Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu Zemljoradničke zadruge „Boljkovci” u stečaju, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku. Parnični postupak, pokrenut 1995. godine, još uvek nije okončan, što samo po sebi ukazuje na prekoračenje razumnog roka trajanja postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Zemljoradničke zadruge "Boljkovci" u stečaju iz Boljkovaca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 30. juna 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Zemljoradničke zadruge "Boljkovci" u stečaju i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Gornjem Milanovcu u predmetu P. 305/09, a sada se vodi pred Privrednim sudom u Čačku u predmetu P. 910/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se Privrednom sudu u Čačku da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak u predmetu iz tačke 1. Odluke okončao u najkraćem roku.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Zemljoradnička zadruga "Boljkovci" u stečaju iz Boljkovaca izjavila je 22. juna 2009. godine, preko punomoćnika Dragoljuba Neškovića, advokata iz Gornjeg Milanovca, Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Gornjem Milanovcu P. 305/09 (novi broj P. 22458/10), a sada se vodi pred Privrednim sudom u Čačku u predmetu P. 910/10.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je tužbu zbog neizvršenja ugovora u osporenom parničnom postupku podneo 11. januara 1995. godine, a da postupak u trenutku podnošenja ustavne žalbe još nije bio okončan, čime mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Podnosilac od Ustavnog suda traži da utvrdi da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i naloži nadležnom sudu da u spornom postupku postupi u skladu sa odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Gornjem Milanovcu P. 305/09 (kasnije predmet Osnovnog suda u Čačku - Sudska jedinica u Gornjem Milanovcu P. 22458/10, te predmet Privrednog suda u Čačku P. 910/10) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 11. januara 1995. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Gornjem Milanovcu protiv tuženog D.Đ, zbog neizvršenja ugovora. U tužbi je navedeno: da je tužilac sa tuženim zaključio 14. avgusta 1989. godine ugovor o kreditu i zajedničkoj proizvodnji kada mu je odobrio kredit od 125.960.900 dinara radi kupovine traktora IMT-542; da je tuženi kao korisnik kredita ugovorom bio obavezan da otplatu kredita vrši predajom merkantilne pšenice I klase ukupne količine od 21.379 kg u polugodišnjim ratama, svakog 1. juna i 1. decembra u narednih pet godina, s tim da otplata počne 1. decembra 1989. godine; da je od ugovorene količine tuženi do trenutka podnošenja tužbe predao 8.310 kg, a ostao dužan 13.069 kg i da ni pored opomena nije ispunuo ugovorenu obavezu.

Opštinski sud u Gornjem Milanovcu je do donošenja rešenja P. 148/95 od 22. januara 1996. godine kojim je prekinut postupak usled smrti tuženog zakazao devet ročišta (17. februara 1995. godine, 21. marta 1995. godine, 21. aprila 1995. godine, 19. maja 1995. godine, 21. juna 1995. godine, 25. septembra 1995. godine, 3. novembra 1995. godine, 11. decembra 1995. godine i 22. januara 1996. godine), od kojih jedno nije bilo održano zato što se ni tužilac ni tuženi nisu pojavili na ročištu. Isti sud je 13. marta 2000. godine doneo rešenje P. 148/95-97 da se prekinuti postupak nastavi nakon što su u parnicu stupili iza pokojnog tuženog njegovi naslednici, te rešenje o prekidu P. 148/95 od 22. januara 1996. godine stavi van snage. Do donošenja rešenja P. 191/00 od 14. avgusta 2001. godine kojim je postupak ponovo prekinut dok tužilac ne dostavi dokaz o uplati predujma troškova sudskom veštaku naloženih od strane suda, parnični sud je zakazao šest ročišta (16. maja 2000. godine, 20. juna 2000. godine, 16. avgusta 2000. godine, 4. oktobra 2000. godine, 21. novembra 2000. godine i 26. decembra 2000. godine), od kojih jedno nije bilo održano, jer se tuženi koji su uredno pozvani nisu pojavili.

Nakon što se novi punomoćnik tužioca 29. avgusta 2005. godine obratio Opštinskom sudu u Gornjem Milanovcu sa zahtevom da ponovo odredi visinu naknade za veštačenje, s obzirom na to da je od prekida postupka prošlo više od četiri godine, te da je verovatno zbog proteka vremena prvobitno određeni iznos naknade za veštačenje obezvređen, Opštinski sud u Gornjem Milanovcu je 5. septembra 2005. godine doneo rešenje P. 191/00 kojim je odlučeno da se prekinuti postupak nastavi.

U nastavljenom postupku sud je do donošenja rešenja P. 591/05 od 8. februara 2006. godine kojim se utvrđuje da je tužba tužioca radi izvršenja ugovora povučena, jer su sa ročišta za glavnu raspravu neopravdano izostali i tuženi i tužilac, zakazao četiri ročišta (25. oktobar 2005. godine; 30. novembra 2005. godine i 8. februara 2006. godine), od kojih jedno nije bilo održano jer je sud "ponovno ustanovio" da je tuženi D.Đ. preminuo i tužiocu naložio da tužbu uredi tako što će umesto pokojnog tuženog imenovati njegovog naslednika. Nakon što je punomoćnik tužioca 16. februara 2006. godine podneo predlog za povraćaj u pređašnje stanje, sud je 22. marta 2006. godine doneo rešenje kojim se dozvoljava povraćaj u pređašnje stanje i rešenje P. 591/05 od 8. februara 2006. godine stavlja van snage. U nastavku postupka sud je zakazao četiri ročišta (4. aprila 2006. godine, 3. maj 2006. godine, 30. maja 2006. godine i 21. juna 2006. godine) od kojih su tri odložena iz razloga što je ili tužilac dostavio dokaz o uplati naknade za veštaka na dan ročišta, ili je nalagano da se veštak pozove ili je nakon dostavljanja nalaza veštaka ostavljeno strankama da se na nalaz izjasne, nakon čega je na četvrtom održanom ročištu 21. juna 2006. godine zaključio raspravu i doneo presudu P. 291/2006 kojom su tuženi obavezani da tužiocu po osnovu ugovora o kreditu predaju 1.989 kg merkantilne pšenice prve klase, u roku od 15 dana po prijemu presude, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev preko dosuđenog iz stava 1. izreke, a do traženog iznosa od 13.060 kg i tuženi obavezani da na ime troškova spora tužiocu plate iznos od 5.319,00 dinara. Okružni sud u Čačku je, postupajući po žalbama tužioca i tuženih, doneo rešenje Gž. 1242/06 od 11. oktobra 2006. godine kojim je ukinuo presudu Opštinskog suda u Gornjem Milanovcu P. 291/06 od 21. juna 2006. godine i predmet vratio na ponovni postupak i odluku sa obrazloženjem da se pobijana presuda zasniva na bitnoj povredi parničnog postupka, jer prvostepeni sud nije postupao prema zakonskim odredbama koje se odnose na spor male vrednosti i nije dao razloge za odlučne činjenice.

U ponovnom postupku Opštinski sud u Gornjem Milanovcu je do donošenja rešenja P.698/06 od 8. maja 2007. godine kojim je utvrđeno da je tužba povučena, s obzirom na to da na zakazano ročište nisu došli ni tužilac ni tuženi, zakazao sedam ročišta (14. novembra 2006. godine, 1. decembra 2006. godine, 16. januara 2007. godine, 9. februara 2007. godine, 6. marta 2007. godine, 3. aprila 2007. godine i 8. maja 2007. godine), od kojih je na četiri ročišta samo nalagao izvođenje dokaza veštačenjem ili saslušanjem svedoka, a dva odložio iz razloga što nalaz veštaka nije bio još uvek dostavljen.

Nakon što se punomoćnik tužioca 10. maja 2007. godine obratio sudu za zahtevom za povraćaj u pređašnje stanje, sud je održao sedam ročišta (8. juna 2007. godine, 29. juna 2007. godine, 31. avgusta 2007. godine, 26. septembra 2007. godine, 17. oktobra 2007. godine, 23. novembra 2007. godine i 11. februara 2008. godine), na kojima je odlučivao o podnetom zahtevu, nakon čega je 11. februara 2008. godine doneo rešenje P. 698/06 kojim se dozvoljava povraćaj u pređašnje stanje i ukida rešenje P. 698/06 od 8. maja 2007 kojim je povučena tužba.

U nastavku postupka Opštisnski sud u Gornjem Milanovcu je zakazao šest ročišta (22. februara 2008. godine, 7. marta 2008. godine, 26. marta 2008. godine, 16. aprila 2008. godine, 6. maja 2008. godine i 28. maja 2008. godine), na kojima je sud utvrđivao da li je tužilac aktivno legitimisan, te zahtevao da se dostave dokazi o tome da li Zemljoradnička zadruga "Boljkovci" postoji i ko je njen zakonski zastupnik, nakon čega je 28. maja 2008. godine doneto rešenje P. 87/08 kojim je prekinut postupak nakon izvršenog uvida u izveštaj Trgovinskog suda u Čačku i izveštaj Agencije za privredne registre i odlučeno da će se postupak nastaviti po okončanju postupka pred Agencijom za privredne registre, a nakon registracije tužioca kao aktivnog privrednog subjekta, na predlog stranke, čim prestanu razlozi prekida.

Okružni sud u Čačku je povodom žalbe tužioca doneo rešenje Gž. 1487/08 od 24. septembra 2008. godine kojim je ukinuo rešenje Opštinskog suda u Gornjem Milanovcu P. 87/08 od 28. maja 2008. godine i predmet vratio na ponovni postupak, sa obrazloženjem da prvostepeni sud po službenoj dužnosti mora da vodi računa o tome ima li mesta prekidu postupka u konkretnoj situaciji kada se radi o aktivnoj legitimaciji tužioca.

U ponovnom postupku sud je održao tri ročišta (31. oktobra 2008. godine, 14. novembra 2008. godine i 2. decembra 2008. godine), posle čega je zaključio raspravu, jer tužilac nije dostavio traženi dokaz o aktivnoj legitimaciji, te doneo rešenje P. 660/08 od 2. decembra 2008. godine kojim je odbacio tužbu kao neurednu i tužioca obavezao da tuženima solidarno na ime troškova spora plati iznos od 79.000,00 dinara. U obrazloženju rešenja je navedeno: da tužilac nije kao tužioca označio Zemljoradničku zadrugu PKB Boljkovci Boljkovcisa PO Boljkovci, već je kao tužilac i dalje u tužbi ostala označena Zemljoradnička zadruga "Boljkovci" iz Boljkovaca, a sudu nije pružio dokaz da je Zemljoradnička zadruga "Boljkovci" iz Boljkovaca skraćeni naziv Zemljoradničke zadruge PKB Boljkovci Boljkovcisa PO Boljkivci, koji se privredni subjekt nalazi u procesu registracije i koji se jedino kao takav nalazi u evidenciji Registra privrednih subjekata Agencije za privredne registre.

Okružni sud u Čačku je 15. aprila 2009. godine doneo rešenje Gž. 305/09 kojim je ukinuo rešenje Opštinskog suda u Gornjem Milanovcu P. 660/08 od 2. decembra 2008. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku Opštinski sud u Gornjem Milanovcu je zakazao pet ročišta (3. juna 2009. godine, 19. juna 2009. godine, 10. jula 2009. godine, 10. jula 2009. godine i 15. septembra 2009. godine), nakon čega je doneo presudu P. 305/09 od 15. septembra 2009. godine kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. U obrazloženju ove presude je navedeno da je na osnovu izvedenih dokaza utvrđeno da ne postoji identitet između tužioca označenog u tužbi i pravnog subjekta označenog u izveštaju Agencije za privredne registre, te da se, po oceni suda, radi o nedostatku aktivne legitimacije na strani tužioca označenog u tužbi.

Viši sud u Čačku je 10. marta 2010. godine na osnovu izjavljene žalbe doneo rešenje Gž. 1858/09 kojim je ukinuo presudu Opštinskog suda u Gornjem Milanovcu P. 305/09 od 15. septembra 2009. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odluku.

U ponovnom postupku (sada) Osnovni sud u Čačku - Sudska jedinica u Gornjem Milanovcu održao je dva ročišta (6. aprila 2010. godine i 25. maja 2010. godine), te je 25. maja 2010. godine doneo rešenje P. 3107/10 da se zastaje sa postupkom do donošenja rešenja o otvaranju stečaja, s obzirom na to da je nad tužiocem pokrenut prethodni postupak stečaja.

Kako je Privredni sud u Čačku je 23. jula 2010. godine doneo rešenje St. 150/2010 kojim se otvara postupak stečaja nad stečajnim dužnikom Zemljoradničkom zadrugom "Boljkovci" zbog trajnije nesposobnosti plaćanja, da se za stečajnog upravnika imenuje Gordana Hadžić, da se poverioci pozivaju da prijave svoja potraživanja, da se pozivaju dužnici stečajnog dužnika da bez odlaganja ispune svoje obaveze prema stečajnoj masi stečajnog dužnika, Osnovni sud u Čačku - Sudska jediniica u Gornjem Milanovcu je 30. avgusta 2010. godine doneo rešenje P. 3107/10 kojim se prekida postupak u ovoj pravnoj stvari do trenutka kada stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak ili kada ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine.

Osnovni sud u Čačku - Sudska jediniica u Gornjem Milanovcu je 29. oktobra 2010. godine doneo rešenje P. 3107/10 kojim je određeno da se postupak nastavi, sa obrazloženjem da su 25. oktobra 2010. godine pravni zastupnici stečajnog upravnika tužioca predložili da se postupak nastavi, dok se 2. decembra 2010. godine rešenjem P. 22458/10 oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari.

Nakon što je 31. decembra 2010. godine Privredni sud u Čačku primio tužbu i zaveo predmet pod poslovnim brojem P. 910/10 zakazano je pet ročišta (9. februara 2011. godine, 9. marta 2011. godine, 30. marta 2011. godine, 17. maja 2011. godine i 27. maja 2011. godine), 31. maja 2011. godine spisi su dostavljeni Ustavnom sudu na uvid.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 11. januara 1995. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Gornjem Milanovcu.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak do podnošenja ustavne žalbe trajao 14 godina, pet meseci i 11 dana i da još uvek nije okončan. Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca, trajanje parničnog postupka više od 16 godina ne može biti opravdano ni jednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu uticati na njihovu dužinu.

Ustavni sud naročito ističe da nadležni sudovi u ovom postupku nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere da se sudski postupak efikasno okonča i da se o pravu podnosioca ustavne žalbe odluči ažurno i bez nepotrebnog odugovlačenja. Naime, Okružni sud u Čačku (kasnije Viši sud u Čačku) je četiri puta ukidao presude Opštinskog suda u Gornjem Milanovcu (kasnije Osnovnog suda u Čačku - Sudske jedinice u Gornjem Milanovcu), čime je trajanje postupka značajno produženo. Opravdanje za ovako dugo trajanje postupka ne može biti ni okolnost da je ranijim Zakonom o parničnom postupku bila data mogućnost da se predmet vrati na ponovno odlučivanje prvostepenom sudu neograničeni broj puta. Ustavni sud je stanovišta da je u svakoj pravnoj državi od izuzetne važnosti organizacija sudskog sisitema na način koji omogućava donošenje sudskih odluka bez nepotrebnog odlaganja kako građani kod ostvarivanja svojih Ustavom garantovanih prava ne bi trpeli štetne posledice. Najzad, prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom, sama po sebi, može otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sisitemu države (videti npr. presudu u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine od 6. septembra 2005. godine).

Ustavni sud je zaključio da se u ovom predmetu ne radi o složenoj pravnoj stvari. Naime, sud je trebalo da odluči o tužbenom zahtevu podnosioca ustavne žalbe kojim je od suda tražio da svojom odlukom obaveže tuženog da izvrši svoje obaveze u skladu sa ugovorom o kreditu koji je zaključen 14. avgusta 1989. godine između podnosioca ustavne žalbe i tuženog, te u skladu sa tim izvede dokaze veštačenjem veštaka određene struke, izvrši uvid u pojedine spise, sasluša svedoke i parnične stranke.

Ustavni sud je konstatovao da je u toku parničnog postupka (računajući i ponovne postupke) zakazano 58 ročišta (od kojih šest nije održano), da je 17 održanih ročišta odlagano iz razloga što je sud samo nalagao izvršenje veštačenja i konstatovao da naložena veštačenja nisu izvršena, što se ne može pripisati krivici podnosioca ustavne žalbe. Takođe, Ustavni sud je uvidom u spise predmeta utvrdio i postojanje dva perioda neaktivnosti i nerazumnog kašnjenja Opštinskog suda u Gornjem Milanovcu: 26. decembar 2000. godine - 14. avgust 2001. godine i 14. avgust 2001. godine - 29. avgust 2005. godine. U prvom navedenom periodu Opštinski sud u Gornjem Milanovcu nije održao ni jedno ročište za glavnu raspravu, niti je preduzimao druge procesne radnje u cilju brzog rešenja ovog parničnog spora, dok je u drugom navedenom periodu postupak prekinut iz razloga što tužilac (ovde podnosilac ustavne žalbe) nije izvršio uplatu naknade za veštačenje. Ustavni sud je konstatovao, imajući u vidu odredbe čl. 212. i 213 tada važećeg Zakona o parničnom postupku kojom su bili propisani tačno određeni slučajevi kao uslov za prekid postupka, da parnični postupak nije mogao biti prekinut iz razloga koji je Opštinski sud u Gornjem Milanovcu naveo, te da ga je trebalo nastaviti. Suprotno izloženom, Ustavni sud je ocenio da u periodu od 14. avgusta 2001. godine (kada je prekinut parnični postupak zato što tužilac tokom prethodnih devet meseci nije izvršio uplatu naknade za veštačenje) do 29. avgusta 2005. godine (kada je tadašnji punomoćnik podnosioca ustavne žalbe podneo sudu zahtev da ponovo odredi visinu naknade za veštačenje, s obzirom na to da je od prekida postupka prošlo četiri godine), nije bilo nikakve aktivnosti parničnog suda.

Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe delimično doprineo dugom vremenskom trajanju parničnog postupka (s obzirom na to da je tek nakon dve godine pošto je tuženi preminuo i postupak prvi put bio prekinut pozvao naslednike tuženog da preuzmu postupak, da je zbog devetomesečnog neplaćanja naknade za veštačenje parnični sud prekinuo postupak, koji je nastavljen tek nakon više od četiri godine kada se podnosilac ponovo obratio sudu izjaviviši da želi da izvrši uplatu naknade za veštačenje, da je sud dva puta donosio rešenja - 8. februara 2006. godine i 8. maja 2007. godine, kojima je bilo utvrđeno da je tužba tužioca u odnosu na tuženog povučena u smislu odredbe člana 296. stav 2. Zakona o parničnom postupku, s obzirom na to da su sa ročišta neopravdano izostali i tužilac i tuženi), ali da njegov doprinos nije bio presudan kada se uporedi sa doprinosom parničnog suda.

6. Polazeći od svega navedenog, a imajući u vidu da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih pitanja koja bi iziskivala obiman dokazni postupak, kao i da još uvek nije doneta prostepena presuda, Ustavni sud je zaključio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, jer je ovaj parnični postupak, koji je pokrenut 1995. godin, i dalje u fazi prvostepenog raspravljanja, te je saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, broj 109/07), uvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. st. 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, naložio Privrednom sudu u Čačku, kao nadležnom sudu, da preduzme sve neophodne mere kako bi se predmetni parnični postupak okončao u najkraćem mogućem roku. Imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije podneo zahtev za naknadu nematerijalne štete u smislu člana 89. st. 1. do 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je našao da je donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku i naloženo Privrednom sudu u Čačku da okonča parnični postupak u najkraćem roku dovoljno da se postigne adekvatna i pravična satisfakcija podnosioca ustavne žalbe, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević