Odbijanje ustavne žalbe zbog zastarelosti potraživanja naknade za izuzeto zemljište

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu, nalazeći da su sudovi pravilno primenili institut zastarelosti. Iako rešenje o naknadi za izuzeto zemljište nije uručeno, pravni prethodnici podnositeljke su imali saznanje o njemu, pa su rokovi za sudsku zaštitu protekli.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Milan Škulić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. R . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. decembra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba V. R . izjavljena protiv presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 22743/11 od 16. septembra 2011. godine, Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7294/11 od 18. decembra 2012. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rev. 6/15 od 17. septembra 2015. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. R . iz Beograda podnela je Ustavnom sudu, 12. februara 2016. godine, preko punomoćnika Z. R, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava , na pravno sredstvo i na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i čl. 36. i 58. Ustava Republike Srbije.

Obrazlažući tvrdnju o povredi označenih prava, podnositeljka navodi da je tokom postupka u kome su doneti osporeni akti isticala da njenim pravnim prethodnicima nikada nije uručeno rešenje o izuzimanju zemljišta, a da su sudovi zahtev za određivanje i isplatu naknade odbili zbog zastarelosti potraživanja, uz obrazloženje da je supruga lica kome je zemljište izuzeto imala saznanja o izuzimanju. S tim u vezi dodaje da je ovakvo stanovište sudova suprotno pravnoj pouci datoj u rešenju o izuzimanju u kojoj stoji da stranke, ukoliko nisu zadovoljne visinom naknade, mogu podneti zahtev sudu u roku od 30 dana od prijema rešenja, te zaključuje da se rok zastarelosti mogao računati samo od momenta uručenja navedenog rešenja. Dalje ističe da su joj prava iz člana 36. Ustava povređena time što su redovni sudovi odbil i zahtev za određivanje naknade za izuzeto zemljište zbog zastarelosti, iako ni njoj, ni njenim prethodnicima, rešenje o izuzimanju nije uručeno, a što je za posledicu imalo i povredu prava na imovinu, budući da je zemljište izuzeto, a da za to nije plaćena naknada. Predlaže da Ustavni sud poništi osporena rešenja.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 22743/11 od 16. septembra 2011. godine odbijen je tužbeni zahtev tužilaca M.S, S. M. i V. R, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojim su t ražili da se obavežu tuženi JP „Ž.“ Beograd i Gradska opština Čukarica, da im solidarno isplate bliže označene novčane iznose. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravnom prethodniku tužilaca, M . L, preminulom 8. avgusta 1965. godine, rešenjem SO Čukarica od 17. septembra 1966. godine izuzeti su delovi nacionalizovanih katastarskih parcela u korist ŽTP „B.“. Pravnosnažnim i izvršnim rešenjem SO Čukarica od istog datuma naloženo je korisniku nacionalizovanog i izuzetog zemljišta , Ž . „B .“, da u roku od deset dana od prijema rešenja isplati na ime naknade za deo bliže označene katastarske parcele, bivše vlasništvo L . M, iznos od 3.399,20 tadašnjih dinara na tekući račun kod NBS kao sredstvo za naknadu nacionalizovane imovine Opštine Čukarica i još toliki iznos samo za zemljište uplatom u depozit Drugog opštinskog suda u Beogradu, dok je SO Čukarica obavezana da iz sredstava za naknadu nacionalizovane imovine isplati na ime naknade M . L . iznos od 3.399 tadašnjih dinara , odjednom u roku od osam dana od dana izvršenja uplate od strane korisnika izuzetog zemljišta. U pouci o pravnom leku je navedeno da se protiv ovog rešenja ne može izjaviti žalba, niti voditi upravni spor, s tim da ukoliko stranke nisu zadovoljne visinom naknade, mogu podneti zahtev nadležnom sudu da on utvrdi visinu naknade u roku od 30 dana od dana prijema rešenja. Tužioci, a ni njihov pravni prethodnik, nisu učestvovali u postupku izuzimanja zemljišta, niti je tužiocima isplaćena naknada za izuzeto zemljište. Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu O. 612/65 od 12. februara 1968. godine za naslednike na zaostavštini pok. M. L, oglašeni su Mi. L, L . R . i mal . M . S. Prvotuženi je kao krajnji korisnik 23. jula 1967. godine uplatio 3.399,20 dinara na račun kod NBS, s tim da nisu sačuvani dokazi o otvaranju depozita kod Drugog opštinskog suda u Beogradu, niti su tuženi dostavili dokaze da je uplata, koja je izvršena na poseban račun Opštine Čukarica kod NBS, isplaćena M. L, odnosno njegovim pravnim sledbenicima. M . L, baka tužioca S. M, a supruga M. L, koja je preminula 1984. godine, često je govorila da su parcele izuzete i da to treba da se naplati. Tužioci su 21. oktobra 1994. godine pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu pokrenuli vanparnični postupak za određivanje naknade za izuzeto zemljište, koji je prekinut rešenjem od 10. septembra 1997. godine, a tužioci su upućeni na parnicu radi određivanja tražene naknade. Tužioci su tužbu podneli 6. januara 1998. godine, a veštačenjem je utvrđena tržišna vrednost pred metnog zemljišta u skladu sa kojom su tužioci konačno opredelili tužbene zahteve. Polazeći od toga da je pravnosnažnim i izvršnim rešenjem Opštine Čukarica od 17. septembra 1966. godine određena naknada za izuzeto zemljište u korist pravnog prethodnika tužilaca, koju je prvotuženi kao krajnji korisnik 23. jula 1967. godine uplatio na račun drugotužene, sud je odbio zahtev prema prvotuženom, nalazeći da isti nije u obavezi prema tužiocima, jer je prema tada važećim propisima i pomenutim rešenjima to bila obaveza drugotužene. Ukazujući na to da tužioci postavljenim tužbenim zahtevom traže isplatu naknade za izuzetu nepokretnost, čija visina je određena pravnosnažnim rešenjem upravnog organa, sud je zaključio da takav zahtev prema drugotuženoj nije osnovan iz razloga što bi tužiocima, kako smatra sud, pripadala isključivo naknada u visini revalorizovanog iznosa utvrđene naknade u upravnom postupku od 3.399,20 tadašnjih dinara. Po nalaženju suda, tužiocima ne može pripadati pravo na isplatu iznosa tržišne vrednosti predmetnog zemljišta na dan veštačenja, jer tužioci nemaju pravo na utvrđivanje prava na isplatu naknade s obzirom da je istom već odlučeno u pravnosnažn o okončanom upravnom postupku. Kako tužioci, i pored naloga suda da se izjasne o tome da li imaju dokaznih predloga na okolnost visine potraživanja, nisu predložili izvođenje dokaza na pomenutu okolnost, sud je, pozivajući se na pravilo o teretu dokazivanja, zaključio da tužioci nisu učinili verovatnim osnovanost visine potraživanja, te je odbio tužbeni zahtev u odnosu na drugotuženu.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7294/11 od 18. decembra 2012. godine odbijena je žalba tužilaca i p otvrđena je ožalbena prvostepena presuda, pri čemu se ocena drugostepenog suda o neosnovanosti tužbenog zahteva zasniva na drugačijoj argumentaciji. Naime, po nalaženju drugostepenog suda, potraživanje novčane naknade određene rešenjem upravnog organa od 17. septembra 1966. godine, pravnosnažnog i izvršnog danom donošenja, zastarelo je u smislu člana 379. Zakona o obligacionim odnosima, jer je protekao zakonom propisani desetogodišnji rok u kome se moglo tražiti ispunjenje obaveze, a takođe je protekao i rok od 30 dana od dana saznanja za navedeno rešenje u kome se pred sudom moglo tražiti određivanje naknade za izuzeto zemljište. Ovo iz razloga što je vanparnični postupak za određivanje naknade za izuzeto zemljište pokrenut 21. oktobra 1994. godine, dok je tužba u konkretnoj pravnoj stvari podneta 6. januara 1998. godine, a naslednici pok. M . L . su, prema iskazu pok. M . S, i pre 1984. godine, kada je preminula supruga M. L, Mi . L, imali saznanje o izuzimanju parcela i postojanju rešenja upravnih organa. Po oceni suda, bez uticaja su žalbeni navodi tužilaca da rešenja o izuzimanju parcela i određivanju naknade nikada nisu uručena pok. M . L , ni njegovim pravnim sledbenicima i da su oni za ta rešenja saznali 1994. godine , upravo iz razloga što iz iskaza po k. M. S . proizlazi da mu je njegova baka, Mi. L, pre nego što je preminula 1984. godine, često pričala da su predmetne parcele izuzete i da treba da se isplati naknada. Po shvatanju drugostepenog suda, sadržina ovog dokaza upućuje na zaključak da je pravni prethodnik tužilaca, Mi . L, nakon smrti supruga imala saznanje o izuzimanju zemljišta i postojanju rešenja upravnih organa, pa su zbog toga rokovi za traženje pravne zaštite po osnovu tih rešenja istekli, kako za traženje određivanja naknade pred sudom u roku od 30 dana od dana prijema rešenja tj . u konkretnoj situaciji od dana saznanja za ista, tako i za isplatu određene naknade u smislu člana 379. Zakona o obligacionim odnosima. Za sud su bez značaja i žalbeni navodi tužilaca da su za rešenja upravnih organa saznali 1994. godine kada su pokrenuli vanparnični postupak za odr eđivanje naknade, iz razloga što je za ocenu prigovora zastarelosti bitna činjenica saznanja pok. Mi. L , kao sledbenika pok. M. L .

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 6/15 od 17. septembra 2015. godine odbijena je revizija tužilaca izjavljena protiv drugostepene presude uz ocenu da je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je potraživanje tužilaca na osnovu pravnosnažnog i izvršnog rešenja SO Čukarica zastarelo u smislu člana 379. Zakona o obligacionim odnosima i da je za ocenu prigovora zastarelosti bitna činjenica saznanja Mi. L . za pomenuto rešenje.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: pravo na pravično suđenje (član 32. stav 1.); pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo (član 36.); pravo na imovinu (član 58.).

Zakonom o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta („Službeni list FNRJ“, br. 52/58, 3/59, 24/59-Obavezno tumačenje, 24/61-Obavezno tumačenje, 1/63-Obavezno tumačenje i „Službeni list SFRJ“, br. 30/67-Odluka US Jugoslavije, 5/68 i 32/68) bilo je propisano: da građevinsko neizgrađeno zemljište koje je nacionalizovano ostaje u posedu ranijeg sopstvenika sve dok ga on na osnovu rešenja opštinskog narodnog odbora ne preda u posed opštini ili drugom licu, radi izgradnje zgrade ili drugog objekta ili radi izvođenja drugih radova (član 38. stav 1.).

Zakonom o eksproprija ciji („Službeni list FNRJ“, br. 12/57 i 53/62 i „Službeni list SFRJ“, broj 13/65 ) bilo je propisano: da predmet eksproprijacije mogu biti samo nepokretnosti u svojini građana, građanskih pravnih lica, društveno-političkih organizacija i udruženja građana (član 2.); da se protiv rešenja o naknadi ne može izjaviti žalba niti voditi upravni spor, da raniji sopstvenik eksproprisane nepokretnosti i korisnik eksproprijacije mogu u roku od 30 dana od dana dostave rešenja o naknadi podneti zahtev da sud utvrdi naknadu (član 63. st. 1. i 2.); da je korisnik eksproprijacije dužan da u roku od 15 dana od dana dostave rešenja komisije za određivanje naknade, čije izvršenje nije odloženo, odnosno pravnosnažnog sudskog rešenja o naknadi izda nalog banci da banka sa njegovog odgovarajućeg računa isplati naknadu ranijem sopstveniku eksprop risane nepokretnosti (član 64.stav 1.); da se pravo korišćenja zemljišta u društvenoj svojini, ili koje drugo pravo na tom zemljištu, može rešenjem nadležnog organa preneti sa jednog nosioca tog prava na drugog nosioca, kad je to potrebno radi izgradnje objekta ili izvođenja drugih radova od opšteg interesa (član 82. stav 1.); da se prenos prava korišćenja ili drugog prava (član 82) vrši uz naknadu (član 84. stav 1.).

Odredbama Zakona o eksproprijaciji („Službeni list SFRJ“, broj 11/68-prečišćen tekst), koje su bile na snazi u vreme donošenja ostavinskog rešenja iza pok. M . L, bilo je propisano: da po predlogu za obnovu postupka za određivanje naknade koji je pravnosnažno završen do dana stupanja na snagu ovog zakona, nadležni organ uprave odnosno sud prethodno donosi odluku o tom predlogu, kao i da ako se donese rešenje kojim se dozvoljava obnova postupka i kad to rešenje postane pravnosnažno, organ uprave odnosno sud poništiće odnosno ukinuće pravnosnažno rešenje o naknadi doneto u ranijem postupku, a spise će dostaviti nadležnom opštinskom organu uprave radi sprovođenja postupka po odredbama ovog zakona (član 73. 3.).

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list FNRJ“, broj 52/56 i „Službeni list SFRJ“, broj 10/65), koji je bi na snazi u vreme donošenja rešenja o izuzimanju i određivanju naknade, bilo je propisano: da se rešenje protiv koga se ne može izjaviti žalba niti pokrenuti upravni spor (pravnosnažno rešenje), a kojim je neko lice steklo određena prava, može poništiti, ukinuti ili izmeniti samo u slučajevima koji su zakonom predviđeni (član 11.); da je stranka lice po čijem je zahtevu pokrenut postupak ili protiv koga se vodi postupak, ili koje radi zaštite svojih prava ili pravnih interesa ima pravo da učestvuje u postupku (član 49.); da stranka u upravnom postupku može biti svako fizičko i pravno lice (član 50. stav 1.); da pravo da razgleda spise i da o svom trošku prepiše pojedine spise ima i svako drugo lice koje učini verovatnim svoj pravni interes za to, kao i da je protiv odbijanja zahteva iz prethodnih stavova dopuštena posebna žalba i kad zaključak nije izdat napismeno, ta da se žalba može izjaviti odmah (član 80. 2. i 6.); da se dostavlja nje pismena (poziva, rešenja, zaključaka i drugih službenih spisa) vrši po pravilu, tako što se pismeno predaje licu kome je namenjeno (član 81. stav 1.); da će se postupak okončan rešenjem protiv koga nema redovnog pravnog sredstva u upravnom postupku (konačno u upravnom postupku) obnoviti ako licu koje je trebalo da učestvuje u svojstvu stranke nije bila data mogućnost da učestvuje u postupku (član 249. tačka9)); da obnovu upravnog postupka može tražiti stranka, a organ koji je doneo rešenje kojim je postupak okončan može pokrenuti obnovu postupka po službenoj dužnosti (član 250. stav 1.); da stranka može pokrenuti obnovu postu pka u roku od mesec dana, i to u slučaju iz člana 249. tač. 9. i 10. – od dana kad je rešenje dostavljeno stranci (član 252. stav 1. tačka 5)).

5. Razmatrajući osnovanost navoda o povredi prava na pravično suđenje , Ustavni sud, pre svega, konstatuje da podnositeljka smatra da joj je označeno pravo povređeno ocenom sudova o osnovanosti istaknutog prigovora zastarelosti potraživanja naknade za zemljište koje je izuzeto njenom pravnom prethodniku. Naime, prema mišljenju podnositeljke, u situaciji kada rešenje kojim je određena naknada nije uručeno ni njoj, ni njenim pravnim prethodnicima, početak roka zastarelosti se ne može računati od saznanja pravnih prethodnika za izuzimanje, budući da je isto suprotno pouci o pravnom leku datoj u rešenju kojim je određena naknada.

Ustavni sud dalje konstatuje da je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, utvrđeno da su podnositeljkinom pravnom prethodniku, M. L, nakon što je preminuo 8. avgusta 1965. godine, rešenjima SO Čukarica od 17. septembra 1966. godine izuzeti delovi nacionalizovanih kat astarskih parcela u korist Ž. „B .“ i određena naknada za izuzimanje. Saglasno tada važećem zakonskom rešenju, protiv odluke kojom je određena naknada, nije postojala mogućnost izjavljivanja žalbe niti vođenja upravnog spora, već samo pravo stranke koja nije zadovoljna visinom naknade, da podnese zahtev sudu radi određivanja naknade i to u roku od 30 dana od dana prijema rešenja. Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu 12. februara 1968. godine za naslednike na zaostavštini pok. M. L, oglašeni su supruga Mi. L, L . R . i mal . M . S. Podnositeljka i njeni pravni prethodnici, nisu učestvovali u postupku izuzimanja zemljišta, nisu im uručena rešenja o izuzimanju i određivanju naknade, niti im je isplać ena naknada za izuzeto zemljište, ali su naslednici pok. M . L . i pre 1984. godine, kada je preminula njegova supruga, Mi . L, imali saznanje o izuzimanju parcela i postojanju rešenja upravnih organa.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud primećuje da je prema odredbama Zakona o opštem upravnom postupku, koje su bile na snazi u vreme donošenja rešenja o izuzimanju nacionalizovanog zemljišta iz poseda tada već preminulog M. L . i određivanju naknade za isto , stranka u upravnom postupku svako ono lice o čijem se pravu, obavezi ili pravnom interesu vodi postupak, odnosno rešava u upravnom postupku. Dakle, samo ona lica koja na osnovu odredaba materijalnih zakona mogu imati neka prava ili obaveze mogu biti stranke u upravnom postupku, s obzirom na to da prava, obaveze, odnosno pravni interesi pojedinaca ili drugih subjekata u određenim upravnim stvarima proizlaze iz zakona koje uređuju te upravne materije, pri čemu svojstvo stranke može imati samo postojeći subjekt. Iz iznetog sledi da su pomenuta rešenja od 17. septembra 1966. godine doneta u odnosu na fizičko lice koje u tom momentu nije imalo sposobnost da bude nosilac prava i obaveza predviđenih merodavnim materijalnim zakonom i da bude stranka u upravnom postupku. S druge strane, odredbe tada važećeg Zakona o opštem upravnom postupku predviđale su pravo razgledanja spisa licima koja učine verovatnim svoj pravni interes za to, kao i pravo lica koja su trebala da učestvuju u svojstvu stranke u upravnom postupku, a ta mogućnost im nije data, da traže obnovu upravnog postupka. Stoga, u situaciji kada su rešenja o izuzimanju nacionalizovanog zemljišta iz poseda i određivanju naknade doneta u odnosu na preminulo lice, njegovi naslednici koji su imali saznanja o istima, mogli su da traže obnovu upravnog postupka, budući da su smrću svog pravnog prethodnika stupili u sva njegova prava i obaveze tj. postali nosioci prava i obaveza koje proizlaze iz odredaba merodavnog zakona kojim a je bilo reguli sano određivanje naknade za izuzeto nacionalizovano zemljište njihovog pravnog prethodnika . Iz iznetog proizlazi da je pravni sistem predviđao odgovarajuća pravna sredstva za lica koja su, kao pravni sledbenici pok. M. L, odnosno pravni prethodnici podnositeljke ustavne žalbe, iako ne svojom krivicom, trebala da učestvuju u svojstvu stranke u upravnom postupku a ta mogućnost im nije bila data, da svoja prava i interese ostvare. Do obnove upravnog postupka, i pored saznanja podnositeljkinih pravnih prethodnika za navedena rešenja, nije došlo zbog njihovog propusta da ga pokrenu, a pri tome ništa ne ukazuje na to da oni nisu bili u mogućnosti da podnesu takav predlog i da isti ne bi bio delotvoran u njihovom slučaju.

S obzirom na navedeno, i pored određene nesaglasnosti između razloga prvostepenog i viših sudova za ocenu o neosnovanosti tužbenog zahteva, Ustavni sud nalazi da osporenim presudama, kojima je zahtev podnositeljke ustavne žalbe za isplatu neodređene naknade za izuzeto nacionalizovano zemljište njenog pravnog prethodnika , u visini sadašnje tržišne vrednosti tog zemljišta, odbijen zbog zastarelosti potraživanja, odnosno proteka roka za traženje određivanja naknade pred sudom (prema zaključcima drugostepenog i revizijskog suda), suštinski nije povređena pravičnost .

Stoga je Ustavni sud utvrdio da osporenim presudama Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 22743/11 od 16. septembra 2011. godine, Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7294/11 od 18. novembra 2012. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rev . 6/15 od 17. septembra 2015. godine nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u odnosu na istaknute povrede prava iz člana 36. Usstava, Ustavni sud ukazuje da uslov koji mora postojati da bi se mogla ceniti povreda prava na jednaku zaštitu prava, jeste različito postupanje sudova poslednje instance u istoj pravnoj i činjeničnoj situaciji na šta podnositeljka ne ukazuje, dok se pravom na pravno sredstvo, pre svega, garantuje dvostepenost u odlučivanju, a podnositeljka je u konkretnom slučaju, u skladu sa zakonom, imala i ostvarila pravo da drugostepena presuda bude ispitana u postupku po vanrednom pravnom leku, i to ne u formalnom, već u suštinskom smislu. Činjenica da nije uspela u postupku po redovnom i vanrednom pravnom leku sama po sebi ne može predstavljati ustavnopravni razlog za tvrdnju o povre di prava na pravno sredstvo.

U odnosu na tvrdnju o povredi prava na imovinu, Ustavni sud pre svega konstatuje da podnositeljka smatra da joj je označeno pravo povređeno odbijanjem njenog tužbenog zahteva za isplatu naknade za imovin u koja je izuzeta iz poseda njenog pravnog prethodnika. S tim u vezi, Ustavni sud podseća da podnositeljka može da tvrdi da je došlo do povrede označenog prava samo ukoliko se osporen e sudske odluke odnose na njenu „imovinu“, pri čemu „imovina“ može da bude postojeća ili potraživanje u odnosu na koja podnosilac ima „legitimno očekivanje“ da će biti ostvareno tj. da će steći delotvorno uživanje imovinskog prava (videti presudu Kopecký protiv Slovačke , od 28. septembra 2004. godine, broj predstavke 44912/98, stav 35.). Kako se u konkretnom slučaju odlučivalo o osnovanosti zahteva za isplatu naknade u visini sadašnje tržišne vrednosti imovine koja je izuzeta iz poseda podnositeljkinog pravnog prethodnika 1965. godine, za šta je b ila određena naknada, Ustavni sud zaključuje da se u podnositeljkinom slučaju radilo o imovinskom interesu, a ne o postojećoj imovini. O osnovanosti podnositeljkinog zahteva rešavano je pred nadležnim parničnim sudovima, koji su ocenili da taj zahtev nije osnovan zbog zastarelosti potraživanja isplate određene naknade, odnosno proteka roka u kome se moglo tražiti da naknadu odredi sud. Budući da je Ustavni sud prethodno utvrdio da osporenim presudama pravičnost nije suštinski povređena, odnosno da nema proizvoljnosti u razlozima na koje su se drugostepeni i revizijski sud pozvali, te da, po nalaženju Suda, institut zastarelosti teži legitimnom cilju – obezbeđenju pravne sigurnosti, to se podnositeljkin zahtev za isplatu naknade u visini sadašnje tržišne vrednosti izuzete imovine ne može smatrati potraživanjem u odnosu na koje ima „legitimno očekivanje“ da će biti ostvareno i koje predstavlja „imovinu“ u smislu člana 58. Ustava.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu u odnosu na istaknute povrede prava iz čl. 36. i 58. Ustava odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.