Ustavni sud: Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro sedam godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete od 700 evra zbog neefikasnog postupanja redovnih sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Vladan Petrov, Gordana Ajnšpiler Popović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalb i R. R . iz Velike Plane, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. maja 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. R . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Velikoj Plani u predmetu P2. 251/19 (ranije predmet Osnovnog suda u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani P. 3730/13) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo R. R . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

4. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. R . iz Velike Plane je podnela Ustavnom sudu, 25. novembra 20 20. godine, preko punomoćnika R. D , advokata iz Žabara, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu iz člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Velikoj Plani u predmetu P2. 251/19 (ranije predmet Osnovnog suda u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani P. 3730/13).

U ustavnoj žalbi se navodi da je parnični postupak, čije trajanje osporava, započet 30. decembra 201 3. godine, tužbom tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, protiv tuženog Đ.V, radi regresa naknade za izdržavanje za period od 1. januara 2004. godine do 1. avgusta 2011. godine u kome je ona sama izdržavala dete (tuženi je započeo sa izdržavanjem po presudi za utvrđivanje očinstva i izdržavanje). Podnositeljka smatra da su joj povređena označena prava , jer je spor pravnosnažno okončan tek 6. novembra 2020. godine, donošenjem presude Osnovnog suda u Velikoj Plani P2. 251/19 od 6. novembra 2020. godine, koja je istog dana postala pravnosnažna, odricanjem prava na žalbu stranka. U ovom postupku podnositeljka se finansijski iscrpela u velikoj meri, te smatra da je, u odsustvu njenog doprinosa, odgovornost za prekoračenje razumnog roka na sudovima, koji su u ovom porodičnom sporu hitne prirode, rešavali o mesnoj nadležnosti suda preko svake razumne mere, da bi, računajući od dana podnošenja tužbe, tek posle tri godine i četiri meseca bilo zakazano prvo ročište za glavnu raspravu , a zatim prvi put presuđeno posle više od pet godina. Iako je tužbeni zahtev tužilje bio usvojen, ova presuda je ukinuta , i u ponovnom prvostepenom postupku, posle smanjenja njenog tužbenog zahtev, spor je okončan posle sedam godina. Traži da joj se utvrdi povreda označenih ustavnih prava, te utv rdi pravo na naknadu materijalne štete u iznosu od 5.000 evra, zbog smanjenja tužbenog zahteva „na iznos koji bi protivna strana bila spremna da prihvati kako bi se postupak okončao“. Takođe, traži i nematerijalne štetu u iznosu od 3.000 evra, kao i da joj se nadoknade troškovi za sastav ustavne žalbe iznosu od 90.000,00 dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta P2. 251/19 Osnovnog suda u Velikoj Plani, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe, tužilja, podnela je 30. decembra 2013. godine tužbu Osnovnom sudu u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani, protiv tuženog Đ.V. iz Pančeva, radi neosnovanog obogaćenja, zbog nedavanja naknade za izdržavanje njihovom mal. sinu za period od 1. januara 2004. godine do 1. avgusta 2011. godine, tražeći da joj tuženi ispl ati iznos od po 7.000,00 dinara mesečno, sa zakonskom zateznom kamatom na navedeni iznos od dana podnošenja tužbe. Predmet je pred sudom dobio broj P. 3730/13. Sud je dopisom od 4. februara 2014. godine dostavio tužbu tuženom, koji je odgovor na tužbu dao 28. februara 2014. godine, a u sud je pošiljka prispela 3. marta 2014. godine. U odgovoru na tužbu, tuženi je, između ostalog, istakao prigovor mesne nenadležnosti toga suda, smatrajući da je po pravilima opšte nadležnosti nadležan sud na čijem području on ima prebivalište. Postupajući sudija je naredbu za dostavljanje odgovora na tužbu tužilji dao 31. jula 2014. godine i on joj je dostavljen 4. avgusta 2014. godine.

Rešenjem Osnovnog suda u Velikoj Plani P. 3730/13 od 23. septembra 2014. godine taj sud se oglasio mesno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari, s tim da se po pravnosnažnosti rešenja predmet P. 3730/13 dostavi, kao stvarno i mesno nadležnom , Osnovnom sudu u Pančevu. Rešenje je dostavljeno punomoćniku tužilje i tuženom. Protiv ovog rešenja punomoćnik tužilje je izjavio žalbu 10. oktobra 2014. godine , koju je Sud uručio tuženom 26. decembra 2014. godine. Postupajući sudija je naredbu o dostavljanju žalbe tužilje Višem sudu u Smederevu dao 27. januara 2015. godine.

Rešenjem Višeg suda u Smederevu Gž. 107/15 od 18. marta 2015. godine su vraćeni spisi predmeta P. 3730/13 Osnovnom sudu u Velikoj Plani, bez odluke o žalbi, sa nalogom da prvostepeni sud ožalbeno rešenje i žalbu tuž ilje dostavi punomoćnik u tuženog, a zatim spise predmeta vrati radi odlučivanja. Spisi sa ovim rešenjem primljeni su u Osnovni sud u Velikoj Plani 24. marta 2015. godine, a postupajući sudija je dao naredbu 18. avgusta 2015. godine, da se spisi predmeta po žalbi dostave Višem sudu u Smederevu.

Rešenjem Višeg suda u Smederevu Gž. 1058/15 od 9. marta 2016. godine ponovo su vraćeni spisi predmeta P. 3730/13 Osnovnom sudu u Velikoj Plani, bez odluke o žalbi, jer u spisima premeta nema dokaza da je žalba tužilje izjavljena protiv rešenja Osnovnog suda u Velikoj Plani P. 3730/13 od 23. septembra 2014. godine dostavljena punomoćniku tuženog. Spisi sa ovim rešenjem primljeni su u Osnovni sud u Velikoj Plani 10. marta 2016. godine, a nakon postupanja po nalogu iz rešenja, postupajući sudija je dao naredbu 10. maja 2016 . godine da se spisi predmeta po žalbi dostave Višem sudu u Smederevu.

Viši sud u Smederevu je doneo rešenje Gž. 423/16 od 13. jula 2016. godine, kojim je uki nuo rešenje Osnovnog suda u Velikoj Plani P. 3730/13 od 23. septembra 2014. godine i predmet vr atio prv ostepenom sudu na ponovni postupak. U obrazloženju ovog rešenja je, između ostalog , navedeno da je prvostepeni sud primio odgovor na tužbu 28. februara 2014. godine, u kome je tuženi izjavio prigovor nenadležnosti suda , a rešenje o prigovoru je doneo 23. septembra 2014. godine, iako je članom 19. stav 3. ZPP propisano da se sud može po prigovoru mesne nenadležnosti tuženog oglasiti mesno nenadležnim u roku od 8 dana od dana prijema odgovora na tužbu. Spisi su vraćeni Osnovnom sudu u Velikoj Plani 15. jula 2016. godine, a predmet je pred sudom dobio broj P. 1504/16. Prvo ročište u ovoj pravnoj stvari zakazano je za 25. april 2017. godine. U toku 2017. godine predmet je dodeljen u rad drugom postupajućem sudiji i dobio je broj P2. 369/17.

Do donošenja presude Osnovnog sudu u Velikoj Plani P2. 369/17 od 3. maja 2019. godine, kojom je usvojen tužbeni zahtev tužilje, bilo je zakazano 11 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je održano šest. U ovom delu postupka saslušani su tužilja i tuženi u svojstvu parničn ih stran aka; sprovedeno je ekonomsko veštačenje (osnovni nal az sudskog veštaka je dostavljen 25. septembra 2018. godine, a 2. marta 2019. godine dopunski nalaz); izvršen je uvid u spise predmeta Višeg sudu u Smederevu P2. 22/11 (spor radi utvrđivanja očinstva i izdržavanja) i pročitani pisani dokazi, između ostalog: izveštaji od Centra za socijalni rad Velika Plana, Službe za katastar nepokretnosti Pančevo, Opštinske uprave u Velikoj Plani – Odeljenje za dečije dodatke i Poreske uprave – Filijala Pančevo. Razlozi za neodržavanje preostalih ročišt a su bili sledeći: sprečenost postupajućeg sudije; odlaganje na predlog punomoćnika tužilje zbog angažovanosti u drugom – krivičnom predmetu; jer je sud neposredno na ročištu uručio strankama nalaz veštaka; zato što je punomoćnik tužilje podnesak sa preciziranim tužbenim zahtevom dostavio dva dana pred ročište, pa je uručen suprotnoj strani na ročištu, uz ostavljanje roka za izjašnjenje i zato što nije bilo dokaza da je veštak primio poziv.

Protiv presude Osnovnog suda u Velikoj Plani P2. 369/17 od 3. maja 2019. godine, tužilja je izjavila žalbu u delu odluke o troškovima, a tuženi protiv presude u celini.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž2. 360/19 od 5. jula 2019. godine ukinuta je presuda Osnovnog sudu u Velikoj Plani P2. 369/17 od 3. maja 2019. godine i spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. U obrazloženju rešenja je navedeno, između ostalog, da iako drugostepeni sud prihvata zaključak prvostepenog suda da tužilja ima pravo na regres, da je izostalo utvrđivanje činjenica bitnih za pravilno presuđenje – utvrđivanje visine stvarnih troškova mal. zajedničkog deteta u navedenom periodu, jer zahtev za isplatu tužilje predstavlja imovinskopravni zahtev čija se visina odmerava prema faktički datim sredstvima za izdržavanje, a ne prema procentu u kome je dosuđena obaveza izdržavanja tuženom po presudi . Spisi predmeta su vraćeni Osnovnom sudu u Velikoj Plani 7. avgusta 2019. godine i predmet je dobio broj P2. 251/19.

U ponovnom prvostepenom postupku, do donošenja presude Osnovnog suda u Velikoj Plani P2. 251/19 od 6. novembra 2020. godine, bila su zakazana četiri ročišta, od kojih jedno nije održano jer je punomoćnik tuženog tražio odlaganje zbog sprečenosti. U dokaznom postupku ponovo su saslušani tužilja i tuženi u svojstvu parnične stranke, te sprovedeno dopunsko ekonomsko veštačenje i nalaz dostavljen 16. jula 2020. godine. Punomoćnik tužilje je precizirao tužbeni zahtev 3. avgusta 2020. godine, u skladu sa nalazom veštaka, predlažući da sud obaveže tuženog na ime neosnovanog obogaćenja zbog nedavanja izdržavanja za njihovog mal. sina za period od 1. januara 2004. godine do 1. avgusta 2011. godine da isplati ukupan iznos od 666,383,50 dinara (što čini zbir različitih iznosa po mesecima), sa zakonskom zateznom kam atom obračunatom na svaki pojedinačni mesečni iznos počev od petog u mesecu za tekući mesec, pa do isplate), kao i da plati troškov e koliko budu izneli. Na sledećem zakazanom ročištu za 6. novembar 2020. godine punomoćnik tužilje je precizirao tužbeni zahtev, navodeći da su se tako sporazumele stranke, tražeći da se tuženi obaveže da tužilji isplati za navedeni period ukupan iznos od 650.000,00 dinara (glavni zahtev i troškovi postupka) u određenim ratama. Tuženi se saglasio sa ovim predlogom, te je objavljena presuda na ročištu, koja je saopštena strankama, za koju su izjavili da je razumeju i odrekli se prava žalbe. Urađen je i pismeni otpravak presude Osnovnog suda u Velikoj Plani P2. 251/19 od 6. novembra 2020. godine, u kome je obrazloženje izostavljeno i koja je postala pravnosnažna 6. novembra 2020. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je označeni parnični postupak započet 30. decembra 2013. godine podnošenjem tužbe podnositeljke ustavne žalbe Osnovnom sudu u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani , a pravnosnažno okončan 6. novembra 20 20. godine, donošenjem presude Osnovnog suda u Velikoj Plani P2. 251/19.

Kada je reč o dužini trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni sudski postupak ukupno trajao šest godina i deset meseci.

Ustavni sud konstatuje da je razumna dužina sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupak.

Ispitujući osnovanost navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je zaključio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni spor okončao u razumnom roku, bez nepotrebnog odugovlačenja.

Ustavni sud konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da je predmetni parnični postupak bio relativno složen, ali ne u toj meri da se opravda skoro sedmogodišnje trajanje parničnog postupka.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je ona svakako ima la legitiman interes da se ovaj spor okonča u razumnom roku, i da je ona svojim ponašanjem , odnosno ponašanjem njenog punomoćnika u neznatnoj meri doprine la da se ovaj postupak produži. Naime, jedno ročište je odloženo na predlog njenog punomoćnika zbog sprečenosti da prisustvuje, te još jedno jer je punomoćnik tužilje predao sudu podnesak sa preciziranim tužbenim zahtevom dva dana pre zakazanog ročišta, što je iziskivalo odlaganje ročišta radi izjašnjenja suprotne strane . Ovo ponašanje je dovelo do toga da se postupak produži za četiri meseca.

Međutim, Ustavni sud je ocenio da nadležni prvostepeni sud nije preduze o sve neophodne radnje kako bi se predmetni postupak sproveo brzo i efikasno, te da je odgovornost za trajanje postupka od šest godina i deset meseci na nj egovoj strani. Ovo prevashodno što je rešavanje o procesnom prigovoru – prigovoru mesne nenadležnosti suda, istaknutom u odgovoru na tužbu, trajalo čak dve godine i četiri meseca. Naime, propuštanje suda da u ostavljenom roku prema Zakonu o parničnom postupku odluči o istaknutom prigovoru mesne nenadležnosti dovelo je do značajnog odugovlačenja postupka, suprotno intenciji zakonodavca da se ona spreči ovim instruktivnim rokom. Ovo zato što je , umesto da se oglasi mesno nenadležnim u roku od osam dana od dana prijema odgovora na tužbu, rešenje o oglašavanju mesno nenadležnim Osnovnog suda u Velikoj Plani doneto posle više od šest meseci od dana i zjavljivanja prigovora. Nadalje, i postupak po žalbi tužilje na navedeno rešenje je trajao van razumne mere, zbog propusta prvostepenog suda da se izvrši dostavljanje tog rešenja i žalbe tužilje punomoćniku tuženog (drugostepeni sud je čak dva puta vraćao spise pre odluke o žalbi iz tih razloga), pa je tek 13. jula 2016. godine pravnosnažno rešeno o mesnoj nadležnosti suda u ovoj parnici. Kako je mesno nadležni sud, nakon prijema spisa zakazao prvo ročište posle još devet meseci, raspravljanje u ovoj pravnoj stvari je započelo, zapravo, 25. aprila 2017. godine, što znači tri godine i četiri meseca , gledajući od dana podnošenja tužbe. Prva prvostepena presuda doneta je tek posle više od pet godina i četiri meseca, računajući od dana podnošenja tužbe, ali je i ona ukinuta i predmet vraćen na ponovi postupak. Nakon ukidanja , postupak je pravnosnažno okončan za još godin u i tri meseca, pravnosn ažnom prvostepenom presudom, donetom uz sporazum stranaka i njihovo odricanje od prava na žalbu protiv te presude. Shodno izloženom, Ustavni sud je ocenio da se ne može prihvatiti da je razumno da je ovaj osporeni postupak trajao šest godina i 10 meseci.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku pred Osnovnim sudom u Velikoj Plani u predmetu P2. 251/19 (ranije predmet Osnovnog suda u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani P. 3730/13), zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. Zakon, 103/15, 10/23 i 92/23 ), u prvom delu tačke 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove Odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la zbog utvrđene povrede prava , Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, prevashodno dužinu trajanja postupka, ali i relativnu složenost postupka, koji su uticali na njegovu dužinu. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka pretrpe la. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15) i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. Što se tiče istaknute povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud nalazi da podnositeljka ustavne žalbe svoje tvrdnje o povredi ovog prava bliže ne obrazlaže, već ih izvodi iz navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Povodom zahteva podnositeljke za naknadu materijalne štete u iznosu od 5 .000 evra, zbog njenog smanjenja tužbenog zahteva „na iznos koji bi protivna strana bila spremna da prihvati kako bi se postupak okončao“, Sud nalazi da podnositeljka ustavne žalbe nije pružila bilo kakav dokaz da je pretrpela pravno relevantnu materijalnu štetu da bi se ovaj zahtev uopšte mogao razmatrati, zbog čega je njen zahtev za naknadu materijalne štete odbačen u tački 3. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

9. U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 4. izreke.

10. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Ustavni sud: Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti