Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 12 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 300 evra zbog neefikasnog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-11649/2013
26.11.2015.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, dr Dragiša B. Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Vukašina Stamenkovića iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 26. novembra 201 5. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Vukašina Stamenkovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 207/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vukašin Stamenković iz Leskovca podneo je, 30. decembra 2013. godine, preko punomoćnika Slavice Stojanović, advokata iz Leskovca, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 207/10.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je Ž. S, u svojstvu tužioca, podneo u 2001. godini Opštinskom sudu u Leskovcu tužbu protiv tuženog Vukašina Stamenkovića, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi utvrđenja; da je postupak okončan tek zaključenjem poravnanja 16. decembra 2013. godine, zbog čega podnosilac smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Istakao je zahtev za naknadu nematerijalne štete, kao i troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama člana 32. stav 1. Ustava na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu P. 207/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Ž. S. iz Šarlinca kod Leskovca podneo je, u svojstvu tužioca, 5. novembra 2001. godine Opštinskom sudu u Leskovcu tužbu protiv tuženog Vukašina Stamenkovića, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi utvrđenja prava svojine na delu katastarske parcele broj 2078, u KO Šarlince, kao i utvrđenja zajedničke svojine na bunaru koji se nalazi na međi između placeva u svojini tužioca i tuženog. Tužilac je podneo i predlog za izdavanje privremene mere, kojom bi se tuženom zabranilo izvođenje građevinskih radova na međi između placeva u svojini tužioca i tuženog. Po tužbi je formiran predmet P. 3959/01.

U toku 2002. godine održana su šest ročišta i izvedeni dokazi uviđajem suda na licu mesta, kao i saslušanjem jednog svedoka. Jedno ročište nije održano zbog nedolaska punomoćnika tužioca.

Šest ročišta je održano i u toku 2003. godine, a izvedeni su dokazi veštačenjem preko sudskog veštaka geometara, dopunom veštačenja, kao i saslušanjem dvojice svedoka. Tri ročišta u toku iste godine nisu održana (jedno zbog toga što veštaci nisu dostavili nalaz i mišljenje, jedno na predlog tužioca i jedno na predlog obe parnične stranke). Tužilac je 13. oktobra 2003. godine prinačio tužbu, tako što je umesto utvrđenja prava zajedničke svojine na predmetnom bunaru, tražio utvrđenje zloupotrebe prava od strane tuženog na taj način što je promenio namenu istom.

Ročište zakazano za 23. januar 2004. godine nije održano zbog nedolaska punomoćnika tuženog. Na jedinom ročištu održanom u 2004. godini (25. februara) određeno je da se ponovo sprovede građevinsko veštačenje. Sledeće ročište održano je 23. novembra 2006. godine.

Rešenjem Opštinskog suda u Leskovcu P. 3959/01 od 23. januara 2007. godine određeno je sprovođenje veštačenja od strane Zavoda za zaštitu zdravlja u Leskovcu. Spisi predmeta su 9. februara iste godine dostavljeni Zavodu za zaštitu zdravlja u Leskovcu.

Nakon 1. januara 2010. godine i formiranja nove mreže sudova u Republici Srbiji, postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Leskovcu.

Tužilac je 23. decembra 2010. godine urgirao nastavak postupka i zakazivanje ročišta.

Ročište zakazano za 21. decembar 2011. godine nije održano na predlog tužioca, a ročište zakazano za 27. mart 2012. godine zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Prvo ročište pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 207/10 održano je 1. juna 2012. godine, a nakon toga, tek 25. oktobra 2013. godine.

Parnične stranke su 16. decembra 2013. godine zaključile sudsko poravnanje u predmetu P. 207/10, kojim je uređena međna linija između parcela u svojini parničnih stranaka.

4. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje, i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak, po svojoj prirodi predstavlja, jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak , koji je pokrenut 5. novembra 2001. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Leskovcu, a okončan zaključenjem sudskog poravnanja u predmetu Osnovnog suda u Leskovcu P. 207/10 16. decembra 2013. godine, trajao 12 godina.

Razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, a najvažniji su: složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca.

Po oceni Ustavnog suda, činjenična i pravna pitanja na koja je parnični sud trebalo da odgovori u predmetnom sporu bila su složenija i zahtevala sprovođenje obimnijeg dokaznog postupka, imajući u vidu da su u predmetnom parničnom postupku inicijalno istaknuta tri tužbena zahteva (utvrđenje isključivog prava svojine tužioca na jednom delu sporne parcele, utvrđenje zajedničke svojiea na bunaru, kao i da se zabrani gradnja tuženom na spornoj parceli), zasnovana na različitom činjeničnom osnovu. U toku postupka tužilac je delimično preinačio tužbu, tako što je umesto prvobitnog, istakao tužbeni zahtev da se utvrdi da je tuženi promenio namenu bunara i time zloupotrebio prava zajedničara koja nisu ni utvrđena još uvek na tom bunaru. U tom smislu, u toku postupka sprovedena su dva veštačenja i izvedeni dokazi saslušanjem više svedoka, kao i parničnih stranaka.

Ustavni sud je ocenio da ovaj spor objektivno nije bio od naročitog značaja za podnosi oca ustavne žalbe kao tuženog, imajući u vidu da su, iako je inicijalno predmet tužbenog zahteva bilo utvrđenje prava svojine, parnične stranke zaključile poravnanje koje se odnosi na utvrđenje međne linije između parcela u njihovoj svojini. Ispitujući postupanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je on doprineo dužem trajanju predmetnog postupka, s obzirom na to da jedno ročište u toku 2003. godine nije održano na predlog obe parnične stranke, a jedno ročište u toku 2004. godine nije održano zbog nedolaska punomoćnika tuženog. Pored toga, podnosilac je u periodima neaktivnosti sudova postupao potpuno pasivno, s obzirom na to da nijedanput nije urgirao zakazivanje ročišta i nastavak postupka.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud nalazi da je dužem trajanju postupka doprinelo nedelotvorno postupanje nadležnih sudova. Naime, Opštinski sud u Leskovcu nakon određivanja veštačenja 25. februara 2004. godine nije preduzeo nijednu radnju u postupku duže od dve i po godine – do 23. novembra 2006. godine. Takođe, taj sud nije preduzimao radnje u postupku ni u periodu od 23. januara 2007. godine, kada je određeno sprovođenje veštačenja od strane Zavoda za zaštitu zdravlja u Leskovcu, pa do 31. decembra 2009. godine. Osnovni sud u Leskovcu je prvo ročište zakazao (21. decembra 2011. godine) tek nakon skoro dve godine pošto je postupak pred tim sudom nastavljen, odnosno godinu dana pošto je tužilac urgirao nastavak postupka.

Polazeći navedenog, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 207/10 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je stoga ustavnu žalbu usvojio, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), i odlučio kao u tački 1. izreke.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za konkretan slučaj, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, njegovu složenost, ali i neznatan doprinos podnosioca dužem trajanju postupka, njegovo pasivno ponašanje u periodima neaktivnosti sudova i ne naročiti objektivni značaj spora za podnosioca. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i postojeću praksu ovoga suda, Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

7. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti