Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 18 godina. Sud je utvrdio odgovornost sudova zbog neaktivnosti i višestrukog ukidanja presuda, te dosudio naknadu nematerijalne štete podnosiocu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija

USTAVNI SUD

Broj: Už-11662/2017

_______ 2020. godine

B e o g r a d

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G. Z . iz Beograda – Rušanj, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, n a sednici Veća održanoj 15. oktobra 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G. Z . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 2825/14 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 126/2000) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba G. Z . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6221/15 od 1. novembra 2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. G. Z . iz Beograda – Rušanj podneo je Ustavnom sudu, 19. decembra 2017. godine, preko punomoćnika M. M, advokata iz Beograda – Rušanj, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 2825/14, kao i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6221/15 od 1. novembra 2017. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je predmetni parnični postupak, u kome je imao svojstvo tuženog i protivtužioc a, a koji je vođen radi utvrđenj a prava svojine na nepokretnostima , trajao 17 godina iako nije bio složen; da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje jer je sud odredio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka „iako su tužioci godinama ... uređivali tužbu suprotno svim pravilima parničnog postupka a i sud im je to tolerisao “.

Zahtevao je naknadu nematerijalne štete u iznosu od 380.000,00 dinara i naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 2825/14, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužioci T. S . i R . S . su 18. januara 2000. godine poneli tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog , ovde podnosioca ustavne žalbe , radi utvrđenja prava svojine na nepokretnostima. Predmet je dobio broj P. 126/00.

Pred prvostepenim sudom je bilo održano šest ročišta, na kojima su saslušane parnične stranke, izvršen je uviđaj suda n a licu mesta, izvršeno je veštačenje od strane veštaka geomet ra, saslušan je sudski veštak, izvršen je uvid u određenu dokumentaciju, između ostalog, u kupoprodajni ugovor za sporne nepokretnosti , uverenje Republičkog geodetskog zavoda, izvod iz zemljišnih knjiga za Katastarsku opštinu Rušanj, posedovni list , dok dva ročišta nije bilo održano, i to jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a jedno zbog nedolaska veštaka.

Po nalogu suda od 30. maja 2000. godine tužioci su uredili tužbu u pogledu tužbenog zahteva , dok su po nalogu suda od 13. septembra 2001. godine ponovo uredili tužbu.

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 126/2000 od 28. marta 2002. godine, u stavu prvom izreke, utvrđeno je da su tužioci vlasnici nepokretnosti, katastarskih parcela 1721/2 i 1721/3 KO Rušanj, što je tuženi dužan priznati i trpeti; u stavu drugom izreke utvrđeno je da je tuženi izvršio zauzeće dela ovih katastarskih parcela na način bliže označen u izreci pa je obavezan tuženi da iste preda u svojinu i državinu tužiocima; u stavu trećem izreke, obavezan je tuženi da tužiocima plati troškove parničnog postupka.

Tuženi je 19. juna 2002. godine izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude i rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 7934/02 od 14. novembra 2002. godine ukinuta je presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 126/ 00 od 28. marta 2002. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom održano je sedam ročišta, na kojima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta, saslušane su parnične stranke, saslušan je veći broj svedoka, izvršeno je suočenje između parničnih stranaka, dok četiri ročišta nije bilo održano i to dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a dva zbog nedostatka procesnih pretpostavki.

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 6537/02 od 20. juna 2006. godine, u stavu prvom izreke, utvrđeno je da su tužioci vlasnici nepokretnosti , katastarskih parcela 1721/2 i 1721/3 , što je tuženi dužan priznati i trpeti; u stavu drugom izreke utvrđeno je da je tuženi izvršio zauzeće dela navedenih katastarskih parcela na način bliže označen u izreci; u stavu trećem izreke, obavezan je tuženi da tužiocima plati troškove postupka.

Podnosilac je 8. septembra 2006. godine izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude i rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 14264/06 od 21. februara 2007. godine ukinuta je presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 6537/02 od 20. juna 2006. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom prvostepenom postupku održana su dva ročišta na kojima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta i saslušane su parnične stranke, dok dva ročišta nije bilo održano , i to jedno iz procesnih razloga, a jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Tužioci su u toku postupka proširili tužbu tako što su pored prvobitno označenog tuženog tužbom obuhvatili i upisane zemljišnoknjižne vlasnike, i to Veroslavu Petrović, Vukosavu Nikolić, Biljanu Nikolić i Borivoja Nikolića. Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3076/07 od 5. februara 2009. godine dozvoljeno je subjektivno preinačenje tužbe.

Od 2010. godine predmet je bio u nadležnosti Prvog osnovnog suda u Beogradu, gde se vodi o pod brojem P. 12078/10.

Pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu održana su četiri ročišta , na kojima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta, saslušane su parnične stranke, traženi su određeni izveštaji od Republičkog geodetskog zavoda i Službe za katastar nepokretnosti, dok pet ročišta nije bilo održano, i to tri iz procenih razloga, a dva zbog štrajka advokata.

Uvidom u spise predmeta utvrđeno je da u periodima od 5. februara 2009. do 29. novembra 2012. godine i od 29. novembra 2012. do 3. oktobra 2013. godine nije bilo zakazano nijedno ročište.

Od 2014. godine predmet je bio u nadležnosti Drugog osnovnog suda u Beogradu kao stvarno i mesno nadležnog suda gde se vodio pod istim brojem P. 12078/10 .

Rešenjem Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 12078/10 od 24. juna 2014. godine prekinut je postupak zbog smrti tužene V. P.

Tuženi, ovde podnosilac , podneo je 13. jula 2014. godine protivtužbu i predmet je po protivtužbi zaveden pod brojem P. 2414/14. Rešenjem Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 12078/10 od 13. avgusta 2014. godine spojeni su predmeti po tužbi i protivtužbi i određeno je da se predmet dalje vodi pod brojem P. 12078/10 .

Rešenjem Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 12078/10 od 28. avgusta 2014. godine nastavljen je predmetni postupak jer su za zakonske naslednike pok. tužene V. P . oglašeni M . P . i Mi . P . koji su zatim stupili u parnicu.

Presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 2825/14 od 31. oktobra 2014. godine, u stavu prv om izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se utvrdi da su suvlasnici sa po ½ dela nepokretnosti – katastarskih parc ela 1721/2 i 1721/3 KO Rušanj; u stavu drug om izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se utvrdi da je tuženi-protivtužilac G . Z , ovde podnosilac ustavne žalbe , izvršio zauzeće dela kat astarske parc ele 1721/2 i dela katastarske parc ele 1721/3 KO Rušanj , u merama i granicama bliže označenim u ovom stavu izreke ; u stavu trećem izreke usvojen je protivtužbeni zahtev, pa je utvrđeno da je tuženi G. Z . suvlasnik sa po ½ dela na parcelama 1721/ 1, 1721/2, 1721/3 i 1721/4 upisanim u list nepokretnosti broj 1390 KO Rušanj, što su tužioci i tuženi M. P, Mi . P, V. N, B. N . i Bo . N . dužni da priznaju i trpe da se tuženi G . Z . bez njihovog daljeg odobrenja upiše kao vlasnik istih na osnovu ove presude ; u stavu četvrt om izreke obavezani su tužioci da tuženom G . Z . solidarno naknade troškove postupka u iznosu od 184.500,00 dinara.

Podnosilac je 17. novembra 2014. godine izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude i rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7097 /14 od 20. avgusta 2015. godine predmet je vraćen prvostepenom sudu radi dopune postupka.

Dopunskom presudom Drugog osnovn og sud a u Beogradu P. 2825/14 od 9. septembra 2015. godine , u stavu prvom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se utvrdi da je tuženi G. Z . izvršio zauzeće dela kat. p arcele 1721/2 i dela kat. parcele 1721/3 KO Rušanj, u merama i granicama bliže navedenim u tom stavu izreke i kojim su tražili da se obaveže tuženi G. Z . da iste preda u svojinu i državinu tužiocima ; u stavu drugom izreke, odlučeno je da u svemu ostalom presuda tog suda P. 2825/14 o d 31. oktobra 2014. godine ostaje neizmenjena. Protiv navedene dopunske presude tužioci nisu izjavili žalbu, pa je ista postala pravnosnažna.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6221/15 od 1. novembra 2017. godine, u stavu prvom izreke, preinačena je presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 2825/14 od 31. oktobra 2014. godine u stavu prvom izreke, tako što je usvojen tužbeni zahtev i utvrđ eno da su tužioci suvlasnici na po ½ dela nepokretnosti katastarskih parc ela 1721/2 i 1721/3 KO Rušanj; u stavu drugom izreke preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom izreke, tako što je usvojen tužbeni zahtev tužilaca i utvrđeno da je tuženi G. Z . izvršio zauzeće dela kat astarske parc ele 1721/2 i dela kat astarske parc ele 1721/3 KO Rušanj, u merama i granicama bliže označenim u izreci; u stavu trećem izreke o dbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena je prvostepena presuda u delu stava trećeg izreke kojim je usvojen protivtužbeni zahtev i utvrđeno da je tuženi-protivtužilac G . Z . suvl asnik sa po ½ dela na katastarskim parcelama 1721/1 i 1721/4 upisan im u list nepokretnosti br. 1390 KO Rušanj, što su tužioci- protivtuženi T . S . i R . S . i tuženi M . P, Mi . P, V. N, B. N . i Bo . N . dužni da priznaju i trpe da se protivtužilac G . Z . bez njihovog daljeg pitanja i odobrenja upiše kao vlas nik istih na osnovu ove presude; u stavu četvrtom izreke preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu stava trećeg izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev tuženog-protivtužioca G . Z . kojim je tražio da se utvrdi da je suvlasnik sa po ½ dela na katastarskim parc elama 1721/2 i 1721/3, upisan im u listu nepokretnosti 1390 KO Rušanj, što su tužioci i tuženi M . P, Mi . P, V . N, B . N . i Bo . N . dužni da priznaju i da trpe da se tuženi G . Z . bez njihove dalje saglasnosti upiše kao vlasnik na osnovu pres ude, kao neosnovan; u stavu petom izreke p reinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka tako što je određeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

U obrazloženju osporene drugostepene presude, u delu koji se odnosi na odluku o troškovima postupka, a što je osporeno ustavnom žalbom , navedeno je da je primenom člana 153. stav 2. Zakona o parničnom postupku odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka, imajući u vidu uspeh parničnih stran aka u sporu , a nakon izvršenog preinačenj a prvostepene presude od strane tog suda.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Članom 21. Ustava utvrđeno je načelo zabrane diskriminacije.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) , koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku; da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih i uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen šest godina i deset meseci, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u ovom parničnom postupku relevantan ceo period od dana podnošenja tužbe protiv podnosioca ustavne žalbe – 18. januara 2000. godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka – 1. novembra 2017. godine.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ustavni sud konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi protiv podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, ukupno trajanje parničnog postupka od 17 godina i deset meseci očigledno predstavlja njegovo nerazumno du go trajanje kako po praksi ovog suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i u značajnoj meri prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Ustavni sud nalazi da pretežnu odgovornost za prekomerno trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji je u ponovnom prvostepenom postupku, nakon ukidanja prve prvostepene presude od strane drugostepeno g suda, odlučio za tri godine i osam meseci a treći po redu prvostepeni postupak, nakon ukidanja druge po redu prvostepene presude, trajao je sedam godina i osam meseci. Odgovornost prvostepenog suda je i u tome što je imao dva perioda potpune neaktivnosti kada nije zakazao nijedno ročište, i to prvi period u trajanju od tri i po godine – od 5. februara 2009. do 29. novembra 2012. godine i drugi period u trajanju od godinu dana od 29. novembra 2012. do 3. oktobra 2013. godine. Odgovornost za dugo trajanje postupka snosi i drugostepeni sud, jer je treći po redu žalbeni postupak, kojim je parnica pravnosnažno okončana , trajao tri godine.

Po oceni Suda, dužini trajanja postupka doprinelo je i višestruko ukidanje prvostepenih odluka od strane drugostepenog suda. Ustavni sud ukazuje da se ovakvo postupanje sudova, saglasno praksi ovog suda, tako i Evropskog suda za ljudska prava ocenjuje kao „neopravdana aktivnost sudova“, s obzirom na to da je vraćanje predmeta na ponovno suđenje često rezultat grešaka koje su počinili prvostepeni sudovi. Ustavni sud je imao u vidu i stav Evropskog suda za ljudska prava po kome činjenica da se više puta nalaže razmatranje jednog predmeta pred sudom niže instance, sama po sebi može otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (presuda Pavlyunets protiv Ukrajine, broj 70797/01, od 6. septembra 2005. godine).

Ustavni sud ukazuje da se prekid postupka u trajanju od dva meseca zbog smrti jednog tuženog ne može staviti na teret postupajućem sudu.

Po oceni Suda, predmetni postupak je bio u određenoj meri složen i zahtevao je sprovođenje obimnijeg dokaznog postupka jer je postupajući sud odlučivao o tužbi i o protivtužbi. Takođe, na strani parničnih stranaka je učestvovalo više lica, ali ni ta složenost postupka ne može biti opravdanje za njegovo trajanje od skoro 18 godina.

Ustavni sud je ocenio da je predmet spora bio od materijalnog značaja za podnosioca i podnosilac je imao legitiman interes da se postupak okonča u razumnom roku . Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da podnosilac nije doprineo dužem trajanju postupka jer je prisustvovao svim ročištima, postupao je po nalozima suda i pri tome nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 2825/14 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 126/ 00), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja predmetnog postupka, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za lju dska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15 od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo.

7. U vezi sa nav odima ustavne žalbe koji se odnose na presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6221 /15 od 1. novembra 2017. godine, u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka, Ustavni sud konstatuje da je navedenom drugostepenom presudom preinačeno prvostepeno rešenje o troškovima postupka tako što je određeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe nezadovoljan ishodom pravnosnažno okončanog postupka u pogledu odluke o troškovima postupka, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda zapravo traži da postupa kao instancioni sud i da oceni zakonitost osporenog akta.

Ustavni sud nalazi da se osporena odluka o troškovima postupka zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, i to odredbe člana 153. stav 2. Zakona o parničnom postupku, te da je drugostepeni sud dao jasne razloge za donetu odluku.

U pogledu navoda podnosioca o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe ne daje bilo kakve ustavnopravne razloge za tvrdnju o povredi ovog ustavnog načela.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je u tački 3. izreke odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6221/15 od 1. novembra 2017. godine, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja Ustavom i Zakonom utvrđenih pretpostavki za vođenje postupka.

8. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato , pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na : www.ustavni.sud.rs).

9. Saglasno svemu iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Za tačnost otpravka:

RK