Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao skoro osam godina. Podnosiocu žalbe dodeljuje se naknada nematerijalne štete u iznosu od 600 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća , i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Radoslava Stankovića iz Vranja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. juna 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Radoslava Stankovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 294/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Vranju P. 1815/05) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Radoslav Stanković iz Vranja podneo je Ustavnom sudu, 10. februara 2014. godine ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Vranju P. 294/10 od 9. maja 2012. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1627/13 od 7. novembra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 294/10.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je podnosilac ustavne žalbe, u svojstvu tužioca, podneo 13. decembra 2005. godine tužbu protiv privrednog društva „Jugoistok“ DOO iz Niša – Ogranak „Elektrodistribucija“ Vranje, radi naknade štete; da je osporeni parnični postupak trajao osam godina, zbog čega podnosilac smatra da mu je povređeno pravo na pravično suđenje; da su sudovi pogrešno primenili materijalno pravo, te da mu je suprotno zakonu onemogućeno da ostvari pravo na naknadu štete; da je sud „naseo izjavama svedoka“; da je „drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo na njegovu štetu, kada je odbio žalbu i time pogodovao otimačini šume tužioca koju su sekli bez njegovog prisustva“. Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji njegovu ustavnu žalbu, poništi osporene presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovni postupak. Istakao je zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete, kao i zahtev za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama Ustava na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je : da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Vranju P. 294/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, u svojstvu tužioca, podneo je 13. decembra 2005. godine Opštinskom sudu u Vranju (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženog privrednog društva „Jugoistok“ DOO iz Niša – „Elektrodistribucija“ Vranje, radi naknade štete zbog posečene šume na katastarskoj parceli u svojini tužioca. Po tužbi je formiran predmet P. 1815/05.

U toku 2006. godine održano je jedno ročište (13. novembra), kada je određeno sprovođenje veštačenja preko veštaka šumarske struke, dok četiri ročišta nisu održana zbog nedolaska tuženog.

Sudski veštak je dostavio nalaz i mišljenje 18. aprila 2007. godine, nakon čega su u toku 2007. godine održana četiri ročišta i izvršene su dve dopune veštačenja.

Tri ročišta su održana u toku 2008. godine i izvedeni su dokazi saslušanjem dvojice svedoka.

U toku 2009. godine nije održano nijedno od pet zakazanih ročišta (jedno zbog nedolaska punomoćnika tuženog, jedno na predlog tuženog, jedno jer veštak nije uradio dopunu veštačenja, jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije i jedno radi naknadnog izjašnjenja stranaka na dopunski nalaz i mišljenje veštaka).

Nakon 1. januara 2010. godine i formiranja nove mreže sudova u Republici Srbiji, postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Vranju (u daljem tekstu: Osnovni sud).

U postupku pred Osnovnim sudom do 9. maja 2012. godine, kada je zaključena glavna rasprava, održano je osam ročišta, dok nije održano 12 ročišta (četiri zbog toga što veštak nije dostavio nalaz i mišljenje, tri na predlog stranaka radi izjašnjenja na nalaz i mišljenje veštaka, dva zbog nedolaska tuženog, jedno zbog toga što veštak nije uredno pozvan, jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije i za jedno nije naveden razlog neodržavanja). Pored toga, izvedeni su dokazi novim veštačenjem preko veštaka šumarske struke, dopunom veštačenja, usaglašavanjem nalaza veštaka, a saslušana su i dvojica svedoka, kao i tužilac u svojstvu parnične stranke.

Osporenom presudom Osnovnog suda P. 294/10 od 9. maja 2012. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca.

Apelacioni sud u Nišu je osporenom presudom Gž. 1627/13 od 7. novembra 2013. godine potvrdio je ožalbenu presudu Osnovnog suda P. 294/10 od 9. maja 2012. godine. Navedena drugostepena presuda dostavljena je punomoćniku tužioca 10. januara 2014. godine.

4. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje, i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu , Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak , pokrenut 13. decembra 2005. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu, a pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1627/13 od 7. novembra 2013. godine, trajao skoro osam godina.

Razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, a najvažniji su: složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca.

Po oceni Ustavnog suda, činjenična i pravna pitanja na koja je parnični sud trebalo da odgovori u predmetnom sporu, nisu bila naročito složena, niti zahtevala sprovođenje obimnijeg dokaznog postupka.

Ustavni sud je ocenio da je ovaj spor bio od značaja za podnosioca ustavne žalbe, kao tužioca, jer se radilo o tužbenom zahtevu kojim je tražena isplata određenog novčanog iznosa na ime naknade materijalne štete. Ispitujući ponašanje podnosi oca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je i on doprineo dužem trajanj u postupka , s obzirom na to da četiri ročišta u postupku nisu održana jer su obe parnične stranke tražile odlaganje radi izjašnjenja na nalaz i mišljenje veštaka.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud nalazi da je dužem trajanju postupka doprinelo neefikasno postupanje Opštinskog suda. Naime, taj sud je u toku 2006. godine održao samo jedno ročište (skoro godinu dana nakon podnošenja tužbe), a u 2009. godini nijedno, te je za više od četiri godine trajanja postupka pred tim sudom održano svega osam ročišta.

Polazeći navedenog, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 294/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Vranju P. 1815/05) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je stoga ustavnu žalbu usvojio, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), i odlučio kao u tački 1. izreke.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti uticaja na odlučivanje, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i doprinos podnosioca dužem trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i postojeću praksu ovog a suda, Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Ispitujući ustavnu žalbu podnosioca u delu u kojem su osporene presude Osnovnog suda u Vranju P. 294/10 od 9. maja 2012. godine i Apelacionog suda u Nišu Gž. 1627/13 od 7. novembra 2013. godine, Ustavni sud ocenjuje da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi ustavnih prava, već se od Ustavnog suda u suštini traži da kao revizijski sud preispita i oceni zakonitost osporenih presuda. U vezi sa tim, Ustavni sud, takođe, ocenjuje da podnosilac i zahtevom za naknadu materijalne štete od ovog suda u suštini traži da još jednom, kao redovni sud, oceni osnovanost njegovog tužbenog zahteva istaknutog u osporenom parničnom postupku.

S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pr etpostavke za vođenje postupka, te je rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu , nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato , pored drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranic u Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

8. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti