Odluka o povredi prava na pravično suđenje u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava rešenje Višeg suda i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Sud je proizvoljno primenio zakonsku odredbu o ograničenju izvršenja na penziji, ignorišući relevantne navode i dokaze izvršnog dužnika.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Jovan Ćirić, dr Nataša Plavšić i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. S . iz Beograda, n a osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. marta 2021 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. S . i utvrđuje da je rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž I. 3129/18 od 16. avgusta 2018. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Višeg suda u Beogradu Gž I. 3129/18 od 16. avgusta 2018. godine i određuje da navedeni sud donese novu odluku o žalbi podnos ioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu II. 20057/18 od 5. juna 2018. godine.

3. Odbija se kao neosnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. S . iz Beograda je , 12 . oktobra 2018. godine, preko punomoćnika M. M, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gž I. 3129/18 od 16. avgusta 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava .

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je prvostepenim rešenjem određeno prinudno izvršenje protiv njega kao izvršnog dužnika plenidbom 2/3 njegove penzije i da je podneo žalbu protiv tog rešenja, insistirajući da se izvršenje ograniči na ½ tog primanja. Ističe da je Viši sud u Beogradu doneo osporeno rešenje kojim je odbio kao neosnovanu njegovu žalbu i da je drugostepeni sud prevideo da se izvršenje na penziji koja je niža od minimalne zarade u skladu sa odredbom člana 258. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015 . godine mora ograničiti na ½ takve penzije. Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporeno rešenje i utvrdi podnosiocu pravo na naknadu nematerijalne štete i naknadu troškova za sastavljanje ove žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Izvršni poverilac Ž. M . je 25. maja 2018. godine podnela Prvom osnovnom sudu u Beogradu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika R. S, ovde podnosioca ustavne žalbe, na osnovu pravnosnažne i izvršne presude istog suda P. 19554/14 od 6. oktobra 2015. godine, a kojom je izvršni dužnik obavezan da isplati dug izvršnom poveriocu. Izvršni poverilac je tražila da se izvršenje sprovede plenidbom 2/3 penzije izvršnog dužnika i prenosom tih sredstava na tekući račun izvršnog poverioca. Prvi osnovni sud u Beogradu je 5. juna 2018. godine doneo rešenje II. 20057/18, kojim je usvojio predlog izvršnog poverioca i odredio prinudno izvršenje.

Izvršni dužnik je 21. juna 2018. godine podneo žalbu protiv prvostepenog rešenja, ističući da njegova penzija na mesečnom nivou iznosi oko 22.000 dinara, a što predstavlja iznos koji je manji od minimalne zarade, pa je predložio da se izvršenje na osnovu odredbe člana 258. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine ograniči na ½ iznosa njegove penzije. Izvršni dužnik je uz žalbu dostavio izveštaje Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje o visini njegove penzije za par meseci.

Odlučujući o žalbi izvršnog dužnika, Viši sud u Beogradu je 16. avgusta 2018. godine doneo osporeno rešenje Gž I. 3129/18, kojim je: u stavu prvom izreke odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio prvostepeno rešenje u delu u kome je određeno izvršenje protiv izvršnog dužnika radi naplate glavnog duga i troškova parničnog postupka; u stavu drugom izreke preinačio prvostepeno rešenje u delu koji se odnosi na troškove izvršnog postupka tako što je obavezao izvršnog dužnika da na ime troškova izvršenja isplati izvršnom poveriocu iznos od 18.003,00 dinara . U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da su neosnovani navodi žalbe izvršnog dužnika prema kojima je izvršenje trebalo odrediti plenidbom 1/2, a ne 2/3 penzije izvršnog dužnika; da je izvršni dužnik uz žalbu dostavio dokaze o visini svoje penzije, ali nije dokazao u skladu sa članom 75. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine da se radi o minimalnoj penziji, imajući u vidu da je odredbom člana 258. stav 3. istog zakona predviđeno da se izvršenje na minimalnoj zaradi i minimalnoj penziji sprovodi do njihove polovine.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbama člana 258. st. 1. i 3. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 106/15, 106/16 i 113/17), koje su važile u vreme donošenja osporenog rešenja i koje su od uticaja na odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, bilo je propisano: da se izvršenje na zaradi ili plati, naknadi zarade, odnosno naknadi plate i penziji može sprovesti u visini do dve trećine zarade, naknade zarade, plate, naknade plate i penzije, odnosno do njihove polovine, ako je njihov iznos jednak ili manji od minimalne zarade utvrđene u skladu sa zakonom, a da se izvršenje na minimalnoj zaradi i minimalnoj penziji sprovodi do njihove polovine.

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje u predmetnom izvršnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na tome da je Viši sud u Beogradu proizvoljno primenio procesno pravo na njegovu štetu, pogrešno nalazeći da nisu ispunjeni uslovi da se izvršenje protiv podnosioca ograniči tako što će se zapleniti zapleniti ½ njegove penzije. Podnosilac ustavne žalbe insistira na tome da je drugostepeni sud u konkretnom slučaju izgubio iz vida ranije važeću odredbu člana 258. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine , prema kojoj se izvršenje na penziji čiji je iznos bio manji od minimalne zarade moglo sprovesti samo na ½ iznosa takve penzije.

Ispitujući da li je drugostepeni sud proizvoljno primenio procesno pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je, pre svega , konstatovao da je i Zakon o izvršenju i obezbeđenju iz 2015 . godine afirmisao načelo zaštite izvršnog dužnika. Odredbe procesnog zakona koje se bave pravima izvršnog dužnika u izvršnom postupku nemaju za cilj izigravanje obaveze dužnika koja mu je nametnuta izvršnom ili verodostojnom ispravom, već zaštitu ekonomskih, socijalnih i drugih interesa izvršnog dužnika u situaciji kada bi bezuslovnim sprovođenjem izvršenja moglo biti ugroženo svakodnevno funkcionisanje dužnika i njegove porodice. Ustavni sud ukazuje da Zakon o izvršenju i obezbeđenju iz 2015 . godine, pored odredbe koja proklamuje načelo srazmernosti između visine obaveze izvršnog dužnika i sredstva i vrednosti predmeta na kome se sprovodi izvršenje, sadrži i druge odredbe koje kreiraju pravni mehanizam zaštite izvršnog dužnika u postupku prinudnog namirenja potraživanja izv ršnog poverioca. U tom smislu, treba istaći da zaštita izvršnog dužnika podrazumeva izuzimanje pojedinih stvari i prava od izvršenja ili njihovo ograničenje od izvršenja, a što sve predstavlja poseban razlog zbog koga izvršni dužnik može pobijati zakonitost rešenja o prinudnom izvršenju. Kada je reč o ograničenju od izvršenja, Ustavni sud ukazuje da je odredbama ranije važećeg člana 258. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine, a koji se primenjivao u vreme donošenja osporenog drugostepenog rešenja, bila ograničena mogućnost izvršenja na određenim primanjima izvršnog dužnika koja su takve prirode da bi se neometanim zadiranjem u njih dovela u pitanje materijalna egzistencija izvršnog dužnika i njegove porodice. Odredbom ranije važećeg člana 258. stav 1. navedenog procesnog zakona je bilo propisano da se izvršenje na zaradi, plati, naknadi zarade, naknadi plate i penziji moglo sprovesti u visini do dve trećine zarade, naknade zarade, plate, naknade plate i penzije, odnosno do njihove polovine, ako je njihov iznos bio jednak ili manji od minimalne zarade utvrđene u skladu sa zakonom. Dakle, zakonodavac je postavio opšte pravilo o ograničenju izvršenja na primanjima iz radnog odnosa, odnosno po osnovu ostvarene penzije na taj način što je predvideo da se može sprovesti izvršenje na 2/3 tih primanja, uz izuzetak da se obim ograničenja proširuje na ½ primanja ukoliko je njihov iznos bio isti ili manji od minimalne zarade. Ustavni sud je zaključio da se pomenuti veći obim ograničenja izvršenja odnosio na sva novčana primanja koja su bila taksativno navedena u ranije važećem članu 258. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015 . godine pod uslovom da je njihova visina bila ista ili manja od minimalne zarade. Sa druge strane, Ustavni sud je primetio da je odredbom ranije važećeg člana 258. stav 3. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015 . godine bila predviđena posebna zaštita za izvršne dužnike koji primaju minimalnu zaradu ili minimalnu penziju tako što se prinudno izvršenje moglo sprovesti samo na ½ takvih primanja.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe u žalbi protiv rešenja o izvršenju Prvog osnovnog suda u Beogradu II. 20057/18 od 5. juna 2018. godine insistirao na tome da se izvršenje na njegovoj penziji ograniči na ½ tog primanja, pa da je dostavio dokaze o tome da je visina njegove penzije bila nesporno manja od minimalne zarade. Ustavni sud je dalje konstatovao da je Viši sud u Beogradu doneo osporeno rešenje Gž I. 3129/18 od 16. avgusta 2018. godine, u kome je pravni stav o neosnovanosti žalbe zasnovao na oceni da podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaz da je on primalac minimalne penzije, kako bi se mogla aktivirati posebna zaštita koja je bila predviđena ranije važećom odredbom člana 258. stav 3. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015 . godine. Međutim, Ustavni sud je ocenio da je postupajući drugostepeni sud očito izgubio iz vida da je podnosilac ustavne žalbe tražio da se ograniči izvršenje na njegovoj penziji prema prvom stavu istog člana zakona, kojim je bilo predviđeno da će se izvršenje izuzetno ograničiti na ½ penzije čiji je iznos manji od minimalne zarade.

S tim u vezi, Ustavni sud ističe stav Evropskog suda za ljudska prava prema kome greška u primeni prava ili utvrđivanju činjenica učinjena od strane nacionalnog suda, koja je tako primetna da se može okarakterisati kao „očigledna greška“, može narušiti pravičnost postupka (videti presudu u predmetu Bochan protiv Ukrajine, od 5. februara 2015. godine, broj predstavke 22251/08, stav 62.). Polazeći od toga, a posebno imajući u vidu sadržinu žalbe koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv prvostepenog rešenja o prinudnom izvršenju, Ustavni sud nalazi da je Viši sud u Beogradu izveo ustavnopravno neprihvatljiv zaključak da je podnosilac tražio da se ograniči izvršenje na minimalnoj penziji. Stoga Ustavni sud smatra da je neutemeljen zaključak drugostepenog suda o vrsti primanja na kome je traženo dodatno ograničenje izvršenja posledično doveo i do proizvoljne primene procesnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe. Iz iznetih razloga, Ustavni sud je zaključio da je osporenim rešenjem povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, te je usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je utvrdio da se štetne posledice u tvrđene povrede prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporenog rešenja Višeg suda u Beogradu Gž I. 3129 /18 od 16. avgusta 2018. godine i određivanjem da taj sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu II. 20057/18 od 5. juna 2018. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

S obzirom na to da je Ustavni sud poništio osporeno drugostepeno rešenje u ovoj ustavnopravnoj stvari i da će žalba podnosioca ustavne žalbe biti predmet ponovnog preispitivanja pred Višim sudom u Beogradu, to Ustavni sud nije posebno ispitivao tvrdnje podnosioca o povredi prava na imovinu u predmetnom izvršnom postupku.

Odlučujući o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje dovoljna mera da se postigne adekvatna i pravična satisfakcija za podnosioca. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je prethodno odredio da će se štetne posledice zbog utvrđene povrede prava otkloniti poništajem osporenog rešenja. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio kao neosnovan zahtev za naknadu nematerijalne štete, odlučujući kao u tački 3. izreke.

U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troško va postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

7. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9 ) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.