Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu za poništaj rešenja o otkazu. Postupak, koji je po prirodi hitan, trajao je preko deset godina, što je posledica neefikasnog postupanja prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Miroslavke Cvetanović, Branke Nešković, Milana Kosa i Radmile Marković, svih iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 29. septembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Miroslavke Cvetanović, Branke Nešković, Milana Kosa i Radmile Marković i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 324/00 (kasnije predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 6085/10) povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koje mogu ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

3. Nalaže se nadležnim sudovima da, kada se za to steknu uslovi, preduzmu sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miroslavka Cvetanović, Branka Nešković, Milan Kos i Radmila Marković, svi iz Beograda, podneli su 24. juna 2009. godine, preko punomoćnika Nade Dragutinović Milićević, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 324/00.
U ustavnoj žalbi podnosioci su naveli da su 17. maja 2000. godine, sa još osam tužilaca, u predmetnom parničnom postupku podneli tužbu protiv bivšeg poslodavca, kojom su tražili da se ponište rešenja tuženog na osnovu kojih im je retroaktivno prestao radni odnos. Takođe su naveli da je u predmetnom postupku koji traje više od devet godina održano 35 ročišta, da je postupalo četvoro sudija, kao i da podnosioci nisu ničim doprineli tako dugotrajnom postupku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
Članom 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 6085/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u konkretnoj ustavnosudskoj stvari:
Više tužilaca, među kojima i podnosioci ustavne žalbe, podneli su Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu 17. maja 2000. godine tužbu protiv tuženog, bivšeg poslodavca „CTP HOLDING“ d.d. Beograd (kasnije „CTP BAU“ a.d. Beograd), kojom su tražili da sud poništi rešenja tuženog od 9. maja 2000. godine na osnovu kojih je tužiocima prestao radni odnos kod tuženog na dan 2. aprila 1997. godine, zbog povrede propisa o štrajku i neopravdanog izostanka sa posla dužeg od pet radnih dana uzastopno, kao i da vrati tužioce na rad od 2. aprila 1997. godine. Povodom ove tužbe formiran je predmet P1. 324/00.
U toku postupka tuženi je 24. novembra 2000. godine podigao protivtužbu, naknadno preinačenu, kojom je tražio da sud utvrdi da je štrajk u kome su učestvovali tužioci, nakon koga su doneta rešenja da im prestaje radni odnos, nezakonit, a deo tužilaca, ali ne i podnosioci ustavne žalbe, su 18. oktobra 2005. godine preinačili tužbu tako što su povukli tužbeni zahtev koji se odnosio na vraćanje tužilaca na rad, ali su istakli novi tužbeni zahtev kojim su tražili da sud obaveže tuženog da im isplati zarade za period od 2. aprila 1997. godine, pa do 26. maja 2004. godine, kada ime je na osnovu novog rešenja tuženog ponovo prestao radni odnos usled ekonomsko-organizacionih promena tuženog. Ova rešenja osporena su u drugom postupku pred istim sudom. Takođe u toku predmetnog parničnog postupka pravnosnažnim rešenjima inspektora rada Ministarstva za rad, boračka i socijalna pitanja od 27. septembra 2000. godine odložena su izvršenja konačnih rešenja direktora tuženog o prestanku radnog odnosa tužiocima do donošenja pravnosnažne sudske odluke u radnom sporu koji se vodi pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu, radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa.
Četvrti opštinski sud je u toku predmetnog parničnog postupka zakazao 38 ročišta (za 6. oktobar, 2. novembar i 8. decembar 2000. godine, 22. februar 14. maj, 8. oktobar i 27. decembar 2001. godine, 10. maj i 14. oktobar 2002. godine, 26. juni, 14. oktobar i 10. decembar 2003. godine, 24. februar, 18. maj, 6. septembar i 16. novembar 2004. godine, 22. septembar 18. oktobar i 14. decembar 2005. godine, 20. februar, 26. april, 28. juni, 10. oktobar i 12. decembar 2006. godine, 22. februara, 26. aprila, 26. juna, 12. oktobra, i 14. decembra 2007. godine, 20. februara, 8. maja, 26. juna, 16. decembra, 20. oktobra i 16. decembra 2008. godine, 24. februara, 28. aprila, 24. avgusta i 2. decembra 2009. godine). U 2010. godini, nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbije, postupak je nastaljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, a predmet je dobio broj P1. 6085/10, a taj sud je zakazao dva ročišta (za 11. mart i 3. juni 2010. godine). Od zakazanih ročišta održano je 24. Na održanim ročištima izveden je dokaz saslušanjem dva svedoka, kao i dokaz saslušanjem jednog od tužilaca, na osnovu rešenja suda od 10. decembra 2003. godine, kojim je bilo određeno izvođenje dokaza saslušanjem troje tužilaca. Takođe, sud je na ročištu održanom 10. oktobra 2006. godine doneo rešenje kojim je odredio izvođenje dokaza saslušanjem zakonskog zastupnika tuženog, ali taj dokaz nije izveden, jer zakonski zastupnik nije dolazio na raspravu ni kad je bio uredno pozvan, tri puta pravdajući svoj izostanak lekarskim uverenjem, a ostalih - bez opravdanja. Na ostalim održanim ročištima parnične stranke su se uglavnom samo izjašnjavale o tužbenom, odnosno protivtužbenom zahtevu. Od neodržanih ročišta – dva nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije (ročišta zakazana za 24. februar 2004. godine i 28. april 2009. godine), dva jer nije bilo dokaza da je tuženo pravno lice uredno pozvano (zakazana za 6. oktobar 2000. godine i 27. decembar 2001. godine), dva na zahtev punomoćnika tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe (zakazana za 14. oktobar 2002. godine i 14. oktobar 2004. godine), a jedno na zahtev punomoćnika drugih tužilaca.
Nakon što je na ročištu održanom 3. juna 2010. godine Prvi osnovni sud u Beogradu konstatovao da rešavanje po podignutoj protivtužbi prestavlja prethodno pitanje od koga zavisi odlučivanje o tužbenom zahtevu tužilaca, razdvojio je postupak po tužbenom i protivtužbenom zahtevu i doneo rešenje P1. 6085/10 od 3. juna 2010. godine kojim se oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u odnosu na protivtuženi zahtev tuženog-protivtužioca i odredio da se po pravnosnažnosti tog rešenja spisi predmeta po protivtužbi dostave Višem sudu u Beogradu, kao stvarno i mesno nadležnom sudu. Ovim rešenjem prekinut je postupak po tužbi u ovoj pravnoj stvari, s tim da će se taj postupak nastaviti kada se pravnosnažno završi postupak pred Višim sudom u Beogradu po protivtužbi.
Prvi osnovni sud u Beogradu je 8. decembra 2010. godine doneo rešenje P1. 6085/10 kojim se prekida postupak do okončanja stečajnog postupka nad tuženim, koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu St. 2633/10.

4. Članom 32. stav 1. Ustava na čiju povredu se pozivaju podnosioci u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/1977, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano je da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da će sud u parnicama iz radnih odnosa, a naročito pri određivanju rokova i ročišta, uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.).
Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04 i 111/09) propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).
Zakonom o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01), bilo je propisano da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom, koji se pravnosnažno okončava u roku od šest meseci od dana pokretanja spora (član 122.). Odredbe člana 195. važećeg Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05 i 54/09) imaju gotovo identičnu sadržinu.

5. Ocenjujući navode i razloge iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku,Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak od podnošenja tužbe ovde podnosilaca ustavne žalbe Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu 17. maja 2000. godine, pa do podnošenja ustavne žalbe 24. juna 2009. godine, trajao devet godina, kao i da je taj postupak do njegovog prekida rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu od 8. decembra 2010. godine zbog otvaranja stečaja nad tuženim, trajao ukupno deset godina i sedam meseci.
Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak trajno okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.
Kada je reč o dužini trajanja sudskog postupka, navedena dužina sama po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Ovo tim pre što je postavljenim zahtevom tražen poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocima ustavne žalbe u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosilaca ustavne žalbe kao stranaka u postupku, postupanja nadležnih sudova koji su vodili postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioce.
Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je, pre svega, ocenio da je istaknuti zahtev za podnosioce ustavne žalbe bio od izuzetnog značaja, s obzirom na to da je zahtevom traženo da sud poništi rešenja tuženog - bivšeg poslodavca na osnovu kojih im je prestao radni odnos.
Prema oceni Ustavnog suda, podnosioci su u izvesnoj meri doprineli dužini trajanja postupka, s obzirom na to da na njihov zahtev dva ročišta nisu održana.
Takođe, prema oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju radilo se o složenijoj činjeničnoj i pravnoj stvari. Ovo stoga jer se raspravljalo i o tužbenom i o protivtužbenom zahtevu, a u određenom momentu deo tužilaca je preinačio tužbeni zahtev, ističući i zahtev za isplatu zarada za navedeni vremenski period.
Međutim, Ustavni sud ocenjuje da navedeno trajanje sudskog postupka ne može biti opravdano nijednom složenošću stvari. Prema oceni Ustavnog suda, osnovni razlog navedenog vremenskog trajanja predmetnog parničnog postupka je nedovoljno efikasno postupanje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu. Naime, u predmetnom postupku sud je zakazao veliki broj ročišta, ukupno 38, ne rukovodeći se načelom efikasnosti, s obzirom na to da su se na najvećem broju održanih ročišta parnične stranke samo izjašnjavale da u svemu ostaju kod ranijih navoda, dakle na tim ročištima nije određivano izvođenje bilo kog dokaza. Takođe, parnični sud je, iako je ročišta uglavnom zakazivao u razmaku od dva do tri meseca, pojedina ročišta zakazivao i u neprimereno velikim razmacima od po pet, osam i po, pa čak i deset meseci, a da pri tome to nije bilo opravdano potrebama postupka.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog predmetnog postupka iz radnog odnosa, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, s obzirom na to da je Sud zaključio da je postupanje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu u najvećoj meri doprinelo da parnični postupak koji je u ovom slučaju po svojoj prirodi hitan nije pravnosnažno okončan ni nakon više od deset godina od pokretanja.
Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.
Na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u konkretnom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava podnosilaca na naknadu nematerijalne štete, koje mogu da ostvare na način predviđen odredbama člana 90. Zakona, a u tački 3. izreke naložio nadležnim sudovima, da, kada se za to steknu uslovi, preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak po tužbi podnosilaca ustavne žalbe iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem roku.

7. Na osnovu izloženog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević