Povreda prava na pravično suđenje u sporu o naknadi za topli obrok

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu zaposlenog i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Sud je zaključio da je drugostepeni sud proizvoljno primenio pravo kada je odbio zahtev za isplatu naknade za ishranu, koja nije bila nominalno iskazana u obračunu zarade.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Milan Škulić, Gordana Ajnšpiler Popović, Miroslav Nikolić, dr Nataša Plavšić i dr Tijana Šurlan, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R . B . iz Varvarina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. novembra 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. B . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 1559/19 od 3. septembra 201 9. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično iz suđenje, zajemčeno član om 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 1559/19 od 3. septembra 2019. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Kragujevcu P1. 809/18 od 1. februara 201 9. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. B . iz Varvarina podneo je Ustavnom sudu , 8. novembra 201 9. godine, preko punomoćnika M. G , advokata iz Varvarina, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 1559/19 od 3. septembra 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na žalbu, zajemčenih članom 32. stav 1 . i članom 36. stav 2. Ustava Republike Srbije .

U ustavnoj žalbi je navedeno da Apelacioni sud paušalno primenio materijalno pravo, budući da je konstatovao da je u postupku utvrđeno da visina troškova ishrane nije bila izražena u novcu, ali nije primenio odredbu člana 118. stav 2. Zakona o radu, kojom je propisano da se visina ovih troškova mora izraziti u nominalnom iznosu, kao i da je u toku postupka utvrđeno da ti troškovi nisu isplaćeni podnosiocu niti su iskazani u platnim listama. Takođe, navedeno je da je podnosiocu formalno bilo omogućeno pravo na pravni lek, ali da mu je suštinski to pravo uskraćeno jer se polovina obrazloženja osporene presude ne odnosi ni na žalbu ni na prvostepenu presudu. Od Ustavnog suda je traženo da poništi osporeni akt i drugostepenom sudu nalože da ponovo donese odluku po žalbi.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Osnovnog suda u Kragujevcu P1. 809/18 od 1. februara 2019. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se tuženi, A kcionarsko društvo „S.“ Beograd, njegovog poslodavca, obaveže da mu, na ime naknade troškova za ishranu u toku rada za period od septembra 2015. godine do maja 2018. godine, isplati opredeljene novčane iznose, a tužilac je, stavom drugim izreke, obavezan da tuženom naknadi troškove parničnog postupka. Protiv ove presude tužilac je izjavio žalbu.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 1559/19 od 3. septembra 2019. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena označena prvostepena presuda.

U obrazloženju osporene drugostepene presude, između ostalog, navedeno je da je u utuženom periodu na snazi bio Kolektivni ugovor tuženog iz 2002. godine i Aneks kolek tivnog ugovora iz 2006. godine, a nakon izvršenih statusnih promena kod prvotuženog, AD „Ž.“ Beograd, usvojen je kolektivni ugovor („Službeni glasnik Železnice Srbije“, broj 4/15 od 24. marta 2015. godine) , kojim je, odredbom člana 57 stav 2, predviđeno da je u vrednost radnog časa uključena vrednost naknade za ishranu u toku rada i 1/12 regresa, svedena na jedan radni čas, dok je odredbom člana 55 . propisano da se osnovna zarada utvrđuje kao vrednost radnog časa, koeficijenta posla i prosečnog mesečno g fonda časova rad od 174 časa, kao i da se taj kolektivni ugovor primenjuje i na zaposlene koje je tuženi drugog reda preuzeo nakon statusne promene. Dalje je navedeno da ovim kolektivnim ugovorom ni drugim aktima tuženih nije predviđeno da se naknade za ishranu u toku rada i za regres za godišnji odmor posebno iskazuju u nominalnom iznosu, kao i da je u postupku utvrđeno da u obračunskim listama nema dokaza da je tuženi obračunavao i isplaćivao tužiocu za sporni period troškove po osnovu ishrane u toku rada i da tuženi iije doneo posebnu odluku kojom bi utvrdio visinu ovih primanja zaposlenih. Takođe je navedeno da je , u konkretnoj pravnoj stvari , u toku spornog perioda koji je opredeljen tužbom, važeći bio novelirani Zakon o radu (izmene i dopune Zakona iz 2014. godine) , kojim je, odredbom člana 118. stav 1, propisano da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu i to za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način (tačka 5)) i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (tačka 6)), dok je stavom drugim propisano da visina troškova za ishranu u toku rada mora biti izražena u novcu. Prema oceni drugostepenog suda iznetoj u osporenoj presudi, kako je odredbama člana 118. stav 1. tač. 5) i 6) Zakona o radu propisano pravo zaposlenih na navedene naknade, a njihova visina nije regulisana opštim aktom ni ugovorom o radu, te kako su u postupku kolektivnog pregovaranja poslodavac i reprezentativni sindikata zaposlenih ugovorili da je naknada troškova ishrane u toku rada i troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora uključena u vrednost jednog radnog časa, a time, u suštini, u osnovnu zaradu zaposlenih, pravilno je prvostepeni sud zaključio da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan. Ovo stoga, kako je navedeno u obrazloženju, što sama činjenica da visina spornih troškova nije nominalno izražena ne znači da je poslodavac ovo pravo uskratio zaposlenima, jer je isto slobodnom voljom učesnika kolektivnog pregovaranja baš tako ugovoreno, kao sastavni deo osnovne zarade zaposlenih, a istaknuto je i da ustavnost i zakonitost kolektivnih ugovora (Aneksa kolektivnog ugovora iz 2006. i Kolektivnog ugovora iz 2015. godine), kao opštih akata, nije osporena pred Ustavnim sudom. U obrazloženju je navedeno i da je Apelacioni sud imao u vidu Odluku Ustavnog suda Už-2472/2010 od 23. maja 2012. godine, u kojoj je u istovrsnoj situaciji Ustavni suda zauzeo stav da su naknade troškova za ishranu u toku rada i troškove regresa za korišćenje godišnjeg odmora isplaćene kroz platu podnosiocu ustavne žalbe, primenom odredbe člana 4. Zakona o platama u državni organima i javnim službama, kojom je propisano da ove naknade ulaze u koeficijent za obračun plate (iako visina ovih dodataka nije nominalno opredeljena).

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

Odredbama Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 i 75/14) bilo je propisano: da se kolektivnim ugovorom kod poslodavca, u skladu sa zakonom, uređuju prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa i međusobni odnosi učesnika kolektivnog ugovora (član 3. stav 1.); da se zarada iz člana 104. stav 1. ovog zakona sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, da se pod zaradom u smislu stava 1. ovog člana smatra zarada koja sadrži porez i doprinose koji se plaćaju iz zarade, da se pod zaradom u smislu stava 1. ovog člana smatraju sva primanja iz radnog odnosa, osim primanja iz člana 14, člana 42. stav 3. tač. 4) i 5), člana 118. tač. 1 – 4), člana 119, člana 120. tačka 1) i člana 158. ovog zakona (član 105. st. 1. i 3.); da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, pored ostalog, za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način, pri čemu visina troškova iz stava 1. tačka 5) ovog člana mora biti izražena u novcu (član 118. stav 1. tačka 5) i stav 2.).

Odredbama Kolektivnog ugovora za „Ž.“ akcionarsko društvo („Službeni glasnik „Železnice Srbije, akcionarsko društvo“, broj 4/15) , koje je tuženi preuzeo nakon statusne promene, bilo je propisano: da se osnovna zarada zaposlenog utvrđuje kao proizvod vrednosti radnog časa, koeficijenta posla utvrđenog u Prilogu 1. Kolektivnog ugovora, koji je odštampan uz Kolektivni ugovor i čini njegov sastavni deo i prosečnog mesečnog fonda časova rada od 174 časa (član 55.); da se vrednost jednog radnog časa za obračun i isplatu zarade utvrđuje u skladu sa zakonom i drugim aktima, da je u vrednost jednog radnog časa iz stava 1. ovog člana uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost jedne dvanaestine regresa za korišćenje godišnjeg odmora, svedena na jedan radni čas, da je vrednost jednog radnog časa za obračun i isplatu zarade utvrđena pre stupanja na snagu Zakona o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava („Službeni glasnik RS“, broj 116/14) u neto iznosu od 73,84 dinara (član 57. st. 1. do 3.); da koeficijent posla iz Priloga 1. Kolektivnog ugovora sadrži složenost, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu za obavljanje posla (član 58. stav 1.).

Pravilnikom o sadržaju obračuna zarade, odnosno naknade zarade („Službeni glasnik RS“, br. 90/14 i 44/18 – dr.propis) propisano je: da obračun zarade, odnosno naknade zarade, pored ostalog, sadrži podatke potrebne za obračun zarade, odnosno naknade zarade, kao i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje i poreza u skladu sa zakonom, kao i iznos zarade odnosno naknade (član 2. tačka 4)); da podaci iz člana 2. tačka 4) ovog pravilnika, pored ostalog, sadrže iznos naknade troškova koji imaju karakter zarade (topli obrok, regres i dr.) (član 3. stav 1. tačka 8)); da ovaj pravilnik stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije“, a primenjuje se počev od isplate zarade, odnosno naknade zarade za septembar 2014. godine (član 5.).

5. Ocenjujući razloge i navode ustavne žalbe sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je pravilnu primenu materijalnog prava nadležan da ceni instanciono viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Na ovakav zaključak upućuje i stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Khamidov protiv Rusije , od 15. novembra 2007. godine (broj aplikacije 72118/01, stav 170.), u kome je taj sud konstatovano da nije njegov zadatak da donosi odluku umesto domaćih sudova koji su u najboljoj poziciji da ocene prezentovane dokaze, ustanove činjenično stanje i tumače domaće pravo, te da, u principu, Sud neće intervenisati, osim ukoliko su odluke domaćih sudova arbitrarne ili očigledno neosnovane.

Razmatrajući da li je, u konkretnom slučaju, merodavno pravo proizvoljno primenjeno, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da je podnosilac ustavne žalbe tužbom tražio da se tuženo Akcionarsko društvo „S.“ Beograd obaveže da mu, na ime naknade troškova za ishranu u toku rada u periodu od septembra 2015. godine do maja 2018. godine, isplati opredeljene novčane iznose. S tim u vezi Ustavni sud ukazuje da je Zakonom o radu propisano pravo na naknadu troškova koje zaposleni ima na radu ili u vezi sa radom. U te troškove, pored ostalog, spadaju i troškovi za ishranu u toku rada. Naknadu ovih troškova je zakonodavac okarakterisao kao deo zarade koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu, a koja predstavlja osnovicu za obračun poreza i doprinosa koji se iz nje plaćaju. Iznosi ovih primanja iz radnog odnosa, počev od septembra 2014. godine, moraju biti posebno iskazani u obračunu zarade, saglasno članu 3. stav 1. tačka 8) Pravilnika o sadržaju obračuna zarade, odnosno naknade zarade.

Ustavni sud, nadalje, ukazuje da je Kolektivnim ugovorom iz 2015. godine, koji se primenjivao u posmatranom periodu, bilo propisano da je u vrednost radnog časa, kao jednog od parametara za obračun i isplatu zarada, uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada. Iz činjeničnog stanja koje su utvrdili parnični sudovi proizlazi da tuženi, prilikom obračuna zarada podnosioca ustavne žalbe, nije nominalno (vrednosno) iskazivao visinu naknada predmetnih troškova, iz kog razloga nije bilo moguće utvrditi u kojoj su meri te naknade učestvovale u vrednosti jednog radnog časa. U takvoj situaciji parnični sud je u osporenoj presudi zaključio da neodređivanjem visine spornih troškova u nominalnom iznosu ne znači da je ovo prvo uskraćeno zaposlenima, jer su oni svojom voljom ugovorili takvu vrstu obračuna.

Imajući u vidu navedeno, po shvatanju Ustavnog suda, isplata zarade koja je obračunata, pored ostalog, primenom utvrđene vrednosti radnog časa čija struktura nije poznata, ne može da predstavlja pouzdan dokaz da je time ispunjena i obaveza po osnovu naknade troškova za ishranu u toku rada, osim ukoliko se utvrdi da su ti troškovi uzeti u obzir prilikom određivanja vrednosti radnog časa. Za ispunjenje obaveze iz člana 118. stav 1. tačka 5) Zakona o radu, prema oceni Ustavnog suda, nije dovoljno samo autonomnom regulativom propisati način na koji će se naknada predmetnih troškova isplaćivati, već i da primena propisane norme dovodi do toga da se isplata zaposlenima zaista vrši.

Ustavni sud, takođe, konstatuje da je u periodu iz tužbe zarada kod tuženog predstavljala proizvod vrednosti radnog časa i koeficijenta posla i prosečnog mesečnog fonda časova rada (174 časa), pri čemu je koeficijent posla zavisio od složenosti posla, odgovornosti, uslova rada i stručne spreme za obavljanje posla). Iz toga proizlazi da je opisana autonomna regulativa po pitanju naknade troškova za ishranu u toku rada mogla imati za posledicu da zaposleni sa većim koeficijentom posla srazmerno ostvari i veću naknadu troškova za ishranu u toku rada, a ne stvarnu visinu troškova koje je po tom osnovu imao, čime bi se dovela u pitanje svrha ovog pravo – pokriće, odnosno naknada troškova nastalih na radu i u vezi sa radom.

Iste stavove Ustavni sud je izrazio u Odluci Už-14570/2018 od 29. septembra 2022. godine, kojom je odlučeno o ustavnoj žalbi podnosioca M.M, koji je bio u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao i ovde podnosilac ustavne žalbe.

Ustavni sud je imao u vidu pozivanje Apelacionog suda u Kragujevcu na Odluku Už- 2472/2010 od 23. maja 201 21. godine, ali nalazi da je reč o neprihvatljivoj interpretaciji pravnog shvatanja koje je u toj odluci izraženo. Naime, Ustavni sud je u obrazloženju navedene odluke konstatovao da posebni propisi koji uređuju prava državnih službenika i nameštenika ne garantuju kao posebno primanje pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, imajući u vidu da je Zakonom o radu, kao opštim propisom, predviđena samo mogućnost da se opštim aktom ili ugovorom o radu može utvrditi pravo zaposlenog, odnosno državnog službenika i nameštenika, na ovakvu vrstu primanja iz radnog odnosa. Ustavni sud je dalje konstatovao da obaveza poslodavca da zaposlenom državnom službeniku i namešteniku obezbedi naknadu troškova na ime mesečne ishrane u toku rada za dane provedene na radu postoji od 1. januara 2009. godine, na osnovu Odluke o primeni Opšteg kolektivnog ugovora na sve poslodavce na teritoriji Republike Srbije („Službeni glasnik RS“, broj 104/08), ali je primena ovih odredaba odložena Aneksom II Opšteg kolektivnog ugovora („Službeni glasnik RS“, broj 8/09). U konkretnom sl učaju, pravo zaposlenih kod tuženog na naknadu troškova za ishranu u toku rada bilo je propisano Kolektivnim ugovorom iz 2015. godine. Takođe, u vezi sa ovim pozivanjem Apelacionog suda , Ustavni sud ukazuje da, počev od septembra 2014. godine, obračun zarade pored ostalog, sadrži i iznos naknade troškova koji imaju karakter zarade (topli obrok, regres i dr.).

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je zaključio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon, 103/15, 10/23 i 92/23 ), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da su posledice utvrđene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene drugostepene presude i određivanjem da Apelacioni sud u Kragujevcu donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Kragujevcu P1. 809/18 od 1. februara 201 9. godine, zbog čega je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

6. Ustavni sud nije posebno razmatrao navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravno sredstvo, zajemčenog član om 36. stav 2. Ustava , imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio osporenu presudu, pa će u ponovnom postupku biti doneta nova odluka po žalbi podnosioca. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje u sporu o naknadi za topli obrok

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti