Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog neblagovremenosti

Kratak pregled

Ustavni sud odbacio je ustavnu žalbu; u delu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda zbog nedostatka razloga, a u delu protiv nižestepenih presuda kao neblagovremenu. Rok za žalbu teče od drugostepene odluke kada revizija nije dozvoljena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Ivane Popović iz Milana, Republika Italija, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 12. jula 2011. godine, doneo je

    

R E Š E Nj E

   

Odbacuje se ustavna žalba Ivane Popović izjavljena protiv presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 7139/06 od 8. novembra 2006. godine, presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 811/10 od 9. aprila 2010. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3450/10 od 24. novembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

   

1. Ivana Popović iz Milana, Republika Italija, preko advokata Vladimira Slijepčevića, advokata iz Beograda, podnela je Ustavnom sudu 14. marta 2011. godine ustavnu žalbu protiv sudskih odluka navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.
   
U ustavnoj žalbi je navedeno da je Božidar Popović, otac podnositeljke ustavne žalbe, preminuo 5. septembra 2007. godine, a da je osporena drugostepena presuda od 9. aprila 2010. godine doneta u odnosu na lice koje je već bilo mrtvo, pa je samim tim ta presuda obuhvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka. Podnositeljka ustavne žalbe je navela da je u vreme donošenja drugostepene odluke bila oglašena za zakonskog naslednika pokojnog Božidara Popovića, te je ovakvim postupanjem suda povređeno njeno pravo na pravično suđenje. Dalje je navela da je sprečena da dokaže ništavost ugovora o prodaji garaže, odnosno stana. Ništavost ugovora o prodaji stana zasniva na tome da se stan u trenutku prodaje nalazio u režimu susvojine njenog pokojnog oca i njene majke, a prodat je bez saglasnosti njene majke kao drugog suvlasnika.
   
2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
   
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna navedenoj odredbi člana 170. Ustava.
   
Odredba člana 84. stav 1. istog zakona propisuje da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.
   
3. Iz navoda ustavne žalbe i dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu, proizlazi da je Drugi opštinski sud u Beogradu presudom P. 7139/06 od 8. novembra 2006. godine, u stavu prvom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, sada pokojnog Božidara Popovića, oca ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojim je traženo da se poništi ugovor o kupoprodaji zaključen 18. septembra 1996. godine između tužene kao kupca i tužioca kao prodavca, overen od strane Prvog opštinskog suda u Beogradu 25. septembra 1996. godine pod brojem Ov. 14238/96, kao i aneks ugovora o kupoprodaji zaključen 31. jula 1997. godine između istih lica, overen od strane Drugog opštinskog suda u Beogradu 20. marta 1997. godine pod brojem Ov. I/24012/97. U stavu drugom izreke ove presude odbačena je tužba tužioca u delu kojim je tražen raskid navedenog ugovora i aneksa ugovora, zbog nepostojanja pravnog interesa, dok je u stavu trećem izreke odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.
   
Drugi opštinski sud u Beogradu je rešenjem O. 687/08 od 31. marta 2009. godine na zaostavštini pokojnog Božidara Popovića oglasio za naslednicu po osnovu zakona Ivanu Popović, ovde podnositeljku ustavne žalbe.
   
Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 811/10 od 9. aprila 2010. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca, sada pokojnog Božidara Popovića i potvrdio osporenu prvostepenu presudu.
   
Vrhovni kasacioni sud je osporenim rešenjem Rev. 3450/10 od 24. novembra 2010. godine odbacio kao nedozvoljenu reviziju tužioca, čiji je pravni sledbenik ovde podnositeljke ustavne žalbe, izjavljenu protiv osporene drugostepene presude, jer vrednost predmeta spora nije prelazila zakonom propisani novčani limit potreban za izjavljivanje ovog vanrednog pravnog sredstva.
    
4. Odredbama Ustava na čiju povredu se poziva podnositeljka ustavne žalbe, jemči se svakome pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) i mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava (član 58. stav 1.).
   
5. Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, odnosno drugih nadležnih državnih organa. U postupku ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, Ustavni sud utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do njihove povrede ili uskraćivanja. U konkretnom slučaju, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava, kao i to da li je podnositeljki povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava. Pri tome, Sud ukazuje da formalno pozivanje na povredu određenog Ustavom zajemčenog prava ne čini, samo po sebi, ustavnu žalbu dopuštenim pravnim sredstvom.
   
Ustavni sud nalazi da je ustavnom žalbom formalno osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3450/10 od 24. novembra 2010. godine, ali da podnositeljka ustavne žalbe nije navela nijedan ustavnopravni razlog koji bi ukazao da je osporeno revizijsko rešenje doneto proizvoljnom ili arbitrernom primenom merodavnog procesnog prava. Navodi podnositeljke ustavne žalbe u suštini se odnose samo na osporenu prvostepenu i drugostepenu odluku. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio u delu u kom je izjavljena protiv procesnog rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3450/10 od 24. novembra 2010. godine, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.
   
6. Prema pravnom stavu Ustavnog suda, ako je podnosilac ustavne žalbe u parničnom postupku izjavio reviziju, rok za podnošenje ustavne žalbe računaće se u odnosu na dan dostavljanja odluke suda o tom vanrednom pravnom sredstvu, ali samo kada je izjavljivanje revizije prema Zakonu o parničnom postupku dozvoljeno, i kada je revizija izjavljena na način propisan tim zakonom. U suprotnom će se smatrati da su pravna sredstva iscrpljena donošenjem odluke o žalbi protiv prvostepene sudske odluke, te će se blagovremenost ustavne žalbe ceniti u odnosu na dan dostavljanja drugostepene odluke.
   
Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da se propisani rok za izjavljivanje ustavne žalbe u delu koji se odnosi na osporenu presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 7139/06 od 8. novembra 2006. godine i presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 811/10 od 9. aprila 2010. godine računa od dana dostavljanja osporene drugostepene presude jednom od punomoćnika prvobitnog tužioca. S obzirom na to da je punomoćnik prvobitnog tužioca drugostepenu presudu primio pre 11. jula 2010. godine, kada je podnositeljka ustavne žalbe kao zakonska naslednica pokojnog tužioca izjavila reviziju, a da je ustavna žalba izjavljena 14. marta 2011. godine, dakle po isteku roka propisanog odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu i u delu u kome je podneta protiv presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 7139/06 od 8. novembra 2006. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 811/10 od 9. aprila 2010. godine, kao neblagovremenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) navedenog Zakona.
   
7. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević