Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog devetogodišnjeg trajanja upravnog postupka za isplatu dodataka na platu. Podnosiocima je dosuđena naknada štete od 800 evra, dok je meritorni deo žalbe odbijen kao neosnovan usled pravilne primene zakona.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-11682/2018
02.04.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Mihajlo Rabrenović, dr Nataša Plavšić, dr Atila Dudaš (Dudás Attila), dr Bojan Tubić, Jelena Deretić, dr Zoran Lončar i dr Ranka Vujović, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. Ž, Z. J, B. M.(1), V. M, S. N, D. K, I. Ž., M. S.(1), I. M. i B. M.(2), svih iz Lazarevca, grad Beograd, D. L, B. L, D. M.(1), D. M.(2) i S. L, svih iz Brajkovca, grad Beograd, S. D. i B. Ž, obojice iz Barzilovice, grad Beograd, I. L. iz Drena, grad Beograd, Lj. M. iz Dudovice, grad Beograd, M. Đ. iz Valjeva, M. B. i M. S.(2) iz Šušnjara, grad Beograd, i M. N. iz Nepričave, opština Lajkovac, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. aprila 2026. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba M. Ž, Z. J, B. M.(1), V. M, S. N, D. K, I. Ž, I. M, B. M.(2), D. L, B. L, D. M.(1), D. M.(2), S. L, S. D, B. Ž, I. L, Lj. M, M. Đ, M. B, M. S.(2) i M. N. i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Sektor za ljudske resurse – Odeljenje za plate i beneficije u predmetu broj 789/20, podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo M. Ž, Z. J, B. M.(1), V. M, S. N, D. K, I. Ž, I. M, B. M.(2), D. L, B. L, D. M.(1), D. M.(2), S. L, S. D, B. Ž, I. L, Lj. M, M. Đ, M. B, M. S.(2) i M. N. na naknadu nematerijalne štete, svakom u iznosu od po 800 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba podnosilaca ustavne žalbe iz tačke 1. izreke izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 9273/20 od 5. novembra 2020. godine.

4. Odbacuje se ustavna žalba M. S.(1) izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku koji je vođen pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Sektor za ljudske resurse – Odeljenje za plate i beneficije u predmetu broj 789/20, kao i protiv presude Upravnog suda U. 9273/20 od 5. novembra 2020. godine.

 

 

O b r a z l o ž e nj e

1. M. Ž.(1) iz Lazarevca, grad Beograd, i ostala lica navedena u uvodu i u tač. 1. i 4. izreke podneli su Ustavnom sudu, 15. oktobra 2018. godine, preko punomoćnika J. M, advokata iz Valjeva, ustavnu žalbu, dopunjenu podnescima od 14. juna i 16. decembra 2019. godine, kao i od 19. juna i 17. decembra 2020. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u „postupku koji je vođen pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Sektor finansija, ljudskih resursa i zajedničkih poslova u predmetu broj 2622/11, Žalbenom komisijom Vlade u predmetu broj 120-01-1330/2011-01, Upravnim sudom u predmetima U. 13124/13 i U. 4692/17 i u vreme izjavljivanja ove ustavne žalbe pred Žalbenom komisijom Vlade“. Ustavni sud je konstatovao da se ustavnom žalbom osporava trajanje postupka koji se vodi povodom zahteva podnosilaca od 24. juna 2011. godine.

U ustavnoj žalbi i njenim dopunama je detaljno opisan tok osporenog postupka, uz navođenje razloga koji se odnose na složenost predmeta postupka, postupanje nadležnih upravnih organa i suda, kao i na ponašanje podnosilaca.

Predloženo je da Ustavni sud podnosiocima utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku i pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, svakom u iznosu od po 2.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Ista lica su Ustavnom sudu 5. januara 2021. godine, preko istog punomoćnika, podnela ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 9273/20 od 5. novembra 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava. S obzirom na to da je osporenom presudom Upravnog suda pravnosnažno okončan upravni postupak čije trajanje je osporeno ustavnom žalbom od 15. oktobra 2018. godine, Sud je ustavnu žalbu od 5. januara 2021. godine pridružio predmetu Už-11682/2018. Podnosiocu su dostavili dva naknadna podneska od 14. aprila 2022. i 26. februara 2025. godine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi ce, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku iz celokupne dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu i njene dopune, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

3.1. Podnosioci ustavne žalbe su 24. juna 2011. godine podneli zahtev za isplatu dodataka na platu po osnovu prekovremenog rada, rada noću i rada na dane državnih i verskih praznika, kao i naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, u poslednje tri godine do podnošenja zahteva.

Rešenjem Ministarstva unutrašnjih poslova – Sektor finansija, ljudskih resursa i zajedničkih poslova (u daljem tekstu: prvostepeni organ) broj 2622/11 od 5. avgusta 2011. godine navedeni zahtev je odbijen kao neosnovan.

Rešenjem Žalbene komisije Vlade (u daljem tekstu: drugostepeni organ) broj 120-01-1330/2011-01 od 30. septembra 2011. godine usvojena je žalba podnosilaca i poništeno navedeno prvostepeno rešenje u delu kojim je odbijen njihov zahtev za isplatu dodataka na platu po osnovu prekovremenog rada, rada noću i rada na dane državnih i verskih praznika, te je predmet u tom delu vraćen na ponovni postupak, dok je prvostepeno rešenje potvrđeno u delu u kome je odbijen njihov zahtev za isplatu naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Kako prvostepeni organ u ponovnom postupku nije odlučio o zahtevu u zakonom propisanom roku, podnosioci su 1. novembra 2012. godine izjavili žalbu zbog „ćutanja administracije“ povodom koje je drugostepenim rešenjem broj 120-01-853/2012-01 od 30. novembra 2012. godine naloženo prvostepenom organu da najkasnije u roku od pet dana donese odgovarajuće rešenje.

Rešenje prvostepenog organa broj 2622/11-1 od 19. novembra 2012. godine, kojim je odbijen kao neosnovan zahtev podnosilaca, poništeno je rešenjem drugostepenog organa broj 120-01-932/2012-01 od 28. decembra 2012. godine, dok je rešenje prvostepenog organa broj 3714/13 od 25. aprila 2013. godine, kojim je ponovo odbijen zahtev, potvrđeno u postupku po žalbi podnosilaca rešenjem drugostepenog organa broj 120-01-283/2013-01 od 20. juna 2013. godine.

Presudom Upravnog suda U. 13124/13 od 30. juna 2015. godine uvažena je tužba podnosilaca, poništeno navedeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen nadležnom organu na ponovno odlučivanje.

Nakon što je drugostepenim rešenjem broj 120-01-243/2015-01 od 10. avgusta 2015. godine poništeno prvostepeno rešenje od 25. aprila 2013. godine i predmet vraćen na ponovni postupak, prvostepeni organ nije nije odlučio o zahtevu u zakonom propisanom roku, te su podnosioci 1. marta 2016. godine podneli žalbu zbog „ćutanja administracije“ povodom koje je drugostepenim rešenjem broj 120-01-55/2016-01 od 30. marta 2016. godine naloženo prvostepenom organu da najkasnije u roku od 15 dana donese rešenje. Podnosioci su 30. novembra 2016. godine izjavili drugu žalbu zbog daljeg „ćutanja“ prvostepenog organa i naknadni zahtev od 21. februara 2017. godine, a 30. marta 2017. godine su podneli tužbu zbog „dvostrukog ćutanja uprave“.

Prvostepeno rešenje broj 525/17 od 20. oktobra 2017. godine, kojim je odbijen zahtev podnosilaca, poništeno je drugostepenim rešenjem broj 120-01-772/2017-01 od 24. novembra 2017. godine.

Podnosioci su 16. aprila 2018. godine izjavili žalbu zbog toga što prvostepeni organ u ponovnom postupku nije odlučio o zahtevu u zakonom propisanom roku. Drugostepeni organ je rešenjem broj 120-01-00919/2018-01 od 10. maja 2018. godine naložio prvostepenom organu da najkasnije u roku od 15 dana donese rešenje. S obzirom na to da prvostepeni organ nije postupio po navedenom rešenju drugostepenog organa, podnosioci su 22. juna 2018. godine izjavili novu žalbu zbog daljeg „ćutanja“ prvostepenog organa, a potom i naknadni zahtev od 31. avgusta 2018. godine.

Prvostepeno rešenje broj 4557/18-1 od 28. septembra 2018. godine, kojim je odbijen zahtev podnosilaca, poništeno je drugostepenim rešenjem broj 120-01-1288/2018-01 od 31. oktobra 2018. godine.

Kako prvostepeni organ u ponovnom postupku nije odlučio o zahtevu u zakonom propisanom roku, podnosioci su 30. januara 2019. godine izjavili žalbu zbog „ćutanja administracije“, te je drugostepenim rešenjem broj 120-01-373/2019-01 od 13. februara 2019. godine naloženo prvostepenom organu da najkasnije u roku od 15 dana donese rešenje. Podnosioci su 25. marta 2019. godine izjavili drugu žalbu zbog daljeg „ćutanja“ prvostepenog organa, naknadni zahtev od 31. maja 2019. godine i tužbu zbog „dvostrukog ćutanja uprave“ od 18. oktobra 2019. godine.

Prvostepeno rešenje broj 40166/19 od 27. decembra 2019. godine poništeno je drugostepenim rešenjem broj 120-01-62/2020-01 od 31. januara 2020. godine.

Prvostepenim rešenjem broj 789/20 od 28. aprila 2020. godine odbijen je kao neosnovan zahtev podnosilaca, a drugostepenim rešenjem broj 120-01-237/2020-01 od 21. maja 2020. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnosilaca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 9273/20 od 5. novembra 2020. godine odbijena je tužba podnosilaca podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. U obrazloženju osporene presude je navedeno: da je prvostepeni organ izvršio upoređivanje dodatnih koeficijenata plata podnosilaca, koji su taksativno navedeni, a koji ne obuhvataju dodatne koeficijente za zvanje/čin i pripadajući minuli rad, sa dodatnim koeficijentom plate uporednog radnika J.T, policijskog službenika raspoređenog na radno mesto poslovi stranaca, suzbijanje ilegalnih migracija i trgovine ljudima, sa statusom ovlašćenog službenog lica, sa istom stručnom spremom kao i podnosioci, a bez neredovnosti u radu; da je na osnovu izvršenog upoređivanja utvrđeno da su dodatni koeficijenti podnosilaca uvećani u odnosu na uporednog radnika za 85,46%, 83,51% i 81,34%; da je pravilan zaključak upravnih organa da su neredovnosti u radu policijskih službenika vrednovane kroz dodatne koeficijente njihovih radnih mesta, a koji su utvrđeni u skladu sa odredbama tada važećih Pravilnika o platama zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova i Zakona o policiji, tako da je kroz redovnu platu ostvarena naknada za prekovremeni rad, noćni rad i rad u dane praznika; da su bez uticaja na drugačije odlučivanje o zakonitosti pobijanog rešenja navodi tužbe kojima se ukazuje da tuženi organ nije naveo koji osnovni koeficijent plate ima uporedni radnik, budući da podnosioci osporavaju dodatni koeficijent, koji je naveden u obrazloženjima rešenja upravnih organa i za uporednog radnika iznosi 4,61, a za podnosioce znatno više.

3.2. Kada je u pitanju podnositeljka ustavne žalbe iz tačke 4. izreke, M. S.(1), Ustavni sud je konstatovao: da je ona zajedno sa podnosiocima iz tačke 1. izreke podnela zahtev od 24. juna 2011. godine; da iz prvostepenih rešenja od 19. novembra 2012, 25. aprila 2013. i 20. oktobra 2017. godine proizlazi da je pomenuta podnositeljka zaposlena u Ministarstvu unutrašnjih poslova – Sektor za vanredne situacije, da je radnik bez statusa, neredovnosti u radu i beneficiranog radnog staža, pa joj nije mogao biti uvećan dodatni koeficijent plate po traženim osnovima, što je utvrđeno iz njene izjave, službene beleške i evidencije prisustva na poslu; da pomenuta podnositeljka nije osporila iznete ocene o tome da u spornom periodu nije imala neredovnosti u radu; da je pravnosnažnim rešenjem prvostepenog organa od 28. aprila 2020. godine odbijen njen zahtev za isplatu dodataka na platu; da je u obrazloženju osporene presude Upravnog suda od 5. novembra 2020. godine navedeno da se iz izjave pomenute podnositeljke, koja se nalazi u spisima predmeta, vidi „da ona obavlja poslove higijene u objektu vatrogasno spasilačke jedinice u Lazarevcu, da radi prvu smenu i nema radnih sati za noćni rad niti rad na dane državnih praznika“.

4. Odredbom član 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 18/16 i 95/18 - autentično tumačenje), koje se primenjuju od 1. juna 2017. godine, propisano je: da se postupak vodi bez odugovlačenja i uz što manje troškova po stranku i drugog učesnika u postupku, ali tako da se izvedu svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja (član 9. stav 2.); da drugostepeni organ sam ili preko prvostepenog ili zamoljenog organa dopunjava postupak ako nađe da je činjenično stanje pogrešno ili nepotpuno utvrđeno ili ponavlja ceo postupak ili njegov deo ako nađe da je učinjena povreda pravila postupka koja je uticala na zakonitost i pravilnost pobijanog rešenja, da u tom slučaju drugostepeni organ poništava pobijano rešenje i sam odlučuje o upravnoj stvari ako nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem (član 171. stav 2.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju, drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od prijema predmeta, donese novo rešenje, da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (stav 3.); da će po poništavanju pobijanog rešenja drugostepeni organ proslediti predmet na ponovni postupak prvostepenom organu, samo ako je potrebno da se u toj upravnoj stvari donese novo rešenje (stav 4.); da kad prvostepeni organ nije izdao rešenje u zakonom određenom roku, drugostepeni organ zahteva da mu prvostepeni organ saopšti zašto blagovremeno nije izdao rešenje, da ako drugostepeni organ nađe da prvostepeni organ nije izdao rešenje u zakonom određenom roku iz opravdanog razloga, produžava rok za izdavanje rešenja za onoliko koliko je trajao opravdani razlog, a najduže za 30 dana (član 173. stav 1.); da ako drugostepeni organ nađe da ne postoji opravdani razlog zbog koga rešenje nije izdato u zakonom određenom roku, on sam odlučuje o upravnoj stvari ili nalaže prvostepenom organu da izda rešenje u roku ne dužem od 15 dana (stav 2.); da ako prvostepeni organ ponovo ne izda rešenje u roku koji je odredio drugostepeni organ, on sam odlučuje o upravnoj stvari (stav 3.); da ako posle početka primene ovog zakona rešenje prvostepenog organa bude poništeno ili ukinuto, dalji postupak sprovodi se prema odredbama ovog zakona (član 213. stav 2.). U osnovi istovetne odredbe bile su sadržane i u Zakonu o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10), koje su se primenjivale do 31. maja 2017. godine.

Odredbom člana 19. stav 1. Zakonom o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) propisano je da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta.

5. Ispitujući istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u odnosu na podnosioce iz tačke 1. izreke, Ustavni sud je konstatovao da je period merodavan za ocenu trajao od 24. juna 2011. godine, kada je podnet njihov zahtev povodom koga je pokrenut osporeni postupak, do 5. novembra 2020. godine, kada je doneta osporena presuda Upravnog suda U. 9273/20, kojom je osporeni postupak pravnosnažno okončan, što iznosi devet godina i četiri meseca.

Ustavni sud je ocenio da navedeno trajanje postupka, samo po sebi, ukazuje da on nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, imajući u vidu da je pojam razumne dužine trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak, kao i značaja prava o kom je odlučivano za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud nalazi da su podnosioci ustavne žalbe imali interes da nadležni organi o njihovom zahtevu odluče u okviru standarda razumnog roka, posebno jer se radi o potraživanjima iz radnog odnosa.

Ustavni sud je ocenio da ovaj predmet nije bio činjenično i pravno složen, posebno ako se ima u vidu da su pravna pitanja koja su se postavila u toku postupka već u dovoljnoj meri razjašnjena u odlukama Ustavnog suda Už-3827/2012 od 12. decembra 2012. godine i Už-5522/2013 od 14. aprila 2016. godine.

Ispitujući postupanje upravnih organa, Ustavni sud je konstatovao da je u osporenom postupku doneto sedam rešenja prvostepenog organa o zahtevu podnosilaca i osam rešenja drugostepenog organa o žalbama protiv prvostepenih rešenja. Ustavni sud je utvrdio da je posmatrani postupak obeležilo značajno kašnjenje prvostepenog organa sa donošenjem rešenja o zahtevu podnosilaca i nepostupanje tog organa po obavezujućim primedbama iz drugostepenih rešenja. Naime, prvostepeni organ nije poštovao rok za donošenje novog rešenja u izvršenju drugostepenog rešenja propisan odredbama člana 232. stav 2. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku i člana 171. stav 3. važećeg Zakona o opštem upravnom postupku. Prvostepeni organ je rešenje od 19. novembra 2012. godine doneo nakon 11 meseci, rešenje od 20. oktobra 2017. godine nakon dve godine, rešenje od 28. septembra 2018. godine nakon devet meseci i rešenje od 27. decembra 2019. godine nakon jedne godine po proteku navedenog roka. Ustavni sud je utvrdio da je i drugostepeni organ značajno doprineo dugom trajanju postupka time što je propustio da dopuni postupak i otkloni njegove nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, u smislu odredbe člana 232. stav 1. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku i člana 171. stav 2. važećeg Zakona o opštem upravnom postupku. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava, da ponavljanje istih naloga nižestepenom organu u okviru jednog postupka ukazuje na nedostatke u procesnom sistemu (ESLjP, presuda Wierciszewska protiv Poljske, predstavka broj 41431/98, od 25. novembra 2003. godine, stav 46.). Doprinos drugostepenog organa ogleda se, takođe, u tome što o žalbama podnosilaca zbog „ćutanja administracije“, nije odlučio u skladu sa zakonom. Naime, drugostepeni organ je donosio rešenja kojima je samo nalagao prvostepenom organu donošenje novih rešenja u određenom roku, propuštajući da, po isteku tog roka u kome prvostepeni organ iz neopravdanih razloga nije doneo rešenja, sam odluči o upravnoj stvari, u skladu sa odredbama člana 236. stav 2. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku i člana 173. stav 3. važećeg Zakona o opštem upravnom postupku.

Što se tiče postupanja nadležnog suda, Ustavni sud je konstatovao da je prvi upravni spor protiv konačnog rešenja trajao jednu godinu i nepunih 11 meseci, a da je presuda u drugom upravnom sporu, kojom je osporeni postupak pravnosnažno okončan, doneta nepunih pet meseci od podnošenja tužbe, što ukazuje na to da je postupak u toj fazi vođen bez odugovlačenja.

Kada je reč o ponašanju podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da su oni koristili pravna sredstva za ubrzavanje postupka, ali ne uvek kada su se za to stekli uslovi i na način propisan zakonom. Sud je, pre svega, imao u vidu da su podnosioci žalbu zbog nedonošenja prvostepenog rešenja u izvršenju drugostepenog rešenja od 30. septembra 2011. godine izjavili 1. novembra 2012. godine, iako su to mogli da učine 11 meseci ranije, kao i da su u daljem toku postupka zbog svakog kašnjenja sa donošenjem prvostepenih rešenja izjavljivali po dve žalbe zbog „ćutanja administracije“, iako je bilo dovoljno da izjave jednu žalbu zbog „ćutanja administracije“, a potom da po proteku roka koji je odredio drugostepeni organ za donošenje prvostepenog rešenja i roka u kome je drugostepeni organ bio dužan da umesto prvostepenog organa odluči o upravnoj stvari, podnesu tužbu zbog „dvostrukog ćutanja uprave“.

Ustavnopravna ocena postupka čije trajanje je uzeto u obzir u ovom predmetu, zasnovana na praksi i kriterijumima Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe iz tačke 1. izreke na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), usvojio njihovu ustavnu žalbu u tom delu i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocima ustavne žalbe iz tačke 1. izreke zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja upravnog postupka, propuštanje podnosilaca da pravovremeno koriste odgovarajuća pravna sredstva radi ubrzavanja postupka, životni standard države i činjenicu da će određena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u odlukama Sinđelić i drugi protiv Srbije od 19. septembra 2019. godine (predstavka broj 7129/15) i Stojanović i drugi protiv Srbije od 14. januara 2021. godine (predstavka broj 19322/18), koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnim postupcima koji se, kao i osporeni postupak, vode povodom zahteva policijskih službenika za isplatu dodataka na platu. Evropski sud je odbacio navedene predstavke, uz ocenu da podnosioci predstavki više nemaju prava da tvrde da su žrtve u smislu člana 34. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, jer je Ustavni sud utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku i dodelio podnosiocima bliže označene novčane iznose na ime naknade nematerijalne štete, koji su niži od iznosa koje je dodeljivao Evropski sud, ali su ipak razumni usled velikog broja podnosilaca predstavki i prilično ograničenog značaja predmeta postupka.

7. Ispitujući ustavnu žalbu podnosilaca iz tačke 1. izreke u delu u kome je osporena presuda Upravnog suda U. 9273/20 od 5. novembra 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava, Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe i osporene presude utvrdio da su navedeni podnosioci u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe od 5. januara 2021. godine bili u bitno sličnoj činjeničnoj i identičnoj pravnoj situaciji kao i podnosilac ustavne žalbe u predmetu Už-5522/2013.

Ustavni sud je na sednici održanoj 14. aprila 2016. godine doneo Odluku Už-5522/2013, kojom je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu M.K. iz sela V. kod Zaječara, jer je utvrdio da presudom Upravnog suda U. 14264/11 od 18. aprila 2013. godine nisu povređena prava navedenog podnosioca ustavne žalbe zajemčena odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava.

Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je najpre našao da bi donošenje različitih odluka u istoj ili bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji od strane redovnih sudova u parničnom postupku i upravnih organa u upravnom postupku, odnosno suda u upravnom sporu, moglo dovesti do povrede prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima i drugim državnim organima iz člana 36. stav 1. Ustava (u vezi sa različitom praksom parničnih sudova i suda u upravnom sporu videti Odluke Ustavnog suda Už-2822/2010 od 22. decembra 2010. godine i Už-8405/2013 od 4. decembra 2013. godine).

U tom smislu, Ustavni sud je ispitivao da li u konkretnom slučaju postoji identitet činjeničnog i pravnog stanja u upravnom sporu okončanom osporenom presudom Upravnog suda i u parnicama koje su okončane presudama dostavljenim uz ustavnu žalbu, te da li su sud u upravnom sporu i parnični sudovi doneli drugačije odluke o osnovanosti tužbe, odnosno tužbenih zahteva u tim predmetima.

Ustavni sud se u pogledu dostavljenih presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1457/13 od 10. januara 2014. godine i Gž1. 1460/13 od 27. januara 2014. godine izjasnio u Odluci Už-5522/2013 od 14. aprila 2016. godine, dok se u pogledu dostavljenih presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 606/16 od 3. marta 2016. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 892/2015 od 10. juna 2015. godine i Rev2. 1431/2016 od 8. septembra 2016. godine izjasnio u Odluci Už-9755/2016 od 18. aprila 2019. godine.

Ustavni sud je našao da se ni ostale dostavljene sudske odluke ne mogu prihvatiti kao dokazi o povredi označenog ustavnog prava. Naime, presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2699/18 od 21. avgusta 2018. godine potvrđena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3356/17 od 26. aprila 2018. godine u delu u kome je usvojen tužbeni zahtev za isplatu dodataka na platu po navedenim osnovima, iz razloga što je utvrđeno da dodatni koeficijent tužioca nije bio uvećan za najmanje 30% u odnosu na dodatni koeficijent uporednog radnika, koji je istog stepena i vrste stručne spreme, ima status ovlašćenog službenog lica i obavlja poslove policajca. U presudi Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1345/2016 od 21. decembra 2016. godine je navedeno da kao uporedni radnik ne može biti uzet radnik sa istom stručnom spremom, koji radi u pisarnici, arhivi ili obavlja administrativno-tehničke poslove i nema status ovlašćenog službenog lica. Sa druge strane, u osporenoj presudi Upravnog suda je navedeno da su podnosioci ustavne žalbe u periodu za koji potražuju isplatu dodataka na platu već ostvarili pravo na dodatne koeficijente, na osnovu donetih rešenja, koji su od 30 do 50% nominalno veći od dodatnog koeficijenta uporednog radnika sa statusom ovlašćenog službenog lica, sa istom stručnom spremom kao i podnosioci, bez neredovnosti u radu.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom Upravnog suda U. 9273/20 od 5. novembra 2020. godine nisu povređena prava podnosilaca iz tačke 1. izreke na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava i na pravičnu naknadu za rad, zajemčena odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu podnosilaca iz tačke 1. izreke, odlučujući kao u tački 3. izreke. Ovakva Odluka je utemeljena na razlozima datim u obrazloženjima odluka Ustavnog suda Už-3827/2012 od 12. decembra 2012. godine i Už-5522/2013 od 14. aprila 2016. godine, koje su objavljene na veb sajtu Ustavnog suda (www.ustavni.sud.rs).

8. Razmatrajući ustavnu žalbu podnositeljke M. S.(1) izjavljene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji je vođen pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Sektor za ljudske resurse – Odeljenje za plate i beneficije u predmetu broj 789/20, kao i protiv presude Upravnog suda U. 9273/20 od 5. novembra 2020. godine, Ustavni sud konstatuje da je navedena podnositeljka zajedno sa podnosiocima iz tačke 1. izreke podnela zahtev od 24. juna 2011. godine povodom koga je vođen osporeni postupak. U pravnosnažno okončanom postupku je utvrđeno, a što se ustavnom žalbom ne osporava, da navedena podnositeljka u spornom periodu nije imala neredovnosti u radu u vidu prekovremenog rada, rada noću i rada u dane praznika na osnovu kojih je tražena isplata dodataka na platu. Dakle, navedena podnositeljka, za razliku od podnosilaca iz tačke 1. izreke, nije imala pomenute neredovnosti u radu, te se u osporenom postupku nije moglo odlučivati o njenim pravima.

Ustavni sud je imao u vidu da je za navedenu podnositeljku mogao biti od značaja samo deo postupka u kome je odlučivano o njenom zahtevu za isplatu naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, koji je pravnosnažno okončan još 2011. godine, istekom roka za podnošenje tužbe protiv drugostepenog rešenja od 30. septembra 2011. godine, kojim je potvrđeno prvostepeno rešenje od 5. avgusta 2011. godine u delu kojim je odbijen taj zahtev. Međutim, u ustavnoj žalbi se ne osporava trajanje postupka koji je vođen po tom zahtevu, već isključivo po zahtevu za isplatu dodataka na platu.

Kako se u ustavnoj žalbi ističe da je i navedena podnositeljka u konkretnom periodu imala neredovnosti u radu po osnovu kojih traži isplatu dodataka na platu, što je suprotno činjenicama utvrđenim u predmetnom postupku, Ustavni sud smatra da je reč o zloupotrebi prava na izjavljivanje ustavne žalbe. Stoga je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 6) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio njenu ustavnu žalbu, rešavajući kao u tački 4. izreke.

9. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

Slični dokumenti

• Už 6554/2020: Odluka Ustavnog suda Srbije o suđenju u razumnom roku za policajce
• Už 5739/2018: Odluka Ustavnog suda o dugotrajnom upravnom postupku i naknadi štete
• Už 2653/2021: Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku
• Už 5502/2020: Višegodišnji upravni postupak i naknada za neredovnost u radu
• Už 3022/2020: Povreda razumnog roka u sporovima za isplatu policijskih dodataka
• Už 895/2022: Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku za 41 podnosioca
• Už 10825/2022: Usvajanje ustavne žalbe policajaca iz Valjeva zbog terenskih dodataka