Usvojena ustavna žalba zbog povrede prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, poništio rešenje Vrhovnog suda Srbije i naložio ponovno odlučivanje o zahtevu za zaštitu zakonitosti. Vrhovni sud je pogrešno odbacio zahtev kao nedozvoljen, umesto da odluči o njegovoj osnovanosti, čime je povredio pravo na pravično suđenje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Jovana Vučkovića iz Vršca, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 2. decembra 2010. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Jovana Vučkovića i utvrđuje da je rešenjem Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 588/08 od 16. jula 2008. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 588/08 od 16. jula 2008. godine i određuje da Vrhovni kasacioni sud ponovo odluči o zahtevu za zaštitu zakonitosti podnetom protiv presude Opštinskog suda u Vršcu P. 300/05 od 24. aprila 2007. godine i presude Okružnog suda u Pančevu Gž. 1718/07 od 26. decembra 2007. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Jovan Vučković iz Vršca, preko punomoćnika Miodraga Jeftića, advokata iz Vršca, podneo je 7. oktobra 2008. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 588/08 od 16. jula 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Podnosilac ustavne žalbe navodi da mu je osporenim rešenjem povređeno i pravo „na zakonito suđenje u smislu člana 142. Ustava“.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je podnosilac ustavne žalbe podneo zahtev za zaštitu zakonitosti protiv presude Opštinskog suda u Vršcu P. 300/05 od 24. aprila 2007. godine i presude Okružnog suda u Pančevu Gž. 1718/07 od 26. decembra 2007. godine, iz razloga što je prvostepeni sud svojom presudom delimično usvojio tužbeni zahtev tužilje, „koji je po svojoj prirodi suprotan prinudnim propisima i kao takav predstavlja nedozvoljeno raspolaganje stranke u parničnom postupku u smislu člana 3. stav 3. Zakona o parničnom postupku“. Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je prvostepenom presudom Opštinskog suda u Vršcu delimično usvojen tužbeni zahtev tužilje i da je tuženi obavezan da po osnovu raskida ugovora o ortakluku na ime povraćaja osnivačkog uloga plati određeni iznos. Prema navodima podnosioca ustavne žalbe, tužilja svoj tužbeni zahtev zasnovala na tvrdnji da je „njeno potraživanje – potraživanje dobiti od poslovanja na crno, kao i da je osnivački ulog dala radi takvog poslovanja i dobiti“. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporeno rešenje Vrhovnog suda Srbije, kao i presudu Opštinskog suda u Vršcu P. 300/05 od 24. aprila 2007. godine i presudu Okružnog suda u Pančevu Gž. 1718/07 od 26. decembra 2007. godine.

Podnosilac ustavne žalbe podneo je Ustavnom sudu 10. aprila 2009. godine i podnesak koji je naslovio kao „predlog tuženog za ponavljanje postupka“, tražeći da se „pravnosnažna presuda tog suda doneta 24. aprila 2007. godine pod brojem P. 300/05 ukine i ceo postupak ponovi“. U podnesku je navedeno da je u predmetnom parničnom postupku podnosiocu ustavne žalbe uskraćeno pravo da raspravlja pred sudom, a što prema odredbi člana 422. stav 1. tačka 1) Zakona o parničnom postupku predstavlja razlog za ponavljanje postupka.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Presudom Opštinskog suda u Vršcu P. 300/05 od 24. aprila 2007. godine u stavu prvom izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje Verice Pauljev iz Vršca i raskinut je ugovor o ortakluku broj 035-1951 od 4. marta 2004. godine i obavezan je tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, da tužilji po osnovu raskida ugovora o ortakluku na ime povraćaja ortačkog uloga plati iznos od 74.826,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate. U stavu drugom izreke delimično je odbijen tužbeni zahtev tužilje u preostalom delu kao neosnovan i to iznos do traženih 2.620 evra na ime naknade štete, iznos od 150.000,00 dinara na ime dobiti poslovanja preduzeća i iznos po osnovu zarade, dok je u stavu trećem izreke odbijen kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženog kojim je tražio da se obaveže tužilja da na ime izvršenih radova na adaptaciji prodavnice i nabavke inventara za ortačku radnju plati iznos od 97.088,49 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate.

Presudom Okružnog suda u Pančevu Gž. 1718/07 od 26. decembra odbijene su žalbe tužilje i tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, kao neosnovane i potvrđena je prvostepena presuda Opštinskog suda u Vršcu P. 300/05 od 24. aprila 2007. godine.

Republički javni tužilac je dopisom Gt-I 151/08 od 30. januara 2008. godine obavestio tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, da neće izjaviti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv navedenih sudskih odluka u predmetnom postupku.

Nakon prijema obaveštenja od Republičkog javnog tužioca, tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, izjavio je zahtev za zaštitu zakonitosti Vrhovnom sudu Srbije protiv presude Opštinskog suda u Vršcu P. 300/05 od 24. aprila 2007. godine i presude Okružnog suda u Pančevu Gž. 1718/07 od 26. decembra 2007. godine, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku.

Osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 588/08 od 16. jula 2008. godine odbačen zahtev za zaštitu zakonitosti tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljen protiv presude Opštinskog suda u Vršcu P. 300/05 od 24. aprila 2007. godine i presude Okružnog suda u Pančevu Gž. 1718/07 od 26. decembra 2007. godine. U obrazloženju rešenja je navedeno: da je tuženi izjavio zahtev za zaštitu zakonitosti zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz član 361. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku; da je Vrhovni sud, odlučujući o dozvoljenosti zahteva za zaštitu zakonitosti u smislu člana 421, a u vezi člana 401. stav 2. tačka 5. i člana 404. Zakona o parničnom postupku, našao da je zahtev nedozvoljen s obzirom na to da je izjavljen protiv odluka protiv kojih se po zakonu ne može podneti; da je članom 417. Zakona o parničnom postupku propisano da se zahtev za zaštitu zakonitosti može podići samo zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku, ako je protivno odredbama navedenog Zakona sud zasnovao svoju odluku na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka (član 3. stav 3. ZPP); da je zahtev za zaštitu zakonitosti u konkretnom slučaju nedozvoljen, s obzirom na to da u suštini nije zasnovan na zakonskim razlozima zbog kojih se ovaj vanredni pravni lek može izjaviti, jer na osnovu celokupnog činjeničnog i pravnog osnova proizlazi da presude protiv kojih je izjavljen nisu zasnovane na nedozvoljenim raspolaganjima. Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 421, a u vezi člana 404. Zakona o parničnom postupku, odbacio predmetni zahtev.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe poziva, relevantne su sledeće ustavne i zakonske odredbe.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 142. Ustava utvrđena su načela sudstva, te je, pored ostalog, utvrđeno da su sudovi samostalni i nezavisni u svom radu i sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata, kada je to predviđeno zakonom, opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora (stav 2.).

Odredbama čl. 413. do 421. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji se primenjivao u vreme donošenja osporenog rešenja, (u daljem tekstu: ZPP), uređen je zahtev za zaštitu zakonitosti, kao vanredni pravni lek u parničnom postupku. U članu 413. ZPP propisano je da javni tužilac može podići zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne sudske odluke po službenoj dužnosti ili na predlog stranke u roku od tri meseca (stav 1.). U stavu 2. istog člana Zakona utvrđeno je od kada se ovaj rok računa, u zavisnosti da li se zahtev za zaštitu zakonitosti podiže protiv pravnosnažne odluke donesene u prvom ili u drugom stepenu, dok je stavom 4. istog člana propisano da zahtev za zaštitu zakonitosti nije dozvoljen protiv odluke koju je povodom revizije ili zahteva za zaštitu zakonitosti doneo sud nadležan da odlučuje o tim pravnim lekovima (Vrhovni sud Srbije).

Daljim odredbama ZPP propisano je: da o zahtevu za zaštitu zakonitosti odlučuje Vrhovni sud Srbije (član 415.); da zahtev za zaštitu zakonitosti protiv odluke iz člana 413. ovog zakona podiže javni tužilac određen zakonom (član 416.); da javni tužilac može podići zahtev za zaštitu zakonitosti zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5. ovog zakona (član 417.); da ukoliko javni tužilac ne podigne zahtev za zaštitu zakonitosti u rokovima predviđenim zakonom, stranka koja je podnela predlog, ovlašćena je da u roku od 30 dana od dana prijema obaveštenja da javni tužilac neće izjaviti zahtev za zaštitu zakonitosti sama izjavi ovaj pravni lek (član 418.); da kada Vrhovni sud Srbije odlučuje o zahtevu za zaštitu zakonitosti, ispituje samo one povrede na koje je ukazao podnosilac zahteva, a ako u čl. 413. do 420. ovog zakona nije što drugo određeno, u postupku povodom zahteva za zaštitu zakonitosti shodno se primenjuju odredbe člana 397, čl. 400. do 406, 410. i 411. ovog zakona (član 421. st. 1. i 2.).

Prema odredbi člana 404. ZPP, koja se shodno primenjuje u postupku povodom zahteva za zaštitu zakonitosti, predviđeno je da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju odbaciti revizijski sud rešenjem ako to, u granicama svojih ovlašćenja, nije učinio prvostepeni sud.

Odredbom člana 361. stav 2. tačka 5) ZPP propisano je da bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji ako je, protivno odredbama ovog zakona, sud zasnovao svoju odluku na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka (član 3. stav 3.). U članu 3. stav 3. ZPP propisano je da sud neće dozvoliti raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala.

Iz navedenih zakonskih odredaba proističe da je dispozicija za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti u parničnom postupku prvenstveno data nadležnom javnom tužiocu, kao državnom organu, koji pri tome može da postupa bilo ex officio ili na predlog stranke. Ovo ovlašćenje javnog tužioca nije isključive prirode, jer ga supsidijarno ima i parnična stranka, koja može sama da izjavi predmetni vanredni pravni lek u zakonskom roku, nakon što primi obaveštenje da javni tužilac, po njenom predlogu, neće izjaviti zahtev za zaštitu zakonitosti. Zahtev za zaštitu zakonitosti se načelno može izjaviti protiv svake pravnosnažne sudske odluke, izuzev protiv odluke Vrhovnog suda donete po reviziji ili po zahtevu za zaštitu zakonitosti. Ovaj vanredni pravni lek se, u pogledu osnova, može izjaviti samo povodom učinjene apsolutno bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5. ZPP, a odgovarajuće odredbe navedenog Zakona koje se odnose na postupak po žalbi ili reviziji mogu se shodno primenjivati na postupak po zahtevu za zaštitu zakonitosti isključivo ako u odredbama koje neposredno uređuju ovo pravno sredstvo nije šta drugo predviđeno.

5. Analizirajući osporeno rešenje Vrhovnog suda Srbije sa aspekta navedenih odredaba građanskog procesnog prava, Ustavni sud ocenjuje da njime nije na pravilan način odlučeno o zahtevu za zaštitu zakonitosti koji je izjavio podnosilac ustavne žalbe.

Iz obrazloženja rešenja proističe da je Vrhovni sud našao da je podnosiočev zahtev za zaštitu zakonitosti nedozvoljen iz dva razloga. Prvo, „s obzirom na to da je izjavljen protiv presude protiv koje se po zakonu ne može podneti“ i, drugo, „s obzirom na to da u suštini nije zasnovan na zakonskim razlozima zbog kojih se ovaj vanredni pravni lek može izjaviti“.

Prvi razlog za ovakvo odlučivanje Vrhovnog suda u osporenom rešenju koji se vezuje za shodnu primenu odredbe člana 401. stav 2. tačka 5. ZPP, koja utvrđuje da je revizija nedozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje se po zakonu ne može podneti, u konkretnom slučaju ne može se prihvatiti. Naime, u objektivnom smislu ne postoji istovetnost kod sudskih odluka koje se mogu osporavati revizijom i zahtevom za zaštitu zakonitosti, jer se u tom slučaju ne bi ni radilo o suštinski različitim vanrednim pravnim sredstvima. Citirana odredba iz odeljka o reviziji bi se, u smislu člana 421. stav 2. ZPP, mogla shodno primeniti i na postupak po zahtevu za zaštitu zakonitosti samo ukoliko posebne odredbe čl. 413. do 420. ne određuju šta drugo. Pri tome, član 413. stav 1. ZPP utvrđuje da javni tužilac može podići zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne sudske odluke, dok stav 3. istog člana propisuje da ovakav zahtev nije dozvoljen protiv odluke koju je povodom revizije ili zahteva za zaštitu zakonitosti doneo sud nadležan da odlučuje po tim pravnim lekovima. Pošto je presuda protiv koje je podnosilac izjavio zahtev za zaštitu zakonitosti nesporno pravnosnažna i nije doneta od strane Vrhovnog suda u postupku po navedenim vanrednim pravnim lekovima, već od strane okružnog suda po žalbi, proizlazi da se svakako nije radilo o presudi protiv koje se predmetni zahtev po zakonu nije mogao podneti, kako je to zaključio Vrhovni sud.

U pogledu drugog razloga za odbacivanje zahteva podnosioca ustavne žalbe za zaštitu zakonitosti, takođe se ne može prihvatiti stav Vrhovnog suda da podnosiočev zahtev nije zasnovan na zakonskim razlozima zbog kojih se ovaj vanredni pravni lek može izjaviti. U ustavnoj žalbi je navedeno da je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet upravo sa pozivom na učinjenu apsolutno bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5. ZPP, jer podnosilac ustavne žalbe smatra da su osporene odluke nižestepenih sudova zasnovane na pravno nedozvoljenom raspolaganju stranaka, konkretno tužioca, a tu je činjenicu (zakonskog osnova po kome je podnosilac supsidijarno izjavio zahtev) Vrhovni sud i sam konstatovao u uvodnom delu obrazloženja svog rešenja. Iz tako postavljenih premisa, po oceni Ustavnog suda, ne može se izvesti zaključak o nedozvoljenosti izjavljenog pravnog sredstva.

Na osnovu navedenog, Ustavni sud ocenjuje da vanredni pravni lek koji je podnosilac izjavio nije a priori nedozvoljen, ni po kriterijumu sudskih odluka koje se njime osporavaju, ni po zakonskom osnovu po kom je podignut. Pošto isti, nesporno, nije ni neblagovremen, ni nepotpun, nije mogao biti podvrgnut procesnoj sankciji odbacivanja po članu 404. ZPP. Sasvim je drugo pitanje njegove osnovanosti, o čemu je trebalo da bude odlučeno nakon raspravljanja i ocene spornog materijalno-pravnog odnosa u njegovoj relevantnoj sadržini, odnosno meritumu. Suštinski, Vrhovni sud se u osporenom rešenju već izjašnjavao i u pogledu osnovanosti podnosiočevog zahteva, istakavši da “na osnovu celokupnog činjeničnog i pravnog osnova proizlazi da presude protiv kojih je izjavljen nisu zasnovane na nedozvoljenim raspolaganjima“. Time se zapravo ušlo u meritum, odnosno suštinu spornog pravnog pitanja, o čemu je, po sprovedenom postupku iz člana 420. ZPP, trebalo da se odluči ili presudom - u smislu odredbe člana 405. ili rešenjem - u smislu odredbe člana 406. stav 1. ZPP, a ne odlukom koja je isključivo formalne i procesne prirode.

6. Ocenjujući navode i razloge u ustavnoj žalbi sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, a imajući u vidu sve prethodno izrečene konstatacije, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim pojedinačnim aktom - rešenjem Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 588/08 od 16. jula 2008. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Ovakva ocena je zasnovana i na praksi i kriterijumima međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, prema kojima se pravo na pravično suđenje iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda prostire na sve faze određenog postupka, pa tako i na fazu odlučivanja o vanrednom pravnom sredstvu. Ukoliko sud nepravilno primeni procesno-pravne odredbe, odnosno učini „proceduralnu grešku“ koja utiče na pravičnost suđenja ili primenjuje pravila postupka isuviše rigidno ili bez osnova odbije da razmatra suštinu podnetog pravnog sredstva, dolazi do kršenja prava na pravično suđenje. Činjenicom da je predmetni zahtev za zaštitu zakonitosti odbačen u situaciji kad je o njemu očigledno trebalo meritorno odlučivati, suštinski je došlo do uskraćivanja podnosiočevog prava da sud koji je za to po zakonu nadležan, bez obzira o kojoj instanci se radi, pravično i javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama.

Ustavni sud je u svojim odlukama Už- 1264/2008 od 5. februara 2009. godine i Už – 501/2009 od 22. oktobra 2009. godine zauzeo isti pravni stav u pogledu povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te utvrdio da je osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Sgzz. Sgzz. 588/08 od 16. jula 2008. godine povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Razmatrajući zahtev podnosioca ustavne žalbe za otklanjanje štetnih posledica proisteklih utvrđivanjem povrede ustavnog prava, Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti poništajem osporenog rešenja Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 588/08 od 16. jula 2008. godine, kako bi taj sud u ponovnom postupku doneo novu odluku o zahtevu za zaštitu zakonitosti protiv presude Opštinskog suda u Vršcu P. 300/05 od 24. aprila 2007. godine i presude Okružnog suda u Pančevu Gž. 1718/07 od 26. decembra 2007. godine. Stoga je, na osnovu odredaba člana 89. st. 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu odlučeno kao u tački 2. izreke.

Ukazivanje podnosioca ustavne žalbe na povredu načela samostalnosti i nezavisnosti sudova iz člana 142. Ustava, po oceni Ustavnog suda, nije od značaja za odlučivanje u konkretnom ustavnosudskom predmetu jer, s obzirom na svoju prirodu i sadržinu, ovo ustavno načelo ne može biti povređeno osporenim aktom.

O „predlogu za ponavljanje postupka“ kojim je podnosilac ustavne žalbe tražio da se „pravnosnažna presuda tog suda doneta 24. aprila 2007. godine pod brojem P. 300/05 ukine i ceo postupak ponovi“, Ustavni sud nije nadležan da odlučuje, jer je reč o vanrednom pravnom leku o kome odlučuju redovni sudovi, saglasno odredbama čl. 422. do 429. ZPP.

7. Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić