.
   
Veštak Ranka Radonjić je dostavila svoj nalaz i mišljenje 18. jula 2006. godine, u kome se, pored ostalog, navodi da "ne preporučuje spavanje deteta van kuće bez prisustva majke, kao ni odvođenje deteta u Novi Sad ili drugi grad". Podneskom od 4. avgusta 2006. godine tužilac je osporio ovo mišljenje, predložio da sud stavi van snage rešenje o određivanju ovog veštačenja i da donese privremenu meru, kojom bi uredio njegov kontakt sa sinom, kao u preciziranom tužbenom zahtevu od 20. februara 2006. godine.
   
Na narednom ročištu održanom 16. avgusta 2006. godine pred novim predsednikom veća, tužilac je ostao pri predlogu za izuzeće veštaka R. Radonjić i predložio superveštačenje preko Instituta za mentalno zdravlje u Beogradu, a sud je, na predlog tužene, naložio veštacima S. Bojković i R. Radonjić da pokušaju da usaglase svoje nalaze i u roku od deset dana dostave sudu odgovarajući izveštaj.
   
Opštinski sud u Kruševcu je 1. septembra 2006. godine doneo rešenje P. 439/05, kojim je delimično usvojio, a delimično odbio predlog tužioca za određivanje privremene mere od 4. avgusta 2006. godine, kojim se tražilo uređenje održavanja odnosa sa mal. detetom, protiv koga je tužilac izjavio žalbu 18. septembra 2006. godine. Okružni sud u Kruševcu je rešenjem Gž. 2064/06 od 14. novembra 2006. godine ukinuo ožalbeno rešenje u stavu drugom izreke kojim je odbijen deo predloga za određivanje privremene mere i u tom delu predmet vratio istom sudu na ponovno odlučivanje.
   
Veštaci su 5. oktobra 2006. godine dostavili sudu usaglašeni nalaz i mišljenje, sa predlogom da se kontakti oca i deteta odvijaju tokom tri vikenda u mesecu, subotom, u trajanju od 9-18 časova i da ne preporučuju noćno spavanje van kuće i odvođenje deteta u Novi Sad, koje je tužilac osporio podneskom od 18. oktobra 2006. godine i ostao pri predlogu da se izvede superveštačenje od strane Instituta za mentalno zdravlje u Beogradu.
   
Prvostepeni sud je održao ročište 11. oktobra 2006. godine , a ročište zakazano za 24. januar 2007. godine nije održano, jer ni stranke, ni njihovi punomoćnici nisu pristupili, iako uredno pozvani. Na ročištu 7. februara 2007. godine saslušane su parnične stranke i zaključena glavna rasprava, koja je zatim ponovo otvorena i Opštinski sud u Kruševcu je 20. marta 2007. godine od Centra za socijalni rad u Novom Sadu i Centra za socijalni rad u Kruševcu zatražio da do ročišta koje je zakazano za 9. maj 2007. godine dostave izveštaj u smislu člana 270. Porodičnog zakona sa mišljenjem i predlogom u vezi kontaktiranja oca sa mal. sinom. Traženi izveštaji su primeljeni u sudu 4. maja 2007. godine (Centra za socijalni rad grada Novog Sada) i 29. maja 2007. godine (Centra za socijalni rad u Kruševcu). Centar za socijalni rad u Kruševcu je bio mišljenja da sagledavajući relevantne okolnosti u odrastanju mal. Stefana, u cilju optimalnog zadovoljavanja potreba, prava i inetersa deteta, treba da se proširi dosadašnji model konktaktiranja deteta sa ocem na način koji bi uključivao da jedan vikend u mesecu provede sa ocem u Novom Sadu, a jedan u Kruševcu.
   
Opštinski sud u Kruševcu je održao ročišta 9. maja i 13. juna 2007. godine i zaključio glavnu raspravu. Prvostepeni sud je 13. juna 2007. godine doneo presudu P. 439/05, kojom je u stavu prvom izreke razveo brak između stranaka, u stavu drugom izreke - utvrdio doprinos tužioca izdržavanju mal. sina u visini od 30% od njegovih redovnih mesečnih primanja počev od 8. marta 2005. godine, kao dana podnošenja tužbe, pa ubuduće, u stavu trećem izreke odbio tužbeni zahtev da tužilac plaća još po 10% od redovnih mesečnih primanja kao neosnovan, u stavu četvrtom izreke - utvrdio način održavanja kontakta tužioca sa mal. sinom tako što će ga viđati prvog vikenda u mesecu od petka u 18 časova do nedelje u 20 časova u porodici oca u Novom Sadu, trećeg vikenda u mesecu od subote u 9 časova do nedelje u 20 časova u Kruševcu i četvrte nedelje u mesecu od 9 do 19 časova, sa obavezom oca tužioca da dete uzima i vraća ispred kuće u kojoj živi sa majkom, u stavu petom izreke - odbio tužbeni zahtev za viđenje pored vremena određenog stavom četvrtim, kao neosnovan i stavu šestom izreke utvrdio da svaka stranka snosi svoje troškove. Presuda je dostavljena punomoćnicima stranaka 27. jula 2007. godine.
   
Protiv prvostepene presude žalbu su 2. avgusta 2007. godine izjavile obe stranke, a Okružni sud u Kruševcu je presudom Gž. 1809/07 od 4. oktobra 2007. godine potvrdio pesudu Opštinskog suda u Kruševcu P. 439/05 od 13. juna 2007. godine u stavu trećem i četvrtom izreke; preinačio u stavu drugom izreke i utvrdio obavezu doprinosa tužioca izdržavanju mal. deteta od 20% od njegovih redovnih mesečnih primanja, a u stavu petom i šestom izreke ukinuo ožalbenu presudu i predmet vratio istom sudu na ponovno presuđenje.
   
Opštinski sud u Kruševcu je 18. oktobra 2007. godine zatražio od Centra za socijalni rad u Kruševcu dopunu izveštaja u smislu primedbi Okružnog suda u Kruševcu, tj. da li mal. Stefan treba da provodi 15 dana na zimovanju i letovanju sa ocem, a Centar je dostavio traženo mišljenje 24. decembra 2007. godine.
   
Tužena je 2. novembra 2007. godine izjavila reviziju protiv drugostepene presude u stavu prvom, drugom i trećem i protiv prvostepene presude u stavu trećem i četvrtom, a tužilac je 13. decembra 2007. godine dostavio odgovor na reviziju.
   
Na ročištu 26. decembra 2007. godine prvostepeni sud je odlučio o predlogu tužioca za određivanje privremene mere rešenjem P. 2730/07, kojim je odbio predlog da obaveže tuženu da dozvoli tužiocu da uzima mal. sina deset dana zimskog raspusta i rešio da dostavi spis Vrhovnom sudu Srbije, radi odlučivanja o izjavljenoj reviziji.
   
U daljem toku postupka tužilac je podneskom od 4. februara 2008. godine proširio tužbeni zahtev u pogledu viđenja sa detetom, a 25. februara 2008. godine izjavio žalbu protiv rešenja P. 2730/07 od 26. decembra 2007. godine, kojim je odbijen njegov predlog za određivanje privremene mere. Okružni sud u Kruševcu je rešenjem Gž. 1015/08 od 23. maja 2008. godine ukinuo ožalbeno rešenje i predmet vratio istom sud na ponovno odlučivanje, a prvostepeni sud je rešenjem P. 2730/07 od 7. jula 2008. godine usvojio preinačni predlog za privremenu meru iz podneska tužioca od 27. juna 2008. godine (da tužilac provede sa mal. sinom deset dana za vreme letovanja).
   
Vrhovni sud Srbije je presudom Rev. 2721/08 odbio kao neosnovanu reviziju tužene izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Kruževcu Gž. 1809/07 od 4. oktobra 2007. godine, koja je dostavljena prvostepenom sudu 12. decembra 2008. godine.
   
Tužilac je podneskom od 24. decembra 2008. godine tražio određivanje nove privremene mere, prema kojoj bi mogao da vodi mal. sina na zimovanje na Kopaonik od 24. januara do 2. februara 2009. godine, koja je usvojena rešenjem prvostepenog suda P. 2730/07 od 13. januara 2009. godine, a prvostepeno rešenje ukinuto rešenjem Okružnog suda u Kruševcu Gž. 172/09 od 26. januara 2009. godine i predmet vraćen istom sudu na ponovno odučivanje.
   
Opštinski sud u Kruševcu je održao ročišta 13. januara 2009. godine i 3. februara 2009. godine, kada je doneo presudu P. 2730/07, kojom je u stavu prvom izreke uredio način kontaktiranja tužioca sa mal. sinom, na taj način što će ga viđati: drugog dana rođendana deteta u Kruševcu u skladu sa školskim obavezama, na dan krsne slave oca 20. januara do 9-20 časova u Novom Sadu, za vreme zimskog raspusta u trajanju od deset dana posle Božića, za vreme letnjeg raspusta 15 dana, svake Nove godine od 31. decembra u 9 časova ujutru do 2. januara u 12 časova, sa obavezom oca tužioca da dete uzima i vraća ispred kuće u kojoj živi sa majkom, a u stavu drugom izreke utvrdio da svaka stranka snosi svoje troškove. Kako su se stranke na ročištu odrekle prava na žalbu u odnosu na stav prvi izreke, presuda je u tom delu postala pravnosnažna danom objavljivanja 3. februara 2009. godine.
   
Tužilac je 27. februara 2009. godine izjavio žalbu protiv presude P. 2730/07 od 3. februara 2009. godne u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka, a Okružni sud u Kruševcu je rešenjem Gž. 828/09 od 30. aprila 2009, godine odbio žalbu i potvrdio stav drugi izreke presude. Drugostepeno rešenje je dostavljeno punomoćniku tužioca 25. avgusta 2009. godine. Tužilac je, zatim, 11. septembra 2009. godine izjavio reviziju protiv navedenog drugostepenog rešenja, a Vrhovni sud Srbije je rešenjem Rev. 3283/09 od 5. novembra 2009. godine odbacio reviziju kao nedozvoljenu, jer je izjavljena protiv odluke protiv koje se po zakonu ne može podneti. Ovo rešenje je dostavljeno tužiocu 26. februara 2010. godine.
   
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
   
Odredbama Porodičnog zakona ("Službeni glasnik RS", broj 18/05) je, pored ostalog, propisano: da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta (član 6, stav 1.); da dete ima pravo da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi i da pravo deteta da održava odnose sa roditeljem sa kojim ne živi može biti ograničeno samo sudskom odlukom kada je to u najboljem interesu detata (član 61, st. 1. i 2.); da je roditeljsko pravo izvedeno iz dužnosti roditelja i postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa detata (član 67.); da se na postupak suda koji je u vezi sa porodičnim odnosima primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje parnični postupak, ako ovim zakonom nije drugačije određeno (član 202.); da postupak u vezi sa porodičnim odnosima u prvom stepenu sudi veće sastavljeno od jednog sudije i dvoje sudija porotnika, a u postupku po žalbi veće sastavljeno od troje sudija, kao i da sudije iz stava 1. ovog člana moraju biti lica koja su stekla posebna znanja iz oblasti prava deteta, a da se sudije porotnici iz stava 1. ovog člana biraju iz redova stručnih lica koja imaju iskustvo u radu sa decom i mladima, (član 203. st. 1. do 3.); da je postupak u vezi sa porodičnim odnosima hitan ako se odnosi na dete ili roditelja koji vrši roditeljsko pravo, kao i da se u postupku u vezi sa porodičnim odnosima tužba ne dostavlja tuženom na odgovor, da će postupak iz stava 1. ovog člana sud, po pravilu, sprovesti na najviše dva ročišta, da se prvo ročište zakazuje tako da se održi u roku od 15 dana od dana kada su tužba ili predlog primljeni u sudu, a da je drugostepeni sud dužan donese odluku u roku od 30 dana od dana kada mu je dostavljena žalba (član 204. st. 1. do 5.); da o naknadi troškova postupka u vezi sa porodičnim odnosima sud odlučuje po slobodnoj oceni, vodeći računa o razlozima pravičnosti (član 207.); da se postupak radi utvrđivanja postojanja ili nepostojanja braka, kao i za poništenje i razvod braka (bračni spor), pokreće tužbom, a da se postupak za razvod braka pokreće i predlogom za sporazumni razvod braka (član 210. st. 1. i 2.); da je sud dužan da presudom u bračnom sporu odluči o vršenju roditeljskog prava (član 226, stav 1.); da postupak posredovanja (u daljem tekstu: posredovanje) obuhvata postupak za pokušaj mirenja (u daljem tekstu: mirenje) i postupak za pokušaj sporazumnog okončanja spora (u daljem tekstu: nagodba) (član 229.); da se posredovanje redovno sprovodi uz postupak u bračnom sporu koji je pokrenut tužbom jednog od supružnika (član 230, stav 1.); da posredovanje, po pravilu, sprovodi sud (član 231. stav 1.); da je u sporu za zaštitu prava deteta i u sporu za vršenje odnosno lišenje roditeljskog prava sud uvek dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta (član 266. stav 1.); da pre nego što donese odluku o zaštiti prava deteta ili o vršenju odnosno lišenju roditeljskog prava, sud je dužan da zatraži nalaz i stručno mišljenje od organa starateljstva, porodičnog savetovališta ili druge ustanove specijalizovane za posredovanje u porodičnim odnosima (član 270.); da će se sudski, odnosno upravni postupak koji je pokrenut po odredbama Zakona o braku i porodičnim odnosima ("Službeni glasnik SRS", br. 22/80 i 11/88 i "Službeni glasnik RS", br. 22/93, 25/93, 35/94, 46/95 i 29/01) nastaviti prema odredbama ovog zakona, osim ako je do dana početka primene ovog zakona doneta prvostepena odluka (član 357. stav 2.); da ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije", a primenjuje se od 1. jula 2005. godine, osim odredaba člana 203. st. 2. i 3. ovog zakona koje se primenjuju od 1. jula 2006. godine (član 363.).
   
Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", broj 125/04) je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.).
   
5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak započet podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Kruševcu 10. marta 2005. godine, a da je okončan dostavljanjem podnosiocu rešenja Vrhovnog suda Srbije, kojim je odlučeno o njegovoj reviziji protiv odluke o troškovima spora 26. februara 2010. godine. Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kad je reč o dužini osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak u kome su o tužbenom zahtevu odlučivale tri sudske instance trajao ukupno četiri godine i jedanaest i po meseci, što samo po sebi ne ukazuje da je trajanje parničnog postupka očigledno premašilo standarde razumno trajanja sudskog postupka usvojene kako u praksi ovog suda, tako i međunarodnih sudova za zaštitu ljudskih prava. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao i da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da je parnični postupak bio znatne složenosti, s obzirom na to da je u predmetnom postupku bilo neophodno odlučiti o sledećim pitanjima: o razvodu braka, o poveravanju zajedničkog maloletnog detata na čuvanje i vaspitavanje jednom od roditelja, o načinu održavanja ličnih odnosa detata sa roditeljem koji ne vrši roditeljsko pravo, o izdržavanju deteta. U tom cilju, prvostepeni sud je bio dužan da sprovede postupak posredovanja, koje obuhvata postupak za pokušaj mirenja, kao i postupak za pokušaj sporazumnog okončanja spora (nagodbe), a zatim je izveo dokazni postupak sprovođenjem tri veštačenja (veštačenja dva veštaka i trećeg veštačenja radi usklađivanja mišljenja veštaka), saslušanjem parničnih stranaka, pribavljanjem izveštaja o primanjima stranaka, te pribavljanjem više izveštaja i stručnih mišljenja organa starateljstva.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je predmet spora nesumnjivo bio od velikog značaja za podnosioca.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac, kao tužilac u parničnom postupku, takođe, u izvesnoj meri doprineo ukupnom trajanju postupka. Pored toga što je jedno ročište pred prvostepenim sudom (24. januara 2007. godine) moralo biti odloženo iz razloga na strani parničnih stranaka, ovde se, pre svega, ima u vidu da se ceo period od dostavljanja rešenja Okružnog suda u Kruševcu Gž. 828/09 podnosiocu ustavne žalbe 25. avgusta 2009. godine do dostavljanja rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 3283/09 podnosiocu 26. februara 2010. godine ne može priznati podnosiocu u trajanje osporenog postupka. Naime, ovde je podnosilac ustavne žalbe, preko advokata, podneo nedozvoljenu reviziju, koja nije imala izgleda na uspeh, a podnosilac ustavne žalbe nije mogao da ne bude svestan da revizija protiv odluke o parničnim troškovima nije dozvoljena, usled čega ju je Vrhovni sud Srbije odbacio, posebno zbog toga što je revizija izjavljena preko advokata, te se ovaj period od šest meseci ne može uzeti u obzir prilikom razmatranja trajanja postupka. Ovakav stav u pogledu ulaganja pravnog leka za koji je u momentu ulaganja bilo jasno da nema izgleda na uspeh zauzeo je i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu, npr. u presudi Kostovska protiv Makedonije od 15. juna 2006. godine (no. 44353/02), stav 36.
   
Ocenjujući postupanje nadležnog suda u ovom postupku, Ustavni sud je imao u vidu složenu prirodu sporova iz porodičnih odnosa, čije rešavanje treba da zadovolje više prinicipa, koji su našli izraza i u Porodičnom zakonu. Sa jedne strane, imajući u vidu potrebu da se porodične veze održe i da se osigura da odnos između roditelja i dece ne bude ugrožen zbog proteka vremena, Porodični zakon je propisao da je postupak u vezi sa porodičnim odnosima hitan ako se odnosi na dete ili roditelja koji vrši roditeljsko pravo. Sa druge strane, ovi postupci treba da obezbede zaštitu najboljeg interesa deteta i Zakon nalaže sudu da pre odlučivanja o zaštiti prava deteta, u koje spada i održavanje ličnih odnosa sa roditeljem sa kojim ne živi, obavezno pribavi stručno mišljenje organa starateljstava ili druge specijalizovane ustanove. Dakle, zakonodavac je ocenio da stručnost i uobičajeno znanje i iskustvo sudije nisu dovoljni za donošenje odgovarajuće odluke o ovim značajnim i osetljivim pitanjima, već da je za odlučivanje neophodno pribaviti i stručno mišljenje veštaka. Prilikom ocene postupanja Opštinskog suda u Kruševcu, Ustavni sud je imao u vidu i da je tužba u konkretnom slučaju podneta za vreme primene Zakona o braku i porodičnim odnosima, koji je predviđao dostavljanje tužbe za razvod braka na odgovor tuženoj stranci i propisivao drugačiji postupak za pokušaj mirenja stranaka, te da je u toku ovog postupka došlo do krupnih zakonskih izmena, koje su se u određenoj meri odrazile i na trajanje postupka. Tako je posle nešto manje od četiri meseca od podnošenja tužbe, 1. jula 2005. godine počela primena novog Porodičnog zakona, a 1. jula 2006. godine je došlo do poveravanja ovih sporova na rešavanje specijalizovanim sudskim većima. Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud je ocenio da je Opštinski sud u Kruševcu, posle nešto dužeg perioda od podnošenja tužbe do održavanja prvog ročišta od šest i po meseci, a u kome je, kako je rečeno, došlo i do promene zakonskog režima, u daljem toku postupka zakazivao ročišta u prihvatljivim rokovima, te je pravnosnažna presuda, kojom je brak razveden, dete povereno na samostalno vršenje roditeljskog prava majci, utvrđen doprinos oca izdržavanju detata i uređen veći deo održavanja kontakata između podnosioca i mal. detata, doneta posle dve godine i sedam meseci od podnošenja tužbe, što je Sud ocenio kao razumno prihvatljiv rok za odlučivanje. Ustavni sud ovde ukazuje na dva momenta. Na trajanje postupka svakako je uticalo neslaganje podnosioca ustavne žalbe, a delimično i tužene, sa mišljenjima i preporukama datim u prva tri veštačenja u kojima su veštaci smatrali da, s obzirom na aktuelni uzrast deteta, boravak mal. detata van njegovog stalnog mesta boravka i duže odvajanje od majke nije preporučljivo. Prva preporuka za proširenje načina održavanja kontakta podnosioca i mal. detata data je u mišljenju Centra za socijalni rad iz maja 2007. godine, nakon čega je u junu 2007. godine doneta prvostepena presuda koja je, kao što je navedeno, najvećim delom stekla pravosnažnost u oktobru 2007. godine. Sa druge strane, iz spisa predmeta proizlazi da je otac u toku celog parničnog postupka bio u mogućnosti da održava uspešne odnosa sa mal. detetom, koji su bili vezani za mesto stalnog boravka deteta, da bi od oktobra 2007. godine, kada je dete imalo četiri godine i devet meseci, bili prošireni i na boravak deteta sa ocem u njegovoj kući. U nastavku postupka, u toku 15 meseci, prvostepeni sud je usvojio zahtev podnosioca za donošenje privremene mere i ponovo pravnosnažno odlučio o zahtevu podnosioca ustavne žalbe da sa mal. detetom zajedno provodi određeno vreme na letovanju i zimovanju, a Vrhovni sud Srbije je doneo presudu kojom je odbio reviziju tužene protiv pravnosnažne presude iz oktobra 2007. godine.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da u predmetu Opštinskog suda u Kruševcu P. 2730/07 nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.
   
6. Polazeći od iznetog, a saglasno članu 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević