Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u prekršajnom postupku zbog nenadležnosti

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu izjavljenu protiv odluka prekršajnih organa kao nenadležan. Podnosilac je tražio preispitivanje činjeničnog stanja i zakonitosti odluka, što ne spada u nadležnost Ustavnog suda, koji ne postupa kao instancioni sud.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milana Pavlovića iz Valjeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 13. oktobra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Milana Pavlovića izjavljena protiv rešenja Opštinskog organa za prekršaje u Valjevu Up. 3755/08 od 10. septembra 2008. godine i rešenja Veća za prekršaje u Valjevu Vp.II 3239/08 od 1. decembra 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milan Pavlović iz Valjeva, preko punomoćnika Mladena M. Nikića, advokata iz Valjeva, podneo je Ustavnom sudu 26. januara 2009. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Opštinskog organa za prekršaje u Valjevu Up. 3755/08 od 10. septembra 2008. godine i rešenja Veća za prekršaje u Valjevu Vp.II 3239/08 od 1. decembra 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je „pobijanim“ rešenjima povređeno pravo okrivljenog u prekršajnom postupku na pravično odlučivanje o njegovoj prekršajnoj odgovornosti, time što su organi za prekršaje propustili da na jednak način provere sve činjenice od kojih zavisi i odluka o prekršajnoj odgovornosti; da je podnosilac ustavne žalbe u svojoj odbrani celokupan događaj opisao kao nužnu odbranu, a da se organi za prekršaje „ponašaju kao da u slučaju prekršaja ne može postojati nužna odbrana kao osnov za oslobađanje od prekršajne odgovornosti“; da su i prvostepeni i drugostepeni organ za prekršaje prekršili odredbu člana 74. Zakona o prekršajima, što je za posledicu imalo to da su samo utvrđene i ispitane činjenice koje terete podnosioca ustavne žalbe, ali ne i činjenice koje mu idu u prilog; da je, s obzirom na tu okolnost, „jasno“ da odbrana podnosioca ustavne žalbe nije pravilno ocenjena u prekršajnom postupku; da je „očigledno“ da u postupanju i prvostepeni i drugostepeni organ za prekršaje nisu primenjivali napred navedenu odredbu Zakona o prekršajima koja je imperativne prirode, te je „jasno“ da su pobijana rešenja nepravilna i nezakonita. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud poništi osporena rešenja kao nezakonita.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu odredbe člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična odredbi člana 170. Ustava.

3. U sprovedenom prethodnom postupku Ustavni sud je utvrdio: da je osporenim prvostepenim rešenjem Opštinskog organa za prekršaje u Valjevu Up. 3755/08 od 10. septembra 2008. godine okrivljeni, ovde podnosilac ustavne žalbe, kažnjen novčanom kaznom u iznosu od 15.000,00 dinara, zbog prekršaja iz člana 6. st. 2. i 3. Zakona o javnom redu i miru („Službeni glasnik RS“, br. 51/92, 53/93, 67/93, 48/94, 85/05 i 101/05); da su osporenim drugostepenim rešenjem Veća za prekršaje u Valjevu Vp.II 3239/08 od 1. decembra 2008. godine odbijene kao neosnovane žalbe izjavljene protiv osporenog prvostepenog rešenja, koje je i potvrđeno.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je pravo na pravično suđenje i utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 74. Zakona o prekršajima („Službeni glasnik SRS“, broj 44/89 i „Službeni glasnik RS“, br. 21/90, 11/92, 6/93, 20/93, 53/93, 67/93, 28/94, 16/97, 37/97, 36/98, 44/98, 65/01 i 55/04), koji se primenjivao u konkretnom prekršajnom postupku, bilo je propisano da je prvostepeni organ za prekršaje dužan da istinito i potpuno utvrdi činjenice koje su od važnosti za donošenje zakonite odluke i da sa jednakom pažnjom ispita i utvrdi kako činjenice koje terete okrivljenog tako i one koje mu idu u korist.

Odredbama člana 6. Zakona o javnom redu i miru („Službeni glasnik RS“, br. 51/92, 53/93, 67/93, 48/94, 85/05 i 101/05) propisano je: da će se, ko ugrožava sigurnost drugog lica pretnjom da će napasti na život ili telo tog ili njemu bliskog lica - kazniti novčanom kaznom do 25.000 dinara ili kaznom zatvora do 30 dana (stav 2.) i da će se, ko vređanjem ili zloupotrebom drugog, vršenjem nasilja nad drugim, izazivanjem tuče ili učestvovanjem u njoj, ugrožava spokojstvo građana ili remeti javni red i mir - kazniti novčanom kaznom do 30.000 dinara ili kaznom zatvora do 60 dana (stav 3.).

5. Ustavni sud je utvrdio da se podnosilac ustavne žalbe ovom sudu obraća u svojstvu lica pravnosnažno oglašenog odgovornim za prekršaj predviđen Zakonom o javnom redu i miru i kažnjenog novčanom kaznom propisanom tim zakonom. Ustavni sud je ocenio da iz navoda, a posebno iz zahteva ustavne žalbe, nedvosmisleno proizlazi da podnosilac nije zadovoljan ocenom dokaza sprovedenom od strane postupajućih organa i utvrđenim činjeničnim stanjem na osnovu tako sprovedene ocene dokaza. Podnosilac ustavne žalbe izričito navodi da je „jasno da odbrana podnosioca ustavne žalbe nije pravilno ocenjena u prekršajnom postupku“, zbog čega su, po njegovom mišljenju, osporena rešenja nezakonita. Od Ustavnog suda podnosilac ustavne žalbe, u suštini, zahteva da, zbog navodno pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja, poništi osporena rešenja.

Ustavni sud i u ovom slučaju ukazuje na to da o osnovanosti pokretanja prekršajnog postupka protiv nekog lica i o postojanju njegove prekršajne odgovornosti odlučuje isključivo nadležni državni organ, kao i na to da je samo taj organ ovlašćen da izvede i oceni sve potrebne dokaze i utvrdi činjenično stanje. Ustavni sud nije nadležan da, umesto i nakon nadležnih organa, ocenjuje izvedene dokaze u prekršajnom postupku, da utvrđuje činjenično stanje i postojanje prekršajne odgovornosti učinioca prekršaja ili eventualno postojanje osnova koji isključuju takvu odgovornost, kao što nije nadležan ni da ocenjuje zakonitost pojedinačnih akata koji su osporeni ustavnom žalbom. U tom smislu, Ustavni sud ukazuje da formalno pozivanje na povredu određenog Ustavom zajemčenog prava ne čini samo po sebi ustavnu žalbu dozvoljenim pravnim sredstvom, već je potrebno izneti ustavnopravne argumente koji bi doveli u sumnju da je prekršajni postupak u kome su doneta osporena rešenja bio pravičan u smislu člana 32. stav 1. Ustava, što u konkretnom slučaju podnosilac ustavne žalbe nije učinio.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost pravnosnažnih rešenja prekršajnih organa. U postupku ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, Ustavni sud utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom. Podnosilac ustavne žalbe u konkretnom slučaju isključivo i izričito zahteva da Ustavni sud postupa kao instancioni - trećestepeni sud i da poništava odluke drugih organa kao nezakonite, što nije utvrđena nadležnost ovog suda, u smislu odredaba čl. 167. i 170. Ustava.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 1) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nenadležnosti.

6. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević